(НЕ)ЗНАЛАЧКА КРИТИКА БОГОСЛОВЉА МИТРОПОЛИТА ЈОВАНА ЗИЗИЈУЛАСА

[timjančica]

Реченице се не кидају из контекста. То раде само секташи. Озбиљни људи прочитају цело дело, цео контекст. Ако извлачимо из контекста, онда и у Боблији пише ово: Нема Бога!

"Кључ за решавање проблема смрти као нестанка налази се не у природи тварнога, нити у самом

...ствара гомилу проблема који углавном произилазе или из, код многих хришћана прикривене, вере у бесмртност душе, тако да смрт не представља повратак у небиће,

што ће рећи да митрополит мисли супротно.

И тако даље, и тако даље.  Дакле, неће бити да сам погрешно схватио. А могуће је и да митрополит мења своје исказе у ходу, па негде пише једно, а негде друго. Али то није мој проблем, него његов.

Ево још једном шта каже о души:

"Овај став, који није, како сам показао, моја творевина, ствара гомилу проблема који углавном произилазе или из, код многих хришћана прикривене, вере у бесмртност душе, тако да смрт не представља повратак у небиће, пошто душа по својој природи вечно живи; или из веровања у то да Бог не ствара смртна бића те, према томе, оно што је тварно нема друге могућности него да живи. А о том првом веровању, односно, о бесмртности душе, довољно сам говорио у свом чланку: душа није по својој природи бесмртна, јер није вечна, него створена. Према томе, и она подлеже судбини онога што је створено које,  по светом Атанасију, може да се врати у ''не-биће''. Могуће је, наравно, говорити о ''бесмртности'' душе која није природна него представља ''благодатни дар'', као што у свом писму вели г. Фамелис, али само уколико се употреби једна логичка противречност: ако душа као створена није бесмртна, тада никада није, онтолошки-природно бесмртна. То што она бива бесмртна по благодати логички нам не допушта да кажемо да је бесмртна. Бесмртност по благодати је, као што ћемо видети, замислива, али зашто бисмо је ограничили на душу? Бесмртност по благодати, било где и било када да је присутна, тиче се и тела, и уопште материјалног света. Говорити само о бесмртности душе, макар и по благодати, варљиво је, јер то је као да нарочито души признајемо својства (одн. природна својства) бесмртности. Али Бог не жели да се спасу само душе – можда је, уистину, у томе проблем? – него целокупан свет, па и тела. Ако према томе, постоји бесмртност по благодати – а постоји – немојмо је ограничити само на душу – обожење се тиче целокупне творевине, као и материјалног света"

interesantno je pogledati i ovaj  citat bliže:

mitropolit Zizjulas kaže:

То што она бива бесмртна по благодати логички нам не допушта да кажемо да је бесмртна.

i dalje kaže:

али само уколико се употреби једна логичка противречност:

ако душа као створена није бесмртна, тада никада није, онтолошки-природно бесмртна.

(koliko vidim, on vjeruje da je duša smrtna od početka, ILI nije, i uzima to kao logičku protivrječnost:  

kako se za dušu može reći da je besmrtna po blagodati, ako to nije od početka? i obrnuto ispada:

nije besmrtna od početka (ako je besmrtna po blagodati!)

i onda to potvrđuje:

То што она бива бесмртна поблагодати логички нам не допушта да кажемо да је бесмртна.

(dakle logički, besmrtnost po blagodat se izuzima).

dalje, mitropolit tvrdi:

Бесмртност по благодати, било где и било када да је присутна, тиче се и тела, и уопште материјалног света. Говорити само о бесмртности душе, макар и по благодати, варљиво је, јер то је као да нарочито души признајемо својства (одн. природна својства) бесмртности.

Znači, Mitropolit može da zamisli besmrtnost duše, sada ipak, dopuštajući logičku protivrječnost, ali samo ako besmrtnost po blagodati nije ograničena na besmrtnost duše već uključuje i materijalno, i ne razumije zašto bi samo duša bila besmrtna po blagodati.

u završnom dijelu citata:

Ако према томе, постоји бесмртност по благодати – а постоји – немојмо је ограничити само на душу – обожење се тиче целокупне творевине, као и материјалног света

dakle i besmrtnost duše po blagodati mitropolit vidi uslovno, samo ako to svojstvo možemo pripisati svoj tvorevini i materijalnoj, da je besmrtna po blagodati, a to ovom rečenicom mitropolit vjeruje, tek TADA to povlači i da je duša besmrtna po blagodati.

