Архимандрит Нектарије о КиМ: Не можете да се играте политике када имате људе који пате

Високопреподобни Архимандрит Нектарије (Серфес), председник Дечанског хуманитарног фонда, у интервјуу за Радио Слово љубве је, између осталог, истакао да се „Косово - још увек разапиње“ и поручио Србима да „никада не би смели да издају свој народ“. Отац Нектарије, који је парох храма Светог Константина и Јелене у Бојсију, Ајдаху, а иначе носилац Ордена Светог Саве, указао је да би без народних кухиња опстанак Срба на Косову и Метохији био неизвестан. Срби и даље пате, рекао је, али је и додао да они нису изгубили своју веру, те да им је Исусова молитва на уснама - „Бог је са људима на КиМ“. Говорећи о многим посетама јужној српској покрајини када је доносио хуманитарну помоћ, отац Нектарије је открио: „Сада више плачем него што сам пре, због онога што видим на Косову и Метохији...“. У интервјуу који можете да чујете у целини на линку испод, архимандрит Нектарије је говорио и о познанству са Патријархом Павлом, Патријархом Иринејем, као и са Патријархом српским г. Порфиријем за кога је, између осталог, истакао да је – невероватан човек, великог угледа у свету.

Преносимо вам део интервјуа:

Новинар сарадник Радија Слово љубве, Наталија Лисинац: ...Хтела бих само кратко да поменем нашим слушаоцима, да се заправо мало упознају са Фондом, а затим бих Вас након тога замолила да нам кажете више о утицају који сте имали, али само да слушаоци добију ширу слику. Дечански хуманитарни фонд је организација која је смештена у Сједињеним Америчким Државама, основана 2001. године на Вашу иницијативу. И са благословом и учешћем Његовог Преосвештенства Епископа господина Теодосија рашко-призренског, који је тада био игуман Дечана. Обојица сте чланови Управног одбора Фонда. Радили сте са манастиром и на другим акцијама. Можете ли ми рећи који су највећи успеси које сте постигли са Фондом које су Вам остали у сећању? Поменули сте децу. Постоје ли неки тренуци које памтите?

Архимандрит Нектарије: Па, Дечански хуманитарни фонд, како се мало више организовао, сада помаже и у донацијама фрижидера, рерна и шпорета.  А такође желимо да се побринемо да људи имају краву ако им је потребна, или ако имају неку врсту потребе. Бринем се и желим да видим да у Грачаници имамо место попут пекаре где људи могу добити хлеб. И такође, сарађујем са Међународним православним хришћанским хуманитарним организацијама. Покушавамо да отворимо продавницу попут пекаре тако да људи могу да купе хлеб и добити га тамо. Мислим, кад сам први пут дошао овде, најважнија ствар коју су желели, једино што су заиста јели, био је хлеб. И веома сам срећан јер сада, за разлику од кад сам први пут дошао овде, постојале су само три народне кухиње. Сада их има седам.

...

А. Нектарије: Знам кроз шта људи пролазе услед овог рата, и што се мене тиче, рат још увек није готов. Људи и даље трпе. Људи и даље гладују. Људи ће и даље бити хладно  и смрзаваће се током зиме.

Како ћемо доставити гориво и дрва људима за зиму, поготово када сада постоји проблем на граници, да ће се гориво и дрва тешко доносити на Косово, а онда морате да бринете и о храни.

А шта је са храном која покушава да доспе у регион? То ће да постане проблем током зиме. А шта је са апотекама и болницама? Постоје само две болнице на Косову. Зашто само две болнице? Зато што људи, Срби, не могу да иду у обичну болницу, па морају да возе све до Београда. И хвала Богу, Дечански хуманитарни фонд ми је помогао пре неколико година да набавим ново возило хитне помоћи. Веома смо срећни због тог једног возила хитне помоћи и то је веома добро. Можда ће им требати још једно. Али проблем с тим је што су нам прво потребни приоритети, храна, гориво и лекови.

Зато се бринемо. Зато када питате да ли је било духовно надахњујуће - да, јер сам био веома срећан што сам се молио у манастиру Високи Дечани, са оцем Савом, игуманом, и био на слави. Радосно је бити у цркви. Али чим напустите цркву, и даље морате поново улазити у све те борбе кроз које Српски народ пролази. Они су патили и борили се све ове године. И зато долазим овде.

...

Новинар: Да ли је са годинама све теже посетити Косово?

А. Нектарије: Рекао бих да се надам да ћу овде видети неку наду и нека побољшања, али то не видим. Једино што видим је да сам чуо да је можда пет до десет цркава и манастира обновљено. Али сећам се када сам упознао патријарха Павла.

Упознао сам га и молио се с њим, и мислим да сам се молио с светитељем. Тај човек је био невероватан. Срео сам га у манастиру Светих Архангела код Призрена, и рекао је да је Косово на крсту. Косово се разапиње и још увек се разапиње.

Новинар: Да, тако је.

А. Нектарије: Али мислим да су људи његовим молитвама утешени. Шта је то што одржава људе? Приметио сам на Вашој руци да имате бројаницу. Мислим да је Исусова молитва много утешила ове људе. Бројаница и духовност, били су велика утеха. Чак их и деца носе. Да, да, носе их. Срећан сам због тога, и срећан сам што нису изгубили своју веру.

Новинар: Има ли црква посебно важну улогу у том делу Србије? Да ли их вера одржава снажнима?

