Проговоримо о ранама које боле...

[Јелена011]

Ja sam godinama naucila da bezim od ovakvih stvari, bukvalno. Em sto sam po karakteru melanholik, em sam prevalila mnogo toga, mnogo najblizih sahranila, mnogo nepoznatih ociju sklapala...

Koliki god strasno i tesko bilo, mislim da tu nema borbe, na terenu tuge svako gubi, nego treba pobeci glavom bez obzira ako se moze. Kakve pesme kakvi bakraci, tuga nije odraz plemenitosti, ona gori coveka iznutra.

Susrela sam mnoge ljude koji su bili svedoci raznih sto ratnih sto svakakvih strahota, i vidim vrlo cesto neko beznadje u njihovim ocima, prepustanje. Neki se prepuste alkoholu, neki ovom onom, ali u retkim videh radost i sjaj u oku posle svega. I to me mozda i vise porazava, gubitak nade i one detinje naivnosti, poleta da zivot moze biti bolji i lepsi i drazi.

Zato ne volim ni da mislim o tome, iako znam da ce opet i opet doci neizbezni trenuci u kojem ce se javiti secanje, znam da ce proci i da ce svanuti. Ne u nekoj ekstaticnoj sreci, nekim sizenjima i ludenjima, al u radosti i molitvi - Boze hvala ti na svemu.

[Дијана.]

7 hours ago, Јелена011 рече

Em sto sam po karakteru melanholik,

Nemoguce! zar ti nisi sangvinik?! Ja sam ti melanholik i introvert 90%. Ali ne bjezim od ovakvih stvari. Citam Dostojevskog intenzivno od petnaeste, i posmatram sve sirom otvorenih ociju. Hipersenzibilna sam. Uopste nemam mehanizme odbrane (to mi rekao profa, psihijatar). Malo intelektualizacija i racionalizacija (dodajem ja). Pri tom, ipak valjda snaga strukture ega. Prvi susret sa smrcu mi se desio u 20-oj, godinu dana sam bila u ozbiljnoj egzistencijalnoj depresiji - kako, zasto, kakav je smisao zivota uopste (iako sam naizgled normalno zivjela). Iz toga me izvukao Hristos koga sam tad 'slucajno' otkrila... Meni je vjera spas. 

Ne znam, ja mislim da se treba suociti s tim, jer nepreradjeni emocionalni sadrzaji svakako djeluju proizvodeci bilo somatske bilo ps-pat. simptome. Jung je rekao da je neuroza svjesno nepreradjeni bol.

Mozda obe uopstavamo svoju perspektivu i svoj nacin suocavanja.

8 hours ago, АлександраВ рече

Једноставно, непребол.

U pravu si, ove gore su jos strasnije i jos vise govore o tome. Nisam nikad cula za tu grupu. Ima toga jos, naci cu...

[Јелена011]

2 hours ago, Дијана. рече

Nemoguce! zar ti nisi sangvinik?! Ja sam ti melanholik i introvert 90%. Ali ne bjezim od ovakvih stvari. Citam Dostojevskog intenzivno od petnaeste, i posmatram sve sirom otvorenih ociju. Hipersenzibilna sam. Uopste nemam mehanizme odbrane (to mi rekao profa, psihijatar). Malo intelektualizacija i racionalizacija (dodajem ja). Pri tom, ipak valjda snaga strukture ega. Prvi susret sa smrcu mi se desio u 20-oj, godinu dana sam bila u ozbiljnoj egzistencijalnoj depresiji - kako, zasto, kakav je smisao zivota uopste (iako sam naizgled normalno zivjela). Iz toga me izvukao Hristos koga sam tad 'slucajno' otkrila... Meni je vjera spas. 

Ne znam, ja mislim da se treba suociti s tim, jer nepreradjeni emocionalni sadrzaji svakako djeluju proizvodeci bilo somatske bilo ps-pat. simptome. Jung je rekao da je neuroza svjesno nepreradjeni bol.

Mozda obe uopstavamo svoju perspektivu i svoj nacin suocavanja.

U pravu si, ove gore su jos strasnije i jos vise govore o tome. Nisam nikad cula za tu grupu. Ima toga jos, naci cu...

Hehe, ma melanholik teski, porodicna crta

Samo me zivot drzao na cudnim kolosecima.

