Тражење смисла живота...Трпљење и узрастање...Вера, нада, љубав...

[Deki992]

Evo i jednog lepog citata od Dostojevskog,moze imati veze sa temom a svakako ga vredi procitati:

"Делај неуморно. Ако се сетиш увече, лежући да

спаваш: "нисам извршио, што је требало", а ти

онога часа устани и уради. Ако су око тебе људи

злобни и неосетљиви, и не усхтеју те слушати, ти

падни пред њима и замоли их да ти опросте, јер

си ваистину и ти за то крив, што неће да те

слушају. А ако већ не можеш да говориш са

људима и озлојеђенима, ти им служи ћутећки и у

понижењу, никад не губећи наду. А ако те сви

оставе, и силом те истерају, ти кад останеш сам,

падни на земљу и љуби је, натопи је сузама

својим, и даће земља плода од суза твојих, па

макар те нико не видео и не чуо у самоћи твојој,

Веруј до краја, па макар се и тако десило да сви

на земљи скрену с правог пута и покваре се, а ти

једини веран да останеш; принеси и тада жртву, и

хвали Бога ти једини, који си остао. А ако се двоје

такви састанете, - ето вам већ читавог света,

света живе љубави. Загрлите један другог у

милини и хвалите Господа: јер макар само у вама

двојици, али се извршила истина Његова, Ако сам

згрешиш, и будеш жалостан смртно због својих

грехова, или због каквог свог изненадног греха,

радуј се праведнику, радуј се ономе који, кад си

већ ти згрешио, остаде праведан, и није сагрешио."

[Срђан Шијакињић]

  On 15. 6. 2014. at 18:53, Aquilius Cratus рече

Bas zbog toga sam i pitao koja celina. To je ono sto Sopenhauer lepo kaze kauzalnost nije kao kocija koju vozac moze da zaustavi kad hoce nego  je kao ona carobna metla iz price koja jednom kad krene ne staje. Uve mozes u lancu uzrocno-posledicnog da pitas a sta je iznad tog sistema pa sta iznad onog sledeceg. U svetlu toga dolazimo do zakljucka da je celina takodje relativna kategorija.

 

али да ли је логички (или на који год други начин) неопходно да постоји нешто што обухвата све друго у себи, да постоји нека крајња свеобухватна целина, сума свега постојећег (без обзира колики део од свега тога нама може бити познат)? или, ако није неопходно да постоји, да ли је онда неопходно закључити да стварност функционише по неким нама незамисливим законитостима, чим може да истовемено постоји низ целина, а ниједна која их све обухвата?

[Млађони]

Оно када је живот сам себи смисао...

[Arsenija]

  On 15. 6. 2014. at 15:53, 'Драган άσημος :) рече

Живот мора да има једну, јединствену истину о себи, о својој суштини и смислу. Зашто је по вама Христова истина о животу, заиста једна, јединствена, једина истинита истина о животу, његовом смислу и суштини?

 

Život da,smisao ne. 

Po meni ? Ja o tome pojma nemam. Ali      ,napisaću koju.

Smisao ne može biti jedan. Mora da postoji onoliko smisla koliko ima duša. Smisao je svrha života. Živim,Božja volja,ali za šta živim ,imam li neku ideju koja je viša od preživljavanja,imam li nešto što nije moje,neki dug prema Bogu ? Za šta sam stvoren ? Čemu ja služim,ili bolje je reći-kome ja to služim .

Ako je pitanje glasilo,zašto je Hristos istina ? Zato što verujem  .

Ono  što je do nas je da budemo ljudi,a to na prvom mestu znači da volimo druge ljude.

P.s. Moj smisao ,moja misija na planeti u svemiru...to,e to je pitanje koje moram sebi da postavim. Ko si ti ? I gde si pošla ? Može li se poći bilo gde ,a da se ne stigne pred Hrista ?

[dragisa]

  On 15. 6. 2014. at 15:53, Драган άσημος :) рече

Живот мора да има једну, јединствену истину о себи, о својој суштини и смислу.

 

Зашто је по вама Христова истина о животу, заиста једна, јединствена, једина истинита истина о животу, његовом смислу и суштини?

