Претражи Живе Речи Утехе

„Заборави на све“ или неколико речи о самоизлечењу ‒ Хајде да причамо о самолечењу. На пример, постоји савет - да мање обраћате пажњу на себе. У депресији виде човекову „опседнутост“ собом. "Не обраћај пажњу! заборави на све, живи како хоћеш”. Шта можемо рећи о томе? ‒ Колико је лако и, у принципу, исправно рећи, толико је немогуће извршити. Ако те згазе у метроу и помислиш: "Нећу да обраћам пажњу на то!" – мало је вероватно да ћеш успети јер су те повредили. Дакле, ово је добар савет, али није изводљив. Депресија је увек осећај сопствене непотпуности, безначајности или патње у најширем смислу речи. Јер душа боли – онај део душе који се зове - емоције. ‒ Често се чује: „Шта се жалиш? Има оних којима је много горе, него теби – и они се не жале, већ се труде да буду активни“. - Да, да, да! Генерално, човечанство је развило неколико образаца који би требало да функционишу. Имам једно, можда полунаучно, запажање да добри људи најчешће пате од депресије. Нисам чуо за случајеве депресије код људи у затвору. Или у случају стварног стреса - онда и њих нема. Постоји, не толико научна колико практична, теза лекара са 30 година искуства да, ако имате депресију, највећа вероватноћа је да нисте лоша особа. А добар човек неће наћи моралну утеху у томе што је неком другом горе. Добра особа ће рећи: „Па, да. Ја се осећам лоше и он се осећа лоше. То што смо обоје болесни никоме неће помоћи да му буде боље“. А можда ће је то још више повредити, и њена депресија ће парадоксално порасти јер ће сазнати за несавршеност света. Још више ће је заболети када схвати да неко живи без ногу, да је други парализован а трећи је изгубио косу од хемотерапије. Мислим да ова теза неће функционисати као утеха за депресију. Али, може помоћи да схватите да су многи људи превазишли и превазилазе исте невоље и да нисте усамљени у свом страдању. Испричаћу једну будистичку параболу, која ми се јако допада. Дође жена Буди са молбом да оживи њено мртво дете. Он јој одговори: „Ја знам за маст којом можемо да га помажемо, и дете ће поново устати, али неопходан састојак ове креме је пепео са огњишта оног дома у коме нико није умро." Мајка је кренула у потрагу и није могла да нађе ниједну кућу коју смрт није посетила. Схватила је да иста патња коју је доживела није само њена, већ се дотиче сваког човека. ‒ Постоји још једна теза која је позитивнија: „Цени оно што имаш. Погледај, није све тако лоше. Ниси у затвору, ниси смртно болестан. Да, имаш проблема, али генерално није ти лоше”. ‒ Да, то донекле има смисла у такозваној „когнитивној психотерапији“, када се негативност својствена депресивним пацијентима уништава пажљиво провереним шемама. Овде је смисао деловања психотерапеута да заједно са особом испита своја уверења – а депресивна уверења су обично песимистична – и да на искусан начин некако закључиш и докажеш да ти тај песимизам не помаже да живиш, већ напротив те омета. ‒ Да ли је исправно покушати подићи човеково самопоштовање? - Да, мада се не прави разлика између речи самопоуздање и самопоштовање, а то су две различите ствари. Самопоуздање подразумева како вас други доживљавају, а самопоштовање – како ви доживљавате себе. И због тога, када се ујутру пробудиш и схватиш да си још увек жив, и докле год си жив, способан си за покајање, а ако си способан за покајање, онда су ти врата раја отворена, тада ће доћи неки оптимизам – чак и из саме чињенице да си жив. ‒ Неки конзумирају алкохол да би изашли из депресије ... ‒ Да, током последњих хиљаду година постојања руске цивилизације, алкохол је био универзални антидепресив. „Вино весели срце човеково“ (Пс. 103,15) Понекад вам чаша доброг вина омогућава да осетите радост овог света. А једно од мојих дијагностичких питања је следеће: „Реците ми, ако попијете флашу пива, да ли ће се ваше стање променити?