Успеси српских спортиста - понос Србије

[Лидија Миленковић]

da li ste čuli za reč - antropomorfizam-

Аха

[Александар Милојков]

Allah je lično ime onoga koji nas je stvorio.

Riječ ilah znači Bog.

Arapski krščani kada spominju boga kažu Allah.

Јече сам на ТВ-у слушао муфтију Јусуфспахића и он не говори о личном имену, већ о општој именици са значењем Бог. Рече да Алах (=Бог) значи исто што и арамејско Елијах (помињао је Исус и његове речи - "Елијах, Елијах лама савахтани!"=Боже, Боже зашто си ме напустио). Уопште, причао је о семитским језицима и именици Бог, те је у том контексту говорио о Алаху. Такође, један Јорданац (муслиман) у Београду ми је причао исту причу као и муфтија.

[Pantera]

Od kako je sveta i veka ljudi su velikima osporavali uspehe!

Novače, čestitam ti na velikoj pobedi i zahvaljujem Gospodu što je uvek uz tebe!

Naši sportisti su uvek dizali Srbiju iz moralnog rasula, socijalne podeljenosti u vremenima kad je zemlji bilo najteže.

Istorijski uspesi srpskih sportista treba da nam budu ideja vodilja na ostalim poljima.

Treba da se trudimo da budemo kao i oni, istrajni, pošteni, vrhunski, fer i ne osudjujemo uspehe i rad nego da gradimo i ispravljamo sami sebe.

[Ратко :(]

"Бог и наши спортисти"

Чињеница је да је нама као народу константно чињена огромна неправда. Не кажем да смо савршени и најбољи али нам јесте чињена огромна неправда. Ретко велика неправда.

Данас ствари стоје мало другачије него раније. Спорт је у данашње време медијски гигант, а тенис је један од најцењенијих спортова. Да ли је можда ово што се сада дешава благо равњање тих силних и грозних неправди? Показатељ свету да "идиоти" Срби и нису баш толики идиоти. Није мала ствар бити онеправдован. Свакако, не бих рекао да је случајно Новак ту где јесте и хвала Богу на томе.

[Mamica Forumska]

Bez namere da zvučim kritizerski... da li mislite da Boga dotiču pobede naših sportista i da li Bog ima veze sa sportom...

Iako pitanje na prvi pogled zvuči jako teško odgovor i nije tako težak

Svakako da se Boga dotiču pobjede naših sportista,jer šta su pobjede u sportu nego veliki trud disciplina rad i ulaganje u sebe i zajednicu.Ako neko posveti život Vjeran Bogu,živeći po Zakonima Njegovim,a pri tom čini veliki podvig u sportu (znači uporan i neprekidan rad i trud nad samim sobom i u fizičkom smislu) ,on je samo bliže Gospodu, jer je slobodno izabrao takav podvig nad samim sobom što nam je svima prvi zadatak,znači pobjeđivati iznova sami sebe i svoja iskušenja a Gospod će već znati kako i kada će uslišiti molbu našu,kad mu se obratimo.

što se tiče slučaja kada su vrhunski sportisti ateisti, da li tada postoji Volja Božija?Svakako da opet postoji,jer Gospod zna koga tada da pomiluje u presudnom trenutku, jer i oni su djeca Božija samo toga nisu svjesni. ^_^

Mi kao nacija smo mnogo puta u sportu pokazali da imamo ogromne potencijale,da smo u mogućnosti da činimo čuda samo ako uspijemo pronaći sklad tijela duha i života u zajednici koju smo kao dar od Gospoda dobili.Ovakve pobjede samo potvrđuju da Bog pomaže ali moramo i mi nešto raditi, bangin da bi imali pravo da očekujemo pomoć NJegovu! 301

[Justin Waters]

Iako pitanje na prvi pogled zvuči jako teško odgovor i nije tako težak

Svakako da se Boga dotiču pobjede naših sportista,jer šta su pobjede u sportu nego veliki trud disciplina rad i ulaganje u sebe i zajednicu.Ako neko posveti život Vjeran Bogu,živeći po Zakonima Njegovim,a pri tom čini veliki podvig u sportu (znači uporan i neprekidan rad i trud nad samim sobom i u fizičkom smislu) ,on je samo bliže Gospodu, jer je slobodno izabrao takav podvig nad samim sobom što nam je svima prvi zadatak,znači pobjeđivati iznova sami sebe i svoja iskušenja a Gospod će već znati kako i kada će uslišiti molbu našu,kad mu se obratimo.

što se tiče slučaja kada su vrhunski sportisti ateisti, da li tada postoji Volja Božija?Svakako da opet postoji,jer Gospod zna koga tada da pomiluje u presudnom trenutku, jer i oni su djeca Božija samo toga nisu svjesni. ^_^

Mi kao nacija smo mnogo puta u sportu pokazali da imamo ogromne potencijale,da smo u mogućnosti da činimo čuda samo ako uspijemo pronaći sklad tijela duha i života u zajednici koju smo kao dar od Gospoda dobili.Ovakve pobjede samo potvrđuju da Bog pomaže ali moramo i mi nešto raditi, bangin da bi imali pravo da očekujemo pomoć NJegovu! 301

Аха, да сад мало пецкам, јер одговори неких људи ме непрестано изненађују.