čak i da izuzmemo ovu prvu rečenicu od mitropolita koju sam citirala, pokazala sam da ono što mitropolit Ziz. govori ostavlja prostor različitom tumačenju po pitanju besmtrnosti duše i po blagodati, u citiranom pasosu, tako da kad sve uzmemo u obzir, otvara se mogućnost da se o tom tumačenju razgovara.

je li slažeš sa ovim?

[Александар Милојков]

Не слажем се. Митрополит је јасно и екслицитно потврдио: не подржавам идеју о смртности душе. Шта ту има даље да се дискутује? Ван сваке је памети тумачити човека и учитавати му нешто што јасно и експлицитно одбацује. Боље би било да се позабавимо погрешним тумачењима митрополитове мисли. Да поставимо питање, шта нас је навело да га оптужимо за тнитопсихизам. Код неких је незнање, а код неких је незнање у комбинацији са поквареним намерама.

[Augustinus]

Брат Александар упорно покушава да вам ОПИСНО ДОЧАРА.. али се на крају све своди: Ко има ум да разуме, разумеће. Да ли ''схватате'' да се одређене реченице не моги и не смеју вадити из контекста? Да треба разликовати бесмртност по природи, по својој онтолошкој предестинацији (оно што су за Платона идеје, које бивствују у свом свету, тј. надсвету, само из себе саме без било какве зависности од другог фактора), и бесмртност по благодати, када је ваше онтолошко постојање у извору другог (овде се мисли на Творца)!!! Уколико идеје код Платона имају бесмртност по себи самој искључују другог из себе, јер им ништа није потребно осим њих самих. Уколико то придодате схватању постојања душе у богословској мисли онда би то значило следеће: Душе су бесмртне саме по својој енергији и нису у зависности од Творца, већ коегзистирају слобдно са Њим, мимо Његове воље и енергије. Без обзира да ли Бог постоји или не, то не руши њихову бесмртност! Чист Платонизам, који нажалост је погрешно имплементиран у појам НЕФЕШ (ДУША), док сам философ не говори о нечем што се издваја из материје по смрти и пропадљивости, него о нечем што постоји пре него што се материја уобличи, и створи се нешто. Иде од замисли до финалног производа. Зар вас овакво размишљање не подсећа на Оригенизам? Ако је Митр. Зизјулас игде у било ком свом писаном делу то експлицитно навео, што сам разјаснио, онда ћу ја да се обријем до главе, обучем костријет, поспем пепелом и да јадикујем ко Јов над мојој несрећом....

[Prolece]

У истом писму, митрополит закључује:

"Закључак је управо оно што тврдим у мојим претходним текстовима. Бесмртност душе се не одбацује нити од Атанасија великог нити од ових мојих текстова. Оно што се одбацује јесте вера да је, будући да је душа бесмртна, тиме решен проблем смрти као претње уништења човека...То се нажалост десило и код многобројних хришћана који на један или други начин теже да постовете човека са душом. Али то, када би се усвојило, учинило би сувишним свако васкрсење тела...."

Jasno ko dan...

[Milan Nikolic]

Брат Александар упорно покушава да вам ОПИСНО ДОЧАРА.. али се на крају све своди: Ко има ум да разуме, разумеће. Да ли ''схватате'' да се одређене реченице не моги и не смеју вадити из контекста? Да треба разликовати бесмртност по природи, по својој онтолошкој предестинацији (оно што су за Платона идеје, које бивствују у свом свету, тј. надсвету, само из себе саме без било какве зависности од другог фактора), и бесмртност по благодати, када је ваше онтолошко постојање у извору другог (овде се мисли на Творца)!!! Уколико идеје код Платона имају бесмртност по себи самој искључују другог из себе, јер им ништа није потребно осим њих самих. Уколико то придодате схватању постојања душе у богословској мисли онда би то значило следеће: Душе су бесмртне саме по својој енергији и нису у зависности од Творца, већ коегзистирају слобдно са Њим, мимо Његове воље и енергије. Без обзира да ли Бог постоји или не, то не руши њихову бесмртност! Чист Платонизам, који нажалост је погрешно имплементиран у појам НЕФЕШ (ДУША), док сам философ не говори о нечем што се издваја из материје по смрти и пропадљивости, него о нечем што постоји пре него што се материја уобличи, и створи се нешто. Иде од замисли до финалног производа. Зар вас овакво размишљање не подсећа на Оригенизам? Ако је Митр. Зизјулас игде у било ком свом писаном делу то експлицитно навео, што сам разјаснио, онда ћу ја да се обријем до главе, обучем костријет, поспем пепелом и да јадикујем ко Јов над мојој несрећом....

