Поређење духовности Фрање Асишког и Светог Серафима Саровског -о.Георгије Макрис

[Sophrosyne]

O. ГЕОРГИЈЕ МАКРИС
ПОРЕЂЕЊЕ ДУХОВНОСТИ
ФРАЊЕ АСИШКОГ И СВЕТОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ

Предговор

Многи православни верници постављали су нам питања о широко распрострањеном (међу римокатолицима) поштовању једног од савремених "стигматиста", оца Пија. Данас постоји врло снажан покрет који тражи његову канонизацију (садашњи папа, Иван Павао II, га је канонизовао). Иако нисмо спремни да предочимо подробно излагање његовог живота, објашњење појаве која се назива "стигматизација", а који излажемо у овом огледу, требало би да нашим читаоцима обезбеди довољно података како би боље разумели оца Пиа у светлости искуства Фрање Асишког.

"Током молитве, два велика светла су се појавила преда мном (deux grandes lumieres m'on ete montrees) - прво у којем сам препознао Спаситеља, и друго, у којем сам препознао самог себе."

(Овим речима је Фрањо описао сопствено искуство молитве).

"Размишљао је (отац Сергије) о себи као о запаљеној светиљци, и што се дубље уживљавао у то стање, све јасније је осећао слабљење, гашење духовне светлости истине у себи."

(Л. Н. Толстој, "Отац Сергије")

"Истински праведници увек сматрају да су недостојни Божије љубави."

(Поуке Светог Исака Сирина).

Правилно схватање појаве стигми на телу Фрање Асишког од суштинског је значаја за изучавање мистицизма овог римокатоличког аскете. Појаву стигми римокатолици тумаче као очигледну пројаву печата Светога Духа. У случају Фрање Асишког, стигме су се јавиле у виду рана на Христовом телу.

Пример Фрање Асишког није усамљен у свету римокатоличких аскета. Појава стигми је уопште особена црта римокатоличког мистицизма, како пре, тако и после Фрање Асишког. Петер Дамиани, на пример, сведочи о једном монаху који је на телу имао знак Крста. Кајсар Гајстербах помиње искушеника на чијем се челу, такође, видео символ Крста.[1] Постоји, такође, мноштво сведочанстава о томе да су се стигме јављале и после смрти Фрање Асишког, и да су их испитивали многи стручњаци, посебно у последњих неколико векова. Како каже В. Герије, ове појаве бацају светлост на извор из кога потичу.

ostatak ovdje >>>> http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Izazovi/Duhovnoporedjenje.htm

[Midrash]

Obično se od strane nekih pravoslavnih teologa napada sv. Franja jer se ne uklapa potpuno u sliku Istočnih svetaca i njihovih iskustava. Moje je pitanje, zašto bi i imao iskustva koja su potpuno slična njihovim? Bog svakako razlikuje i razume, za razliku od nas, mentalitet i psihologiju Istočnog i Zapadnog čoveka, i ono što je odgovarajuće jednom, ne mora da znači da je odgovarajuće i za drugog. Znaci, čuda, ukazanja, ako služe za razvoj čoveka ili razvoj Crkve, moraju biti usklađena onome ko je instrument te Božije akcije. Primerom: ne možeš nekome ko ima "tehnički" um, da stvari objašnjavaš kao da je likovni ili muzički umetnik. Ili neće shvatiti poruku, ili mu poruka neće biti dovoljno jasna.

Sa druge strane, dela koja je sv. Franjo učinio ispunjavajući Božiju volju, su dela koja su pozivala narod na sve veće pouzdanje i poslušanje Bogu - i tu nema ni jednog elementa koji bi rogatom išao na ruku. Franjevački red je danas najbrojniji u KC i velika su dela i njegova sabraća činili, sledeći primer i način života sv. Franje. Pa stoga, zaista ne razumem potrebu da se u pravoslavlju sv. Franja proglasi žrtvom prelesti samo zato što mu je Bog zadao zadatak u drugačijoj formi nego sv. Serafimu ili bilo kojem drugom čoveku koji su odrasli u poprilično drugačijoj kulturi, mentalitetu, običajima i navikama.

