4. Мај 2017 - 10:18

Разговор са протођаконом Радомиром Ракићем Поводом 50-годишњице „Православља”: Лист је читао и јавни тужилац

Ове го­ди­не, 15. апри­ла Пра­во­сла­вље, но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је, обе­ле­жи­ће зна­ча­јан ју­би­леј – 50 го­ди­на из­ла­же­ња. Тач­ни­је ре­че­но, це­ла ова го­ди­на је ју­би­лар­на за Пра­во­сла­вље. Про­то­ђа­кон Ра­до­мир Ра­кић, лек­тор ен­гле­ског је­зи­ка на Пра­во­слав­ном бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду и пре­да­вач Све­то­га Пи­сма Но­во­га За­ве­та на Бо­го­слов­ском фа­кул­те­ту Све­тог Ва­си­ли­ја Остро­шког у Фо­чи, ду­го­го­ди­шњи се­кре­тар Ко­ми­си­је Све­тог Ар­хи­је­реј­ског Си­но­да за пре­вод Но­вог За­ве­та, члан Би­блиј­ског дру­штва Ср­би­је, члан Удру­же­ња но­ви­на­ра Ср­би­је, а од ок­то­бра 2006. и Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је, у два ду­га и дру­штве­ним окол­но­сти­ма, вр­ло зна­чај­но обо­је­на пе­ри­о­да за срп­ски на­род, је био уред­ник ових цр­кве­них но­ви­на. И то у пе­ри­о­ду од 1975. до 1983, да би овај лист у свој­ству глав­ног и од­го­вор­ног уред­ни­ка по­но­во во­дио од 1998. до 2002. го­ди­не.

Као неко ко је писао, преводио за новине, ко је био њихов дугогодишњи уредник, током година и данас такође – као шеф Информативне службе Српске Православне Цркве, отац Радомир Ракић је био у прилици да прати рад новина, реаговање друштва и државе... Сада га постављамо у улогу питаног и умољавамо га да нам, одговарајући на наша питања, помогне да обележимо пола века излажења Православља.

Би­ли сте уред­ник но­ви­на ви­ше­крат­но то­ком ду­гог ни­за го­ди­на. Пи­са­ли сте де­це­ни­ја­ма за њих, пре­во­ди­ли, уре­ђи­ва­ли. Шта Вам је би­ло те­же, усме­ра­ва­ти кор­ми­ло зва­нич­них но­ви­на Срп­ске Па­три­јар­ши­је, одр­жа­ва­ти кон­такт са мно­го­број­ним зна­ме­ни­тим лич­но­сти­ма срп­ске јав­но­сти Ва­шим са­рад­ни­ци­ма или пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље?

– Тач­но, у два на­вра­та био сам уред­ник, и то у ко­му­ни­стич­ко вре­ме, пред смрт пред­сед­ни­ка Ти­та и не­по­сред­но по­сле ње (1975–1984) у це­ло­сној Ју­го­сла­ви­ји, као и у вре­ме из­град­ње де­мо­кра­ти­је под пред­сед­ни­ком Ми­ло­ше­ви­ћем (1998–2003) у Са­ве­зној Ре­пу­бли­ци Ју­го­сла­ви­ји (Ср­би­ја и Цр­на Го­ра). Јед­но је си­гур­но: би­ло ми је мно­го дра­же уре­ђи­ва­ти лист у она стро­га ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на не­го­ли у та­ко­зва­ној де­мо­кра­ти­ји, и то из раз­ло­га што се у прет­ход­ном пе­ри­о­ду лист ви­ше чи­тао. Не знам да ли из раз­ло­га што су но­ви­не би­ле јед­не од рет­ких срп­ских цр­кве­них гла­си­ла уоп­ште или што су чи­та­о­ци у ли­сту гле­да­ли не­ку вр­сту бо­дре­ња, ис­тра­ја­ва­ња или пред­ви­ђа­ња сло­бод­ни­јих вре­ме­на. А као уред­ник нај­срећ­ни­ји сам био кад год бих чуо гла­сне ко­мен­та­ре по Па­три­јар­ши­ји о по­је­ди­ним ста­во­ви­ма из­не­тим у ли­сту, или чи­тао пи­сма чи­та­ла­ца са свим њи­хо­вим при­мед­ба­ма, по­не­кад ве­о­ма оштрим, за­па­жа­њи­ма, под­стре­ци­ма. Или кад бих у ау­то­бу­су на пу­ту ка ку­ћи др­жао у ру­ка­ма све­же од­штам­па­ни број и за­па­жао ка­ко се дру­ги пут­ни­ци на­ги­њу еда би и они не­што „дру­га­чи­је“ про­чи­та­ли.

Лист је при­вла­чио и бу­ду­ће књи­жев­не ства­ра­о­це, не из раз­ло­га што би се из­ја­шња­ва­ли за ре­ли­ги­о­зне, не­го из же­ље да упи­ја­ју ста­рин­ски­ји је­зик. На­и­ме, у ли­сту, као и са­да, не­гу­је се древ­ни­ји об­лик срп­ског је­зи­ка ко­ји уве­ли­ко по­чи­ва на за­јед­нич­ком сло­вен­ском ста­блу, а има сво­ју аро­му. Кад сам сво­је­вре­ме­но пи­тао књи­жев­ни­ка Дра­га­на Ла­ки­ће­ви­ћа, за­што је као гим­на­зи­ја­лац у Мо­ра­чи сва­ког дру­гог че­тврт­ка на па­у­зи из­ме­ђу ча­со­ва про­сто ју­рио у ма­на­стир да би ку­пио је­дан од два при­спе­ла бро­ја, од­го­во­рио је да је то чи­нио упра­во да би се на­дах­њи­вао по­ет­ским сло­вен­ским је­зи­ком за­сту­пље­ним у ли­сту.