А. Нектарије: Ох, апсолутно. Једино што им је преостало је молитва. И када идете у цркву сада у Дечанима, не можете ни ући. Толико је препуно. То је добро. Када патите, молите се. Чини се да се више молите. Разумете патњу. Дакле, долазите у цркву и тражите више наде и радости у цркви. Јер литургија је радост нашег живота. То је највећа радост.

Новинар: Реците ми, што се тиче Дечанског хуманитарног фонда, како је било када сте представили овај Фонд и ову идеју америчком народу, свом народу, и како су реаговали? Да ли су уопште знали за овај мали део Европе?

А. Нектарије: То је проблем. Када сам први пут поменуо, рекао сам, идем на Косово. Где је Косово? Па, рекао сам, јужно од Београда. Јужно од Београда. И то је прелепо, требало би да видите како је у православној земљи. Радост је доћи у православну земљу и путовати и видети све цркве и манастире и поздравити људе који кажу, Помаже Бог и Бог нам помогао. Волим то. Бог је с нама. И мислим да је Бог с људима на Косову. Људи, када чују за децу, шта ћу донети, као шалове, капе и рукавице, шаљу ми их поштом. Добијам толико тога, да морам да носим још један кофер.

...

Новинар: Дакле, да ли људи желе да напусте Косово?

Зашто бисте желели да напустите своју кућу? Зашто бисте желели да напустите своју цркву, родбину и пријатеље? Једноставно желе да живе као људска бића било где другде. Дакле, врло је тужно. А кад сте рекли, зар не мислите да би било добро побећи?

Па, то је став и у Америци. Зашто не бисте једноставно отишли? Где да иду и куда? Мислите ли да Американци разумеју или имају дубоко разумевање како је људима на Косову? Не, апсолутно не.

Новинар: Зашто мислите да је то тако?

А. Нектарије: Јер мислим да се превише баве политиком. И не можете да се играте политике када имате људе који пате.

Једном је дошао један председник на Косово. Нисам разумео зашто није видео оно што је било око њега. Можда није видео праве ствари, како људи живе и како се људи боре. Зар није видео кроз прозор све куће где живе Срби? Запуштену кућу и с друге стране улице лепу кућу која није припадала Србима. Зар то није видео? Зар није чуо како пате, смрзавају се и гладују? Зар то није видео?

То ме мучи. Мислим да није разумео, и мислим да не можете да се играте политике када имате људе који пате на овај начин. Наравно, то ми ствара главобољу. И никада не бисмо смели издати свој народ, чак и овде, када нисте на Косову. Морате их гледати, и рећи, што могу да учиним да вам помогнем? Треба ли вам помоћ?

Чуо сам неке добре извештаје о томе да људи у Београду сада подржавају народне кухиње. Јер имамо једну централну кухињу која има центар где се храна дели свим људима. И чуо сам да Београд сада више обраћа пажњу на ову ситуацију с храном, Срби у Београду. Разумем, на пример, Богословија у Призрену има пилетину недељом због народне кухиње. Да нису имали народне кухиње не знам шта би било. А онда епископ Теодосије сада води фарму, јели су пилетину пре него што сам отишао.

Новинар: Ох, дивно, па, то је побољшање.

То је једино побољшање које сам видео на Косову. Још увек има пуно посла. Мислим, ако одете до кућа српских људи, видите метке на њиховим вратима и по целој кући. Шта то значи? А сада постоје и полицијске снаге. Полицијске снаге, ако се нешто догоди у селу, треба један до два дана да полиција реагује. Где су полицајци? Не долазе баш брзо. И тако се догоди шта год да је ситуација, знам за једног човека, био је полицајац, и пуцали су на њега.

...

Новинар: Поменули сте патријарха Павла. Какав Вам је био однос са патријархом Иринејем  и какав је сада са патријархом српским господином Порфиријем?

А. Нектарије: Упознао сам се и молио сам се са патријархом Иринејем, и био је изузетно љубазан човек. Дао ми је орден Светог Саве. Био сам веома изненађен. Веома љубазан човек. Сваки пут када би ме видео, рекао би, "Американац је овде, Американац је овде."

Али садашњи патријарх, какав је он невероватан човек! Било ми је задовољство да га видим и да се молим са њим последњи пут када сам био овде на хиротонији епископа Илариона, и сео сам с њим и био је диван према мени. Такође ми је патријарх управо упутио писмо честитке за 25. годишњицу Дечанског фонда! Требало је можда да га видим данас, али чуо сам да нема времена... Нисам му унапред рекао. Рекао сам му у последњем моменту да бих желео да дођем и да га видим.  Али очигледно мученик има друге обавезе.

Новинар: Заиста, увек је са верним народом.

А. Нектарије: Да му Бог подари снаге! Стекао је добар углед. И не само овде у Србији, него и у Америци.

**

Архимандрит Нектарије је говорио и о свом личном односу са великим Преподобним Старцем Јефремом Аризонским, поделио са нама и многе сусрете са теолозима и професорима попут Александра Шмемана, Томаса Хопка и Џона Мајендорфа. Пренео нам своје двадесетпетогодишње искуство рада у Дечанском хуманитарном фонду. Кроз разговор је такође направио паралелу између црквеног живота, Богословија и православне заједнице Сједињених Америчких Држава и Србије.

Разговор је водила сарадница Радија Слово љубве, Наталија Лисинац:

Цео разговор са Архимандритом Нектаријем (Серфесом)

Инстаграм (Instagram Radio Slovo ljubve) Радија Слово љубве.

Извор: Радио Слово љубве