I još nešto. Zar zaista mislite da je Bog tako bezdušan da bi dozvolio da 2/3 onih koji se zovu hrišćani propadaju živeći u zabludama, a samo pravoslavce čuvao i vodio? Ili mislite da su samo vernici pripadnici SPC toliko pobožni da jedino oni prepoznaju Boga i služe mu? Ako i važi ono što je u prvoj rečenici, onda je stvar i gora, jer i kod vas ima masa ljudi koji nisu vernici nego se samo tako nazivaju, pa tako ispada da Bog dozvoljava da propadne i veći broj ljudi od 2/3, jer i masa vaših vernika, po tome, propada. Bog je onaj ko daje veru, ne mi, pa tako Bog i vodi Crkvu, a ne mi. Red bi bio da malo promislimo i o toj činjenici.

[syd]

Ili mislite da su samo vernici pripadnici SPC toliko pobožni da jedino oni prepoznaju Boga i služe mu?

Podmećeš.

[Midrash]

Da li i ti ne misliš tako? Očigledno je da neki misle. Inače... po inerciji napisah SPC...mislio sam na PC uopšte, ali to nije napad, već poziv na razmišljanje.

[Дејан]

Obično se od strane nekih pravoslavnih teologa napada sv. Franja jer se ne uklapa potpuno u sliku Istočnih svetaca i njihovih iskustava. Moje je pitanje, zašto bi i imao iskustva koja su potpuno slična njihovim?

Postoji dobar deo svetih otaca zapada koji se savršeno uklapa u sliku onih istočnih.

[Batman]

Obično se od strane nekih pravoslavnih teologa napada sv. Franja jer se ne uklapa potpuno u sliku Istočnih svetaca i njihovih iskustava. Moje je pitanje, zašto bi i imao iskustva koja su potpuno slična njihovim? Bog svakako razlikuje i razume, za razliku od nas, mentalitet i psihologiju Istočnog i Zapadnog čoveka, i ono što je odgovarajuće jednom, ne mora da znači da je odgovarajuće i za drugog. Znaci, čuda, ukazanja, ako služe za razvoj čoveka ili razvoj Crkve, moraju biti usklađena onome ko je instrument te Božije akcije. Primerom: ne možeš nekome ko ima "tehnički" um, da stvari objašnjavaš kao da je likovni ili muzički umetnik. Ili neće shvatiti poruku, ili mu poruka neće biti dovoljno jasna.

Sa druge strane, dela koja je sv. Franjo učinio ispunjavajući Božiju volju, su dela koja su pozivala narod na sve veće pouzdanje i poslušanje Bogu - i tu nema ni jednog elementa koji bi rogatom išao na ruku. Franjevački red je danas najbrojniji u KC i velika su dela i njegova sabraća činili, sledeći primer i način života sv. Franje. Pa stoga, zaista ne razumem potrebu da se u pravoslavlju sv. Franja proglasi žrtvom prelesti samo zato što mu je Bog zadao zadatak u drugačijoj formi nego sv. Serafimu ili bilo kojem drugom čoveku koji su odrasli u poprilično drugačijoj kulturi, mentalitetu, običajima i navikama.

Ni ja ne razumem, i sva ta poredjenja su veoma losa. Ovo nije jedini tekst na tu istu temu.

Jos kao studentu mi je to smetalo.