А кад је најбоља тенисерка свих тениских времена, Мартина Навратилова, атеиста и истополно опредјељена, јер исто то важи? Њу је Бог погледао, јер је била вриједна и добар спортиста, јел тако према томе?

Ако важи, зашто онда не важи и за остале истополне људе? Ако некога Бог прихвата као таквог јер је вриједан, помаже му јер се такав труди...не видим нешто спремност код многих вјерујућих да се такви прихвате када је у питању парада поноса и еманципација у друштву. Јер истополни људи ето могу бити вриједни доктори, научници, инжењери, економисти, правници....

Да се још једном оградим, не подржавам хомосексуалне људе, али ето намјерно подвлачим паралеле гдје се могу подвући, јер мислим да се и више него претјерује са разноразним теоријама о "Божанској" помоћи спортистима, нама као напаћеном народу на рачун новакових побједа итд...

[Михајло]

Bez namere da zvučim kritizerski... da li mislite da Boga dotiču pobede naših sportista i da li Bog ima veze sa sportom...

Па по Божијем допуштењу је све...па тако и спорт...

а посебно ако је неки спортиста Хришћанин...

[Mamica Forumska]

Аха, да сад мало пецкам, јер одговори неких људи ме непрестано изненађују.

A,jel ti uvijek na iznenađenja odgovaraš peckanjem? gringrin

А кад је најбоља тенисерка свих тениских времена, Мартина Навратилова, атеиста и истополно опредјељена, јер исто то важи? Њу је Бог погледао, јер је била вриједна и добар спортиста, јел тако према томе?

što se tiče slučaja kada su vrhunski sportisti ateisti, da li tada postoji Volja Božija?Svakako da opet postoji,jer Gospod zna koga tada da pomiluje u presudnom trenutku, jer i oni su djeca Božija samo toga nisu svjesni. ^_^

Ако важи, зашто онда не важи и за остале истополне људе? Ако некога Бог прихвата као таквог јер је вриједан, помаже му јер се такав труди...не видим нешто спремност код многих вјерујућих да се такви прихвате када је у питању парада поноса и еманципација у друштву. Јер истополни људи ето могу бити вриједни доктори, научници, инжењери, економисти, правници....

Jel ti to reče,da je parada ponosa emancipacija u društvu?Ja mislim da nije.

Да се још једном оградим, не подржавам хомосексуалне људе, али ето намјерно подвлачим паралеле гдје се могу подвући, јер мислим да се и више него претјерује са разноразним теоријама о "Божанској" помоћи спортистима, нама као напаћеном народу на рачун новакових побједа итд...

E,jes ti paralela zar ne pronađe neku drugu?

[Crveni Baron]

520 medalja za srpske sportiste

Predsednik Sportskog saveza Srbije Aleksandar ŠoŠtar saopŠtio je da su srpski sportisti u 2011. godini računajući samo najveća takmičenja osvojili 520 medalja.

Srpski sportisti su na Šampionatima sveta osvojili 126, na prvenstvima Evrope 138 i joŠ 256 na Balkanijadama.

Sve pomenute uspehe, kao i kalendar takmičenja za 2012. godinu, Sportski savez Srbije predstavio je u tri publikacije - „Adresar sporta Srbije”, „Rezultati sportista Srbije u 2011” i „Kalendar međunarodnih takmičenja u 2012”.

„Ponosni smo na uspehe srpskih sportista i nadamo se de ćemo dogodine imati zadovoljstvo da naŠa publikacija bude joŠ obimnija i trofejima bogatija”, rekao je ŠoŠtar.

Sportski savez Srbije je u 2011. organizovao velik broj sastanaka sa predstavnicima lokalnih organizacija, saveza, klubova i druŠtava kako bi ih upoznao sa obavezama u novom Zakonu o sportu koje predviđaju preregistraciju svih sportskih organzacija do 12. aprila ove gdine.

„Sportski savez Srbije uradio je mnogo u donoŠenju novih zakonskih propisa i učinio veliki napor da oni zažive u svakoj sredini i da se sa njima upozna najŠiri krug sportskih radnika i sportista. To je značajan doprinos uspostavljanju i učvrŠćivanju sistema sporta u Srbiji koji je stabilan i to pokazaju i vrhunski rezultati u minuloj godini”, rekao je Dragan Atanasov, pomoćnik ministra sporta i omladine. (B92)

http://www1.serbiancafe.com/lat/vesti/6/97175/520-medalja-za-srpske-sportiste.html

[pink panter]

 

Teško da je iko od Amerikanaca srpskog porijekla, osim košarkaša Pita Maravića i vozača bolida Elija Vukovića imao uspješniju  sportsku karijeru od bejzbol All-Star zvijezde, Valta Drope.

Valt Dropo

Rođen je 1923. godine u seocetu Mosup u državi Konetiket,  u porodici hercegovačkih emigranata Save i Mare Dropo. Savo Dropo rođen je u selu Mrkonjići u hercegovačkom Popovom polju 1894. godine, u istom onom mjestu gdje je rođen i najveći svetac pravoslavnog juga, Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac. U Ameriku se iselio 1913. godine i posao u tekstilnoj industriji pronašao u malom selu Mosup u državi Konetiket. Njegova supruga Mara Davidović rođena u Gacku  1900. godine,  još kao djevojčica otišla je u Mostar kod ujaka Dušana Adžića, odakle će 1921. godine u “brideroom” (soba za nevjeste) broda Mauritanija zaploviti ka svom novom životu u već ranije dogovoreni brak sa Savom Dropom, koga je do tada vidjela samo na fotografiji. Savo i Mara otpočeli su zajednički život na sopstvenoj farmi koju je Savo kupio od ušteđevine mukotrpno zarađene u tekstilnoj industriji. Prvo djete – sin Milton, rodio se 1923. godine. Samo godinu dana kasnije rođen je i junak ove priče Valter – Valt. Porodica je kasnije dobila i dvije kćeri – Emili i Zorku, te još jednog sina Džordža. Odrastajući na selu u idiličnom okružju Nove Engleske braća su u trenucima slobodnog vremena najviše voljeli da igraju američki fudbal.

