Анафора у православном богословљу

[Hana]

Јасно је да се мора почети објашњавати народу који долази на Литургију, шта је то Литургија, а пре свега шта је Евхаристија. Од момента ,,достојно је и праведно'' морамо бити веома пажљиви какву ћемо заједницу остварити у односу са Богом. Наиме, од тога момента, више нико није у потпуности сам, односно није више у питању некаква молитва индивидуалаца. Тада се молитва Анафоре остварује као релација односа између Три Лица, где верници учествују сабрани у Духу Светоме, у молитви са и кроз Сина Божијег, Богу Оцу коме се приносе Дарови.

У том тренутку не постоји ништа што ће представљати свет ,,четвртих''. Барем не би требало, што се нажалост дешава понекад због наших незнања. Анафора у својој молитви садржи пројављивање догађаја будућега века, односно, пројављивање синовства кроз Исуса Христа у односу на Бога Оца. Сам Исус Христос, сабранима у Духу Светоме, приноси Дарове Богу Оцу, те се зато (у томе тренутку) сви молимо искључиво Богу Оцу. Ту се поставља питање свакоме од нас, или јесмо или нисмо у односу божанских Личности, кроз који и ми добијамо удела, односно живота као синова и кћери Божији

Pomesni Sabor u Carigradu 1157.godine definisao je da se anafora prinosi svim licima Svete Trojice istovremeno, a ne samo Bogu Ocu, kroz Sina i posredstvom Svetog Duha. Naime, posto je Bog Sveta Trojica i Jedan, to je onda i zrtva jedna, po recima Otaca pomenutog Sabora:"Da je Vladika Hristos dobrovoljno prineo Sebe na zrtvu, prineo Samog Sebe po covestvu i Sam primio zrtvu kao Bog, zajedno sa Ocem i Duhom. I tako, na toj osnovi na kojoj smo mi i pre bili sjedinjeni, treba i dalje mudrovati pre pitomcima Crkve, kao poklonicima Trojice. Bogocovek Logos je u pocetku u vreme vladicanskih Stradanja prineo Spasiteljnu Zrtvu Ocu, Samom Sebi, kao Bogu i Duhu od Kojih je covek prizvan od nebica ka bicu..." Na isti nacin i sada beskrvne zrtve se prinose Svesavrsenoj i usavrsavajucoj Trojici i Ona ih prima."A sto se tice sledece netacne Zizjulasove tvrdnje da ne postoje stare anafore u kojima se izrazava blagodarnost za dolazak Sina Bozijeg, nego je anafora iskljucivo blagodarenje za stvaranje sveta, evo odgovora:

1. Blagodarenje nad casom, nad hlebom i posle pricesca (nasicenja) u Didahiju.

2. Molitva Sanktusa anafore Liturgije Apostolskih Ustanova.

3. Prefacio anafore Liturgije sv. ap. Jakova.

4. Prefacio anafore u evhologionu sv. Serapiona Tmuituskog. (ovo je opsta karakteristika anafora aleksandrijskog tipa)

5. Anafora u Corpus Areopagiticum.

6. Sanktus anafora sv. Jovana Zlatoustog i sv. Vasilija Velikog.

Ово што сте напоменули, госпођо Хано: ,,.. netacne Zizjulasove tvrdnje da ne postoje stare anafore u kojima se izrazava blagodarnost za dolazak Sina Bozijeg, nego je anafora iskljucivo blagodarenje za stvaranje sveta..'', уопште није тачно. Митрополит Ј. Зизјулас тако нешто нигде није рекао.

То је прва примедба. Друга се односи на вашу олаку ,,разумљивост'' теологије аве Јустина. Наиме, да ли бисте могли мало подробније да објасните у чему се састоји тријадологија аве Јустина и Зизјуласа? Лично сам приметио да су њихова учења идентична. А ваше коментарисање о наводној Зизјуласовој тврдњи коју сте горе навели говори ми да о овој теми не можете бити поуздани.

Са друге стране, истинито сте устврдили да приношење Дарова бива истовремено свим Лицима Свете Тројице. Међутим, у молитви Анафоре изговарају се молитве упућене Богу Оцу од Кога потиче божанска иницијатива и благослов за свеукупно постојање и Божије деловање. У том тренутку благодаримо Богу Оцу за све благодати и молимо Га за благослов: да нам подари освећење Духа Светога (Његовог) и сједињење са Сином Његовим.

Није тешко усвојити такав однос са Богом уколико желимо да будемо хришћани. Наш Бог је Света Тројица и Црква нам сведочи Христа као практично заједничарење, у виду Литургије, што представља првоначалну Догму. У том смислу морамо слушати Цркву и пратити Њене молитве уколико желимо остати верни.