“ Ако особа одговори: „Да, промениће се“, онда одговарам: „Ето, видите, у овоме је проста логика. Ако обичан етил алкохол промени ваше емоционално стање, онда ће вам боље направљени антидепресиви помоћи у много већој мери, промениће вашу уобичајену перцепцију о себи и вратити вам радост живота”. Наравно, нико није против чаше вина, али опијање ће само погоршати ситуацију. ‒ И још једно мишљење које је уобичајено међу хришћанима, пре свега међу свештеницима – да ће доброчинство, помагање другим људима помоћи да изађемо из депресије. ‒ Несумњиво! Ово је, вероватно, онај златни, најјачи психотерапеутски принцип, једини који функционише – и међу свештеницима, и међу психолозима који раде са тугом. Туга је феномен, могло би се рећи, по својој снази једнак депресији. И нема веће туге од смрти вашег детета, то је неприродно и најгоре што може да задеси човека. И ниједна од стандардних утеха: „Бог дао, Бог узео“, „Сад је на небу“, „Живот иде даље“ – цео традиционални скуп утеха – једноставно не функционише. Постоји само једна ствар која функционише: помоћи другом коме је исто тако лоше, или му је још горе. Стога, код оних који ми долазе са тешком тугом, разматрам и ову могућност: коме можете помоћи? Чинити добро је универзални фактор исцељења. И такође би било добро да депресивни пацијенти изађу из самоизолације, да се међусобно уједине, па чак и помогну једни другима. Данас постоје групе анонимних алкохоличара, анонимних наркомана. Стварно бих волео да постоји и покрет „анонимних депресивних” – група самоподршке као вид групне узајамне помоћи. Било би ми драго да се овако нешто оформи у некој од парохија, које активно помажу душевно оболелим особама. ‒ А шта рећи о самопомоћи лековима? ‒ За смањење душевних болова постоје дивни биљни антидепресиви на бази кантариона. Наишао сам на случајеве где се они могу упоредити са хемијски синтетизованим антидепресивом. Ово није нешто сумњиво, јер их сада има много. У закључку – о робовима и господарима живота… ‒ Претпостављам да тешке депресије нису тако честе. Много чешће је стање када се особа жали да нема радости у њеном животу, све је досадно и сиво. Шта бисте саветовали таквој особи? ‒ Да, често се дешава да се човек нађе у стању малодушности и беспомоћности. Пре него што му дам било какав савет, питао бих га: ко си ти? Роб или господар? У питању је твој сопствени живот. Ако си роб, не би требало да будеш срећан. Ако си господар, ако управљаш својим животом, зашто онда немаш радости? Шта чиниш да би задобио радост? Може да ми одговори: „Не знам“. А тада почиње рад психотерапеута: „Ако не знаш, онда немаш ни радости, ни довољно памети. Хајде да размислимо заједно, ја ћу ти помоћи. И имаћемо двоструки ум“. Али ако ми одговори: „Каква је то радост да ја возим жигули, а комшија вози мерцедес – наравно да не могу да будем срећан под таквим условима”, рећи ћу му: "Драги мој, тачно је да немаш радости, јер завидљив човек не може имати радостан дух." https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/

Да ли треба да лечимо бесмртну душу таблетама, или како да се изборимо са депресијом? ‒ Душа је појам из домена вере. Како онда да исцелимо душу нечим сасвим земаљским – таблетама или разговорима? ‒ Мислим да сви треба чешће да се подсећамо, да су душа и емоције далеко од истог. Психотерапеут себи не поставља за циљ спасење душе клијента који му се обраћа – он се бави уређењем душе у видљивом свету. Генерално, боље је заменити израз "душа" речју "психа". Тада ће душа, у општеприхваћеном религиозном смислу, бити именована као „високи спрат” психе. А као „ниски под” психе, или ниво емоција, означићемо тај ниво на коме се заправо развија депресивна психопатологија. Како функционишу лекови? Кором великог мозга, тачније – са неуронима, ћелијама мождане коре, мислимо и постајемо