Valt Dropo

Porodični prijatelj Čet Valas kazivao je: „Igrali smo fudbal često. Valt nije bio sportista u porodici Dropo kada smo bili klinci. Ta titula pripadala je njegovom bratu Miltonu. Valt je bio spor, nikad dovoljno brz, a bio je i prevelik. Pored fudbala igrali smo bejzbol, taj tipično američki sport, i kao svi dječaci iz starih američkih država Konetiket, Mejn i Masečusest, sanjali smo da jednom obučemo dres dres čuvenih Boston Redsoksa.“

Vjerovatno nisu slutili da će se Valteru ta želja i ispuniti. Po završetku osnovne škole Valt se u Plenfildskoj gimnaziji pridružio godinu dana starijem bratu Miltonu i odmah na sebe skrenuo pažnju sportskih skauta. Najuporniji u želji da mladog Srbina dovedu u svoje redove pokazali su se skauti čuvenog univerziteta University of Connecticut ili skraćeno Uconn.

Već  na prvoj godini studija svima na univerzitetu postaće jasno da Uconn ima sportistu kakav dotada nije viđen. Tokom druge sezone na studijama Valt Dropo je kao niko prije njega istovremeno nastupao za tri sportske selekcije. U ekipi američkog fudbala igrao je u odbrani, za bejzbol selekciju nastupao je kao igrač prve baze, dok je u košarkaškom timu univerziteta igrao, sa svojih 195 cantimetara visine, na poziciji centra.

Dropo u akciji na prvoj bazi

„Valt Dropo bio je pretača svih velikh sportista na našem univerzitetu“ kazao je De Rou, specijalni savjetnik za sport na ovoj obrazovnoj ustanovi i dodao: „Bio je pravi ambasador Uconn-a, gdje god išao nosio je našu sportsku jaknu.“

Poslije dvije godine studiranja, u ljeto 1943. godine, Valt Dropo prekida studije i odlazi u rat gdje će ostati dvije godine služeći u inžinjerijskoj jedinici. Po končanju Drugog svjetskog rata, vraća se na studije i ponovo počinje nastupati za tri  sportske selekcije svog univerziteta. Prvo je na sebe skrenuo pažnju fudbalske profesionalne ekipe Čikago Bers koja se takmičila u NFL. Na draftu 1946. oni ga biraju u 9. rundi, ali Valt nije htio da okonča studije prije vremena. Sledeće godine kao visoko pozicioniranog  4. pika na NBA košarkaškom draftu bira ga ekipa Providens Stimrolera. Iako je pozicija na kojoj je izabran na draftu garantovala dobar profesionalni ugovor, Valt nije želio da se bavi košarkom. Možda je to iz našeg ugla velika šteta i možda bi se danas Hercegovina dičila još jednom  NBA zvijezdom, jer upravo je tokom studiranja najviše pokazao u baš ovom sportu. Njegovih 20,7 poena po utakmici i danas je važeći rekord univerziteta. Ovaj podatak dobija na težini i zbog toga što su neki od najvećih NBA šutera pohađali ovaj univerzitet kao što su Rej Alen i Karon Batler, NBA All-Star igrači.

Jedna od najvećih misterija MBL profesionalne bejzbol lige je, kako je Valt Dropo izmakao pažnji skauta. Po okončanju studija 1947. godine Dropo je počeo igrati bejzbol u ekipama iz nižih liga. Tek krajem 1949. kao slobodni agent potpisuje ugovor sa Boston Redsoksima. Tako je ispunjena dječačka želja Valta Drope, sina hercegovačkih emigranata, da zaigra u jednoj od najboljih bejzbol ekipa na svijetu.

Dropo sa trenerom

I to kako je zaigrao. Bila je to sezona za pamćenje. Nikad do dan danas ni jedan debitant nije odigrao takvu premijernu sezonu. Valt Dropo nije silazio sa naslovnica sportske štampe u Americi. Redali su se naslovi: „Senzacija iz Bostona“, „Veliki Valt ponovo neumoljiv“, „Dropo obećava pobjedu“…

Predvodio je ligu u vrlo važnim statističkim kategorijama. Kao igrač Prve baze sakupio je najviše osvojenih baza, 368. Ligu je predvodio i u Ran betovima kojih je sakupio 144, a u čuvenim optrčavanjima ili Hom ranovima bio je treći. Skoro jednoglasnom odlukom žirija ponio je titulu novajlije godine, a u izboru za najkorisnijeg igrača sezone zauzeo je visoko šesto mjesto, a kao šlag na tortu, Dropo je glasovima navijača izborio nastup na All-Star utakmici. Uprava i navijači Red Soksa bili su ekstatični, dobili su  jednog od najtalentovanijih igrača u zemlji, sve je govorilo da Bostonci ne treba da brinu za budućnost, ali u narednoj sezoni njihovi snovi će se raspršiti. Naime, u jednom sudaru sa protivničkim igračem, Dropo je slomio ručni zglob. Bila je to teška povreda. Cjeli Boston je očajavao, ljekarske prognoze nisu bile optimistične, ipak „Nježni div“ kako su mediji prozvali Valta Dropu zbog njegove dobroćudne naravi i visokog stasa, smogao je snage da prebrodi tešku povredu i pred kraj sezone se vratio u tim.

