Протојереј - ставрофор Радован Биговић

[Милан Меденица :)]

Иако знам да пост није за ову тему, али не могу да сакријем огорчење.

На једном "староверном" сајту вест о упокојењу о. Радована је гласила "Умро један од највећих екумениста у СПЦ"

куд ћеш лепшу похвалу до куђење из клеветничких уста?

[Скопљанац]

Да, свакако да нас ожалости лаж из уста оних који веле да су православни... Али, и њима је јасно да је отац Радован Биговић Морнар Неба, и да се као Морнар Неба пробија снагом Ватра кроз море њихових лажи...

Што је већа бура, то Морнар доказује колико је вешт. Што је већа бура, пре ће доћи до Циља. Једрилица је раширила једра, а Морнар суверено господари својим спасењем, али и спасењем оних који су се са њиме укрцали. И ништа их не дотиче, таласи мора лажи се разбијају и после првог удара потпуно губе снагу.

[Guest - . . .-]

[Јанко]

Прота Радован није био савршен човек, али никад и није за себе говорио да је мерило истине...Нема човека да живи а да не греши, а " каквим судом судите, таквим ће вам бити суђено".

Нека га Господ прими у Своје свеблаго, многопраштајуће, човекољубиво наручје...

[Небојша Јовановић]

http://www.youtube.com/watch?v=Vzex4qNhjow

[marko_13]

Морнар Неба - протојереј Радован

03.06.2012.

Сви ми данас делимо људску тугу због преурањеног упокојења о. Радована; радосна пак туга нас обузима због његовог преласка на другу обалу есхатолошке слободе постојања у васкрслој твари са Господом.

Неколико редака исписујем као спонтани израз осећања која ме обузимају; то чиним јер нас је везивало пријатељство и љубав у саслуживању Олтару и теологији.

О. Радован је својим скромним животом земунског свештеника и универзитетског професора испуњавао један дотада неиспуњен простор у животу Београда и Србије. Имао је мисију коју нису могле ни владике ни обични верници да врше: да благом и ”радовановском” речју благовести слово истине у једној средини која се будила из комунистичког лошег сна и прелазила у јаву чудне збрке после-модерног времена... Ово своје послање он је, по општем признању, испунио успешно и ненаметљиво.

Када ме је својевремено питао да ли да књигу коју је уређивао назове ”Морнари неба” (према једној слици о. Стаматиса Склириса), одмах сам се сложио. Тада сам у њему препознао једну заједничку ”ноту”, једно ретко чуло за управо такве подвиге пловидбе. Без претеривања, наш отац Радован је био ”морнар неба” у својој средини коју је знало да захвати и невреме и суша, при чему јој он није дозвољавао да се претвори у плићак. То је успевао највише захваљујући служењу у земунској цркви-манастиру Светога Архангела Гаврила. Знао је да му одатле долази снага.Сада, кад је наступила неверица да је отишао, схватамо једну истину: свест о вредности других долази тек са њиховим одласком. ”Боље је за вас да ја одем”, каже Господ ученицима. Као да ту исту поруку својим парохијанима и пријатељима упућује и овај верни слуга Христов, остављајући у њиховим срцима дивну и незалазну успомену на пастира, учитеља, сведока необичне пловидбе... на једног Морнара Неба.

Одлазећи, отац Радован допушта нашој слободи да се још једном одмери са изазовом физичког одсуства вољених личности... Права утеха има тек да дође.

Господ да га упокоји тамо где Праведници почивају! Вјечнаја памјат!

Његово преосвештенство

др Максим Васиљевић,

епископ западноамерички

http://www.bfspc.bg.ac.rs/sr/informacije/mornar-neba-protojerej-radovan

[Guest]

Епископ бачки др Иринеј: Уместо некролога - Упокој, Господе, слугу Свога презвитера Радована!

3. Јун 2012 - 15:28

Епископ бачки др Иринеј,

декан Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

Уместо некролога

Упокој, Господе, слугу Свога презвитера Радована!