:229229229:

[И.стојковић]

Пошто митрополит (наводно, јер не знамо где је рекао ово што се преноси као његова изјава) вели да је "потребна је заиста ОГРОМНА ФАНТАЗИЈА да се у мом чланку (Христологија и постојање) пронађе "тнитопсихизам (схватање о смртности душе)", за радознале и оне који успеју да се пробију кроз митрополитов мисаони лавиринт, ево интегралног цитата из чланка митр. Зизиуласа ''Христологија и постојање – проблем односа јелинизам-хришћанство и проблем смрти'' објављеног у часопису ''Беседа'' бр 1-4/93, стр. 121-129:

''Смрт као оно што је супротно животу значи прекид односа са Богом. Према томе, тамо где је прекид заједнице са Богом, тамо је и смрт, а где је смрт, тамо је губитак живота, одн. непостојање (осим ако неко замисли биће без живота).

Овај став, који није, како сам показао, моја творевина, ствара гомилу проблема који углавном произилазе или из, код многих хришћана прикривене, вере у бесмртност душе, тако да смрт не представља повратак у небиће, пошто душа по својој природи вечно живи; или из веровања у то да Бог не ствара смртна бића те, према томе, оно што је тварно нема друге могућности него да живи. А о том првом веровању, односно, о бесмртности душе, довољно сам говорио у свом чланку: душа није по својој природи бесмртна, јер није вечна, него створена. Према томе, и она подлеже судбини онога што је створено које,  по светом Атанасију, може да се врати у ''не-биће''. Могуће је, наравно, говорити о ''бесмртности'' душе која није природна него представља ''благодатни дар'', као што у свом писму вели г. Фамелис, али само уколико се употреби једна логичка противречност: ако душа као створена није бесмртна, тада никада није, онтолошки-природно бесмртна. То што она бива бесмртна по благодати логички нам не допушта да кажемо да је бесмртна. Бесмртност по благодати је, као што ћемо видети, замислива, али зашто бисмо је ограничили на душу? Бесмртност по благодати, било где и било када да је присутна, тиче се и тела, и уопште материјалног света. Говорити само о бесмртности душе, макар и по благодати, варљиво је, јер то је као да нарочито души признајемо својства (одн. природна својства) бесмртности. Али Бог не жели да се спасу само душе – можда је, уистину, у томе проблем? – него целокупан свет, па и тела. Ако према томе, постоји бесмртност по благодати – а постоји – немојмо је ограничити само на душу – обожење се тиче целокупне творевине, као и материјалног света'' (стр. 126-127).

Шта овде имамо? Митрополит изричито тврди да душа није бесмртна по природи. А да ли можда каже да је бесмртна по благодати? Не. Он каже да је бесмртност по благодати замислива, али да је говорити о бесмртности душе, макар и по благодати, варљиво, јер би то значило да јој признајемо својства бесмртности. Е сад, значи ли ово нешто друго него да душа није бесмртна ни по благодати? Тешко да може значити нешто друго. Да, али, рећи ћете, он у завршној реченици изричито каже да бесмртност по благодати постоји. Да, каже, али каже да се та бесмртност подједнако односи и на тело, односно целокупну творевину, и ради се о обожењу. А обожење није нешто што се тиче стварања (датости) него је ствар остварења заједнице Бога и човека. Дакле, бесмртност и душе и тела (по митрополиту) потиче од обожења у Христу, што је, опет (то митрополит и експлицира у наставку текста), последица Васкрсења .

Наравно, та бесмртност по благодати није она о којој све време говоримо када говоримо о бесмртности душе. Јер расправа иде у вези тога да ли је душа створена као бесмртна по благодати. Ово што митрополит каже на крају односи се на то да се све (и душа и целокупна творевина) спасава и обожује благодаћу Божјом. И то нема везе са иницијалним питањем.

А ако неко инсистира на томе да последњом (тачније -  две последње) реченицом митрополит каже да душа није смртна, онда се мора такође сматрати и да целокупна творевина за њега није смртна (јер се подједнако исказ односи и на душу и на тело и на целокупну творевину). А тврдити да је то митрополитова мисао је потпуно бесмислено, јер он све време упорно истиче да је творевина створена смртна.