Dropina povreda

Ali pauza i povreda učinili su svoje, Dropo više nije mogao igrati na istom nivou kao u svojoj prvoj sezoni. Uprava Red Soksa je 1952. trejdovala Dropu u Detroiz Tajgerse. Bilo je tu još bljesaka velikog talenta. Valt bi povremeno odigrao fantastičnu utakmicu kao što je bio slučaj u sezoni 1952. kada je na jednom nastupu u dresu Tajgersa ostvario dosad neoboreni rekord od 12 uzastopnih poena na mjestu udarača, ili kad je iste sezone na 4 utakmice vezao 15 optrčavanja što je takođe važeći rekord MBL lige. Ali dani slave polako su prolazili. Valt je do kraja karijere odigrao ukupno 13 profesionalnih sezona ali ni u jednoj potonjoj njegova igra nije bila na nivou one legendarne debitantske.

Dropo i Betboj detroit tajgersa posle rekordnih 12 uzastopnih poena

Mnogo godina kasnije, 1989. godine u izjavi za najtiražniji američki sportski magazin Sport Ilustrated, Valt Dropo se osvrnuo na svoje sportske dane:

„Svaki sportista ima period kada mu sve ide od ruke, šta god radio, kako se god ponašao, sve će biti najbolje za tebe. Takvo moje vrijeme bilo je 1950.godine. I danas razmišljam je li bolje jednom poletiti u nebo ili  uvijek  biti na terenu a nikada pogledati prema zvjezdama.“

Na pitanje novinara o košarci, Dropo je odgovorio:

„Nikada ne bih bio dobar košarkaš. Bio sam samo visok. Tada je to bilo dovoljno“

Valt Dropo nije zanemario porodični život. Oženio se 1951. godine sa Elizabet Vajs i sa njom izrodio troje djece, sina Džefrija i kćeri Karlu i Kristinu.

Dropo sa suprugom

Po okončanju sportske karijere Dropo se bavio poslovima osiguranja i posjedovao fabriku pirotehničkih sredstava u kojoj je zaradio milione dolara. Bio je ponosan na svoje srpsko porijeklo i često je to isticao. U dnevnim novinama The Day od  30. maja 1993. u tekstu Stivena Slosberga, Dropo je kazivao svoje mišljenje o građanskom ratu u bivšoj Jugoslaviji.

Dobroćudni div

„Ja sam igrač prve baze, nisam političar, ali volim istoriju i dobro znam šta se tamo zbivalo u vrijeme nacista. I kakva je to ideja da su Srbi agresori. Objasnite mi kako možete biti agresori ako branite svoju kuću. Mi nismo varvari, a vi novinari ste zaboravili ko je bio saveznik  Sjedinjenih Američkih Država u vrijeme Drugog svjetskog rata.“

Dropo je bio jedan od idejnih ali i operativnih pokretača osnivanja srpske pravoslavne crkve Svetog Save u Bostonu. Mnogo godina ranije, Drope su bili prvi članovi  srpske crkve u Norviču. Interesantan je podatak da Valt Dropo do polaska u osnovnu školu nije znao engleski jezik, u kući su govorili samo srpski.

Valt Dropo umro je prirodnom smrću 2010. godine u svome domu u mjestu Pibodi.

Dvije godine prije smrti zadesila ga je velika porodična tragedija kad je poslije dvogodišnje borbe sa kancerom mozga preminuo njegov sin Džefri. Ta tragedija sigurno je ubrzala njegov kraj. Opojan je u crkvi Svetog Save u Bostonu a sahranjen u porodičnoj grobnici u seocetu Mosup, u Konetiketu. Lokalne novine iz obližnjeg Norviča donijele su naslov na udarnoj prvoj stranici: „Najdraži sin Mosupa vraća se kući“

Tako se završio  život našeg zemljaka u dalekoj Americi. I on je od praha i postaće prah ali ostaće ono čarobno ljeto 1950. godine kada je Veliki Valt, džin mekog srca, ušao u legendu.

[pink panter]

Ja sam igrač prve baze, nisam političar, ali volim istoriju i dobro znam šta se tamo zbivalo u vrijeme nacista. I kakva je to ideja da su Srbi agresori. Objasnite mi kako možete biti agresori ako branite svoju kuću. Mi nismo varvari, a vi novinari ste zaboravili ko je bio saveznik  Sjedinjenih Američkih Država u vrijeme Drugog svjetskog rata.“

 

[pink panter]

Moram i ovo :

 

A+ | A-

 

Bio je holivudski glumac. Bio je prijatelj, možda i ljubavnik Merlin Monro. Bio je u braku sa Pegi Li, najpopularnijom pjevačicom pedesetih godina prošlog vijeka. Bio je filmski partner nezaboravne Džejn Rasel. Bio je prijatelj Frenka Sinatre i pritom mu spasio život. Bio je zvijezda američkih  tabloida. Bio je jedan od sedmorice veličanstvenih i bio je iz Ljubinja.