Вест о изненадном упокојењу многима добро знаног, а мени изузетно драгог човека, сабрата и пријатеља, оца Радована Биговића, – нашег „Цуце”, – одјекнула је у мојим ушима и у мојој души као гром из ведра неба. Ипак, брзо сам дошао себи јер верујем, па отуд и знам, да човекољубиви Господ једини зна када кога треба да призове из небића у биће, а кад, опет, да га из овоземаљског живота позове к Себи, у духовну Земљу живих и Заједницу светих.

Покојник је био хришћанин најширег срца, срца у којем је било места за све и сваког: за једноверну и једнокрвну браћу и сестре, за људе других хришћанских вероисповести, за људе других вера, за људе који, из својих разлога, не желе или не могу да верују у Бога, односно декларишу се као неверујући, и – на крају или, пре ће бити, на почетку – за све људе и за сва бића. Био је прави интелектуалац, један од најмаркантнијих у нашој огрубелој средини, и то не само и не толико по својим многобројним знањима и широкој култури ума него још више по свом етосу, по свом личном интегритету и хришћанској аутентичности. Био је одличан православни теолог и протагониста дијалога, а изнад свега хришћанин и свештеник свечовечанског захвата и замаха. Био је сав свој, укорењен у саборном бићу своје Православне Цркве и свог српског народа, а истовремено близак и драг свима који су га познавали или са њим радили. Имао је смисла и дара за истанчан хумор, па ми неће замерити што ћу рећи да је био једини мени познати Црногорац који се ни с ким није „ћерао” иако је увек био непоколебив у својим уверењима и доследан свом опредељењу да служи Богу и Цркви, а самим тим – човеку и свету.

Ако је његов одлазак преран за његову породицу и за све нас који смо били обогаћени његовим присуством и пријатељством, благовремен је по премудром Промислу Божјем и љубави Његовој, нама недокучивој, а ипак тако опипљивој у свему, па и у нашем болном растанку са њим, утолико пре што се у вери надамо новом сусрету са њим и са свима светима, у светлости општег васкрсења и у вечној заједници Царства Божјег.

Вечан му спомен на небу и међу нама и хвала му за све што је био, творио и говорио!

[Guest]

Епископ бачки др Иринеј: In memoriam - Поводом упокојења проте Радована Биговића

3. Јун 2012 - 15:24

Епископ бачки др Иринеј,

декан Православног богословског факултета

Универзитета у Београду

In memoriam

Поводом упокојења проте Радована Биговића

Чувши неочекивану вест о упокојењу мога драгога саслужитеља у Господу, колеге на Богословском факултету и пријатеља у личном животу, проте Радована Биговића, био сам као громом погођен, али сам се убрзо прибрао знајући да Господ, Једини Човекољубац, позива своје к Себи кад је то за њих најбоље. Наравно, то сазнање не уклања наш људски бол због растанка, али га умногоме ублажава, особито у светлости наше хришћанске вере у Васкрсење и вечни живот, као и наше наде у једино што је извесно под небом, а то је – безмерна љубав Божја.

Никада нисам мислио да ћу на земљи надживети оца Радована, којега смо, готово сви, из милоште звали Цуца, по познатом српском племену из Старе Црне Горе из којега је потекао и које је најдостојније представљао у нашем тужном времену. Упознао сам га још као дечака, у манастиру Острогу, сада већ давне 1969. године, када сам му, као млад јеромонах, био наставник у Монашкој школи. Међу својим школским друговима се од почетка истицао изузетном чистотом душе, интелигенцијом и трудољубљем, а изнад свега верношћу Богу и светој Цркви Његовој, што је, у тадашњој Црној Гори, већински некрштеној и обезбоженој, било право чудо и дар Божји. Потом сам издалека, из Атине и Париза, пратио његов даљи животни пут, пут духовног узрастања и сазревања, док нам се животне стазе нису поново укрстиле и прожеле на Теолошком факултету у Београду, који нас је обојицу духовно одњихао, где смо, ево већ деценијама, све до јуче, заједно – чак не ни заједно него пре братски и једнодушно – радили у служби нашега Факултета, проширујући ту сарадњу и на шире подручје црквене одговорности и међуцрквених односа. Тешко могу и да се присетим свих прилика у којима смо наступали заједно, без претходног договора, а као по договору. Још теже бих могао да их набројим. Његова личност је, кратко речено, био један од великих знакова и дарова Божјих у мом животу и служењу.

