Игуман Петар (Драгојловић): Аманет св. Петра Цетињског: "Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха у Србији!"

Свети Петар Цетињски

            Чим су 1766. године представници Васељенске Патријаршије преузели српске епархијске центре, издати су и нови турски берати свим епископима бивше Православне Цркве Српске. Како је писао руски историчар и путописац И.С. Јастребов, један такав берат добио је и ондашњи Цетињски Митрополит Сава (Петровић). У њему је између осталог Васељенски Патријарх са Синодом Васељенске Патријаршије обавестио Митрополита Саву да је „бивша Пећка Патријаршија по височајшем ферману укинута и присаједињена к Цариградској Патријаршији, па отуда долази потреба, да се изнова издаду берати свима Митрополитима пређе подвласним, и сада укинутој Патријаршији“.(1)

            Такође Јастребов је цитирао и део овог берата у коме се тражило од Митрополита Саве да плати 800 акчи за издавање тог фермана. Овај руски историчар је испитујући разне архиве српских манастира уствари дошао до закључка да „колико је познато, Митрополит Црногорски Сава није ишао и није могао ићи, због односа Црне Горе к Турској, да плати 800 акчи, па да прими овај ферман. Очевидно је, да је Патријаршија сама платила Дивану за њега и послала му ферман преко Митрополита Призренског, да му га овај пошаље у Црној Гори, али је то познато да Митрополиту Сави он није био потребан“.(2)

            Овакав закључак Јастебова сасвим је правилан, јер ни Митрополит Сава, као ни сви остали Митрополити Црногорско-приморски, де факто нису признавали акте Васељенске Патријаршије о укидању Православне Пећке Патријаршије. Штавише, 1767. године, годину дана после званичног укидања Пећке Патријаршије, Митрополит Црногорско-приморски Сава прихватио је у својој резиденцији на Цетињу протераног Српског Патријарха Василија (Бркића), који је пребегао од турских насиља на Цетиње.(3)

Петар II Петровић Његош

            Патријарх Василије је у договору са Митрополитом Савом, јануара 1768. године на Цетињу, хиротонисао и архимандрита Арсенија Пламенца, будућег Митрополита у Црној Гори. О томе говоре и неки венецијански извјештаји.(4)

            Штавише, Митрополит Сава покушао је и да уз помоћ руске државе и Руске Цркве, издејствује обнову Пећке Патријаршије, што опет сведочи о немирењу Цетињских Митрополита са безаконим поступцима Турака и сталном црногорском жељом за обновом јединствене Пећке Патријаршије. Владика Сава је 27. фебруара 1776. године у име свих архијереја славено-српских, наводећи 9 српских епархијских архијереја бивше Пећке Патријаршије, молио Митрополита Московског Платона (Љевшина) да помогне, како би се поново успоставило турским насиљем нарушено јединство Српске Цркве. Митрополит Сава је дословно писао да је њему ово прошеније „в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој власти неподлежашчему“, те да ће све то Русији српски народ својом крвљу платити, „што јест најдражајшче“.(5)

Цетињски манастир

            Мада ова молба Цетињског Митрополита Саве упућена у Москву, због неповољних историјских околности, није изазвала озбиљније реакције у Царској Русији, одлучна акција Митрополита Саве веома јасно говори о немирењу Митрополије Црногорско-приморске са укидањем Православне Пећке Патријаршије, и још тада, одмах по укидању Пећке Патријаршије, пројављеној жељи Митрополита Цетињског Саве (Петровића) да се јединство Српске Цркве одмах обнови. Наравно, ни тада, а ни данас, ни о каквој жељи за некаквом аутокефалном Митрополијом Црногорском, као ни одвајања од мисли о потпуном српском Црквеном јединству, није било ни речи ни помена.

            И највећи Црногорско-приморски Митрополит и један од најистакнутијих Срба у историји, свети Петар Цетињски, док је још био архимандрит Цетињског Манастира, давне 1779. године, само тринаест година после насилног укидања Пећке Патријаршије, у једном писму, које је са двојицом угледних црногорских народних првака упутио аустријском двору, између осталог је истакао и следеће значајне речи: „Желимо да Митрополит Црногорски зависи од Пећког Патријарха у Србији. Када садашњи Митрополит умре, пристајемо за сада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима(6), али … само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ“(7). То је стога јер Митрополита Црногорског, ради хиротоније, како они истичу, не могу слободно послати у Пећ, тај древни град у Србији, прастари центар Православне Цркве Српске и престони манастир наших Српских Патријараха.