Prosto je nevjerovatno da je jedna ovako živopisna ličnost potiče iz Hercegovine. Priča koja slijedi natjeraće vas da povjerujete da su čuda moguća, da je svijet odistinski globalno selo i da mitski Holivud uopšte nije tako nedostižan.

Bred Dekster rođen je 1917. godine u rudarskom gradiću Goldfildu u Nevadi. Njegovo srpsko porijeklo uopšte nije upitno, međutim u većini njegovih biografija u štampanim i elektronskim medijima stoji da se zvao Boris Majkl Milanović. Gaj Roča pasionirani zaljubljenik u istoriju Nevade kazuje na svom portalu da se dotični u stvari zvao Boris Majkl Šošo i  ne nalazi objašnjenje zašto su ga mediji preimenovali. On tvrdi da se poznati glumac zaista rodio u Nevadi, ali da je ubrzo sa porodicom odselio u Los Anđeles. I zaista na američkom popisu stanovništva 1920. godine, Borisa Majkla Šošu nalazimo u Los Anđelesu zapisanog kao trogodišnjeg dječaka, sina Marka i Ljubice Šošo. Kraj njegovog imena stoji napomena da je rođen u Goldfildu u Nevadi. U zahtjevu za američko državljanstvo koje su Marko i Ljubica podnjeli imigracionom uredu u Los Anđelesu, kao mjesto rođenja Marka Šoše stoji Dračevo-Ljubinje, dok je u tom istom dokumentu navedeno da je njegova supruga rođena u Nevesinju.

Prema brodskim knjigama koje se čuvaju na ostrvu Elis nadomak Njujorka, gdje su iseljenici iz Evrope prvi put stupali na američko tlo, vidimo da se Marko Šošo u Ameriku uputio iz ljubinjskog sela Dračeva 1906. godine. Krajnje odredište njegovog putovanja bio je sjeverno kalifornijski grad San Francisko gdje ga je čekao rođak Setenčić. U to vrijeme na sjeveru Kalifornije velika“ Zlatna groznica“ je jenjavala,  pa se mladi doseljenik iz Hercegovine nije puno zadržao na u tom djelu  najbogatije američke savezne države. Već 1908 . godine pronalazimo ga u istočnom  Los Anđelesu među prvim članovima novoosnovane srpske pravoslavne crkve Svetoga Save. Vjerovatno se Marko u Los Anđelesu oženio Nevesinjkom Ljubicom zasigurno prije 1915. godine jer im se te godine rodio i bio kršten najstariji sin Bogdan. Potom, prema izvorima kojima raspolažemo, porodica Šošo u potrazi za poslom odlazi u Goldfild u Nevadi, gdje još ima posla za kopače zlata. Tu se 1917. kako smo već rekli rodio junak naše priče Boris Majkl. Gaj Roča, istoričar iz Nevade objašnjava nam kako je maleni Srbin dobio ime. Naime odmah po rođenju, dječak se razbolio. Posle uspješnog liječenja roditelji su  iz zahvalnosti prema doktoru Beri Majklu koji im je spasio sina, dječaka nazvali po njemu. Nedomuice i nesporazumi oko imena ove buduće filmske zvjezde ovdje ne prestaju. Kompletna porodica Šošo 1921. godine zaputila se u posjetu zavičaju. Nekoliko mjeseci proveli su u Dračevu kod Markovog brata, Save Šoše. Pri povratku u Ameriku, na brodskom spisku putnika nalazimo Marka, Ljubicu i Bogdana  i Veljka Šošu. Roditelji su upisani kao stranci ali pored imena sinova nalaz se pečat koji nam kazuje da su dječaci američki državljani. Ovdje našeg junaka vidimo sa tipičnim srpskim imenom-Veljko. Biće da je dječak pod tim imenom kršten u crkvi Svetog Save u Los Anđelesu. Da se Bred Dekster zove Veljko napisao je bez dodatnih objašnjenja i novinar i publicista Marko Lopušina u svojoj knjizi „Srbi u Americi 1815-2010“. Još jedna činjenica govori u prilog tvrdnji da je pravo ili pak kršteno ime Breda Dekstera u stvari Veljko. U jednom od svojih poslednjih filmova, nastalom u američko-jugoslovenskoj koprodukciji „Tajna manastirske rakije“ koji je sniman u Trebinju i na ostrvu Mljetu, a režirao ga je Slobodan Šijan, Bred Dekster se pojavljuje u ulozi ministra Veljka Pantovića. Vjerovatno je glumac iz omaža prema svom srpskom naslijeđu svoju ulogu nazvao svojim srpskim imenom.

Kada smo rasvjetili porodično porijeklo Breda Dekstera u nastavku priče nazivaćemo ga Veljko Šošo.