Дозволите да вас исправим. Наиме допустићете да и они који се не слажу са учењем високопоштованог митрополита познају његов opus, тако да и своје тврдње могу да оправдају. Митрополит пергамски Јован Зизјулас у свом чланку "Христологија и постојање" каже дословно:" Карактеристично је да постоје древне ;, Литургије у којима се не изражава блаroдарност за дар доласка и иску­питељског дела Исуса Христа (видите напр. „Катихезе" светог Кирила Јерусалимског), али не постоје Литургијска Узношења (Анафора) које ; не садрже пре свега благодарност за постојање, тј. за чињеницу да посто­ји свет." Тако да сам дала одговор на прво питање. Што се тиче тријадологије св. Јустина и митрополита пергамског ту не да се не могу повући паралеле, него се не могу могу наћи чак ни сличности. Ово је познато свима који су читали Догматику од св. Јустина и Догматске теме од митр. Јована. Полазиште им је супротно:код Аве је то сведочење Цркве (Св. Писмо, Оци, Сабори, литургијски текстови) а код Зизјуласа је то егзистенцијализам. Није се потрудио да нађе макар други пример него је прекопирао Сартров пример о два пријатеља (Домгматске теме, Беседа, Нови Сад, 2001. стр. 65-66). Него за вас један податак. Наиме, митр. Јован свој појам личности који примењује на Бога и на човека, а који је изведен из егзистенцијализма, није творевина дотичног митрополита. Он је покушао да изведе исти експеримент који је покушао и Пол Тилих, један од његових ментора на Харварду, с тим што је уместо библијске основе, као што је случај са Тилихом, Зизјулас покушао да егзистенцијалистички заснован појам личности изведе из патристичких списа. А шта ћемо са дотичном тврдњом митр. Јована да је "молитва  херувимске песме представља молитву Христу, а то је једина литургијска молитва која је упућена Христу." (Догматске теме, Беседа, Нови Сад, 2001. стр. 355) кад имамо и молитву "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш..."-пре возгласа "Светиње светима", затим молитву пре причешћа и молиту коју ђакон говори честице са дискоса после причешћа:"Омиј, Господе, светом Крвљу твојом, грехе свих овде поменутих молитвама Светих твојих." наравно ту су и молитва пред читање Јеванђеља и молитва отпуста ђакону после заамвоне молитве које се такође упућене Христу.  

[Guest Evgenik]

Извињавам се што се мијешам у дијалог, али је и мени лично главни утисак приликом читање неких премиса м.Јована био да је писао под великим утицајем Сартра и егзистенцијалиста.

[Дејан]

Kakve veze ova polemika ima sa zadatom temom?

Možemo podeliti temu pa da vi nastavite o ovim naforama i triadologijama ,dajte mi samo predlog kako da nazoven tu temu novu?

[Guest Evgenik]

Ок. Деки, ти си спретнији са овим фик-фик радњама,

немој да ја нешто покварим људима.

[Hana]

Lepo, zahvaljujem se na prihvacenom predlogu  0442_feel

[Milan Nikolic]

Хано,

нисмо се разумели. Прво сам разумео да сте мислили на Христов други долазак који наводно није спомињан у првим молитвама Анафоре. Ово што сте навели као допуну и објашњење опет не говори о неком проблему.

Што се тиче друге ствари, о литургијским молитвама Исусу Христу, опет не би требало да молитву Анафоре изједначавамо са њима. А зашто не би требало? Зато што молитву Анафоре упућује сам Исус Христос. Према томе, зар би Исус узносио молитву самом себи? Да ли неко моли или благодари самоме себи за нешто?

Дакле, у тренутку узношења Дарова подразумева се да све молитве јесу упућене Богу Оцу, јер их упућује сам Исус. Тада цела Црква постаје у буквалном значењу једно Тело, и сваки члан (= верник који је уврштен у то Тело) треба да буде онај који у потпуности представља храм Божији, руковођен Исусом Христом, у усиновљење Богу Оцу.

А што се тиче теологије аве Јустина у поређењу са Зизјуласом, могу поновити оно што сам већ рекао. Прихватам да неко има другачије мишљење и расположен сам да саслушам. Такође имам јасну слику о чему говоре ава Јустин и Зизјулас у догматским темама и сматрам да су обоје следили исти дух учења Отаца Цркве.

Зато бих пре говорио о отвореном светоотачком учењу о Тројици него о некаквим сличностима са било којим писцем када је реч о Зизјуласовој теологији. И раније су свети Оци користити термине старогрчких философа, што није представљало суштински проблем. Да поновим, теологија Зизјуласа и аве Јустина је иста теологија, као и теологија Отаца Цркве, по моме мишљењу.

[Hana]

Хано,

нисмо се разумели. Прво сам разумео да сте мислили на Христов други долазак који наводно није спомињан у првим молитвама Анафоре. Ово што сте навели као допуну и објашњење опет не говори о неком проблему.