Ина­че, по­ли­ти­ку Пра­во­сла­вља оцр­та­вао је жи­вот­ни ход: пи­са­ли смо на те­ме ко­је су нам се са­ме ну­ди­ле. Је­дан ве­о­ма углед­ни Епи­скоп, бла­же­но­почивши бач­ки Ни­ка­нор је јед­ном при­ли­ком, кри­ти­ку­ју­ћи по­ли­ти­ку ли­ста, ка­зао да ми у па­три­јар­шиј­ским кан­це­ла­ри­ја­ма не зна­мо шта чи­та­о­це у су­шти­ни ин­те­ре­су­је, па нас је упо­ре­дио са ар­ти­ље­ри­јом ко­ја пу­ца без ори­јен­ти­ра! Био је у пра­ву, тим ви­ше кад нам је оцр­тао не­ке те­ме на ко­је ни­смо обра­ћа­ли до­вољ­не па­жње, као што су уло­га кр­сне сла­ве у на­ро­ду, да­ва­ње де­ци по­мо­дар­ских име­на у отаџ­би­ни, а нај­ви­ше у ино­стран­ству, ха­ри­та­тив­ни рад Цр­кве, ме­ђу­цр­кве­на са­рад­ња, и др.

Нај­зад, та­кве те­ме су би­ле и не­у­трал­не, с об­зи­ром на то да би ме­ша­ње ли­ста у дру­штве­на, а по­го­то­во по­ли­тич­ка пи­та­ња би­ло оква­ли­фи­ко­ва­но као не­за­ко­ни­то или, чак, про­тив­у­став­но. Уз то, у она по­чет­на вре­ме­на на­ши до­пи­сни­ци су би­ли углав­ном све­ште­ни­ци, ко­ји­ма је увек да­ва­на пред­ност, по­што су они, на кра­ју, са сво­јим вер­ни­ци­ма би­ли и нај­ве­ћи прет­плат­ни­ци. Све­ште­ни­ку па­ро­ху је би­ла част би­ти до­пи­сник ли­ста! Ми­слим да је ве­ли­ка гре­шка што се да­је пред­ност члан­ци­ма, ре­пор­та­жа­ма и из­ве­шта­ји­ма ко­је пи­шу ла­и­ци, тим пре не­ка буч­на име­на из све­тов­них на­у­ка! Уко­ли­ко с ли­стом са­ра­ђу­ју ака­де­ми­ци, про­фе­со­ри, ин­же­ње­ри и ли­ца дру­гих све­тов­них про­фе­си­ја, уоп­ште не зна­чи да они сво­јим име­ни­ма и ти­ту­ла­ма ја­ча­ју ве­ру чи­та­ла­штва. У вре­ме док сам био уред­ник ни­је би­ло та­квих са­рад­ни­ка ни на ви­ди­ку, јер су не­где ван гра­ди­ли сво­ју ка­ри­је­ру.

Ово уоп­ште не зна­чи да ни­смо има­ли вр­ле са­рад­ни­ке из ака­дем­ског све­та, као што су Ми­лан Ка­ша­нин, Све­ти­слав Ман­дић, Макс Ерен­рајх, Ђор­ђе Три­фу­но­вић, Рај­ко Ве­се­ли­но­вић, Бо­ри­во­је Ан­ђел­ко­вић, Љу­бо­мир Дур­ко­вић Јак­шић, То­дор Пи­ште­љић, ка­сни­је Ан­то­ни­је Ђу­рић...

Нај­зад, лист је из­ла­зио по бла­го­сло­ву па­три­јар­ха Гер­ма­на ко­ји је рев­но­сно пра­тио не са­мо са­др­жи­ну ли­ста, не­го и ње­го­во рас­ту­ра­ње по Ар­хи­е­пи­ско­пи­ји бе­о­град­ско-кар­ло­вач­кој и по дру­гим епар­хи­ја­ма Цр­кве, па је у она ко­му­ни­стич­ка вре­ме­на лист имао уста­ље­ни ти­раж од 25–26.000 при­ме­ра­ка! Као уред­ник увек сам био на стра­жи, спре­ман да по­ло­жим ра­чун уко­ли­ко је об­ја­вљен текст ко­ји не за­до­во­ља­ва цр­кве­ну или др­жав­ну стра­ну.

Кад пи­та­те да ли је би­ло те­шко пи­са­ти тек­сто­ве за Пра­во­сла­вље, мо­рам од­го­во­ри­ти да је у она вре­ме­на би­ло мно­го ви­ше по­ле­та не­го­ли да­нас. При том, уред­ник ни­је имао хо­но­рар (ја сам био слу­жбе­ник Па­три­јар­ши­је, а пр­ви уред­ник про­та Ми­ли­сав Про­тић био је па­ро­хиј­ски све­ште­ник, док је вла­ди­ка Ла­врен­ти­је, ду­ша овог ли­ста у ње­го­вим по­чет­ним го­ди­на­ма, имао не­ку пла­ту у са­мој Па­три­јар­ши­ји!) и ни је­дан до­пис, чла­нак ни­је био хо­но­ри­сан, јер се ау­тор сма­трао по­но­сним што је са­рад­ник са та­квим ли­стом.