Црногорска делегација у Београду после Велике Народне Скупштине српског народа у Црној Гори 1918. година на челу са Митрополитом Гаврилом Дожићем

            Из овог чврсто израженог става великог и светог Србина, Петра Првог Цетињског Чудотворца, најеминентније личности у историји Црне Горе и Брда, и историје Митрополије Црногорско-приморске, као и из става остале двојице угледних црногорских главара, јасно се види да су сви Срби Црногорци на укидање Пећке Патријаршије гледали као на нешто неприхватљиво, привремено, нежељено и неприродно. И да су сви Митрополити Цетињски, у светопетровском духу, увек јасно желели само једно - да зависе од Пећког Патријарха у Србији као матици свеколиког српства. То свети Петар Цетињски потврђује и на неким другим местима, када, на пример, у једној својој песми Србију назива "мајка мила" или пак када Пећку Патријаршију у својим писмима именује као "мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили"

Краљ Никола I

            Свети Петар Цетињски не само да је прижељкивао обнову насилно укинуте Пећке Патријаршије већ као прави Србин, за време свог живота никада није заборављао на ту нашу древну и највећу православну светињу. Он је видећи велике турске намете на Пећки Манастир, и поред велике сиротиње у самој Црној Гори и Брдима, у свом писму Црногорцима и Брђанима 1822. године између осталог написао: „Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.“(8)

            Сличан став о будућем уједињењу Српске Цркве изнео је за свога живота и знаменити Митрополит Црногорско-приморски Петар II Петровић Његош. Он је 1848. године, у једном разговору са специјалним изаслаником Владе Србије, Матијом Баном, који му је предлагао рад на стварању будуће југословенске федерације, између Срба, Хрвата и Бугара, овоме јасно одговорио: „Треба најприје да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку Патријаршију, а кнез српски у Призрен. Мени духовна, а њему свјетовна власт над народом слободним и уједињеним.“ (9)

            Како се јасно види из наведеног цитата, овакав став Митрополита Петра II потпуно је у духу аманета његовог стрица – светога Петра Цетињскога, јер се и Његош у њему отворено залаже за обнову Пећке Патријаршије. Он чак иде и корак испред свог светог стрица, па Матији Бану, кроз горе наведене речи, на недвосмислен начин себе предлаже за будућег Пећког Патријарха уједињене српске државе. Наведене Његошеве речи показују и његову опредељеност за уједињење са Србијом, као центром и матицом свеколиког српског народа. Није зато ни најмање чудно што је у једном каснијем писму, упућеном такође Матији Бану, Митрополит Петар II, 1850. године, поред осталог написао и следеће: „Србија је матица Српства, без ње никад ништа“.(10)

            Важно је истаћи и то да су сви Митрополити Црногорско-приморски, од времена Владике Василија (Петровића) Његоша (1850-1866 +), па све до Црногорског Митрополита Митрофана Бана (1885-1920+), имали или пак по историјском праву користили, титулу Егзарха Светог Трона Пећког.(11) На тај начин они су као српски митрополити, јавно и отворено показивали да је духовно кандило Православне Пећке Патријаршије и после њеног насилног укидања 1766. године, сво време непрекинуто горело кроз Митрополију Црногорску, Приморску и Скендеријску, те да су сви Митрополити Цетињски од 1766. до 1920., са ватреном вером и топлом надом прижељкивали дан поновног Црквеног и сресрпског националног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије. То нам показује и да је Митрополија Црногорско-приморска очувала непрекинути континуитет Жичке Архиепископије и Православне Цркве Српске од времена њеног оснивања 1219., па све до данашњег дана, а пуна титула и садашњег Митрополита на Цетињу – Г. Амфилохија (Радовића) је – Архиепископ цетињски, Митрополит Црногорско-приморски, Зетско-брдски и Скендеријски и Егзарх Светога Трона Пећког. Цетиње је дакле од давнина, а посебно у вековима турског ропства, било верни чувар оног светосавског, жичког и пећког кандила Српске Цркве.