Што се тиче друге ствари, о литургијским молитвама Исусу Христу, опет не би требало да молитву Анафоре изједначавамо са њима. А зашто не би требало? Зато што молитву Анафоре упућује сам Исус Христос. Према томе, зар би Исус узносио молитву самом себи? Да ли неко моли или благодари самоме себи за нешто?

Дакле, у тренутку узношења Дарова подразумева се да све молитве јесу упућене Богу Оцу, јер их упућује сам Исус. Тада цела Црква постаје у буквалном значењу једно Тело, и сваки члан (= верник који је уврштен у то Тело) треба да буде онај који у потпуности представља храм Божији, руковођен Исусом Христом, у усиновљење Богу Оцу.

А што се тиче теологије аве Јустина у поређењу са Зизјуласом, могу поновити оно што сам већ рекао. Прихватам да неко има другачије мишљење и расположен сам да саслушам. Такође имам јасну слику о чему говоре ава Јустин и Зизјулас у догматским темама и сматрам да су обоје следили исти дух учења Отаца Цркве.

Зато бих пре говорио о отвореном светоотачком учењу о Тројици него о некаквим сличностима са било којим писцем када је реч о Зизјуласовој теологији. И раније су свети Оци користити термине старогрчких философа, што није представљало суштински проблем. Да поновим, теологија Зизјуласа и аве Јустина је иста теологија, као и теологија Отаца Цркве, по моме мишљењу.

Поштујем и ја ваше мишљење, али и даље имам своје сопствено. Милсим да немам баш толико лошу моћ запажања сличности и разлика у неким учењима и делима отаца Цркве, а и у животу уопште. Видите ја јако волим да анализирам разне податке и информације и да из њих изводим закључке и сва могућа решења која постоје. Немам ја ништа лично против Зизјуласове триадологије или било код другог дела његове Догматике, али имам против једностраности у излагању многих тема у богословљу. Ја не волим једностраност, сматрам да човек који се школује да би сутра дан носио титулу теолога, треба да има јако широко образовање и да има макар увид у сва дела од Цркве признатих учитеља и Светих Отаца из свих векова Хришћанства. Мој став је да ни близу није тријадологија аве Јустина са Зизјуласовом, али ево прочитаћу поново и једно и друго дело па ћу потражити евентуалне сличности, уколико постоје. Зизјулас се не користи само философским терминима, он је буквално преточио философски егзистенцијализам у своју догматику. Осим тога, од куд толика потреба за философским терминимна у догматици, ако не да се одређениом садржају припише философска димензија.

[Александар Милојков]

Тачно је да има разлика у објашњењу Тријадологије код Зизјуласа и кодАве Јустина. Зизјулас следи кападокијце, а Ава Јустин више преферира Августина. Погледајте садржај његовог првог тома Догматике и све ће вам бити јасно: прво иде поглавље о једном Богу (под тим се подразумева једно божанство, једна природа), а тек у другом иде богословље о божанским личностима. Зизјулас Тријадологију почиње онако како почиње и Символ вере: Верујем у једнога Бога Оца... дакле, почиње од личности Оца (као, рецимо, и један Свети Василије Велики што чини).

[Justin Waters]

Мој став је да ни близу није тријадологија аве Јустина са Зизјуласовом, али ево прочитаћу поново и једно и друго дело па ћу потражити евентуалне сличности, уколико постоје. Зизјулас се не користи само философским терминима, он је буквално преточио философски егзистенцијализам у своју догматику. Осим тога, од куд толика потреба за философским терминимна у догматици, ако не да се одређениом садржају припише философска димензија.

Сестро Хано, откуд теби мисао да је м.Јован егзистенцијализам преточио у своју догматику? То си негде прочитала да је он изјављивао, да се ослања на егзистенцијализам, или то чисто ти закључујеш читајући његову догматику, а поредећи је са филозофијом егзистенцијалиста?

Ако је ово друго, шта је основна, или бар њих неколико, теза м.Јована коју си ти уочила да ти се чини да је изведено из егзистенцијализма?

[timjančica]

Мој став је да ни близу није тријадологија аве Јустина са Зизјуласовом, али ево прочитаћу поново и једно и друго дело па ћу потражити евентуалне сличности, уколико постоје. Зизјулас се не користи само философским терминима, он је буквално преточио философски егзистенцијализам у своју догматику. Осим тога, од куд толика потреба за философским терминимна у догматици, ако не да се одређениом садржају припише философска димензија.

Сестро Хано, откуд теби мисао да је м.Јован егзистенцијализам преточио у своју догматику? То си негде прочитала да је он изјављивао, да се ослања на егзистенцијализам, или то чисто ти закључујеш читајући његову догматику, а поредећи је са филозофијом егзистенцијалиста?