На­ша Цр­ква се ду­го бо­ри­ла за сво­је ме­сто под „сун­цем“ ју­го­сло­вен­ске со­ци­ја­ли­стич­ке тво­ре­ви­не. Као уред­ник но­ви­на ко­ли­ко сте „мо­ра­ли“, а ко­ли­ко „мо­гли“?

– Из ове пер­спек­ти­ве мно­ги од нас су скло­ни да оп­ту­жу­ју и окри­вљу­ју те со­ци­ја­ли­стич­ке вла­сти за све што ни­је учи­ње­но. То нам че­сто до­ђе као по­кри­ва­ло за не­пред­у­зи­ма­ње ика­кве ини­ци­ја­ти­ве. Ме­ђу­тим, ка­ко је би­ло мо­гу­ће да Ри­мо­ка­то­лич­ка Цр­ква у Сло­ве­ни­ји за­хва­та 90% школ­ске де­це на ча­со­ви­ма ве­ро­на­у­ке, а код нас су у Бе­о­гра­ду тек при по­је­ди­ним цр­ква­ма одр­жа­ва­ни ча­со­ви из вер­ске на­ста­ве, при че­му је ин­те­ре­со­ва­ње па­ро­хиј­ског све­штен­ства за ову вр­сту про­све­ћи­ва­ња би­ло ми­ни­мал­но. Ика­ко је љу­бљан­ски не­дељ­ник Дру­жи­на из­ла­зио у 70.000 при­ме­ра­ка, при че­му је број Сло­ве­на­ца ри­мо­ка­то­ли­ка био знат­но ма­љи од бро­ја пра­во­слав­них вер­ни­ка у це­лој он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји? Јед­ном се проф. Ра­до­мир По­по­вић у бе­о­град­ском ли­сту за­пи­тао да ли је не­ки ве­ро­у­чи­тељ при цр­кви оти­шао у за­твор или био ка­жњен због др­жа­ња ча­со­ва ве­ро­на­у­ке? Ни­ко. Као да смо про­сто во­ле­ли што по­сто­ји не­ка смет­ња, па смо је још сна­жни­је по­тен­ци­ра­ли еда би­смо оправ­да­ва­ли свој не­рад. Као да за­бо­ра­вља­мо да су на­ши пре­ци у те­жа осман­ска вре­ме­на опра­вља­ли цр­кве или по­ди­за­ли ма­на­сти­ре, жи­во­пи­са­ли их, пре­пи­си­ва­ли и штам­па­ли књи­ге (Бе­о­град­ско је­ван­ђе­ље је штам­па­но 1552. г.!), пи­са­ли еп­ске пе­сме, сни­ва­ли сно­ве о осло­бо­ђе­њу.

Као уред­ник ли­ста мно­го смо учи­ни­ли, ма­кар у сми­слу да је наш лист че­сто био др­жан на сто­чи­ћу пред слав­ском ико­ном, или је по­себ­но па­ко­ван, чу­ван и пре­да­ван дру­гим чи­та­о­ци­ма на ду­хов­ну пол­зу. У оно вре­ме ре­дов­но смо пи­са­ли на би­блиј­ске те­ме, или на пред­сто­је­ће цр­кве­не пра­зни­ке или, уоп­ште, до­но­си­ли тек­сто­ве ко­ји би слу­жи­ли вер­ском про­све­ћи­ва­њу од­ра­слих.

Ка­ква су би­ла ре­а­го­ва­ња у дру­штву на цр­кве­не но­ви­не? Да ли је би­ло за­бра­ње­них бро­је­ва? Ка­ко је то из­гле­да­ло?

– С Пра­во­сла­вљем се ра­чу­на­ло и у дру­штве­ној сре­ди­ни, ма­да лист ни­је до­би­јао ни­ка­кву фи­нан­сиј­ску по­моћ – из­др­жа­вао се од прет­пла­те и при­ло­га! Ипак, мо­ра­ло се ра­чу­на­ти да је лист чи­тао и јав­ни ту­жи­лац, па је у два на­вра­та из­дао на­лог да се он за­бра­ни: јед­ном по­во­дом члан­ка „Чи­ји си ти, ма­ли на­ро­де?“ ко­ји је но­сио пот­пис Е. Н. и члан­ка про­то­је­ре­ја Ду­ша­на Иван­ко­ви­ћа о хва­та­њу и по­вра­ћа­ју Кру­но­сла­ва Дра­га­но­ви­ћа у зе­мљу. За раз­ли­ку од дру­гих со­ци­ја­ли­стич­ких на­ро­да у ко­ји­ма би про­скри­бо­ва­ни лист или ча­со­пис био за­пле­њен у са­мој штам­па­ри­ји, у он­да­шњој Ју­го­сла­ви­ји – тек на­кон екс­пе­ди­ци­је прет­плат­ни­ци­ма, што је го­ра ва­ри­јан­та, јер се мо­ра­ла пла­ти­ти по­шта­ри­на, па је и фи­нан­сиј­ски ефе­кат био у пи­та­њу, па тек он­да из­вр­ши­те­љи, ина­че при­стој­ни љу­ди (!), до­ђу у ре­дак­ци­ју и тра­же адре­се са ви­ше прет­плат­ни­ка ка­ко би их за­пле­ни­ли, углав­ном по цр­ква­ма ко­је су при­ма­ле ве­ћи број при­ме­ра­ка. Не­во­ља би би­ла ако би узе­ли по­је­ди­нач­не адре­се, па би ми­ли­ци­о­не­ри од­ла­зи­ли у при­ват­не ку­ће и пра­ви­ли пре­пад у сми­слу да ти љу­ди при­ма­ју не­при­ја­тељ­ски лист! Та­кви би ре­дов­но от­ка­зи­ва­ли да­љу до­ста­ву ли­ста по­штом. Но, упра­во мо­гућ­ност да се цр­кве­на штам­па мо­гла до­ста­вља­ти по­штом, зна­чи­ла је и ве­ли­ку пред­ност, јер се упра­во пре­ко со­ци­ја­ли­стич­ке по­ште и те ка­ко мо­гла вр­ши­ти ми­си­ја у на­ро­ду!