            Опште прихваћену мисао у Црној Гори, да је Митрополија Црногорско-приморска очувала континуитет Православне Пећке Патријаршије је 15. августа 1910. године, приликом крунисања краља Николе Петровића, на свој начин изрекао је и председник Владе Краљевине Црне Горе др. Лазар Томановић, рекавши: „Поврх тога, Митрополија Цетињска једина је Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана, и као таква законита пријестоница и насљедница Пећке Патријаршије“.(12)

            Дуго очекивано ослобођење целог српског народа коначно је дошло 1918. године. Витешки храбри српски војници Краљевине Србије су за само неколико недеља сломили отпор многобројнијих немачких, бугарских и аустро-угарских окупатора, и у великом јуришу од Солуна до Беча стигли за само пар месеци. Коначно су се оствариле и вековне жеље свих Срба Црногораца и Црногорско-приморских Митрополита. Слобода је синула пуним сјајем а самим тим могуће је било кренути ка испуњењу аманета највећег Србина у историји Црне Горе - светог Петра Цетињског, тј. ка обнови Црквеног јединства кроз поновно васпостављање Пећке Патријаршије. Први корак ка обнови Православне Пећке Патријаршије, учинила је управо Митроплија Црногорска, кроз одлуку свог Светог Синода на Цетињу, од 16. децембра 1918. године. Предмет ове седнице Светога Синода био је потпуно очекиван и јасан: „да се независна Српско-православна Света Црква у Црној Гори уједини с аутокефалном Православном Црквом у Краљевини Србији“.(13) И тако се и догодило, јер је то благословио Бог као и стога јер је ово била вековна жарка жеља свих Срба Црне Горе, Брда и Приморја - да се обнови Српска Пећка Патријаршија и уједини васцело српство.

            Када је Св. Синод Црногорске Митрополије, у свом проширеном саставу, свестрано проучио задато питање, он је 16. децембра 1918. године једногласно донео следећу историјски важну и слободну одлуку: „Пошто је Велика Народна Скупштина Српског народа у Црној Гори одржана у Подгорици дана 13. новембра 1918 г. донијела одлуку, да се независна Црна Гора уједини са Краљевином Србијом то и Св. Синод налази цјелисходним и оправданим да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Црквом у Краљевини Србији, а заједно са овом са цијелом Св. Српско-православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“.(14)

            Колика је и каква свеопшта радост била код свих Срба Црногораца због поновног васпостављања Православне Пећке Патријаршије, сведоче и речи тадашњег Црногорског Митрополита Митрофана (Бана), изречене 26. маја 1919. године у Београду, када се од стране свих српских епископа у новој држави и Краљевини СХС, поново успоставило духовно јединство Православне Пећке Патријаршије. Те речи Митрополита Митрофана (Бана), на Конференцији свих српских Архијереја у Београду гласе: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше Црквено јединство“.(15)

            Сам пак Митрополит Митрофан, лично је као најстарији Архијереј по рукоположењу, председавао овој историјској Конференцији свих српских Епископа у Београду. Горе наведеним речима Митрополит Митрофан је недвосмислено показао колико је и он лично био срећан што се коначно остварује аманет светог Петра Цетињског и 150 година дуги и искрени црногорски и свесрпски снови о поновном Црквеном уједињењу и васпостављању Српске Православне Пећке Патријаршије.