Ако је ово друго, шта је основна, или бар њих неколико, теза м.Јована коју си ти уочила да ти се чини да је изведено из егзистенцијализма?

koliko se ja sjećem ovo je izjavio i evgenik, da se m. jovan oslanjao na filozofiju egzistencijalista.

[timjančica]

Тачно је да има разлика у објашњењу Тријадологије код Зизјуласа и кодАве Јустина. Зизјулас следи кападокијце, а Ава Јустин више преферира Августина. Погледајте садржај његовог првог тома Догматике и све ће вам бити јасно: прво иде поглавље о једном Богу (под тим се подразумева једно божанство, једна природа), а тек у другом иде богословље о божанским личностима. Зизјулас Тријадологију почиње онако како почиње и Символ вере: Верујем у једнога Бога Оца... дакле, почиње од личности Оца (као, рецимо, и један Свети Василије Велики што чини).

otvorena je tema o dogmatskim razlikama, pa ako imaš takve citate od Svetog Vasiliija Velikog, bilo bi dobro da ih imamo i tamo.

[Justin Waters]

Мој став је да ни близу није тријадологија аве Јустина са Зизјуласовом, али ево прочитаћу поново и једно и друго дело па ћу потражити евентуалне сличности, уколико постоје. Зизјулас се не користи само философским терминима, он је буквално преточио философски егзистенцијализам у своју догматику. Осим тога, од куд толика потреба за философским терминимна у догматици, ако не да се одређениом садржају припише философска димензија.

Сестро Хано, откуд теби мисао да је м.Јован егзистенцијализам преточио у своју догматику? То си негде прочитала да је он изјављивао, да се ослања на егзистенцијализам, или то чисто ти закључујеш читајући његову догматику, а поредећи је са филозофијом егзистенцијалиста?

Ако је ово друго, шта је основна, или бар њих неколико, теза м.Јована коју си ти уочила да ти се чини да је изведено из егзистенцијализма?

koliko se ja sjećem ovo je izjavio i evgenik, da se m. jovan oslanjao na filozofiju egzistencijalista.

Евгеник је рекао да се није ослањао, већ да је читајући догматику м.Јована Зизјуласа имао утисак да му личи на егзистенцијализам.

Зато хоћу да чујем од сестре Хане да ли она то зна да м.Јован каже да се он ослања не егзистенцијализам, или она то сама закључује читајући његова дела.

[Александар Милојков]

Па шта и да се ослања на егзистенцијализам? То не значи да негира Оце, Предање. И Свети оци су се ослањали на философију свога времена - на палтонизам, рецимо.

[Justin Waters]

Па шта и да се ослања на егзистенцијализам? То не значи да негира Оце, Предање. И Свети оци су се ослањали на философију свога времена - на палтонизам, рецимо.

Па не може да се ослања. Ако се ослања, онда тај дио његове мисли који је егзистенцијалистички треба критиковати.

Сећаш се брате да сам ја једном на теми о бесмртности душе ставио неке цитате св.Максима Исповедника где он објашњава зашто је душа бесмртна, и ту онда он користи термине попут: "душа је проста зато је и недељива...", и ти онда кажеш не не то је јелинска мисао која је остала код Отаца. Ту јелинску мисао о форми душе као авети треба одбацити и да се вратимо на библијски појам душе, што је нефеш. М.Јован је велики критичар платонистичке мисли код светих Отаца, В.Игнатије исто тако много се бори против платонизма...и ако је тако зашто би се толерисао егзистенцијализам у м.Зизјуласа?

Но и платоничари и егзистенцијалисти су људи који су углавном грешили, али могу и они имати у својим неким филозофским наглабањима одређених истина које не противурече православљу. С тога ако се код св.Отаца неке њихове мисли поклапају са платонистичким, премда они нису узимали Платона као узор не треба то одбацивати, а и исто ако м.Јован независно од егзистенцијалиста има неке мисли које могу да се подведу као егзистенцијалистичке, ни њих не треба одбацити. Важно је само нагласити да на пољу апологетике, православни 21. века се итекако могу ослањати на обиман светоотачки опус, и нема потребе за посезањем алтернативних мишљења световних филозофа. То је радио Тома Аквински са Аристотелом, па створио схоластику исто тако врло чест предмет критике м.Јована.

[Александар Милојков]

Није проблем да се критикује његова мисао. Проблем је ако кажемо - не може да користи и егзистенцијалистичку философију. Није проблем да критикујемо и саму егзистенцијалистичку мисао, али је проблем да је априори одбацујемо само зато што је егзистенцијалистичка.

Ни платонизам, неке његове аспекте, не одбацујемо само зато што је платонизам, већ зато што много тога (у науци) знамо што Платон није знао (у првом реду, познајемо другачију космологију од Платона).