Шта Вам је оста­ло у се­ћа­њу као нај­у­пе­ча­тљи­ви­је из тог но­ви­нар­ско­–у­ред­нич­ког ра­да?

– У та­квим тур­бу­лент­ним вре­ме­ни­ма мо­гло се мно­го че­га до­жи­ве­ти, али је са ове вре­мен­ске дис­тан­це ве­о­ма те­шко из­дво­ји­ти упра­во је­дан ка­рак­те­ри­сти­чан тре­ну­так. Мо­жда чи­ње­ни­ца да нам се па­па Јо­ван Па­вле II из­ви­нио. На­и­ме, пред по­ла­зак у Пољ­ску о Ду­хо­ви­ма по­гла­вар Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве је на­вео да су из­ли­ва­њем Све­то­га Ду­ха про­све­ће­ни, из­ме­ђу оста­лих, сви сло­вен­ски на­ро­ди, па на­во­ди и све је­зи­ке ко­ји­ма Сло­ве­ни го­во­ре – осим срп­ског! На­пи­са­ли смо кра­ћи текст под­се­тив­ши све­то­га оца на ве­ли­ча­стве­на књи­жев­на де­ла на­ста­ла на сло­вен­ском је­зи­ку срп­ске ре­дак­ци­је. Усле­ди­ло је на­ру­че­но ре­а­го­ва­ње Гла­са кон­ци­ла, али и не­ки исто­ри­ча­ри се осме­ли­ше да пи­шу (не знам за­што од­јед­ном?) о уло­зи Ри­мо­ка­то­лич­ке Цр­кве у Дру­гом свет­ском ра­ту на те­ри­то­ри­ји тзв. НДХ. Спре­ми­ли смо чи­тав број ли­ста по­све­ћен овој те­ми ге­но­ци­да над Ср­би­ма, Је­вре­ји­ма и Ро­ми­ма, што би био пр­ви та­кав стру­чан текст ко­ји се икад по­ја­вио у ко­му­ни­стич­кој Ју­го­сла­ви­ји. Је­дан да­на­шњи углед­ни епи­скоп је пред­ла­гао да се сав ма­те­ри­јал об­ја­ви и уз мо­гућ­но­сти да се лист за­бра­ни – за­што да не – јер би се и на тај на­чин по­кре­ну­ла ду­го вре­ме­на за­та­шка­ва­на те­ма. На мо­ју жа­лост, пре­су­дио је бла­же­но­поч. Па­три­јарх Гер­ман ко­ји је за­бра­нио да се тај ма­те­ри­јал об­ја­ви, али је он не­ка­ко на­шао пут да бу­де об­ја­вљен у Лон­до­ну! У ме­ђу­вре­ме­ну се и па­па из­ви­нио, ка­ко смо са­зна­ли из тр­шћан­ског ли­ста Ил пи­ко­ле. Тре­ба­ло је пси­хич­ки из­др­жа­ти ову на­пе­тост ко­ја је тра­ја­ла три ме­се­ца, али са спрем­но­шћу да као уред­ник по­не­сем ће­бе у за­твор!

Да ли је по Ва­шем ми­шље­њу про­шло вре­ме штам­па­не ре­чи?

– Исто пи­та­ње се мо­же по­ста­ви­ти и кад је реч о од­но­су ро­ма­на и фил­ма сни­мље­ног на осно­ву тог ро­ма­на. Или, ни­је исто пре­при­ча­ни ро­ман, тзв. упро­шће­на или са­же­то из­не­та са­др­жи­на ро­ма­на (на ен­гле­ском sim­pli­fi­e­d an­d a­brid­ged­ no­vels) ка­квих има на ен­гле­ском го­вор­ном под­руч­ју, про­сто ра­ди охра­бре­ња бу­ду­ћих, ма­хом стра­них чи­та­ла­ца да се ка­сни­је упу­сте у чи­та­ње ин­те­грал­ног тек­ста тог де­ла.

Па ипак, по­је­ди­не углед­не и исто­риј­ски зна­чај­не ен­ци­кло­пе­ди­је не штам­па­ју се ви­ше на па­пи­ру, не­го се мо­гу чи­та­ти пре­ко ин­тер­не­та, јер се сма­тра да да­на­шњи чо­век не­ма вре­ме­на да кон­сул­ту­је књи­ге с по­ли­це, не­го је, ка­жу, лак­ше пре­ко ин­тер­не­та. А да ли сви љу­ди има­ју ово елек­трон­ско по­ма­га­ло? И ко­ли­ко је по здра­вље штет­но стал­но чи­та­ње тек­сто­ва на екра­ну? Уз то, он­лајн се не по­ста­вља­ју сви члан­ци, и сва­ка­ко не у ин­те­грал­ном об­ли­ку, па ће оту­да штам­па­но гла­си­ло за­у­век има­ти бу­дућ­ност.