Jedino sto bih podvrgao kritici jeste potreba nekih RMK teologa da u stigmatama kao nekima narocitim projavama Duha, a narocito je samo to da su one vidljive, za razliku od recimo smirenja ili samilosti, vide krunski dokaz o necijoj svetosti. /Ovo pak nema veze sa samim sv.Franjom./

Hocu reci da gresnik ne moze imati vrlinu smirenja, ali moze imati stigmate. Tj, stigmate nisu dokaz nicega sem toga da je neko umno i meditativno vrlo usmeren na stradanje, ali  nikako i da je svet. Za razliku od smirenja, koje je nevidljivo, a koje je po Ocima vrlina koja se poistovecuje sa samom svetoscu.

[dragisa]

I još nešto. Zar zaista mislite da je Bog tako bezdušan da bi dozvolio da 2/3 onih koji se zovu hrišćani propadaju živeći u zabludama, a samo pravoslavce čuvao i vodio? Ili mislite da su samo vernici pripadnici SPC toliko pobožni da jedino oni prepoznaju Boga i služe mu? Ako i važi ono što je u prvoj rečenici, onda je stvar i gora, jer i kod vas ima masa ljudi koji nisu vernici nego se samo tako nazivaju, pa tako ispada da Bog dozvoljava da propadne i veći broj ljudi od 2/3, jer i masa vaših vernika, po tome, propada. Bog je onaj ko daje veru, ne mi, pa tako Bog i vodi Crkvu, a ne mi. Red bi bio da malo promislimo i o toj činjenici.

midras ove procene su cak veoma optimisticne, ne zavisno od toga da li je rec o katolicima ili pravoslavcima. stvar je u tome sto razlog sto se retko ko spase (ne zavisno od veroispovesti) jeste da spasenje ne zavisi od Bozije dozvole vec od nase slobodne volje a to je (nazalost) najbezdusnija stvar koja se pojavila, a ne bezdusni Bog.

upravu si kada kazes da Duh Sveti vodi Crkvu ali taj duh se projavljuje samo tamo gde je slobodna volja okrenuta Bogu a to je nesto sasvim razlicito od nekog automatskog ¨moranja¨ da Bog nekog spase (pa cak i ako je pravoslavac  dada). dakle ne postoji Bozija racunica koji je dovoljan broj 2/3 3/4 ili 4/5 ljudi koji ce se spasiti. Bog zeli da se svi spasimo ali mi sami to ne zelimo te su cifre cinimi se znatno gore i vece od 2/3

sto se tice stigmata, mislim da se u Novom Zavetu jasno moze procitati obelezja onoga sto je jedino bitno, bez toga sve je ¨kimval koji zveci¨ i samo po sebi apsolutno nista ne znaci

[Midrash]

Ne ulazim u stigmate - kao što neko reče, one nisu obavezan znak svetosti, već može biti alata za usmeravanje duše nekih ljudi.

Bog usmerava Crkvu, a u crkvi ljude. Svakako ne sve, ali većina će krenuti putem koji Bog pokaže. Malo je opširnija tema, ali ukratko, to je povezano sa slobodom i ostvarenjem Božijeg plana. Vođenje nije na silu, ali je, da kažem, neodoljivo Nšto slično kao kad detet6u ponude karfiol i čokoladu. Može ono da izabere i karfiol, ali veća je verovatnoća da će prihvatiti čokoladu. Te stoga, na taj način ne verujem da Bog može da dozvoli da orgromna većina propadne zarad manjine koja će odabrati i bez pitanja čokolade.

[Justin Waters]

Мидраш, али зашто је стигматизам индикативно почео са Фрањом Асишким, и зашто је та врста духовности, до тад непозната и на западу, почела са Фрањом, а то је контемплација на Христов живот, његове муке, светлост таворску, жеља да се види Христос, да се уместо Њега преузме крст, да се доживи страдање на нашим леђима....Не може бити то случајно. Ти кажеш да има везе са врстом људи, како коме шта одговара..али да није Фрањо заборавио да светлост са оног света не долази са нашом жељом. Рецимо свети Оци истока врло често имају поуку да без обзира ко си шта си, и на каквом духовном стадију, никад не пожели да имаш искуство са духовним светом, јер то је мач садве оштрице, зато што сатана узима и обичије светлости и може да превари..Ако је Божија Воља да нам се укаже то ће онда бити и без наше жеље.

