И беше "Слобода 2017". (и ваш уредник "на њој")
Како је званично најављено, "приказ дела оперативних способности Војске Србије"; данашњи догађај на аеродрому Батајница је показао (готово) све са чиме наша војска располаже данас. Ако одузмемо и покушамо да не обратимо пажњу на зло(употребу) и онога што је још увек добро код нас, а чиме се више или мање служе све политичке елите од актуелне, па до њених претходника, те још неке ситније организационе пропусте у конкретном, ово је било лепо дружење са нашим војницима.
Годишњица ослобођења Београда у Другом светском рату, те пријем купљених ловаца из Руске Федерације су у основи послужили као оквир за организовање овог догађаја. Који, нити је био класичан аеромитинг, нити је био нека врсте војне параде.
Ту негде треба тражити и разлоге за одређене пропусте у организационом смислу, који су ипак у ходу превазилажени залагањем људи из Управе за односе са јавношћу Министарства одбране и човеком који је успевао да у "сваком тренутку буде на сваком месту", капетаном фрегате Јованом Кривокапићем.
"Микс" летачког програма и елемената приказа б/г пешадијских и сродних јединица су допринели нешто другачијој организацији овог догађаја, који је одскакао од уобичајене опуштености која прати сваки "празник" авијатичара на аеродромима-аеромитинг. Уз неуобичајено високе мере безбедности због великог присуства високих званица, те неку врсту "аутистичности" актуелне политичке елите, другачије вероватно није ни могло.
Када кажем аутистичност, ту пре свега мислим на чињеницу да је бина са високим званицама била физички одвојена од "обичног пука". То није ништа необично и тако је било нпр. и 2012. године када је великим аеромитингом обележен век српске војне авијације. И тада су високе званице биле "одвојене". Али за разлику од тада, они се нису, као данас "обраћали народу".
Наиме, Председник Републике је своје (врло коректно иначе) обраћање и говор, изрекао у камере РТС-а. Место где је он био је физички било одвојено новинарском бином, од посетилаца којих је било према проценама око 20000. Иако не могу да се отмем утиску да је поред истинских љубитеља авијације међу присутнима било и "професионалних" посетилаца домјенака на којима "учествује" и Председник Републике, мени лично је та количина "одвојености" од обичног света била мало passe.
Тако да "ботови", ако их је и било, нису ипак били у могућности да "виде и додирну Пинкија". Ни током његовог обраћања, сем на видеобиму, ни након симболичне примопредаје летелица између њега и Министра одбране Руске Федерације. Ово потоње је било просто онемогућено високим мерама обезбеђења, те великим бројем медијских екипа.
Медија што се тиче, званично је било 36 редакција (међу њима и Поуке), али је на лицу места то износило преко 200 новинара и фото-репортера. Још једном похвала за организацију, послужење, уређен прес центар и дозволу да се приђе и фотографише све изложено, што посетиоцима иначе није било омогућено. (Нарочито "нови мигови").
Од високих званица, поред политичког и војног врха наше земље, био је присутан и Председник Републике Српске, неколико амбасадора, Министар одбране РФ са сарадницима,
представници НАТО и ЕУ, војни аташеи, Патријарх Иринеј и владика славонски Јован (Ћулибрк),
а видех и Милорада Пуповца.
Андреја Младеновића, Ненада Поповића, Мирослава Лазанских, Горна Весића и сличних је било напретек 
Што се тиче самог програма, замишљен је и изведен без грешке.
Отпочео је пресретањем и приморавањем на атерирање једног "отетог" авиона којег је "глумио" наш Ан-26, и којег су две 29-ке пресреле у ваздушном простору и спровеле га на писту да се приземљи.
Током те операције, један наш ловац је оборен, а пилота који се катапултирао је пронашла и "покупила" екипа за Трагање и спасавање у надлежности Команде РВ и ПВО. Овај приказ је био ефектан, у смислу да су летелице из екипе ТиС (трагање и спасавање) тражиле обореног пилота на земљи, а овај им је привукао пажњу тако што је активирао димне бомбе да би показао своју локацију. Пошто је тиме "одао" своју позицију и терористима, настало је пушкарање између поменутих и тима за спасавање који су вршили пешадијску заштиту спасавања.
Затим је приказано решавање талачке кризе у отетом авиону, те хапшење терориста и уклањање минскоексплозивних средстава које су ти "талибани" имали код себе.
Потом је на ливади испред главне платформе батајничког аеродрома настао "прави рат", када су наступиле јединице за специјална дејства које су неутралисале део терориста који је био у извлачењеу. Бо`ме, грувало је к`о Свети Илија.
Затим је изведен део програма који су сви са нестрпљењем ишчекивали. Прво налет (готово) свих ваздушних потенцијала којима наша авијација располаже; налет јуришне-ловачко бомбардерске авијације (ЛБА) са пет авиона типа Орао,
затим три школско борбена млазњака Супергалеб Г-4, те онда ешелон (још увек званично неуведених у састав нашег РВ), летелица за прелазну обуку типа Ласта. Потом је свака јединица из састава нашег РВ која лети на хеликоптерима, "продефиловала" попут "ваздушне коњице" изнад батајничке аеродромске просторије.