Да ли је потребна ОГРОМНА ФАНТАЗИЈА  да се у митрополитовом чланку нађе схватање о смртности душе или то несумњиво произилази из митрополитових речи - остављам да свако сам просуди.

    Водећи се последњим делом последње реченице горњег цитата"...остављам да свако сам просуди.", прихватам се одговорности да потврдим изјаву високопреосвећеног митрополита г.Зизијуласа, да је заиста потребна огромна фантазија да се текст тумачи на било који другачији начин, осим кроз прву реченицу истог текста:

    ''Смрт као оно што је супротно животу значи прекид односа са Богом. Према томе, тамо где је прекид заједнице са Богом, тамо је и смрт, а где је смрт, тамо је губитак живота, одн. непостојање (осим ако неко замисли биће без живота).

    Читав текст на даље јесте показивање да све зависи од благодати-Воље Божије.

    Вољом Божијом или Благодаћу створени су "...и небо и земља и све видљиво и невидљиво" .Благодаћу Његовом може бити и то бесмртно, зато митрополит пише "замисливо", али није "обавезно".

    Својом слободном вољом (или вољом родитеља) се Крштавамо чиме остварујемо први наш корак у односу ми - Бог, јер обрнути смер већ постоји Стварањем. Својим приступом ка Богу, током свог живота ми се надамо да Ће нас Бог Примити у Царство своје, али то опет зависи од Благодати-Милости и Воље Његове. Они, ако их још увек има, који не познају Христа, до којих није доспело исповедање Јеванђеља, такође имају већ однос са Богом, јер их Је он Створио, али немају тај први корак односа они-Бог.

И за Крштене и за некрштене, не постоји никаква сигурност за бесмртност, јер опет све зависи од Благодати Божије.

    Замисливо, јесте наша нада јер знамо шта нам је Господ Оставио у Светом Јеванђељу, а не никаква сумња. Тврдња да све што је створено није "аутоматски" и бесмртно, али бесмртно објашњено у првој реченици, није ништа друго до упућивање да се према себи, према другоме, као и према читавој творевини односимо једнако као и према Самом Богу, јер опет на концу, све зависи од Благодати-Воље Божије....

    Заиста, нисам видео ништа спорно у овом тексту, што би захтевало било какву негативну критику са аспекта хришћанина. Аспект неверујућих и није битан, јер првом реченицом свог текста, митрополит се од њих ограђује.

smej.gif

0110_hahaha

:cheesy:  

[timjančica]

"На последњој тачки свог писма г. Шерард прелази на једно произвољно тумачење мог чланка. Каже да инсистирам да "идеја бесмртности душе јесте једна погрешна идеја, зато што душа није вечна, него створена, а све што је створено подлеже смрти". Али ја нигде у свом чланку или свом писму на кажем да душа није или не може бити бесмртна. Потребна је заиста огромна фантазија дасе у мом чланку пронађе "тнитопсихизам" (схватање о смрти душе). О другим стварима говорим у својим текстовима, и жалим што се, уместо онога што сачињава кључну идеју мог чланка, изводе закључци о идејама које нисам тврдио/подржао..."

aleksandre, može li neko zaključiti iz ove rečenice da +jovan ostavlja mogućnost da je duša besmrtna, a to je ono što ti je rodoljub citirao? može. i da je ova rečenica istrgnuta iz konteksta, neko bi mogao sa pravom ili ne, tako pomisliti, je li tako?

А о том првом веровању, односно, о бесмртности душе, довољно сам говорио у свом чланку: душа није по својој природи бесмртна, јер није вечна, него створена.

mala ispravka ovdje, greška u mom komentaru. dakle, mitropolit u ovoj rečenici gore ne ostavlja prostor da je duša po prirodi besmrtna (u daljem tekstu govori isključivo o besmrtnosti duše po blagodati!).

[timjančica]

Не слажем се. Митрополит је јасно и екслицитно потврдио: не подржавам идеју о смртности душе. Шта ту има даље да се дискутује? Ван сваке је памети тумачити човека и учитавати му нешто што јасно и експлицитно одбацује. Боље би било да се позабавимо погрешним тумачењима митрополитове мисли. Да поставимо питање, шта нас је навело да га оптужимо за тнитопсихизам. Код неких је незнање, а код неких је незнање у комбинацији са поквареним намерама.

da postavimo pitanje, šta nas je navelo da ga optužimo za tnitopsihizam?