Како тумачиш постанак редова после 1054. Фрањевци, Доминиканци, Исусовци, Бернардинци...а тога није било на западу пре 1054.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Te stoga, na taj način ne verujem da Bog može da dozvoli da orgromna većina propadne zarad manjine koja će odabrati i bez pitanja čokolade.

prvo se zacudim pa se onda setim

Mnogi su pozvani ali je malo izabranih.

[Midrash]

Мидраш, али зашто је стигматизам индикативно почео са Фрањом Асишким, и зашто је та врста духовности, до тад непозната и на западу, почела са Фрањом, а то је контемплација на Христов живот, његове муке, светлост таворску, жеља да се види Христос, да се уместо Њега преузме крст, да се доживи страдање на нашим леђима....Не може бити то случајно. Ти кажеш да има везе са врстом људи, како коме шта одговара..али да није Фрањо заборавио да светлост са оног света не долази са нашом жељом. Рецимо свети Оци истока врло често имају поуку да без обзира ко си шта си, и на каквом духовном стадију, никад не пожели да имаш искуство са духовним светом, јер то је мач садве оштрице, зато што сатана узима и обичије светлости и може да превари..Ако је Божија Воља да нам се укаже то ће онда бити и без наше жеље.

Како тумачиш постанак редова после 1054. Фрањевци, Доминиканци, Исусовци, Бернардинци...а тога није било на западу пре 1054.

Znao je to Franja itekako dobro. Kad budem imao vremena stavuću delove onoga što je govorio i pisao. Znak da su duhovni "znaci" od sotone, je propast onoga ko te znake šalje i onih koji veruju u njih. Franja i franjevci su mnogobrojne mase ljudi okrenuli ka Hristu i idealu života kakvog je Hrist poželeo za nas - nema ničega što je vodilo ka okretanju leđa Isusu - to je za mene znak i dokaz da je Franja na pravi način, najskromnije i najponiznije sledio Isusa.

Što se tiče redova...Monaha je bilo i na Zapadu pre 1054 g., a za procvat redova je velikim delom zaslužan i sam sv. Franja...Njegovo podsećanje Crkve na ideale Hrista, poniznost, poslušnost, siromaštvo su zapalila srca i drugih ljudi. Sa druge strane  vreme na Zapadu je bilo takvo da je bilo potrebno, a očigledno vođeno od Boga, da se na takav način ljudi vrate veri i Crkvi. Redovi i redovnici su u ustvari monasi, samo malko uključeniji u svet nego stariji monasi. Bilo je potrebno propovedanjem, školovanjem naroda, molitvom za narod pomoći narodu koji se nalazio u stanju u kojem se nalazio i to je bilo efikasno sredstvo.

[Midrash]

Te stoga, na taj način ne verujem da Bog može da dozvoli da orgromna većina propadne zarad manjine koja će odabrati i bez pitanja čokolade.

prvo se zacudim pa se onda setim

Mnogi su pozvani ali je malo izabranih.

Da, ali za Boga je mnogo ako i jedan propadne. (Mt 18,14)

[Volim_Sina_Bozjeg]

Te stoga, na taj način ne verujem da Bog može da dozvoli da orgromna većina propadne zarad manjine koja će odabrati i bez pitanja čokolade.

prvo se zacudim pa se onda setim

Mnogi su pozvani ali je malo izabranih.

Da, ali za Boga je mnogo ako i jedan propadne. (Mt 18,14)

u pravu ste ova poslednja je prava Hriscanska

[dragisa]

Te stoga, na taj način ne verujem da Bog može da dozvoli da orgromna većina propadne zarad manjine koja će odabrati i bez pitanja čokolade.

prvo se zacudim pa se onda setim

Mnogi su pozvani ali je malo izabranih.