свесни себе. И ту се, уз помоћ неуротрансмитера типа серотонина, одвија „процес размишљања“. На овом нивоу одвија се и процес рада мозга – и задовољство и свест, и примање информација. Kада су ови процеси поремећени, долази до формирања депресије. А уз помоћ добро и правилно одабраних неуротрансмитера, односно супстанци које утичу на размену течности између израслина нервних ћелија, долази до нормализације ових процеса. Тако делују антидепресиви, помажу да се успостави физиолошки повољна егзистенција целокупног менталног и емоционалног система човека. ‒ Одакле идеја да се депресија лечи хемијским препаратима? ‒ Многе ствари у нашој науци, психијатрији и психотерапији, настале су на неке бизарне начине. Први антидепресиви су откривени и синтетизовани тек 1950-их. У Немачкој, на клиници за туберкулозу, примећено је да су пацијенти који користе одређени препарат одједном постали необично весели и раздрагани. Почела су проучавања а затим и коришћење својстава овог препарата, да би се на крају синтетизовало нешто слично, али без антитуберкулозног дејства. Тако је настао први антидепресив који се примењује и данас. ‒ Можемо ли одвојити случајеве где је депресија још увек органска болест и пацијенту је пре свега потребан медицински третман? - Да. Ендогене депресије су узроковане биохемијским поремећајима у организму, који се могу установити не само на вербалном нивоу, већ и када се користе неки тестови. У лечењу оваквих болести потребна је примена препарата - антидепресива, притом разумно и диференцирано, у зависности од варијанте болести: код апатичне депресије - антидепресива са стимулативним дејством, код анксиозности - са умирујућим, седативним ефектом. Ево случаја од прошле недеље. Дошао ми је 32-годишњи мушкарац са следећим притужбама: Докторе, све је почело пре недељу дана. Добио сам задатак, врло једноставан и обичан, какав сам радио много пута, али ноћ пре дана када сам то морао да урадим нисам могао да спавам. Прошла ми је мисао: „Шта ако случајно не успем?“ Онда сам сео, укључио компјутер и…Побегао сам од њега. Нешто ме паралисало. Покушао сам још једном да приђем компјутеру. После тога сам пола дана шетао и замишљао да нешто тражим од некога, али сам осетио да једноставно не могу да урадим то, мисао одбија. Нешто ме блокирало. Покушао сам да узмем боловање, глумим прехладу, али осећам да нешто није у реду. Ево класичне верзије депресије. С обзиром да је имао 32 године, статистички је овако нешто требало већ да се деси. Упитао сам: ‒ Реци ми, није ли ово други пут да ти се то десило? ‒ Како знате, докторе? Да, заиста, пре три године сам имао исто такво стање, а онда сам отишао у село, нисам знао да могу да одем код лекара са овим проблемом, трајало је два месеца, али сам се онда некако излечио, промена климе и сунца. Међу методама лечења ендогене депресије је и метод фототерапије, када је особа подвргнута двочасовном интензивном боравку под светлошћу одређеног интензитета – а то делује антидепресивно. Није случајно да се многе депресије јављају управо у периоду кратког дана, посебно почевши од богојављенских мразева па до првих сунчевих зрака, када су већ прошли сви велики празници и када је дошао период када је пролеће још далеко, још је хладно, мало је светлости, све је сиво. А кад човек изађе негде у природу, где има много сунца, где је топло, депресија може да прође, као што видите, и без лекова... Враћајући се нашем програмеру, рећи ћемо да, ако му је без лекова било потребно два месеца да изађе из депресије, онда је, након што су му преписани благи антидепресиви, после пет дана дошао са речима: ‒ Докторе, постало ми је светлије! ‒ Шта је светлије – питам – дан је постао дужи, или...? ‒ Не, већ је моја душа светла! Могу јасно да мислим! ‒ Одлично – кажем – само немојте погрешити и прекинути са узимањем