разговарала Снежана Крупниковић

Извор: Православље бр.1202 (стр. 10,11) од 15. априла 2017. године

5. Мај 2017

Разговор са ар­хи­ман­дритом Јо­ваном Ра­до­са­вље­вићем поводом 50-годишњице „Православља”

Ар­хи­ман­дрит Јо­ван Ра­до­са­вље­вић, је­дан од нај­ста­ри­јих мо­на­ха у Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви, је­дан од не­ко­ли­ци­не жи­вих уче­ни­ка Све­тог вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, ду­го­го­ди­шњи про­фе­сор При­зрен­ске бо­го­сло­ви­је, но­си­лац ор­де­на Све­тог Са­ве дру­гог ре­да, у ма­на­стир Жи­чу оти­шао је уо­чи Дру­гог свет­ског ра­та и био све­док 9. ок­то­бра 1941. го­ди­не бом­бар­до­ва­ња јед­не од нај­ве­ћих срп­ских све­ти­ња. Из спа­ље­ног ма­на­сти­ра по­нео је мо­ли­тве­ник ко­ји има код се­бе и да­нас. Мо­на­шком чи­ну га је 1950. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ра­ча при­вео је­ро­ђа­кон Па­вле Стој­че­вић. По­зна­вао је оца Ју­сти­на По­по­ви­ћа ко­ји је на ње­га из­вр­шио сна­жан ду­хов­ни ути­цај. Ка­да је мо­нах Па­вле иза­бран за ра­шко-при­зрен­ског Епи­ско­па 1957. го­ди­не, у При­зрен је по­шао за­јед­но са њим и отац Јо­ван.

За­вр­шио је Бо­го­сло­ви­ју, а по­том и Бо­го­слов­ски фа­кул­тет и пост­ди­плом­ске сту­ди­је у Ати­ни. Из­ве­сно вре­ме био је про­фе­сор у При­зрен­ској бо­го­сло­ви­ји. Као вр­сан по­зна­ва­лац исто­ри­је Срп­ске Пра­во­слав­не Цр­кве и све­док де­це­ни­ја ду­хов­ног и на­род­ног жи­во­та, Ар­хи­ман­дрит Јо­ван (све­тов­но Ми­ли­сав), у сво­јој 91 го­ди­ни, са­мо не­ко­ли­ко да­на по по­врат­ку из бол­ни­це, као пра­ви рет­ки би­сер срп­ске ду­хов­но­сти, де­да Јо­ван – ка­ко га сви од ми­ло­ште зо­ву, смо­гао је сна­ге и вре­ме­на да се по­све­ти на­шим пи­та­њи­ма и да нам по­ша­ље ру­ком пи­са­но све­до­че­ње о „оним“ вре­ме­ни­ма на­ста­ја­ња пр­вих но­ви­на Срп­ске Па­три­јар­ши­је, али и да нам раз­ја­сни мно­ге узро­ке ко­ји су има­ли не­са­гле­ди­ве по­сле­ди­це у вре­ме­ну ко­је је по­том до­ла­зи­ло и нас са­че­ка­ло...

Пи­са­ли сте и са­ра­ђи­ва­ли за Пра­во­сла­вље још од пр­вих бро­је­ва ових но­ви­на. И на­ста­ви­ли сте то да чи­ни­те кроз ра­зна вре­ме­на и бре­ме­ни­те си­ту­а­ци­је. Ка­ко је би­ло пи­са­ти за цр­кве­не но­ви­не? Ко су, кроз вре­ме, би­ли чи­та­о­ци ових но­ви­на?

– Ње­го­ва Све­тост Па­три­јарх срп­ски Гер­ман сво­јом цр­кве­ном ди­пло­ма­ти­јом у ко­му­ни­стич­ком вре­ме­ну ус­пео је, ка­да се го­то­во ни­шта ни­је мо­гло у Цр­кви штам­па­ти, да из­деј­ству­је и осну­је за срп­ски на­род, пр­ви цр­кве­ни ча­со­пис ко­ји је на­зван: Пра­во­сла­вље – но­ви­не Срп­ске па­три­јар­ши­је. За рад ова­квих но­ви­на Па­три­јарх је до­вео из Жич­ке епар­хи­је про­то­је­ре­ја Ми­ли­са­ва Про­ти­ћа као по­год­ну лич­ност ко­ја се ба­ви књи­жев­но­шћу. Он је у то вре­ме био на­пи­сао три књи­ге: Тр­нав­ски му­че­ни­ци, o Ма­на­сти­ру Стје­ни­ку, o Ма­на­сти­ру Је­же­ви­ци и Дра­га­че­во и ње­го­ви слав­ни си­но­ви.

Пр­ви број Пра­во­сла­вља ко­ји је иза­шао чи­ни ми се као да нас је све огре­јао као сун­це! И нас сту­ден­те пре­ко пу­та Па­три­јар­ши­је, па­три­јар­шиј­ско осо­бље, Бе­о­гра­ђа­не и сав на­род.