Da, ali za Boga je mnogo ako i jedan propadne. (Mt 18,14)

tacno ali sve sto je mogao vec je i ucinio tako da se moze reci: da ali na zalost on tu nemoze pomoci.

znam da zvuci odvratno ali je tako.

ti kazes ja verujem da ce Bog ovo ili ono... treba samo pogledati realnost, ostalo su plemenite zelje ali ustvari ne tacne interpretacije stvarnosti.

mislim da je za takav stravican bilans dobrim delom upravo kriva takva vera kao eto ipak ce biti ovako ili onako... e pa nece bice onako kako sad jeste, ono sto sad jeste to je to, nema ciribu ciriba, nema svaljivanja odgovornosti prikriveno u formi neke nerealne vere da ce eto Bog biti blag pa ce nas pomilovati. Bog je blag i ucinio je sve sto je mogao, sve ostalo je na covekovoj slobodi, ali to je ujedno i najtezi deo price.... a samo zato sto ne verujemo.

[Zayron]

Тај чланак је написан тако да на крају ваљда ни самом том аутору није сасвим јасно шта је хтио њиме доказати јер није доказао ништа. Са персперктиве благодатности и аутентичности ту још важи узајамни међусобно обрнути реципроцитет. Католичка Црква по правилу не признаје ни једног православног свеца канонизираног по 1054. години а исто тако ни православна Црква не признаје ни једног таквог католичког свеца канонизираног по 1054. Али врло малобројна одступања од правила могу бити. Свети Сава у Чешкој католичкој помјесној Цркви је изузетком који потврђује правило јер је уведен у календар само мјесне локалне цркве, а не налази се у католичком Мартирологију - таквом индексу - списку светаца цијеле католичке Цркве који је најважнијим и кључним, темељним документом за утврђивање тко је католичким свецем а тко тим није. Такви изузеци значи постоје и врло их је мало, ја знам конкретно само за Светог Саву. То је дакле први разлог зашто се не могу и зашто их је беспредметно поредити. Тек кад буду обострано и у обе Цркве признати свецима буде их могуће можда теоретски поредити, овако поредимо официјално проглашеног - канонизираног свеца са обичним човјеком, сасвим свеједно при том тко је тим свецем а тко обичним човјеком, увијек је то међусобно обрнуто. С тим се не доводи у питање особна светост напросте већине тих светих у обе Цркве која је неоспорна, питање њихове канонизације дакле проглашења светим и у тој Цркви у којој то до сада није учињено је црквено - правно канонско питање. И рјешаваће се вјероватно на тим будућим синодама и међуцрквеним комисијама "на нивоу" а врло тешко да ће тамо нетко од нас лаика моћи на нешто утицати у било којем смислу, позитивном или негативном. Други разлог је наравно тај историјски, кад би светог Фрању хтјели поредити с неким онда с таквим ако хоћете већ тачно подвижником али из његовог доба. Занимљива је ствар да су свети Фрањо и  свети Сава били савременицима. Но и кад би их рецимо могли поредити, кад би их теоретски оба имали обострано за свеце опет није баш најидеалније поредити светог Фрању (1182-1226) из 12/13 вијека и  светог Серафима Саровског (1759-1833)  из 18/19 вијека који се већ родио до таквог свијета а живи у том свијету и духовном окружењу које је таквим каквим јесте великим дијелом захваљујући између осталог и спиритуалити просјачких редова. Фрањевци, доминиканци и остали такозвани просјачки редови су неизмјерно много утјецали на цјелокупни даљи развој хришћанства и друштва на Западу, на школство, културу, хуманизацију средњовјековних прилика у духу Јеванђеља а индиректно тако и на хришћанство на Истоку (реформе цара Петра Великог у Русији итд.) А у том се ни свети Фрањо ни свети Доминик нису имали прилику учити ни од кога другог него од самог Господа Христа и из Светог Јеванђеља јер прије