Veljko je odrastao poput druge emigrantske djece u Kaliforniji što je značilo da do polaska u osnovnu školu nije znao engleski jezik te da je rano počeo da zarađuje za život. Već sa sedam godina raznosio je novine i mlijeko, potom je bio čistač cipela,  a radio je i u klaonicama na pakovanju mesa. Pošto je izrastao u visokog i snažnog momka bavio se i amaterskim  boksom. Duhovni i društveni život srpske zajednice u Los Anđelesu sastavljene većinom od emigranata iz Hercegovine  i ponekog iz Crne Gore i Boke odvijao se u krilu crkve Svetog Save u Istočnom Los Anđelesu. Pri crkvi djelovala je pozorišna trupa gdje je mladi Veljko prvi put izašao na pozornicu i glumio uloge u komadima iz srpske nacionalne istorije. Njegov otac Marko bio je ugledan čovjek te je 1927. godine predsjedavao srpskom pravoslavnom parohijom u Los Anđelesu. Tokom Drugog svjetskog rata Veljko je služio u mornarici i zbog izvjesnog glumačkog iskustva izabran je u pozorišnu trupu koja je trebala da zabavlja američke vojnike. Na tim predstavama primjetili su ga i angažovali producenti pozorišne predstave „ Krila pobjede“. Na probama u Njujorku sreo je zemljaka iz bilećkog Podosoja Mladena Sekulovića kasnije slavom i Oskarom ovjenčanog Karla Maldena sa kojim je razvio doživotno prisno prijateljstvo koje je rezultiralo i zajedničkim filmskim poduhvatima u kasnije vrijeme.

Po zavrešetku rata Veljko se vratio u Los Anđeles gdje je pohađao glumačku školu. Posle nekoliko manjih  uloga pod imenom Beri Mičel u  kojima  je zbog svoje visine i pomalo grube spoljašnosti  glumio negativce dobio je veliku šansu u filmu „ Džungla na asfaltu“ 1950. godine, proslavljenog režisera Džona Hjustona.  Tada mu je čuveni režiser prosto naredio da se nazove Bred Dekster jer takvo ime savršeno paše uz njegovu fizionomiju. To ostvarenje ušlo je u filmsku antologiju kako zbog svog kvaliteta  tako i zbog uticaja kojeg je ovaj film ostavio na krimi –žanr u kasnijim godinama. U ovom filmu Veljko je glumio simpatičnog gangstera Boba Brenona i pojavljuje se u nekoliko scena sa tada nadolazećom budućom mega zvjezdom Merlin Monro. Veljko i Merlin su tada postali veoma dobri prijatelji. Mediji su brujali o njihovoj navodnoj vezi ali ih je Veljko dementovao pri tome govoreći da su oni samo prijatelji. Doista nekoliko godina kasnije Veljko se našao u žiži interesovanja američkih medija kada je pokušao da pomiri Merlin i njenog tadašnjeg supruga bejzbol zvjezdu Džoa Di Mađa.  Biograf  mnogih poznatih ličnosti  Denis Gafni pisao je o Bredovom posredovanju među zavađenim supružnicima.

Problemi su počeli još za vrijeme njihovog medenog mjeseca u Japanu. Ubrzo posle povratka u Ameriku Merlin je nazvala svog dobrog prijatelja Breda Dekstera i govorila mu:

„Bred, udala sam se za njega iz ljubavi, mislila sam da ćemo imati divan život, mislila sam da će naš brak biti pristojan, mislila sam da će u našem odnosu postojati sve stvari potrebne  za idiličan brak… a onda sam otkrila da je on opsjednut ljubomorom i posesivnošću. Njega uopšte ne interesuje ono čime se ja bavim. On hoće da me potpuno odsječe od prijatelja, svjeta pokretnih slika i kreativnih ljudi koje poznajem.“

Loši odnosi između Merlin i Džoa kulminirali su za vrijeme snimanja filma “The Seven Year Itch.”  i legendrne scene kada Merlin stoji iznad rešetaka metroa a vazduh joj diže haljinu. Ljubomorni Džo je grubo reagovao na taj događaj i supružnici su se razišli.

Međutim Džo je pokušao da popravi stvari preko zajedničkog prijatelja Breda Dekstera.

Gafni navodi da je Di Mađo došao sa Frenkom Sinatrom kod Breda Dekstera odnosno našeg Veljka Šoše i da ga je pritom molio da nazove Merlin. Bred i Džo otišli su u kuhinju i glumac je nazvao Merlin. Govorio joj je kako Džo shvata kakvu je grešku načinio i da obećava da će se promjeniti. Merlin je bila hladna, i prema Gafniju kazala je sledeće“ Bred, uopšte ne želim da razgovaram o njemu niti želim da imam bilo kakvu komunikaciju sa njim. Imao je šansu da popravi stvari, sve je bilo do njega. Nije  uradio ništa i ovo je kraj.“

Veljko je nastavio da glumi gangstere i bitange u kriminalističkim i vestern ostvarenjima. Tako je u filmu „Priča iz LasVegasa“ iz 1952. glumio jednu od glavnih uloga u liku kriminalca Toma Hablera. Partnerka u ovom filmu bila mu je čuvena Džejn Rasel koja je uživala u Veljkovom humoru. Džejn i Veljko iste godine pojaviće se zajedno i u filmu Makao.

Pored njih u ovom filmu nastupaće u glavnoj ulozi Robert Mičam.