У тим пр­вим но­ви­на­ма ни­је би­ло ли­те­рар­них чла­на­ка ко­јих има да­нас. То су би­ле за­и­ста цр­кве­не но­ви­не ко­је су оба­ве­шта­ва­ле свој вер­ни, срп­ски на­род о ве­ри и Цр­кви, о сла­ва­ма, слав­ским и дру­гим пра­зни­ци­ма, о по­сту, мо­ли­тви, о по­тре­би и ва­жно­сти по­се­ћи­ва­ња бо­го­слу­же­ња у хра­мо­ви­ма, да би се ду­хов­но одр­жа­ли као пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у но­вој др­жа­ви обре­ме­ње­ној без­бо­жним вла­сти­ма ко­је ни­су хте­ле да зна­ју за ве­ру, Цр­кву ни за крст ча­сни. Пи­са­ло се и о до­га­ђа­ји­ма у зе­мљи ко­ји су се ти­ца­ли Цр­кве. Ис­ти­ца­ли су се до­бри и све­тли при­ме­ри да би на­род ве­ру­ју­ћи знао ка­ко да се ори­јен­ти­ше у окол­но­сти­ма у ко­ји­ма су но­ве вла­сти нео­бја­вљи­ва­њем и за­та­шка­ва­њем ин­фор­ма­ци­ја о до­га­ђа­ји­ма, за­тва­ра­ле очи вер­ном на­ро­ду. Та­ко да се го­то­во ни­шта тач­но ни­је зна­ло шта се зби­ва­ло у зе­мљи. Не­ко­ли­ко епи­ско­па је би­ло за­тво­ре­но и му­че­но, као и све­ште­ни­ка и љу­ди... Не­ста­ја­ли су, му­че­ни и уби­ја­ни... За­то су ове цр­кве­не но­ви­не мно­го зна­чи­ле за пра­во­слав­не Ср­бе. Та­да­шњи тек­сто­ви у Пра­во­сла­вљу су нас под­се­ћа­ли и на члан­ке Ми­си­о­на­ра из Бо­го­мо­љач­ког по­кре­та, по­го­то­во на оне из по­след­њих бро­је­ва. Ка­да сам при­ме­тио да не мо­гу да пи­шем ка­ко је­сте и ка­ко тре­ба, пи­сао сам ка­ко се мо­ра – да не оште­тим на­ше цр­кве­не но­ви­не. А све дру­го сам за­бе­ле­жио у књи­га­ма ко­је сам на­пи­сао.

Да ли сте ика­да због не­ког свог тек­ста у но­ви­на­ма тр­пе­ли не­ке при­ти­ске? Да ли је тре­ба­ло ви­ше ди­пло­ма­ти­је и так­та за јав­но из­но­ше­ње ми­шље­ња, зна­ња, опре­де­ље­ња у цр­кве­ним но­ви­на­ма?

– На ово Ва­ше пи­та­ње нај­ја­сни­ји од­го­вор би­сте на­шли у мо­јој књи­зи: По­ле­ми­ка о Жич­ким пре­сто­ним ико­на­ма у мо­за­и­ку 1994–1995 и о спо­мен шај­ка­чи. (По­ле­ми­ка, та­да на­ста­ла у јав­но­сти, иза­зва­на је кри­тич­ким ко­мен­та­ром ар­хи­ман­дри­та Јо­ва­на Ра­до­са­вље­ви­ћа око жич­ких пре­сто­них ико­на у мо­за­и­ку, ко­је је у то вре­ме из­ра­дио по­зна­ти умет­ник Мла­ден Ср­би­но­вић. Про­фе­сор Ли­тур­ги­ке са по­ја­њем кри­тич­ки је про­ко­мен­та­ри­сао да тај рад ни­је за Жи­чу, не са­мо за­то што не од­го­ва­ра ма­на­сти­ру из 13. ве­ка, већ и за­то што су те у мо­за­и­ку ико­не ра­ђе­не у са­вре­ме­ном мо­дер­ном ду­ху све­тов­ног сли­кар­ства ко­је од­у­да­ра­ју од цр­кве­ног ду­хов­ног сли­кар­ства. – прим. аут.). У то вре­ме сам се су­о­чио са ве­ли­ким дво­ме­сеч­ним при­ти­ском. Де­ли­мич­но ту на­ла­зим се­бе кри­вим, али био бих још од­го­вор­ни­ји да сам пре­ћу­тао!

Реч је за­пра­во би­ла о не­ким мо­јим при­мед­ба­ма ко­је сам ре­као рад­ни­ци­ма За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре ко­ји су ра­ди­ли на об­но­ви на­ших ма­на­сти­ра. Не са­мо Жи­че, већ и Де­ча­на, Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Гра­ча­ни­це, Со­по­ћа­на, Сту­де­ни­це. Те при­мед­бе сам пре­то­чио и у чла­нак за Пра­во­сла­вље под на­зи­вом: „Да ли нам по­ма­жу или нам за­ти­ру тра­го­ве?“ Ме­ђу­тим, пред­сед­ник та­да­шњи у За­во­ду за­др­жао се на на­сло­ву члан­ка и на жич­ким ико­на­ма у мо­за­и­ку. Ви­ше пу­та смо ми из Цр­кве као брат­ство ма­на­сти­ра ста­вља­ли по не­ку при­мед­бу о ште­та­ма ко­је се при ра­ду и об­но­ви тих све­ти­ња до­га­ђа­ју, или пре­ра­но поч­ну па ни­кад да се за­вр­ши, као што је био слу­чај са Епи­ско­пом Па­влом и Со­по­ћа­ни­ма. А по­зна­то је да сва­ки до­ма­ћин кад не­што до­тра­је на ње­го­вој ку­ћи, пр­во из­ме­ри ве­ли­чи­ну ако су то вра­та, про­зо­ри или шта дру­го, од­мах на­пра­ви но­ве, па тек он­да све што је до­тра­ја­ло ски­да и ста­вља но­во при­пре­мље­но, и ни­ко не тр­пи ште­ту. Све је бр­зо и на вре­ме ура­ђе­но.