њих ни на Западу ни на Истоку није постоијао нитко такав, некакав монах или монастичка школа, заједница на коју би се они могли угледати или нешто од њих у том смислу научити. Тај чланак више говори о нама људима који таква поређења тражимо него о самим тим свецима који су ту поређени. Написан је благо речено некомпетентно - тај дио о светом Фрањи као хришћанском мистику, с елементарним непознавањем западне монастичке традиције, нетачно - нпр. о том како свети Фрањо опрашта наводно гријехе свом манастирском братству (Што само по себи није спорно, тако је то било, спорна је интерпретација, значење и тумачење изложено у чланку а које нема никакве везе са стварношћу. О самој смрти светог Фрање имам документрованог материјала за цијелу књигу, напишем можда и о том негдје другдје и другом приликом.) јер си је наводно умислио (као и Папа) да је Богом, тендециозно - са само једним практичним циљем - спријечити ширење култа светог Фрање међу православним вјерницима. Кратко речено: нетачно и непотребно злонамјерно написано - ако су хтјели упозорити православне вјернике да свети Фрањо Асишки није канонизираним православним свецем могли су то тако онда једноставно и написати. И без икакве нужности за прекорачивањем границе доброг укуса што је било уосталом сасвим сувишно. У посљедње вријеме се објављују и иконе Светог Фрање Асишког и Свете Кларе дакле сакралне слике у византинском стилу, нарочито послије великог успјеха књиге свјетски познатог грчког писца и кандидата Нобелове награде за књижевност Николе Казантзакиса о светом Фрањи па је тај чланак уствари један од начина како православне вјерника упозорити на то да свети Фрањо није православним свецем. Чуо сам чак да је у Америци неки православни манастир New Skete Monastеry у којем имају икону светог Фрање и свете Кларе и моле се пред њом исто као и пред другим иконама, доле је линк о томе. А с чисто људске стране свети Фрањо Асишки је свецем патронем Италије и за Италијане значи баш исто толико колико Србима свети Сава а мислим да би се такви свеци народни патрони заштитници туђих народа имали респектирати и уважавати ако не другачије оно барем из тог људског гледишта и међусобне културе и етикеције. И могли бисмо се узајамно уздржати од таквих "чашћења" и еткетирања јер заиста нису ником потребна. Ако се источно и западно хришћанство на челу са својим највишим представницима, синодама, теолозима, комисијама итд. итд. сложе и усагласе рецимо једног дана по том питању узајамног, међусобног штовања и признавања светаца у обје Цркве онда наши неки ти такви индивидуални и партикуларни ставови ће бити при томе свеједно сасвим ирелевантни. На крају доле можете прочитати и двије кратке молитве од тог "страшног безбожника и јеретика заведеног својом духовном гордости и ђаволском прелести"- наводници овдје не значе цитат нити цитирање већ моју ограду, ограђивање од сличних термина употребљених и примјењених на светог Фрању Асишког у чланку! Најкуриознија на свему томе је ствар да је тај чланак вјероватно с грчког оригинала превела "Братија манастира Студенице". А тај манастир Студеницу као и Високе Дечане те још неке друге цркве и манастире, дакле те најстарије, најзначајније и најљепше у Србији изградио је управо један од првих духовних синова светог Фрање Асишког, значи редовник фрањевац фра Вито из Котора.

Metropolitan Amfilohije received ambassador of Italy, 25. July 2009 - 10:22

His Eminence Metropolitan Amfilohije of Montenegro and the Littoral received on July 24, 2009, at the Patriarchate Court His Excellency Armando Varricchio, a newly appointed ambassador of the Republic of Italy in Belgrade.