Veljko nije poput svog prijatelja Karla Maldena vodio život lišen glamura i medijske pažnje i nije bio toliko posvećen glumačkom pozivu. Na udaru medija Veljko se našao 1953. godine kada se oženio sa čuvenom pjevačicom Pegi Li. Mediji i fanovi trač rubrika pomno su pratili njihovo glamurozno vjenčanje u vrtu Pegine kuće kao i desetomjesečni „olujni“ brak kako su ga opisivali tabloidi. Ubrzo je Pegi podnjela zahtjev za razvod braka zbog nepomirljivih razlika kako je u zahtjevu navela. Posle okončanja veze izjavila je „Voljela sam ga i mislim da zaslužuje sreću“. Veljko je pak rekao „Mislim da se nikad neću više ženiti, Ne želim  da me iko pita gdje sam bio i šta sam radio“

Posle razvoda Veljko je nastavio da glumi u filmovima a počeo je da radi i tv serije.

Ipak svoju najveću i najpoznatiju rolu ostvario je tek 1960. godine. U antologijskom vesternu Sedam Veličanstvenih glumio je lik Harija Luka, jednog od sedmorice plaćenika koje su angažovali siromašni meksički seljaci ne bili ih zaštitilo od razbojničke bande okrutnog desperadosa Kalvere. Može se sa pravom tvrditi da se se  u rijetko kojem filmu pojavila tako zvučna imena. Bilo je to tadašnja All-Star glumačka ekipa Holivuda…Jul Briner, Džejms Koburn, Stiv Mekvin, Čarls Bronson, Džon Von, Bred Dekster, Eli Valas.

Film je oduševio pobliku, poharao kino-blagajne, stekao kultni status iako se radilo na prvi pogled o naivnom  ostvarenju, tek blijedoj kopiji japanskog hita Sedam samuraja, Akira Kurosave. Međutim bila je to vanvremenska priča o vječitoj borbi između dobra i zla. Glavni junaci , plaćenici koji treba da brane ubogo selo nisu oslikani crno bjelim tonovima. To su ljudi koji imaju vrline ali i puno mana, oni su zato sivi. Ali kroz film u njihovoj unutrašnjoj intimnoj borbi prevlađuju čast i poštenje i oni pronalaze sebe kroz bitku u kojoj  ne mogu pobjediti. Dodatnu snagu filmu dala je i nezaboravna naslovna numera koju je komponovao Elmer Bernštajn, što  smo je mogli slušati u poznatoj dječijoj seriji Televizije Zagreb snimanoj osamdesetih godina prošlog vijeka-Smogovci.

Nekoliko godina poslije ovog filma u životu Veljka Šoše desio se jedan važan događaj. Već smo kazali da je Veljko bio dobar prijatelj Frenka Sinatre. Glumio je sporedne uloge u Sinatrinim filmovima i radio na njihovoj produkciji. Na snimanju filma „Ništa osim hrabrosti“, 1964. godine na Havajima, tokom jedne pauze u radu, Sinatra je otplivao daleko od obale, gdje  su ga ponijele morske struje činilo se u sigurnu smrt. Izgledalo je da je slavni glumac, pjevač i štićenik mafijaških  klanova već mrtav, što su neki novinari, prisutni na licu mjesta već javljali  redakcijama.  Ali Veljko nije mislio tako, pojurio je poput pravog filmskog heroja  brzo plivajući prema Frenku Sinatri. Poslije nekog vremena doplivao je do svog prijatelja koji je već počeo da se predaje zlehudoj sudbini. Veljko je iscrpljenog Sinatru održavao na površini sve dok nije stigla spasilačka služba. Ovo je bila prava medijska bomba. Veljko je postao junak nacije pa ga je čak američki Crveni krst odlikovao medaljom za hrabrost. Činilo se da će ovaj događaj dodatno učvrstiti prijateljstvo između Frenka Sinatre i Veljka Šoše.

Međutim nedugo poslije ovog događaja, njihov prijateljski odnos se raspao.  U jednoj biografiji Frenka Sinatre pronašli smo mišljenje Veljkovog zemljaka i prijatelja Karla Maldena o tom prekidu:

„Mislim da je kraj njihovog prijateljstva počeo onda kad je Bred spasio Frenka. Frank jednostavno nije podnosio da nekom nešto duguje. Kada je Frenk ostavio suprugu i namjeravao da oženi Miju Farou, Bred mu je kazao da ludost ženiti djevojku mlađu trideset godina od sebe koja je čak bila mlađa od Frenkove ćerke Nensi. Bred nije mogao da šuti, on je bio brutalno iskren. Onda je Frenk poludio i polupao hotelsku sobu u kojo su bili, a Bred je samo izašao i otputovao sa snimanja filma.“

Veljko je novinarima, na pitanje o prekidu prijateljstva sa Sinatrom rekao:

„Znao sam da je Frenk bolestan čovjek u nekim stvarima. Sada je njegova bolest počela bitno da utiče na ljude u njegovom okruženju.“

Veljko je ostao u filmskoj industriji sve više zanemarujući glumu a posvećujući veliku pažnju produkciji. Njegov život se sa godinama stabilizovao i tekao mirnijim vodama. Svoje davno obećanje, da se više neće ženiti, pogazio je 1972. godine kada je sklopio brak sa Meri Bogdanović, koja je takođe bila srpskog porijekla. Za razliku od prethodnog braka koji je bio buran ovaj je bio pun razumjevanja, te je  i potrajo do 1992. godine kada je Meri umrla.

Veljko je posjetio zavičaj svojih roditelja 1988. godine kada su u Trebinju snimane scene filma “Tajna manastirske rakije” u kojem je, već smo rekli glumio jugoslovenskog ministra Veljka Pantovića.