šta je tvoje mišljenje, slažeš li se da mitropolit govori o besmrtnosti duše po blagodati, ne po prirodi?

[Александар Милојков]

Говори о бесмртности по благодати, јер је бесмртан по природи само Бог. Он је Живот а ми добијамо живот од њега као дар - зато је наша бесмртност благодат, а не наше природно својство. То и сви Оци говоре.

[timjančica]

Говори о бесмртности по благодати, јер је бесмртан по природи само Бог. Он је Живот а ми добијамо живот од њега као дар - зато је наша бесмртност благодат, а не наше природно својство. То и сви Оци говоре.

znači, slažemo se tu, za mitroplita je duša smrtna po prirodi, može se govoriti, isključivo o besmrtnosti duše po blagodati.

evo šta kaže na ovu temu dr. lazar milin:

dr lazar milin se slaže sa tvrdnjom:„ Из тих светоотачких мисли отац Јустин Поповић, мој професор догматике, изводи логички закључак: "Створен по лику Божјем, човек је изашао из руке Божје непорочан, бестрасан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан" dr.lazar milin

dakle, čovjek je "već izašao iz ruke božje besmrtan".

evo šta piše u dogmatici sv. Justina:

Боголика душа је биће просто, бестелесно, разумно, слободно, животворно. Као просто биће она је недељива, као бестелесно — невидљива, као животворно —бесмртна

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve35.htm

ДЕО ДРУГИ - ОДЕЉАК ПРВИ

Однос Бога према твари - Бог као Творац света

Постанак човечанског света

dalje, možemo čitati navod od sv. Jovana Damaskina, gdje se isto tako navodi da je duša po prirodi besmrtna:

Душа је суштина (ουσία) жива, проста, бестелесна, по својој природи  невидљива за телесне очи, бесмртна, мислећа и разумна, безоблична (ασχημάτιστος), служи се органским телом и даје му жи¬вот, и узрастање, и осећање, исилу рађања; ум (νους) при¬пала души не као нешто туђе њој него као најчистији део њен, јер што је око у телу то је ум у души. Душа је, даље, слободна, има способност хтења и делатности (Φελητική τε και ενεργητική); она је променљива, то јест променљива с обзиром на вољу, јер је створена.

[Александар Милојков]

Тимњачице, постоји тема о томе и исту смо прежвакали више пута. Нађи тему о души па читај. Немам намеру да овде понављам оно што је већ више пута речено. Отачка теринологија није нешто што приучен човек може знати тако што ће прочитати пар превода отачких цитата. Но, ево погледај, нека мишљења Отаца које је отац Ђаковац навео, па изволи пиши једном Светом иринеју, Светом Атанасију и другима да је душа бесмртна сама од себе, независно од Бога, по својој природи. Ја немам намеру да се са тобом набеђујем:

http://www.verujem.org/teologija/Kritika%20_Ziziulasa.pdf

[Guest - . . .-]

Говори о бесмртности по благодати, јер је бесмртан по природи само Бог. Он је Живот а ми добијамо живот од њега као дар - зато је наша бесмртност благодат, а не наше природно својство. То и сви Оци говоре.

Не разумем зашто се непрестано говори о "бесмртној души по благодати". Имам осећај да се и на тај начин, код многих који бране такав став, свим силама труди да се одбране превазиђени философски ставови о бесмртности душе. То му дође, као, неки помирљиви став.

Зато питам: Зашто се не не каже да је и тело бесмртно по благодати? Не смемо или не верујемо у то? Онда још једном да преиспитамо теологију о васкрсењу. Људи, Христос је дошао да васкрсне читавог човека и душу и тело и све ће то бити бесмртно по благодати и љубави и мислости Божијој, ако будемо са њим у вечној есхатолошкој заједници чији предукус живимо данас у Литургији.

[marko_13]

Говори о бесмртности по благодати, јер је бесмртан по природи само Бог. Он је Живот а ми добијамо живот од њега као дар - зато је наша бесмртност благодат, а не наше природно својство. То и сви Оци говоре.

Не разумем зашто се непрестано говори о "бесмртној души по благодати". Имам осећај да се и на тај начин, код многих који бране такав став, свим силама труди да се одбране превазиђени философски ставови о бесмртности душе. То му дође, као, неки помирљиви став.