The high guest at the beginning of talks pointed out he felt a gratitude for the paid honor and the reception, and that he did not come to represent his government but his people. In this context, he reminded of the traditional friendly feelings that connected two nations and also religious feelings, which make the essence of the European culture. Italy has the firm intention to preserve continually the sanctuaries, which are the national pearls of the Serbian spiritualism, but also the pearls of the European heritage which represents symbols of culture of the past centuries.

His Eminence Metropolitan Amfilohije talked about a great role of Rome through centuries, reminding also of old craftsmen from the West like Fra Vito who took part in the building of some our greatest sanctuaries as Studenica, Dechani, churches and monasteries in the Littoral. The ambassador expressed a wish to visit mentioned sanctuaries.

At the end of the talks His Excellency thanked for the welcome promising cooperation with the Serbian Church and the Republic.

Преузето са:

http://www.spc.rs/eng/metropolitan_amfilohije_received_ambassador_italy

QUESTION:

Whilst surfing the web I noticed that New Skete Monastary is offering what appear to be icons of Francis and Hilary of Assisi.

Are these two people Orthodox Saints?

If not, is it proper for an Orthodox monastary to be selling icons of them? Could that not fall under leading other faithful to stumble? or am I just raising problems over nothing?

ANSWER:

Thank you for your enquiry. I checked out the New Skete web site and indeed they have made available icon cards of Francis of Assisi and Clare.

While it may appear odd that an Orthodox monastery would be selling icons of individuals who are not listed on the Orthodox calendar of saints, I am not sure that the appearance of such products will "lead someone astray," as you suggest. [Quite honestly, one could think of dozens of other things that could be dangerous to one's soul and salvation, and these would not include a card with the image and prayer of Francis of Assisi printed thereon.]

By way of background, the New Skete Monastic Community was for years before entering Orthodox Christianity, a Byzantine Rite Franciscan community, so at least one can consider this to be the reason they make cards of St Francis or St Clare available to the public.

I might also add that there have been occasional comparisons made by some Orthodox Christians between Francis of Assisi and Seraphim of Sarov.

Another way to look at this: New Skete's site also advertises cheesecakes and books on raising dogs; this in no way implies that Orthodox Christianity has an official policy on desserts or pets, or that the Orthodox Church promotes the eating of cheesecake as opposed to chocolate pie.

Please do not think that I am being glib here, because I certainly am not. I do hope, however, that I have provided a different angle from which to view your concern.

Преузето са:

http://www.oca.org/QA.asp?ID=119&SID=3

St. Francis is not a canonized Saint of the Orthodox Church. However, many Orthodox faithful venerate him for his simplicity of faith and his striving to obey the Sermon on the Mount. He reposed on October 4th, 1226 at the age of 45.

Преузето са:

http://www.comeandseeicons.com/f/jfl09.htm

Молитве светог Фрање Асишког:

MOLITVA "ABSORBEAT"

(Sveti Franjo Asiški, MA)

Vatrena i slatka sila tvoje ljubavi, molim, Gospodine,

neka obuzme moj um i moje srce i neka ga odijeli od svega,

što je pod nebom, da umrem od ljubavi ljubeći tebe,

koji si se udostojao umrijeti od ljubavi ljubeći mene

ANTIFONA: SVETA DJEVICE MARIJO

(Sveti Franjo Asiški, ČM)

Sveta Djevice Marijo,

nema tebi slične na svijetu

medu ženama rođene,

kćeri i službenice svevišnjega Kralja,

Majko presvetoga Gospodina Isusa Krista,

zaručnice Duha Svetoga:

moli za nas sa sv. Mihaelom arkanđelom

i svim nebeskim silama

i sa svima svetima

kod svoga svetoga ljubljenoga Sina,

Gospodina i Učitelja.