лекова – мора се завршити ток терапије антидепресивима. - Заправо, већ говоримо о различитим начинима да се ослободимо депресије, о томе како се на њу може утицати. И да ли постоји општи приступ лечењу? ‒ Здрав разум сугерише да је депресија, као искуство емоционалног стреса, сигнал да нешто није у реду. Ово "није у реду" може бити узроковано спољним разлозима: губитком вољене особе, упадањем у неку криминалну ситуацију када сте опљачкани и претучени, од неостварене жеље за јелом слаткиша до отпуштања са посла. Генерално, сви спољни фактори могу откључати механизам депресивног стања. И овде је важно да не поричете несрећу која вам се дешава. Први корак ка изласку из депресије је схватање да нешто није у реду са вама. „Не размишљам тако добро, немам толико снаге колико сам имао. Дакле, први корак је да кажете: "Нисам добро." Други корак је тражење могућих узрока и последица. И што је најважније – шта Бог жели да ми каже са мојим депресивним стањем, шта могу да научим? Да ли је то вежба мог стрпљења и морам то да издржим, или сам негде погрешио и ово је преиспитивање вредности. Или је то јачање мојих духовних мишића, моје духовне снаге. Једном речју, зашто ми је дозвољена ова ситуација, депресија. И чим се открије значење, депресија почиње полако да се повлачи. Јер све што има смисла постаје мање болно. Једна од метода психотерапије за депресију је изграђена на томе. Депресија се понекад лечи уз помоћ логотерапије, односно „терапије са смислом“. Када пацијент пронађе смисао и сврху у својој патњи, патња пролази. Ако биохемија није превише укључена, онда можемо само моралним средствима довести плитка депресивна стања до норме, да човек из овог стања изађе духовно обогаћен. Трећи корак је тражење помоћи у више праваца (емоционални – код психотерапеута и духовни – у благодатном животу Цркве). Ако је човек црквен, биће веома добро да наведе разлоге свог страдања и да му неки мудри отац да духовни савет. Или да му каже: „Брате, ово код тебе није духовне природе, иди код психотерапеута. Знам једног православног психолога, психотерапеута, психијатра који може да ти помогне." И овај пут, од трема храма до психотерапеута, је веома добар. Ако говоримо о органским методама лечења особа које пате од депресије, промена климе и/или промена радног места некима одговара. Статистике потврђују да ређе пате од депресије они који живе у земљама у којима има више сунца. Ако је особа склона депресивном поремећају и има прилику да се пресели негде другде, онда можда, вреди то учинити. Подсећајући да депресија може бити узрокована хронолошким поремећајем, присетимо се и таквог физиолошког начина лечења депресије, који се зове „неспавање“, када се човек свесно лишава сна 36 сати. У 9 сати ујутру иде на посао или проводи време у домаћинству, а ноћу не спава. А задатак је до 22 сата следећег дана да ни за шта на свету не заспи. Понекад 2-3 такве сесије депривације сна без лекова, доведу до нормализације циклуса и изласка из депресије. ‒ То можемо приписати, да тако кажем, органским методама лечења... ‒ Да, апсолутно, и ове методе функционишу. Што се тиче моралног аспекта, као и код сваке болести, биће веома добро ако човек, у дијалогу са стручњаком, психологом или духовником, размисли и прође тим путем, о коме смо управо говорили. Односно, потрбно је утврдити недостатак, размислити због чега се то догодило и покушати пронаћи пут оздрављења. https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/