А на­ши рад­ни­ци из За­во­да до­зво­ља­ва­ли су се­би, као по ко­ман­ди, да бр­зо рас­па­ку­ју и ски­ну ста­ре ико­но­ста­се или кров ко­ји је де­ли­мич­но до­тра­јао и ко­ји је мо­гао да че­ка 10, 20 па и ви­ше го­ди­на, док се но­ви по пла­ну по­ста­ви. На ово ре­че­но, ни­је би­ло ре­а­го­ва­ња на мој чла­нак у Пра­во­сла­вљу. Ре­а­го­ва­но је на укло­њен жич­ки ико­но­стас са нај­леп­шим то­га вре­ме­на пре­сто­ним ико­на­ма Ива­на Мељ­ни­ко­ва - Ру­са. Ваљ­да за­то што их је вла­ди­ка Ни­ко­лај са ико­но­ста­сом по­ста­вио. Све што је за ње­го­во вре­ме ра­ђе­но у Жи­чи, кри­ти­ко­ва­но је од За­во­да, пи­та­ње - због че­га.

Се­стре из Жи­че су ми го­во­ри­ле: „За­што ми, ко­ји смо би­ли у Жи­чи у вре­ме вла­ди­ке Ни­ко­ла­ја, ни­шта о све­му то­ме не го­во­ри­мо?“ Та­кву су ми при­мед­бу ста­вља­ли и не­ки мо­на­си и све­ште­ни­ци. И на­род је ста­вљао при­мед­бе Епи­ско­пу жич­ком Сте­фа­ну. При­мед­бе су ми ста­вља­ли и мо­ји ђа­ци у При­зрен­ској бо­го­сло­ви­ји... Ду­го вре­ме­на сам та­мо пре­да­вао Ли­тур­ги­ку као пред­мет о ико­на­ма и бо­го­слу­же­њи­ма. И сам сам се чу­дио за­што су у Жи­чу по­ста­вље­не не­пра­во­слав­не ико­не као пре­сто­не? О то­ме сам го­во­рио, не по­ми­њу­ћи ни­ко­га по име­ну, јер ни­ти сам знао име­на мо­за­ич­ких мај­сто­ра, ни­ти оних ко­ји су на­ба­ви­ли и по­ста­ви­ли ико­не. Ни­сам имао на­ме­ру ни­ко­га да вре­ђам тим члан­ком за па­три­јар­шиј­ске но­ви­не, али сам осе­ћао из ви­ше раз­ло­га сво­ју ду­жност и по­тре­бу као мо­на­ха и про­фе­со­ра Ли­тур­ги­ке да ка­жем свој став и ка­ко би све тре­ба­ло да из­гле­да по про­пи­си­ма Цр­кве Пра­во­слав­не, не раз­ми­шља­ју­ћи ко ће шта ре­ћи о ме­ни...

И да­ље ми­слим да та­кав на­слов ни­ко­га ни­је вре­ђао, јер ни­ко­га ни­је по­ми­њао, већ је алу­ди­рао да чи­тав по­сту­пак ни­је у ре­ду, јер је наш на­род ве­ру­ју­ћи те га и те ка­ко мо­ра да вре­ђа све оно што бар у Цр­кви ни­је пра­во­слав­но и је­ван­ђел­ско, већ умет­нич­ки мо­дер­ни­зо­ва­но, не­цр­кве­но. Ни­је мо­ја на­ме­ра ту би­ла да оце­њу­јем љу­де и да их вре­ђам, већ да бол­но при­ка­жем ка­ко нам се „рог под­ме­ће за све­ћу“. Ве­ру­ју­ћем на­ро­ду у цр­кви пра­во­слав­ној као што је Жи­ча уно­си­ти не­цр­кве­не или са­бла­жњи­во мо­дер­ни­зо­ва­не ли­ко­ве, да се вер­ни­ци пред њи­ма кла­ња­ју, мо­ле и це­ли­ва­ју их, уме­сто све­тих и чу­до­твор­них ико­на ко­је су на­шу Цр­кву, ве­ру и на­род ве­ко­ви­ма кра­си­ле и иза­зи­ва­ле ве­ли­ко по­што­ва­ње, мо­ли­тве­но рас­по­ло­же­ње и с ве­ром ду­хов­но охра­бре­ње и бол­ни­ма ис­це­ље­ње – ја о то­ме ни­сам мо­гао да ћу­тим.

Са­ра­ђи­ва­ти са цр­кве­ним но­ви­на­ма мо­ра да је до­но­си­ло раз­не си­ту­а­ци­је и до­га­ђа­је. Ко­ја Вам се нај­ви­ше уре­за­ла у се­ћа­ње?