E, ne kazem da ne treba tugovati, drugo je to Diksi.

Ja sam svog dedu, drugu najvazniju figuru izgubila sa pet, oca sa devet, u godinu i po dana su umrli tata, tetka i baba i morasmo da jurimo debele veze da ih sahranimo u jedan grob. Bila je nova godina i pokusali su me uoci smrti oca skloniti kod ujaka jelte zbog deda mraza. Cvrc, on je umro od aneurizme pola sata posle mog odlaska, i kad sam sa ujakom krenula nazad za bg sve mi je bilo jasno. Problem je sto sam se ja molila Bogu dva dana pre njegove smrti, trece to zadnje vece nisam i trebalo mi je 15god od tad da se izborim sa osecajem krivice da je on umro jer sam se ja nisam dovoljno molila. Suludo decije razmisljanje, i iako sam posle skontala da to veze nema,opet sam imala put da predjem. Kad sam usla u kucu i videla majku, ne secam se da sam se isplakala, samo sam zacutala i krenula da kuvam kafu gostima. Posle toga dve godine nisam dozvolila da se pomene njegovo ime.

Tuga od uzrasta do uzrasta ima razne oblike, al kroz taj proces nam svima valja proci. Nego nisam na to mislila, nego na sve to posle, nema nazad. Ima ljudi koji ne mogu da se otrgnu od toga, misle da ako prestanu da tuguju da to znaci da su zaboravili voljene, da su nastavili sa zivotom kao da ih nije bilo, da im vise nisu bitni. I ne mogu da prestanu da se utapaju u tugi non stop. Kao da time svedoce ljubav.

Na to sam mislila.

I uvek se setim price o Jovu, pa bez obzira na sve, zar je mogao zaboraviti svoju zenu i decu cak i kad ga je Bog poslao i oformio drugu porodicu? Tako nesto se nikad ne zaboravlja, nemoguce je. Al nista ne bi imao da je krenuo da se opija ili prepusta ocaju, nije samog sebe dodatno mucio. Kako ide ono "ne grizi samog sebe". Bol kao secanje, neminovno ce s vremena na vreme doci, od toga niko pobegao nije, al nije izraz ljubavi utopiti se.

[Дијана.]

Jelo, koliko shvatam, tvoji gubici su se desili u djetinjstvu, izborila si se s tim kako si znala i umjela, nastavila dalje i zato sad imas takav stav. Vjerovatno tvoji zdravstveni problemi imaju veze s tim bolom koji je za dijete prevelik teret za iznijeti... (oprosti).

Ja sam imala zadnjih 25 godina te gubitke dragih i znacajnih osoba. JOS NE MOGU o tome da govorim, i zelim cutanje svih. ("zabranila sam svima da o tome govore"). Ali imam potrebu da izivim bol i tugu. I imam stalnu jovovsku raspru s Bogom. Imala sam faze, od krajnjeg gnjeva, hule do najdublje vjere upkos udarcima... Bez vjere, uopste ne bih podnijela ovaj 'zivot'. Vjerujem i znam da je njima koji su otisli tamo bolje nego nama. Ljubav nas i dalje spaja, svijest, i zivot, neprekidni, u drugom obliku. Neki smisao mora da postoji, bez obzira sto meni izmice. Ja ne poimam, logika mi se rusi, um me baca u ponore kakve ateisti ne poznaju. Ali u srcu znam i osjecam da je sve u nasoj vjeri istina, toliko puta mi je razum i sam 'zivot' spasen (ako je to nesto) zahvaljujuci 'transcendentnom faktoru'. Znam da moramo trpjeti i biti hrabri i jaki, dok smo ovde, svjedociti vjeru trpljenjem svega, kad odemo tamo, onda cemo se odmoriti. I vjecno radovati.  

(izvinjavam se zbog mog perfekcionizma i krojenja tema... )

[Јелена011]

Aaaaaaa Dijanaaaa

Ne, samo ti navedoh pocetak Nazalost daleko sam ja od gubitaka u detinjstvu.

Moji zdravstveni problemi opet nemaju s tim veze, cista fizika

Psihosomatski sam imala,astmu, ona je cini mi se tipicna somatizacija...al kad sam poodrasla i suocila se, nestala i astma, sad vucem dijagnozu samo na papiru, zvanicno je nemam.