‒ Када смо позвани у овај свет, нико нам није дао гарантно писмо: „живећете добро“. Дато нам је нешто друго: колико будеш имао храбрости, колико си стрпљив у тугама, способан за покајање, мужеван у искушењима и амбициозан у здравом разуму, толико ће твој живот бити Богу угодан и једноставно испуњен. Из депресије можемо изаћи на много различитих начина. Можемо очајавати до крајности, потонути на дно себичног неверја и рећи: „Ја немам ништа ни са овим светом, ни са овим Богом“ – као што се десило са Јудом. Можемо плакати дуго као апостол Петар, добити опроштај и пронаћи унутрашњи мир, имајући у виду да смо се у неком тренутку понашали недостојно. Ова свест о сопственој недостојности оплемењује човека. Не заборавимо да депресија може да уздигне човека. У том смислу, депресија је, као и свака болест и туга, заштита од нечег горег – од дегенерације човечанства. Неко је рекао: „да није било ратова, људи би се потпуно покварили“. Односно, неретко болест или патња, или рат, или депресија, доводе до ослобађања људског потенцијала, могућности покајања. „Шта је за мене православни психотерапеут“, или - депресија и вера ‒ Али поставља се следеће питање: откуда се такво стање може појавити код људи који су црквени и имају навику да се моле, да се исповедају, да приступе Светим Тајнама, код људи који су се добро усталили, не само у свакодневном животу, већ и у духовном животу, који су већ дорасли до неког довољно просперитетног уређења, а стање депресије им није страно. Да ли је ово само због гордости ? - Наравно, и не само због гордости. Истовремено, они могу патити од акутне депресије и посебно је перципирати. Да пронађе веру, чини ми се, може само онај ко је доживео радост. Ко је спознао и осетио радост постојања и захвалност Богу и овоме свету – не ескапистичку радост, не радост на врхунцу наркотички измењеног бића, већ праву лепоту света, када је човеку добро да буде са Богом, и може да каже: „Како је све ово добро“. Нека свет лежи у злу, нека ђаво дозива и бори се за сваку душу. Духовно настројена особа ће и даље доживљавати радост. А ако зна за радост, зна и за тугу. А може и да се разболи. На крају, од депресије до депресије постоји разлика. Хришћанин неће доживети депресивно стање које води ка самоубиству. Ако неко од његових ближњих умре, неће достићи екстремни ниво очајања. У томе лежи психотерапеутска функција наше вере, ако је можемо тако прагматично назвати. Рецимо, међу правим верницима нисам наишао на податке о нападима панике, о страху од путовања подземном железницом или, данас уобичајену, аерофобију. Уопште, анксиозне неурозе се једва јављају ако имате навику да верујете Богу, да се препуштате Његовим рукама. Али ето, депресија може постојати - и сада причамо о томе како се носити са њом... ‒ Поставља се још једно питање везано за тему „депресија и вера“. Читамо речи: „Свет лежи у злу“ (1 Јн. 5,19), читамо у Проповеднику да је све таштина (Проп. 3,20) и све пролази, и разумемо да ће сво цветање, које видимо око нас, заувек престати и ово дивно цвеће ће увенути, наши вољени ће остарити и сви се ионако суочавамо са перспективом да одемо у гроб. Зар свест да све радости долазе и одлазе не води ка настанку депресивног стања? ‒ Ово што сте сада рекли је логичан наставак онога што се дешава када човек почне много да размишља у самоћи, без иједног саговорника, без сродне душе, без свештенослужитеља који има разумевања. А ко би могао бити бољи саговорник од Христа, присутног на страницама Јеванђеља?! Сви ваши мрачно описани аргументи разбијају се у једној јединој Христовој реченици која све објашњава: „у свету ћете имати невољу“ (Јн. 16,33). Имамо ли туге? Имамо. И даље: „Али будите храбри, јер ја сам победио свет“. Што више чините добро, мања је вероватноћа да ћете развити депресију. Јер депресија, као и свака болест, ограничава човека. А радећи нешто, улазите у интеракцију и ширите своје могућности. Недепресивна особа не затвара очи пред патњама света, али покушава да помогне у ублажавању ових патњи и код себе и код других. ‒ У светоотачким списима налазимо најмање три појма која су веома блиска медицинском и психотерапијском опису који смо управо чули, а то су појам