Газеле из састава батајничке ескадриле, па Гаме из састава ескадрила у Нишу и Краљеву,
и на концу Ми-8/17 - "мешано" Нишлије и Батајничани.
Потом је уследио прелет наша (једина) три оперативна авиона МиГ-29, што је био и својеврсни пролог за наступ акро-групе "Стрижи".
Нарочито велики број страних новинарских екипа и то оних специјализованих за авијацију, може се "правдати" наступом "Стрижија" који и не баш тако често наступају на оваквим догађајима на ономе што зовемо "Запад". Ако су руски медији (из "праве" Русије-екипе Спутника, Востока и Руске речи "не рачунам" они ионако раде и регистровани су код нас); дакле ако су "Раша тудеј" и "Телеканал Звезда" нпр. дошли због "мандата" који им је дала примопредаја "руских мигова",
присуство познатих ваздухопловних ентузијаста, са којима сам многима и ћаскао на путу ка Батајници у аутобусу је било само због "Стрижија".
Екипа из састава 234. гардијског пука из базе "Кубинка" крај Москве, представља "оно" (што би рекли Београђани), акрогрупу која је у "топфајв" светских акробатских група. За разлику од пред 5 година, када су наступали у "окрњеном" саставу, јер је тог викенда када и на Батајници био организован и велики аеромитинг у Слиачу у Словачкој, па је део "Стрижија" наступао и тамо, те су се над "батајничким небом" тада "вртела" само тројица, овога пута су момци из Кубинке наступали у пуном саставу, предвођени потпуковником Сергејом Осјакином.
И шта да кажем, него да су "покидали".
Истина, високи безбедоносни стандарди који су успостављени у последњих 15-ак година након великих трагедија које су се десиле на неколико светских аеромитинга су мало "везали узде", нарочито у брзинском смислу, али свеједно, елементи групног летења и све фигуре су изведене баш како "књиге кажу" и по свим "ставкама" и у свим итерацијама;
од групе са шест, преко одељења са две летелице, до соло наступа команданта акро-групе који је, ако су сви заједно са њиме "покидали", он сам и "покидао" и "развалио".
Мирис керозина и бравуре које су извођене су готово опипљиво подигле ниво адреналина над сремском пустаром коју је југословенско РВ и ПВО 1951. године преуредило у аеродромску просторију.
Након "Стрижија", започело је не мање визуелно ефектан, али за ваздухопловце свих фела (изузимајући наступ падобранаца),
релативно незанимљив део програма, где је представљен програм "1500 војника", припадника свих бригада КоВ-а, који су се постројили испред централне бине под пуном ратном опремом, која је сва "севала" од ласерске и најмодерније технике у смислу пешадисјко наоружања, са до сада виђеним превозним (оклопним) средствима, али и оним мање виђеним-кинеским десантним чамцима.
Ипак и тим момцима и девојкама треба одати признанање и због часне професије коју обављају и још више због количине опреме и "хајтекбуџа" којима су били "окићени" на неуобичајених 27 степени спољне температуре.
Уз статички дисплеј постојећих потенцијала којима располаже наше РВ,
приказа неких средстава из арсенала КоВ, од којих су многа још увек у фази развоја или пак нису уведена у састав наше војске,
ПЕТ руских 29-ки (шеста се "вратила" у Русију из бирократских разлога), које су иначе офарбане у наше боје и којима предстоји стандардизација на "наша правила", те неће полетети до следеће године,
тиме се завршио и званичан део приказа, а незваничан је настављен на "хангарпартију" и дружењу уприличеном у новоизграђеном хангару са послужењем и диксиленд оркестром Гарде који је у позадини изводио рок и блуз стандарде.
Да додам да је и наступ "Стрижија" био пропраћен одличним избором рок музике :).
Све у свему, без обзира на сву политичку систуацију, анимозитете, Вулине и остале Гашиће, без обзира на сву могућу (и конкретну) злоупотребу једног сасвим нормалног процеса обучавања и попуњавања војске новим средствима; без обзира на сву кризу која влада у војсци, те у друштву свеукупно; кризу сваковрсну; и знајући још на "милион" ситница које мање или више "пишу" историју овог нашег тренутка данас, са неминовним ефектима и за будућност, ипак је ово, а како рекох напред и тешко ми је да будем објективан, јер рекох једаред, мирис керозина је најјача дрога која постоји...
Ипак је ово, како год, било једно лепо поподне у Дому 204. ваздухопловне бригаде...
за Поуке.орг
Милан РАКИЋ
све фото, осим 1, 5, 8, 11, 12, 21, 24, 25, 28, 29, 20, 31, 32, 33 су валсништво Министарства одбране Републике Србије
Recommended Comments
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.