Mnogo je 25 godina, previse, to je citav jedan zivot. Zao mi je, nadam se da ces smognuti snage da potrazis pomoc i da izadjes iz tog samonametnutog zatvora. Da prodises punim plucima, svako to zasluzuje

[Дијана.]

Astma jeste jedna od 7 cini mi se psihosomatskih bolesti koje medicina zvanicno priznaje za takve. Sve su bolesti psihosomatske, posredno ili neposredno, to ima veze i s onim da 'grijeh radja bolest', tj. nemogucnost da se na trpljenje odgovori trpljenjem i smirenjem, a negativne emocije dokazano razaraju zdravlje.

Samonametnuti zatvor, hm... Za trazenje pomoci treba da se ukine mazohizam, svjesna ili nesvjesna krivica, zelja za samounistenjem; kao i visoko misljenje o svojoj snazi, pameti i znanju... Ali to je sirok pojam; to su i prijatelji, i crkva, i strucnjaci. Recimo nije da ne zelim vec mi nije dato da 'disem punim plucima'. Na svakoj pomoci, mrvici ljubavi i milosti kroz bilo koga sam veoma zahvalna, a i aktivno ih trazim, jer znam da sam potrebna i volim ne samo one koji su 'otisli' vec i one koji su ovde sa mnom. Ja nisam na destruktivnoj strani zivota. Ne brini. 

[БанеЛ]

Највише ме боле нерачишћени породични односи, грабљивост око имовине, а можда и чињеница да се ствари тешко могу поправити. Као да имате реп који вучете са собом. Најгоре је што то видим свуда око себе, па још више боли. 

[Arsenija]

Cini mi se da je Buda govorio da covek koji nema ranu na ruci moze da nosi otrov na dlanu ...

[АлександраВ]

....полако се временом навикнемо и живимо с тим болом.... понекад, пригрлимо тај бол и плачемо као да плачемо најбољем пријатељу....а не свом болу....некако га чудно заволимо...у свој својој немоћи да живимо без њега....

[БанеЛ]

On 7/24/2016 at 17:31, Arsenija рече

Cini mi se da je Buda govorio da covek koji nema ranu na ruci moze da nosi otrov na dlanu ...

Из угла православља, ово би значило да човек који је прошао кроз очишћење, просветљење и обожење не може бити повређен злом, јер је одсекао страсти.

 

Је ли гледао неко филм Исцељење? Волео бих да га погледам. Што се тиче ове теме, некад мислимо да смо нешто превазишли, али кад се нађемо у сличној ситуацији, видимо да ипак нисмо. 

[Дијана.]

3 hours ago, БанеЛ рече

Је ли гледао неко филм Исцељење?

Ne, ali imam veliku zelju da ga pogledam. Jako je dirljiva tema, metafizicki, psiholoski, o problematici naseg nesretnog regiona...  Po tim scenama na reklami, cini mi se da je prouka jaka, da se moze porediti sa -Ostrvom-. Bio je u bioskopima pa nije dostupan na internetu. Ili jeste?

Bratac, nadjoh ja njega 

 

 

[БанеЛ]

8 minutes ago, Дијана. рече

Bratac, nadjoh ja njega 

Хвааааааалааааааа! 

Тражите и наћи ћете, иштите и добићете. Слава Богу за све! 

[Isidora Đergović]

5 hours ago, АлександраВ рече

....полако се временом навикнемо и живимо с тим болом.... понекад, пригрлимо тај бол и плачемо као да плачемо најбољем пријатељу....а не свом болу....некако га чудно заволимо...у свој својој немоћи да живимо без њега....

Da zaista, vreme ne leči, ono samo učini da se naviknemo da živimo sa tim bolom... i ponekad ga prigrlim...

[Снежана]

Страшније од сваког бола је осећај да си све одболовао, прерастао, пустио или пригрлио, а бол је тако људска...

[Ayla]

Bol nam niko ne nanosi. Mi smo ti koji ga priuštimo sebi...dozvolimo da nas boli, a ne priznajemo to. 
Uhvatimo se sami za taj osjećaj i ne puštamo. Grčevito ga držimo kao da je dar.
Pusti! Ne muči sebe! 
To je naredba koju moramo sebi dati, i zaista pustiti, ma šta iniciralo tu patnju. 
Ja sam bol pustila...nije moja, i nema bola više.