– Име „Но­ви­не срп­ске Па­три­јар­ши­је“ као на­зив за Пра­во­сла­вље па­три­јарх Гер­ман је, ко­ли­ко ми је по­зна­то, узео као нај­по­год­ни­је у то вре­ме, кад без­бо­жне вла­сти у на­шој зе­мљи ни­су во­ле­ле да се че­сто чу­је име Цр­кве. Да ни­је би­ло њих би­ле би то „Но­ви­не Срп­ске Цр­кве“, али вла­сти­ма је би­ло лак­ше да то бу­де – Па­три­јар­ши­ја. Да се не чу­је оно Цр­ква и ма­кар на из­глед не ве­зу­је та­ко ди­рект­но за Цр­кву. Јер Цр­ква је као и ве­ра и је­ван­ђел­ска на­у­ка де­ло Го­спо­да Хри­ста, де­ло Цр­кве. Сви ко­ји смо кроз ве­ру у Цр­кви кр­ште­ни, кр­ште­ни смо бла­го­да­ћу Хри­сто­вом у име Све­те Тро­ји­це. Кроз кр­ште­ње по­ста­ли смо чла­но­ви Свете Цр­кве и по бла­го­да­ти де­ца Бо­жја уси­но­вље­ни кроз Го­спо­да Хри­ста Бо­гу и Оцу. Из љу­ба­ви сво­је пре­ма људ­ском ро­ду Хри­стос ва­пло­ће­њем кроз Пре­све­ту Дје­ву Ма­ри­ју си­ла­зи на зе­мљу да нам кроз Св. Је­ван­ђе­ље по­ка­же ра­до­сну вест да су за чо­ве­ка не­бе­са отво­ре­на као ње­го­ва веч­на отаџ­би­на и на­след­ство кроз ње­га као Си­на Бо­жи­јег. А пут је до не­ба због огре­хо­вље­но­сти људ­ске кроз по­ка­ја­ње, пра­шта­ње и је­ван­ђел­ска де­ла ве­ре и љу­ба­ви.

За­то са­ра­ђи­ва­ње са Цр­квом и цр­кве­ним но­ви­на­ма до­но­си сре­ћу и ра­дост за сва­ког чо­ве­ка у Хри­сту. До­но­си нам ра­дост бла­го­дат­ну и за ду­шу и те­ло. Упу­ћу­је нас кроз љу­бав Бо­жју на је­дин­ство са Бо­гом и са бли­жњи­ма. Али ми се спа­са­ва­мо тр­пље­њем и кроз мно­ге не­во­ље – и ја сам их имао. Нај­ви­ше за вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та кад је Жи­ча го­ре­ла бом­бар­до­ва­на од Не­ма­ца. У Сту­де­ни­ци од Бу­га­ра кад су нас ту­кли гво­зде­ним штан­гла­ма, па нас по­ли­ва­ли са бу­ре­том бен­зи­на са на­ме­ром да нас спа­ле. Ма­на­стир су сав опљач­ка­ли и сре­ћом за­бо­ра­ви­ли на нас. Нем­ци су нас у бе­жа­ни­ји 1944. го­ди­не ту­кли гра­на­та­ма. Та­да ме спа­сла са­мо ми­лост Бо­жја. И пар­ти­за­ни су ме му­чи­ли и за­тва­ра­ли уз прет­ње, јер им се та­ко ваљ­да хте­ло и мо­гло, са­мо за­то што сам од­мах по­сле вој­ске по­се­тио оца Ан­то­ни­ја Ђур­ђе­ви­ћа у Ко­ви­љу из­над Ива­њи­це.

Ме­ђу­тим, на Ко­со­ву од Шип­та­ра би­ло је по­себ­но гро­зних прет­њи и на­па­да­ња и пре на­шег ра­та са њи­ма. Али и по­сле ра­та. У то вре­ме не­ко­ли­ко пу­та сам од­ла­зио на Ко­со­во. Са­ку­пљао по­дат­ке о ште­ти и зло­чи­ни­ма шип­тар­ским над Ср­би­ма. И по­се­ћи­вао сам из тих раз­ло­га ви­ше ма­на­сти­ра на Ко­со­ву. Про­вео сам та­мо, на Ко­со­ву око 40 го­ди­на, оно је, осе­ћа­ли смо сви, а зна­мо и са­да, на­ша нај­бол­ни­ја ра­на. О све­му то­ме сам пи­сао за Пра­во­сла­вље као на­род­не цр­кве­не но­ви­не.

Не­ке сво­је књи­ге и ра­до­ве сам при­ка­зао у Пра­во­сла­вљу. Сад бих са жа­ло­шћу мо­рао ре­ћи да је Пра­во­сла­вље да­нас ви­ше ли­те­рар­ни ча­со­пис не­го но­ви­не за ши­ру на­род­ну пу­бли­ку и ма­су. Ми­слим на се­ла. По то­ме се ви­ди да ми не­ма­мо ви­ше се­ла. Сва су се го­то­во ра­се­ли­ла по гра­до­ви­ма, оста­ли су са­мо ма­ли за­се­о­ци. Због то­га ве­ру­јем да тр­пе и но­ви­не Срп­ске Па­три­јар­ши­је. Због сма­ње­ног бро­ја чи­та­ла­ца, па се по­сте­пе­но пре­тва­ра­ју у ли­те­рар­ни ча­со­пис. Ма­њи део по­пу­ња­ва­ју ра­зна оба­ве­ште­ња ко­ја скре­ћу па­жњу и про­сеч­но обра­зо­ва­ним гра­ђа­ни­ма.

С. Круп­ни­ко­вић

Извор: Православље, бр. 1202 од 15. априла 2017. године, стр. 12 и 13