Veljko Šošo ili Boris Majkl Šošo Milanović ili pak Bred Dekster umro je 2002. godine u Los Anđelesu. Tamo u dalekoj Kaliforniji počivaju zemni ostaci našeg slavnog zemljaka koji je jahao sa Sedmoricom veličanstvenih i nas  Hercegovce  učinio jako ponosnim.

[Juan Valdez]

Karl Malden (born Mladen Djordje Sekulovich; Serbian Cyrillic Младен Ђорђе Секуловић; March 22, 1912 – July 1, 2009)^[1][2][3] was a Serbian American^[4] actor. In a career that spanned more than seven decades, he performed in such classic films as A Streetcar Named Desire, for which he won the Academy Award for Best Supporting Actor; On the Waterfront; and One-Eyed Jacks. Among other notable film roles were Archie Lee Meighan in Baby Doll, Zebulon Prescott in How the West Was Won, and General Omar Bradley in Patton. His best-known role, though, was on television as Lt. Mike Stone on the 1970s crime drama, The Streets of San Francisco. During the 1970s and 1980s, he was also the spokesman for American Express.

 

http://en.wikipedia.org/wiki/Karl_Malden

[pink panter]

Ovu priču sam čuo još kao mali . Stvarno je vrh !

 

MOMO KAPOR (foto: Ž. Janjić)

Obrad Milićević, rodom iz sela Zvjerine u Hercegovini, gdje ne uspjeva ništa drugo sem Hercegovaca, odluči da se 1922. prijavi za žandara u Bileći. Prođe sve ispite. Bio je zdrav k'o dren, pametan, pošten i hrabar, pogađao je u metu, trčao brže od ostalih, rukovao sabljom i bajonetom, bacao najdalje kamena s ramena, nije pušio ni pio, a bio je, kao što se zna, iz dobre familije…

Na kraju, pošto ga primiše u žandare, trebalo je da potpiše rješenje, ali on odbi da to učini.

‘Zašto nećeš da potpišeš?”, upitaše ga.

“Ne umijem”, odgovori. “Nijesam pismen”.

“Kako, jadan, nijesi… pismen? Pa kako ćeš pisati prijave i zapisnike kad se što desi?”

Gacko, oko 1920. godine

I tako ga i pored svega ne primiše u žandare, te se on iseli u Ameriku, kuda otputova italijanskim šipom ‘San Đovani di Mesina’ iz luke Kotor, gdje je neki Dubrovčanin, po imenu Baltazar Gradi, sakupljao Hercegovce za rad u rudnicima Bjut Montane.

Kao što kaže stara poslovica: ‘Hercegovina sav svijet naseli, a sebe opet ne raseli.’

Poslije mnogih potucanja, Obrad, kojem su u Nevjorku upisali novo ime O'Brajen, tražeći mjesto slično rodnoj Zvjerini, naseli se na sjeverozapadu države Arizone, prema granici Kalifornije, ispod planine Krosman. Živio je siromašno baveći se onim čim se bavio i na Zvjerini – uzgajao ovce čije je meso prodavao u obližnjem gradu Havasa Sitiju.

Država Arizona mu dala sto jutara potpuno neplodne zemlje za simboličnu cijenu od pet dolara.

Jednoga dana dok je kopao veliku rupu da napravi čatrnju, istu onakvu kao što je imao u Hercegovini (u tom kraju nije bilo druge vode sem kišnice), iznenada poteče nafta.

Postao je tako bogat preko noći.

Sagradio je prostranu kuću u kolonijalnom stilu, a za svoju dušu podigao jednu sasvim malu, kamenu, kao što je bila ona u kojoj se rodio, sa ognjištem, gredama i ovnujskim kožama na kojima je spavao sanjajući Zvjerinu.

I tako, dođe i dan da se njegova kompanija spoji sa Standard ojl kompanijom, koja je iz Feniksa poslala čuvenog advokata da se potpišu ugovori.

Ali on odbi da stavi svoj potpis!

“Zbog čega nećete da potpišete ugovor?”, upita ga zapanjeni advokat.

“Nijesam pismen”, odgovori on.

“Gospodine O'Brajen”, reče advokat, “vi ste jedan od najbogatijih ljudi u Arizoni. Šta biste tek postali da ste znali da pišete!”

“Postao bih žandar u Bileći”, odgovori Obrad.

Standard Oil

[Deki992]

Uvek kada je period nekih sportskih takmicenja mi iznova padne na pamet ovo pitanje. Doduse, sve manje i manje pratim sportske dogadjaje ali eto, mislim da nema Srba koji bar nisu culi za aktuelne uspehe na primer, nasih kosarkasa.

E pa, u cemu je fora?

Kako to da jedna ovako mala zemlja, sa mizernim ulaganjima u sport uspeva da u skoro svim aktuelnim sportovima stalno bude na vrhu svetske liste?

Zar nije fascinantno da, na primer Srbija parira Americi u kosarci, koja, cini mi se u jedan svoj klub iz NBA lige godisnje ulozi vise nego mi u kosarku poslednjih 20 godina...

Ne mozemo biti lazno skromni pa reci da je sve to slucajnost. Ima necega.

Da li je to mentalitet i poznati srpski inat, genetika, timski duh koji izgleda samo u sportu mozemo da dovedemo do savrsenosti ili nesto drugo, sta vi mislite?!