малодушности, разочарења и окамењене неосетљивости. Да ли је могуће да је депресија и стање духовне болести, некоректног духовног корака који је човек учинио, и последица – лажног духовног стања до којег је људска личност дошла? ‒ Специјалисти психопатолози, који имају храбрости да се отворено називају верницима, увек истичу да свака појава у свету има свој логос, своју сврху. Свака психопатолошка појава, свака емоција, свака болест има неко значење на духовном нивоу - неку врсту штете на моралном плану, штете у религиозној сфери, односно нарушавање заједнице са Богом у мери у којој је то било могуће датој особи. И дефинитивно, у депресији ће се појавити малодушност и осећај безвредности, понекад и побуна против виших сила. Као и кроз сваку болест, кроз депресију Господ може омекшати човеково срце, а може га и духовно ојачати, јер и код депресивних пацијената, који су постали мудри психијатри 20. века, је уочено и изнето следеће: „Депресија оплемењује човека. У депресији, као и у правилно поднесеној патњи, постаје се бољи и мудрији”. Чувени психотерапеут Виктор Франкл је рекао: „Једини смисао патње је постати неко други“. А са депресијом, човек има прилику да се духовно обогати, јер ствари, на које до сада није обраћао пажњу, оштрије опажа. Насупрот томе, ако погрешно доживљавамо депресију, почећемо да гунђамо против Бога. Правилно поднесена депресија, као и свака патња, води ка већем потенцијалу захвалности Створитељу за оно што нам се дешава. Дакле, депресија може послужити духовном расту човека, ако се правилно доживи. Понекад депресија једноставно доводи до вишка времена, јер човек не може да ради, и за њега се појављује прилика „да размишља о својој души”. И за то можемо рећи хвала депресији. Сетимо се и онога што је речено у Јеванђељу: „Сила се моја показује у слабости“ (2. Кор. 12, 9). А депресија је управо таква душевна немоћ, у којој се могу испољити једноставна чуда самопожртвовања. У депресији, особа се понекад нађе одгурнута из механичке рутине света и дотакне је посебан доживљај постојања, а тај додир може довести до исцељења душе. Духовно смо сви болесни у овом или оном степену. Депресија ослобађа од гордости. И уопште, добро је бити упознат са депресијом и ово не говорим ја, само парафразирам светог Силуана Атонског: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Или речи старца Валаамског: „Најсигурнији начин да се избегне смртни грех је стално размишљање о смрти”. И када, ако не у депресији, долазе мисли о неизбежној смрти, о крају постојања. У духовном смислу, прави верник мора да види потпуну промену свог духовног устројства и да се озбиљно односи према исповести. Исто тако, у случају депресије, особа мора узети у обзир своју емоционалну штету. Дакле, депресија има веома дубоко и позитивно духовно значење. Али, постоји и деструктивни потенцијал - као у свакој болести. Дакле, смисао и сврха депресије, као и сваке болести, не само тела већ и душе, јесте да да отвара могућност комуникације, могућност да дођете до особе у белом мантилу и кажете: „Није ми добро, можете ли да урадите нешто за мене?“ А када једна особа учини нешто за другу – то умножава љубав. ‒ Ако се нешто деси особи која је хришћанин, да ли мора обавезно да тражи православног психотерапеута, или да оде код специјалисте који познаје само своју струку? Обично не тражимо православног оториноларинголога или кардиолога… ‒ Код тешке депресије, када човек не може да угледа светлост дана, не може да устане из кревета, дрхти од страха, уопште није важно који ће му психијатар, из које вере, помоћи. Што је депресија лакша и истовремено духовно смисленија – на нивоу тешко достижне радости, на нивоу малодушности и анксиозности – улога вредности, у оквиру којих психотерапеут пружа своју помоћ, се повећава и тада је боље више веровати стручњаку који са вама дели исту моралну скалу. https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/