PISMO OPĆEM SABORU BRAĆE

(Sveti Franjo Asiški, PBr 50-52)

Svemogući, vječni, pravedni i milosrdni Bože, podaj da mi slabi radi tebe vršimo ono što znamo da ti hoćeš, i da uvijek hoćemo što se tebi sviđa, da, iznutra očišćeni, iznutra prosvijetljeni i raspaljeni ognjem Duha Svetoga uzmognemo slijediti stope tvoga Sina (usp. 1 Pt 2,21), Gospodina našega Isusa Krista, i da samo po tvojoj milosti dođemo k tebi, Svevišnji, koji u savršenom Trojstvu i jednostavnom Jedinstvu živiš i kraljuješ i slavno vladaš, svemogući Bog, po sve vijeke vjekova.

Najveći mozaik Svetog Franje u svijetu, nalazi se na Kočerinu u Širokom Brijegu, autor mozaika je Ante Starčević, a mozaik je visok 25 metara.

Franjevačke molitve

http://www.samostan-poljud.com/franjevacke-molitve-

Sveti Franjo siromah u Boga, Nikos Kazantzakis

http://www.mvinfo.hr/najnovije-knjige-opsirnije.php?ppar=6681

Nikos Kazantzakis and Francis of Assisi

http://jonmsweeney.wordpress.com/2010/02/22/nikos-kazantzakis-and-francis-of-assisi/

SAINT FRANCIS Nikos Kazantzakis New York: Simon and Schuster, 1962

Translated from the Greek by P.A. Bien 376 pages.

http://www.webster.edu/~corbetre/personal/reading/kazantzakis-francis.html

Saint Francis

a forgotten masterpiece by Nikos Kazantzakis

by Nikos Kazantzakis, translated by P. A. Bien

English translation © 1962 by Simon and Schuster 379 pp. (Out of print.)

An amazing encounter with the "alter Christus"

It's always best to drop your baggage and approach each book you read with a fresh, expectant state of mind, but undoubtedly, many people will find that difficult with Saint Francis, as I did, with an aversion to wordy translations. No matter. By the time I was fifty pages into the book, that "baggage" was history, and I was entranced by Kazantzakis' incredible retelling of this man's story, the man whose life was so radically distinctive in purity, poverty, and peace, that he created one of the most lasting and far-reaching reforms in Church history.

Saint Francis starts slowly, with Francis' companion Brother Leo mourning the death of his friend and bemoaning the years of self-denial he suffered in following Francis and his life of self-imposed deprivations. He begins to write of the life of Francis, at first erratically, and then, chronologically, remembering how he met him, and how God began changing Francis. From this point on, (about the fifty-page point) Leo's recollection becomes a seamless chronological narrative, inevitably progressing from fascinating to gripping to utterly captivating. I read the last seventy or so pages in one sitting, and felt I was not in this time or space, but with Francis himself at the incredible close of the earthly phase of his life.

Unlike The Last Temptation of Christ, Saint Francis is much more biography than fiction. The main fiction Kazantzakis uses is making Brother Leo the constant companion to Saint Francis, and thus an eyewitness to all the miracles in his ministry. (In reality, although Leo was one of his first brothers and biographers, he did not accompany him on all the journeys.) Leo also conveys the irresistible charisma of Francis, and the contagiousness of his vision of abandoning all worldly desires to pursue and serve Jesus through boundless love for not just every person, but everything, with determined peace, and perfect simplicity.

This book is dangerous, in the same way the Gospel is dangerous:If you are satisfied with your spiritual life and want no challenges, don't read this book, because it might blow you away.

Am I exaggerating? Soon after I began read Saint Francis, I seriously began to consider formally becoming a Franciscan. While I've since realized that I don't have a Franciscan vocation, something of the spirit of St. Francis has stayed with me to this day, years after encountering this wonderful book.

Don't read this book at all, unless you want to fall more deeply and passionately in love with Jesus Christ. But if you do, run to a rare bookstore or library and get it! And as Francis would say, may Peace and Good rain upon you.

Source - izvor:

Saint Francis : a forgotten masterpiece by Nikos Kazantzakis

http://frimmin.com/books/stfrancis.php