            Посебно је значајан и став последњег владара Црне Горе из династије Петровића, краља Николе I, који је после свога одласка на Запад, јануара 1916. године, помно пратио сва политичка и Црквена дешавања у Црној Гори и читавом српском народу. Његова емигрантска Влада у Француској, наравно, није имала ништа против свесрпског Црквеног уједињења и васпостављања Православне Пећке Патријаршије, али је сматрала да центар Спске Цркве треба бити поновно враћен древни центар – град Пећ и Пећку Патријаршију. (16)

            Овај кратки осврт на непрекидно постојање јасне тежње Црногорско-приморске Митрополије и свих Срба Црногораца, да се поновно успостави уједињена Пећка Патријаршија, као и остварење те жеље, у периду од 1918. до 1920. године, показује стварну жељу свеколике православне Црне Горе по овом питању. Сваком непристрасном истраживачу Црквене историје јасно је као дан каквим су очима најистакнутији митрополити и владари Црне Горе гледали на ванредно стање у Српској Цркви, које је настало после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Сви они су отворено и недвосмислено тежили поновном Црквеном уједињењу свих помесних Српских Цркава, и васпостављању укинуте Православне Пећке Патријаршије. Дакле, без изузетка, сви Митрополити Цетињски и сви Срби Црногорци, од 1766. до 1918. су горели жарком жељом за обновом Светосавске Цркве Српске тј. Пећке Патријаршије, као и за духовним и државним  јединством две српске државе, Србије и Црне Горе. Све ово се после Првог Светског Рата на крају и остварило, Вољом Божијом и жељом целог свештенства и верног српског православног народа и Србије и Црне Горе.

            Тај светосавски и светопетровски дух духовног јединства Србије и Црне Горе, дух јединства Пећких Патријараха и Митрополита Цетињских, непрекинуто живи и данас, и у Београду и на Цетињу. И не само ту, већ живи у васцелом светосавском роду српскоме. Он ће, верујемо, и у будућности красити ону истинску светосавску Србију, верну аманетима св. Саве Немањића, и ону истинску светопетровску Црну Гору, верну аманетима св. Петра Цетињског и његовог братанића Петра Другог Петровића Његоша. 

Амин. Боже дај.

Настојатељ Манастира Пиносава

Игуман Петар (Драгојловић)

Литература:

(1) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 20

(2) Јастребов. И. С. Подаци за историју Српске цркве. Београд. 1879. С. 21

(3) Симеон Милутиновић пише да митрополит Сава прихвати патријарха Василија «усрдно и свим га својим преођене и снабђе по могуђству». См. Милутиновић Сима. Историја Црне Горе. С. 95

(4) Овако је гласио део једног венецијанског извештаја од 28. јануара 1768. године: «Патријарх Пећки истјеран од беглер-бега румељског, а од Патријарха Цариградског обустављен, посветио је Арсенија, унука Савина за Бискупа Црногорског, онда када је у Црној Гори било више странака». Милаковић Димитрије. Историја Црне Горе. С.149

(5) Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 24-25

(6)Мисли се на Сремске Карловце који су тада били град на територији Аустрије, у коме је још од 1710. године постојала независна Православна Карловачка Митрополија. Зато су за евентуалну хиротонију неког будућег Црногорског Митрополита у Карловцима, црногорски представници морали тражити и дозволу бечког двора. Они су тиме показивали и своју јасну намеру да будуће кандидате за митрополитску катедру на Цетињу хиротонишу искључиво од српских архијереја у Карловцима, а не од грчких владика који су од 1766. године насилно узурпирали Пећки Трон српских патријараха.

(7) Види: Ђорђевић Владан. Црна Гора и аустрија у XVIIIвеку. Исписи из бечких државних архива. Београд. 1913. С. 20; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 27

(8) http://www.rastko.rs/bogoslovlje/sv_petar_cetinjski_c.html

(9) Записи. Број 20. Цетиње. 1938. С. 338; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 41-42

(10) Петар IIПетровић Његош. Писма. Том III. Београд. 1955. С. 408; Дурковић др. Љубомир Јакшић. Митрополија Црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње. 1991. С. 42

(11) http://www.mitropolija.me/stari/dvavoda/razgovori/mit_int-golgota2.html

(12) http://www.rastko.rs/rastko-cg/povijest/istorijat/istorijat_6_c.html

(13) Архив Митрополије Црногорско-приморске. Фасцикла 1. Свети Синод. Документ број 1169. 16. децембар. Цетиње. 1918.

(14) Исто …

(15) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 86

(16) Стаматовић мр. Александар. Кратка историја Митрополије Црногорско-приморске: (1219-1999): са шематизмом за 1999. шематизмом. Цетиње. 1999. С. 87