Увек је био хришћанин најширих видика и највеће отворености за друге и другачије, притом не само за хришћане и не само за људе других вера, међу којима је имао много искрених и оданих пријатеља, него и за људе без вере или за оне који себе сматрају људима без вере, а да притом никада није престао да буде искрени и аутентични православни хришћанин, свештеник и теолог. Увек је био Србин и српски патриота, притом увек отворена срца и загрљаја за све људе из свих народа. Никад није изгубио карактер расног Црногорца из срца Црне Горе, са свим добрим одликама тог епског соја, а без његових рђавих особина. То је једини Црногорац и један од ретких Срба који није имао фронталних сукоба ни са ким, а да притом ипак није издао себе нити своја уверења и опредељења. Укратко, био је хришћанин и био је човек. Зато ће и убудуће бити са нама, и то реално, а не метафорички, иако телесно неће бити са нама докле се не сретнемо, као што се у Бога надамо, онде где нема бола, ни туге, ни уздисања, но где је живот бесконачни.

[Mironosica]

Amin

[Mиљан Танић]

Upravo sam stigao kući iz Zemuna... bina ispred crkve, na "ulici" parka je postavljena... odbijam da verujem da sutra stvarno sahranjujemo našeg o. Radovana

[Mиљан Танић]

Ево и текста о. Вукашина Милићевића из данашње Политике (ја копирам моју верзију из Ворда, зато има овај наслов, који Политика није ставила)

F a t h e r l e s s

поводом упокојења протопрезвитера-ставрофора

проф. др Радована Биговића (1956-2012)

Хришћанска замисао духовног очинства спаја оно најбоље из претходећих јој традиција: антички идеал предавања философије путем живота, а ово значи живети, јести, пити и шетати са учитељем, ово значи философију која се не може одвојити од хране и пића, самим ти и сопственог бића, и старозаветни идеал поучавања у верности, верности Завету Божијем. Искреност, верност, храброст, проницљивост, самокритичност, отвореност. Љубав у свему, пре и после свега. Еванђеље. Сила која разара илузије, руши идоле. Идоле не само око нас, већ пре свега оне у нама. Сила која ослобађа. Лепо, надасве смислено, али болно. Нарочито сада, када га нема. Оца Радована. Но, и треба да буде болно. Јер величина бола, само је знамен величине љубави, а љубав не умире, јер је она сам Бог, као што рече апостол Јован, Син Грома. Такође, бол очишћује. Што је бол већи, мање је дволичности, лицемерје умире од бола, оно га не може поднети ни у најмањој количини. Што је бол већи, идола је мање. Јер бол је Крст, а Крст је Живот, Живот којим је о. Радован живео, Живот којим и сада живи и благосиља нас болом истините вере, болом који у нама сажиже сваку помисао против љубави.

Но, вратићу се Радовановој философији. Она, како упутих, има неколико кључних аспеката:

Шетња. Шетајући по Земунском парку прешао је стотине километара. Јер, наиме, ако желиш да се избориш са злом које је у теби, мораш бити смирен, јак, издржљив и уздржљив. Такви су шетачи, прави перипатетичари, који знају да је једини узрок злог света зло које је у нама.

Хлеб. Заједно смо појели много, много хлеба, јер је Отац Радован, као добар философ, знао да се Христова философија философира ломљењем и једењем хлеба. Јео га је делећи многима. И што га је више делио, то је више остајало, иако је све више људи долазило, баш као у Еванђељу.

Вино. Волео је, попут древних философа, вино, тај сасуд животне радости пред Богом. И то не било које, већ само оно најбоље. Оно чисто од сваког трага извештачености, оно које не опија горчином, већ лепотом.

