Претражи Живе Речи Утехе

У нестабилним временима, када данас не знате шта вас чека сутра, људи су све више изложени разним страховима. Али, у Светом писму страх се доживљава углавном као осећање које није нимало корисно, понекад грешно, или чак означено као знак зла. Псалам 13. говори о онима који прогоне Божји народ: „Зар неће доћи к себи сви који чине безакоње, који једу мој народ као што једу хлеб, и који не призивају Господа? Тамо ће се бојати страха, где страха нема, јер је Бог међу нараштајима праведних“ (Пс. 13,4-5). Тумачећи речи „плашиће се страха тамо где страха нема“, св. Јован Златоусти каже: „...Људи се боје човека, а Бога се не боје; плаше се „оних који убијају тело, а душу не могу“, али се не боје „онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Матеј 10:28); плаше се губитка привременог живота, али се не боје губитка вечног живота; боје се губитка богатства, славе, части и радости, али се не плаше губитка вечног благослова, части, славе и утехе небеске; боје се окова, затвора и привременог изгнанства, али се не боје вечног затвора, окова и изгнанства; Они се боје привремене срамоте, али се не боје вечне срамоте.” Као што видимо, са зликовцима који чине безакоње, о којима се говори у псалму, св.Јован повезује осећања као што су страх од губитка земаљских добара, страх од губитка земаљског живота итд. Али, ако погледате у себе, можете се згрозити, јер све што Златоуст приписује безаконицима, често доживљавамо и сами. Зар сада нема доста људи који се плаше губитка живота, богатства, каријере итд? Зар се и ми сами не плашимо, у једној или другој мери, губитка земаљског благостања? Зар се не плашимо још већег прогона наше вере, губитка слободе и права? И овде Свети Јован не прави разлику између оних који се боје губитка богатства и оних који се боје затвора и изгнанства. Св. Јовану Златоусту би се можда могао замерити ригоризам и крутост, али он је самим својим животом оправдао сопствене речи, кротко подносећи издају, прогонство и изгнанство. И ово је пример свима нама. Да, сада је изузетно тешко време и за Цркву и за свет. Али, да ли треба да очајавамо? Једини страх који нам приличи јесте страх да ћемо изгубити милост Божију, да се отуђимо од Господа због својих грехова, кукавичлука и недостатка вере. Ово је оно чега би заиста требало да се плашимо. митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Људи непрестано кукају из разлога и без разлога. На пример, зими им је прехладно, а лети је превруће. И, у реду, било би питање старих времена, када је цео живот човека заиста зависио од временских услова — суша или мраз могли су уништити усеви на пољу, што би могло довести до глади и смрти. Али у наше доста комфорно доба, када постоје клима уређаји и грејање, у најмању руку је непримерено жалити се на време људима који не зависе од тешког рада на пољу, за разлику од наших предака. И ово се односи не само на жалбе на временске прилике. Сада се чини да нема ниједног фактора на који се не бисмо жалили. Наравно, не говоримо о стварним проблемима са којима се људи могу суочити. Само размислите о томе од чега патимо, шта нас избацује из равнотеже. «Ах, ова се продавница затвара у једанаест увече, не ради целу ноћ — како је незгодно!», «Ове банане нису довољно зреле», «Овај воз касни већ три минуте. Ужасно!». Гледајући такву патњу људи са смартфонима, особа из још врло недавне прошлости једноставно би посумњала у њихову нормалност. И била би у праву. Човек се врло брзо навикне на добре ствари и почне то да доживљава као датост, као неку врсту свог неотуђивог права. И, ако се сећате свете историје, то никако није феномен нашег доба. Сетимо се Јевреја које је Мојсије извео из египатског ропства. У почетку, спашени од неподношљивог рада и угњетавања, људи су се жалили на прогон фараона, али када је Господ показао своју снагу и уништио прогонитеље, спашени су одмах почели да се жале на оскудну храну. А када им је Господ послао ману са неба и то се чинило недовољно... И све се то дешавало уз стална чуда, која је Господ испољавао. Шта се онда може рећи о нама? Потпуно иста ствар се догађа и нама. Тако мало ценимо све благослове које нам Господ даје у овом животу и непрестано роптамо. Ништа нам не одговара. Све нам недостаје. И, као последица тога, ово роптање се завршава још већим проблемима. Навикнемо се на добра, заборавимо да захвалимо Господу на њима, а када осетимо и најмању нелагоду, почињемо да роптамо и кукамо. И, ако мало размислите, онда проблеми због којих гунђамо и кукамо постоје само у нашоj машти. Jер, кад бисмо заиста ценили оно што имамо, никада не бисмо патили од таквих ситница. Па, само помислите, воз касни три минута. Али једном давно морали бисте да пешачите! Помислите само, смартфон се полако пуни. А некада давно нису сви имали фиксни телефон у стану (није било чак ни станова)... Дакле, ако научимо да ценимо и са захвалношћу прихватамо оно што нам је дато, тада ће нас Господ спасити истинских проблема за које ни не сумњамо, и даће нам добро и светлост чак и у најтежим и најмрачнијим временима. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-otkriva-zashto-hrishtshaninu-ne-prilichi-da-kuka