Зато питам: Зашто се не не каже да је и тело бесмртно по благодати? Не смемо или не верујемо у то? Онда још једном да преиспитамо теологију о васкрсењу. Људи, Христос је дошао да васкрсне читавог човека и душу и тело и све ће то бити бесмртно по благодати и љубави и мислости Божијој, ако будемо са њим у вечној есхатолошкој заједници чији предукус живимо данас у Литургији.

Мислим да је нужно појаснити ту проблематику. Христос је васкрсао и Тома додирује његове ране на телу и уверава се у то.

Међутим, шта се десило на путу за Емаус? Значи, ипак, тело није било "исто".

[Augustinus]

Проблем је у томе што они који заговарају идеју о бесмртности душе (самој по себи, по својој егзистенцији), по свом одређењу, никад не постављају питање тела. Морали би да кажу да је

тело као материја пропадљиво и смртно, и да нема предукус вечног постојања, осим у заједници са душом. Да тело има свој извор у души, и да душа као бесмртна по васкрсењу даје и телу бесмртност. Извор вечног живота није у Христу, већ у одређењу да је душа бесмртна. То би следило из њиховог размишљања када говоре о бесмртности душе по суштини, а не по благодати. Међутим, јавља се проблем како дефинисати тај однос душе и тела, како објаснити синергију психосоме... јер увек преудицирају на постојање бесмртности само за душу. Проблем им се јавља како дефинисати и тело, па вешто избегавају да их повежу, јер само дају одговор да је то питање свеопштег васкрсења. Ако би повезали, не би могли да дају исказ о души, сами би себе побили својим аргументима. Зато и избегавају такву расправу. Погледајмо Аристотела када говори о финалном узроку. У свом делу Метафизика истиче оно што Платон покушава у Федону да објасни о постојању идеја. Идеје су вечне, бестелесне, надсуштанствене, и оне дају облик коначном производу. Оне се узрок сваке ствари. Уколико желиш да направиш сто мораш да имаш идеју стола, па тек онда да реализујеш оно о чему размишљаш. Исто је и са човеком. Уколико човек треба да се роди, мора постојати замисао о њему. Следећи логички низ, онда постоји идеја о њему, тј. у овом случају пребачено на душу. Пошто су идеје бесмртне, јер су трајне, а уколико то не би биле онда не би било ни производа. Размишљајући о томе, многи су дошли у логичну клопку. поготову оригенисти, иако се Ориген трудио да не да коначан суд о томе. Слично о томе говори и Тома Аквински.

[timjančica]

Тимњачице, постоји тема о томе и исту смо прежвакали више пута. Нађи тему о души па читај. Немам намеру да овде понављам оно што је већ више пута речено. Отачка теринологија није нешто што приучен човек може знати тако што ће прочитати пар превода отачких цитата. Но, ево погледај, нека мишљења Отаца које је отац Ђаковац навео, па изволи пиши једном Светом иринеју, Светом Атанасију и другима да је душа бесмртна сама од себе, независно од Бога, по својој природи. Ја немам намеру да се са тобом набеђујем:

http://www.verujem.org/teologija/Kritika%20_Ziziulasa.pdf

odakle je to mišljenje da je duša besmrtna sama od sebe i nezavisna od Boga?

evo šta o tome kaže ava Justin u Dogmatici:

1. Створен по лику Божјем, човек је изашао из руке Божје непорочан, бестрастан, безазлен, свет, безгрешан, бесмртан, што је све душу његову чинило необично богочежњивом.

ДЕО ДРУГИ - ОДЕЉАК ПРВИ

Однос Бога према твари - Бог као Творац света

Čovjek je stvoren Po liku  Božjem, besmrtan, po uzoru na Boga, možemo reći, a samim tim i njegova duša. I dalje se u Dogmatici kaže:

Иако створен по лику Божјем, човек није био остављен самом себи. О носиоцу боголике душе, те највеће драгоцености у овом свету, Бог је од самог почетка показао нарочито промишљање. Створен од Бога безгрешан и релативно савршен, човек је имао циљ: да постигне божанско савршенство, да се уподоби Богу, чега ради је и створен

ДЕО ДРУГИ - ОДЕЉАК ДРУГИ

Однос Бога према твари - Бог као Промислитељ

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve44.htm

dakle čovjek je nosioc je bogolike duše i u tom smislu je vezan sa Bogom, kao i njegova duša.

što se tiče ove kritike koju si naveo na linku, o tome je rodoljub prvo pozvan da nešto kaže na ovoj temi,

s obzirom da je to komentar na ono što je on napisao.