О депресији из угла православног психотерапеута (1. део )

Окренути се према зиду, или шта је депресија?

‒ Сергеј Анатољевич, вреди започети наш разговор о депресији питањем: шта овај концепт значи са становишта психотерапеута? Претпостављам да многи не разумеју како се депресија разликује од других болести?

‒ Заиста, сада је ова реч толико уобичајена да сваки трећи пацијент који седи у столици наспрам мене каже: „Докторе, ја сам у депресији.” И онда морамо да пронађемо његов пут – да ли деепресија заиста постоји и ако постоји, каква је? Често људи долазе са речима: "Нерви су ми узнемирени, морам да идем код неуролога." И тада постаје јасно да „нерви” означавају поремећаје у области емоција, односно у области компетенције психијатара и психотерапеута.

Појам „депресија“ добија стабилан садржај у време формирања психијатрије као академске науке почетком 19. века. Да бисмо водили хармоничан живот, мора постојати равнотежа између онога што нам долази споља и онога што излази из нас. У депресији, свет врши притисак на особу, а особа не може да се носи са тим. Особа доживљава пад унутрашњег тона, немоћ, неку врсту непремостиве унутрашње празнине. Ово је главна карактеристика депресије, у многим варијантама ове болести.

‒ А шта може бити депресија?

‒ Прво, постоје два типа: ендогена депресија (од латинског - "дошла изнутра"), односно условљена биохемијским разлозима и независна од спољашњих фактора живота човека, и егзогена („дошла споља”) или реактивна, изазвана реакцијом на спољашње факторе непремостиве за човека. А тактика лечења зависиће од тога у коју категорију спада депресивни синдром; Човеку ће у већини случајева бити потребни лекови или неласкава, тачна анализа ситуације, или лепа реч...

Друго, депресија се јавља у многим облицима. Разликујемо: анксиозну депресију, астеничну депресију (када се примети недостатак снаге), апатичну депресију (када човека једноставно ништа не занима и лежи окренут зиду), соматизована депресија (од грчке речи сома – тело, тј. прелазак на тело – када се психички емоционални проблеми манифестују телесним поремећајима: осећај прескакања срца, синдром иритабилног црева, утрнулост руку и ногу. Када некој особи недостају речи или навика да речима изрази своје стање ума, наступа комуникација помоћу телесних симптома).

Постоје такозване "депресије осмеха", када особа покушава да сакрије своје стање, претвара се да је весела, тако да њене патње не постану очигледне другима. 

Класична ендогена депресија обично развија, као и већина менталних болести, између 20. и 30. године. Касније, када се депресивно стање смењује са периодима успона, говоримо о дијагнози "циклотимије".

Код депресије долази до промене већине потреба и способности особе: смањење или повећање апетита, неспособност да се носе са уобичајеним радним обавезама, поремећај сна или повећана поспаност: депресивни људи понекад спавају и до 20 сати. Пацијенти кажу да је сан једино што им доноси олакшање - ово је нека врста симптома бекства у сан.

Ендогена депресија такође често показује дневну цикличност. Наиме, стање болесника се увек поправља у другој половини дана. За депресивног пацијента јутарњи сати су посебно неподношљиви, до поднева је већ подношљивије, а увече се понекад јавља стање „још се може живети“.

‒ Али како препознати да ли је извор депресије физичко стање, или је оно последица искључиво менталних својстава особе и њених искустава?

‒ Када бих сада могао прецизно и исцрпно да одговорим на ово питање, сутра бих лако могао да одем у Стокхолм по Нобелову награду. Постоји бар десетак, а можда и више, објашњења и механизама тако сложене и вишеструке болести као што је депресија.

Ако говоримо о ендогеној депресији, када дијагноза више не изазива сумње, када то више не можете да опишете терминима попут: „Тужан сам“, „Досадно ми је“, „Лењ сам да било шта урадим“, и човек се само окрене зиду, ништа га не узбуђује и може тако да лежи неколико месеци, јасно разумемо да ту особу треба лечити. И можда не увек уз њен пристанак, јер депресија може да се заврши веома трагично за човека – и са ризиком од самоубиства и смрћу од исцрпљености. 

Постоји још једна карактеристика депресије - осећај сопствене промене и лишавање света емоционалне обојености. Када се обраћамо другој особи, када гледамо слику или неки феномен овог света, природно је да формирамо неки став према томе. То је добро или лоше, лепо или ружно, али особа или ствар коју гледамо донекле утиче на нас. А овде, у депресији, ова особина је поремећена, и постаје неподношљива: својим умом разумете да је ово дрво и да је то особа, али нема емоционалне боје, све около је ништа, без икаквог укуса и утиска. У најгорем случају може се развити болна неосетљивост, када човек уопште не може да осети емоције, прво у односу на спољашњи свет, а потом и на себе. Ово је  већ потпуна равнодушност. Ово мучно људско стање болне обамрлости је врхунац депресије ако се не лечи.

Поука краља Саула, или извори и значења депресије

‒ Дакле, где се депресија може изненада појавити и како њен настанак зависи од самог човека и околности његовог живота?

- Прво, депресија може бити генетска предиспозиција. Ако се сретну мушкарац и жена који су очигледно склони депресији, требало би да озбиљно размисле о уласку у озбиљну везу и заснивању породице. Ако дођу код мене као породичног саветника, саветујем им да пажљиво и полако размотре све – поготово ако им још није јасно да ли су на овај свет дошли једно због другог. Иначе, у психијатрији се примећује следеће: бракови заражени стањем депресије имају тенденцију да буду веома издржљиви.

Друго, депресије могу бити резултат хронолошког физиолошког поремећаја ритмова према којима човек живи. У последње време се развија веома интересантна област – хронобиологија. Она тврди да је цео свет, укључујући и људска бића, одређен системом ритмова (месеца, сунца, смене годишњих доба, промене циклуса спавања и буђења, откуцаја срца, женских менструалних циклуса итд.). Један од познатих антидепресива данас је развијен имајући на уму ритмологију.

Треће, депресије се јављају код усамљених људи који се суочавају са озбиљним проблемима и не могу да добију помоћ или изразе свој бол.

‒ Често се верује да, само по себи, сузбијање злобе и потискивање емоција генерално води у депресију. Да ли је то заиста тако?

‒ Не, не бих рекао. Обично потискивање негативних емоција: злобе, агресије или увреде, доводи не до депресивних, већ до анксиозних поремећаја, до анксиозног компензационог стања. Депресивна и анксиозна стања се генерално сматрају двема феноменолошки и биохемијски различитим стварима.

Развој гордости, фиксација на себе, превише ослушкивања себе – уместо дијалога са Творцем, са светом, са другим људима, што и религија подразумева – довешће до депресије. Наравно, ако човек има прилику да све искаже и не крије у себи, он мање изложен таквом стању и болести. Али он постаје неосетљив на све спољашње. А таква фиксација на себе пре ће довести до депресије него потискивање беса.

https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/