Окренути се према зиду, или шта је депресија? ‒ Сергеј Анатољевич, вреди започети наш разговор о депресији питањем: шта овај концепт значи са становишта психотерапеута? Претпостављам да многи не разумеју како се депресија разликује од других болести? ‒ Заиста, сада је ова реч толико уобичајена да сваки трећи пацијент који седи у столици наспрам мене каже: „Докторе, ја сам у депресији.” И онда морамо да пронађемо његов пут – да ли деепресија заиста постоји и ако постоји, каква је? Често људи долазе са речима: "Нерви су ми узнемирени, морам да идем код неуролога." И тада постаје јасно да „нерви” означавају поремећаје у области емоција, односно у области компетенције психијатара и психотерапеута. Појам „депресија“ добија стабилан садржај у време формирања психијатрије као академске науке почетком 19. века. Да бисмо водили хармоничан живот, мора постојати равнотежа између онога што нам долази споља и онога што излази из нас. У депресији, свет врши притисак на особу, а особа не може да се носи са тим. Особа доживљава пад унутрашњег тона, немоћ, неку врсту непремостиве унутрашње празнине. Ово је главна карактеристика депресије, у многим варијантама ове болести. ‒ А шта може бити депресија? ‒ Прво, постоје два типа: ендогена депресија (од латинског - "дошла изнутра"), односно условљена биохемијским разлозима и независна од спољашњих фактора живота човека, и егзогена („дошла споља”) или реактивна, изазвана реакцијом на спољашње факторе непремостиве за човека. А тактика лечења зависиће од тога у коју категорију спада депресивни синдром; Човеку ће у већини случајева бити потребни лекови или неласкава, тачна анализа ситуације, или лепа реч... Друго, депресија се јавља у многим облицима. Разликујемо: анксиозну депресију, астеничну депресију (када се примети недостатак снаге), апатичну депресију (када човека једноставно ништа не занима и лежи окренут зиду), соматизована депресија (од грчке речи сома – тело, тј. прелазак на тело – када се психички емоционални проблеми манифестују телесним поремећајима: осећај прескакања срца, синдром иритабилног црева, утрнулост руку и ногу. Када некој особи недостају речи или навика да речима изрази своје стање ума, наступа комуникација помоћу телесних симптома). Постоје такозване "депресије осмеха", када особа покушава да сакрије своје стање, претвара се да је весела, тако да њене патње не постану очигледне другима. Класична ендогена депресија обично развија, као и већина менталних болести, између 20. и 30. године. Касније, када се депресивно стање смењује са периодима успона, говоримо о дијагнози "циклотимије". Код депресије долази до промене већине потреба и способности особе: смањење или повећање апетита, неспособност да се носе са уобичајеним радним обавезама, поремећај сна или повећана поспаност: депресивни људи понекад спавају и до 20 сати. Пацијенти кажу да је сан једино што им доноси олакшање - ово је нека врста симптома бекства у сан. Ендогена депресија такође често показује дневну цикличност. Наиме, стање болесника се увек поправља у другој половини дана. За депресивног пацијента јутарњи сати су посебно неподношљиви, до поднева је већ подношљивије, а увече се понекад јавља стање „још се може живети“. ‒ Али како препознати да ли је извор депресије физичко стање, или је оно последица искључиво менталних својстава особе и њених искустава? ‒ Када бих сада могао прецизно и исцрпно да одговорим на ово питање, сутра бих лако могао да одем у Стокхолм по Нобелову награду. Постоји бар десетак, а можда и више, објашњења и механизама тако сложене и вишеструке болести као што је депресија. Ако говоримо о ендогеној депресији, када дијагноза више не изазива сумње, када то више не можете да опишете терминима