Песма. Песми не треба објашњење. Иако сâм није умео да пева, умео је да научи друге да певају, умео је да учини да други певају. То је и иначе особина добрих учитеља, смирених учитеља. Имајући свест о ограничености сопственог знања, они не измишљају оно што не знају, већ недостатак просто превазилазе љубављу. И знање се рађа у ученику, као да је одувек у њему и било.

Хвала му за љубав.

Хвала му за слободу.

Хвала му за одговорност.

Драгом оцу.

[свештеник Александар]

Још једном и безброј пута ВЕЧНИ ПОМЕН ПРЕДРАГОМ ПРОТОПРЕЗВИТЕРУ БОЖИЈЕМ ОЦУ РАДОВАНУ.

[Guest - . . .-]

Ево и текста о. Вукашина Милићевића из данашње Политике (ја копирам моју верзију из Ворда, зато има овај наслов, који Политика није ставила)

F a t h e r l e s s

поводом упокојења протопрезвитера-ставрофора

проф. др Радована Биговића (1956-2012)

Хришћанска замисао духовног очинства спаја оно најбоље из претходећих јој традиција: антички идеал предавања философије путем живота, а ово значи живети, јести, пити и шетати са учитељем, ово значи философију која се не може одвојити од хране и пића, самим ти и сопственог бића, и старозаветни идеал поучавања у верности, верности Завету Божијем. Искреност, верност, храброст, проницљивост, самокритичност, отвореност. Љубав у свему, пре и после свега. Еванђеље. Сила која разара илузије, руши идоле. Идоле не само око нас, већ пре свега оне у нама. Сила која ослобађа. Лепо, надасве смислено, али болно. Нарочито сада, када га нема. Оца Радована. Но, и треба да буде болно. Јер величина бола, само је знамен величине љубави, а љубав не умире, јер је она сам Бог, као што рече апостол Јован, Син Грома. Такође, бол очишћује. Што је бол већи, мање је дволичности, лицемерје умире од бола, оно га не може поднети ни у најмањој количини. Што је бол већи, идола је мање. Јер бол је Крст, а Крст је Живот, Живот којим је о. Радован живео, Живот којим и сада живи и благосиља нас болом истините вере, болом који у нама сажиже сваку помисао против љубави.

Но, вратићу се Радовановој философији. Она, како упутих, има неколико кључних аспеката:

Шетња. Шетајући по Земунском парку прешао је стотине километара. Јер, наиме, ако желиш да се избориш са злом које је у теби, мораш бити смирен, јак, издржљив и уздржљив. Такви су шетачи, прави перипатетичари, који знају да је једини узрок злог света зло које је у нама.

Хлеб. Заједно смо појели много, много хлеба, јер је Отац Радован, као добар философ, знао да се Христова философија философира ломљењем и једењем хлеба. Јео га је делећи многима. И што га је више делио, то је више остајало, иако је све више људи долазило, баш као у Еванђељу.

Вино. Волео је, попут древних философа, вино, тај сасуд животне радости пред Богом. И то не било које, већ само оно најбоље. Оно чисто од сваког трага извештачености, оно које не опија горчином, већ лепотом.

Песма. Песми не треба објашњење. Иако сâм није умео да пева, умео је да научи друге да певају, умео је да учини да други певају. То је и иначе особина добрих учитеља, смирених учитеља. Имајући свест о ограничености сопственог знања, они не измишљају оно што не знају, већ недостатак просто превазилазе љубављу. И знање се рађа у ученику, као да је одувек у њему и било.

Хвала му за љубав.

Хвала му за слободу.

Хвала му за одговорност.

Драгом оцу.

Хвала о. Вукашину на овом предивном тексту. Одушевљен сам овим што је написао, јасно, из срца и баш онако како је о. Радован и живео.

[Mиљан Танић]

Ja sam upravo snimio tekst "Drugi i govor o drugom" oca Radovana, iz knjige "Crkva i društvo", za emisiju "Teološki pogledi", a emitovaćemo je sutra uveče u 21h.

Takođe - bitnije - ujutro od 9h prenosimo liturgiju i opelo iz Zemuna.

[Guest - . . .-]

Хоће ли бити видео снимка или само аудио?