попут: „Тужан сам“, „Досадно ми је“, „Лењ сам да било шта урадим“, и човек се само окрене зиду, ништа га не узбуђује и може тако да лежи неколико месеци, јасно разумемо да ту особу треба лечити. И можда не увек уз њен пристанак, јер депресија може да се заврши веома трагично за човека – и са ризиком од самоубиства и смрћу од исцрпљености. Постоји још једна карактеристика депресије - осећај сопствене промене и лишавање света емоционалне обојености. Када се обраћамо другој особи, када гледамо слику или неки феномен овог света, природно је да формирамо неки став према томе. То је добро или лоше, лепо или ружно, али особа или ствар коју гледамо донекле утиче на нас. А овде, у депресији, ова особина је поремећена, и постаје неподношљива: својим умом разумете да је ово дрво и да је то особа, али нема емоционалне боје, све около је ништа, без икаквог укуса и утиска. У најгорем случају може се развити болна неосетљивост, када човек уопште не може да осети емоције, прво у односу на спољашњи свет, а потом и на себе. Ово је већ потпуна равнодушност. Ово мучно људско стање болне обамрлости је врхунац депресије ако се не лечи. Поука краља Саула, или извори и значења депресије ‒ Дакле, где се депресија може изненада појавити и како њен настанак зависи од самог човека и околности његовог живота? - Прво, депресија може бити генетска предиспозиција. Ако се сретну мушкарац и жена који су очигледно склони депресији, требало би да озбиљно размисле о уласку у озбиљну везу и заснивању породице. Ако дођу код мене као породичног саветника, саветујем им да пажљиво и полако размотре све – поготово ако им још није јасно да ли су на овај свет дошли једно због другог. Иначе, у психијатрији се примећује следеће: бракови заражени стањем депресије имају тенденцију да буду веома издржљиви. Друго, депресије могу бити резултат хронолошког физиолошког поремећаја ритмова према којима човек живи. У последње време се развија веома интересантна област – хронобиологија. Она тврди да је цео свет, укључујући и људска бића, одређен системом ритмова (месеца, сунца, смене годишњих доба, промене циклуса спавања и буђења, откуцаја срца, женских менструалних циклуса итд.). Један од познатих антидепресива данас је развијен имајући на уму ритмологију. Треће, депресије се јављају код усамљених људи који се суочавају са озбиљним проблемима и не могу да добију помоћ или изразе свој бол. ‒ Често се верује да, само по себи, сузбијање злобе и потискивање емоција генерално води у депресију. Да ли је то заиста тако? ‒ Не, не бих рекао. Обично потискивање негативних емоција: злобе, агресије или увреде, доводи не до депресивних, већ до анксиозних поремећаја, до анксиозног компензационог стања. Депресивна и анксиозна стања се генерално сматрају двема феноменолошки и биохемијски различитим стварима. Развој гордости, фиксација на себе, превише ослушкивања себе – уместо дијалога са Творцем, са светом, са другим људима, што и религија подразумева – довешће до депресије. Наравно, ако човек има прилику да све искаже и не крије у себи, он мање изложен таквом стању и болести. Али он постаје неосетљив на све спољашње. А таква фиксација на себе пре ће довести до депресије него потискивање беса. https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/

Храм св. Архангела Гаврила у Хумској улици и Светогаврилска омладинска заједница при овој цркви са радошћу позивају све заинтересоване на наставак великопосног циклуса предавања у недељу 26 марта 2023. године од 18 часова и 30 минута. Беседу на тему "Депресија - духовни корен и могућност излечења" одржаће војни свештеник Славко Папић, коме ће саговорник бити теолог и психотерапеут Марија Јоксимовић са тезом "Депресија као одсуство живота у духовном и психолошком смислу". Добродошли у недељу увече у Хумску 26. Извор: Радио "Слово љубве"