 

zato sto je opipljiva, opitna, dokaziva, podlozna iskustvu....

zato sto sa velikom preciznoscu objasnjava (i ne samo objasnjava nego realno dokazuje) sta je "prirdno" a sta je poremecaj tog "prirodnog"...

zato sto daje odgovore koje do nje niko nije imao...

zato sto oslobadja od upitanosti, sumnje, pretpostavki, mraka sujeverja, straha, dusevnih i fizickih bolesti, antagonizama, frustracija...

zato sto jos za zivota daje opit Zivota nad kojim smrt nema vlast...

zato sto se primanjem te istine ona otkriva coveku i potvrdjuje u punom smislu onako kako je i propovedana...

zato sto je njome ispisano iskustvo bez imalo lazi ili uvelicavanja...

zato sto se ne namece vec se projavljuje i potvrdjuje  u meri punoce naseg rasta....

zato sto je skrivena od analize a otkrivena cistoci...

zato sto je univerzalana svevremenska svecovecnska...bez izuzetka...

zato sto prah zemaljski njome otkriva svoju (datu mu) velicinu...

zato sto bog njome otkriva i "zivi" samog sebe.... kao odnos vise nih a opt jedno...

zato sto predstavlja kapiju poziv i zagrljaj necega sto definitivno "nije od ovoga sveta" a definitivno jeste bozansko

i na kraju zato sto je celovita i zemljana a opet potpuno onostrana i beskrajna 

[JESSY]

[JESSY]

Својевремено је Св. Јован Кроштански на питање шта је човеку најпотребније рекао следеће: „Човековом животу треба вратити садржај, људима треба вратити изгубљени смисао живота“. Нема сумње да је света вера православна тај прави једини и незаменљиви смисао живота.“

[Ненад Р.]

Смисао живота је да волим и да ме неко воли . Па и у тренуцима када ти сви људи  окрену леђа , Господ је тај који све нас воли.

[Melhisedek88]

Pa to je lako!

Smisao zivota je sto kaze Cane iz Brejkerasa:biti isti,poseban,slobodan..biti samo svoj!

 

Dakle,biti isti onakav kakav si bio kao dete,jer ukoliko ne budemo kao deca,necemo uci u Crtsvo Nebesko.

Poseban,totalno drugaciji od drugih,tako sto ne ides sirokim putem bezakonja.

Slobodan,u slobodi kojom nas Hristos oslobodi.

Biti samo svoj,ne dozvoliti strastima da budes njihov.....

 

I onda kad shvatimo sve ovo,znamo zasto nam je detinjstvo najlepsi period zivota.Jer smo tad bili na pragu Carstva Bozijeg.

[JESSY]

Данас је беседио јеромонах др Клеопа (Стефановић), сабрат манастира Крушедол, који је недавно завршио докторске студије у Јашију где је годинама чувао кивот свете Петке. „Свакодневно пролазимо кроз велике потешкоће, а морамо остати усправни“, рекао је . Клеопа и подвукао да „без Бога – нема ништа“. „Бити православан значи живети свакодневно са Богом и за Бога, а не бити 'ванземаљац'“, рекао је између осталог наш гост.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/14/07/01.08.14_-_rec_pastira_-_o_kleopa_-_1.04.10.mp3

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[мирођија]

   ''Волим те, и опрости ми...'' речи које узносе ка Богу,,,

   

 

   ''Литургија покреће ову планету...пут нашега спасења'', а не за питање,... ''да ли се служи нова или стара?''...

 

 

 

   Иначе, беседа је фантастична.

[JESSY]

Смисао живота

Аутор: Бошко Обрадовић, Број 919, Рубрика Тема броја Не можемо помоћи младом човеку који живи у свету пуном искушења ако му не понудимо нешто што би надоместило ту егзистенцијалну празнину у процесу трагања за правим идентитетом

Духовно здравље је старије од телесног. Духовно здравље је предуслов и за телесно здравље. Узрок многим телесним болестима јесте у духовном животу. А и у нарушеном или изгубљеном телесном здрављу духовно здравље остаје могуће. И најбоље телесно здравље је привремено, док је духовно здравље залог вечних вредности за вечно постојање.

Међутим, борба за духовно здравље повезана је са кључним опредељењем духовног живота: шта је морални смисао коме стремимо? Брига о духовном здрављу проистиче из освојеног смисла живота који даје моралне задатке које треба испоштовати. Без познавања смисла живота немогуће је имати свест о потреби духовног здравља. Ово важи како за појединачне личности, тако и за читаве народе. Духовно стање у једном народу симболички је знак његове судбине.

 

Препуштени сами себи

Нисмо довољно поклонили пажње својој деци и она су остављена на милост и немилост савременим искушењима. Породица више није заједница која помаже у решавању проблема свакога свога члана. Сви смо препуштени самима себи. Школа више нема васпитну, већ само образовну функцију. Медији немају интерес да промовишу добро, морално и умерено, јер у злу, неморалу и неумерености лежи дух времена и главни профит. Водеће националне и државне институције требало би да дају, а то не чине довољно, широку подршку промоцији смисла и вредности, као и да стану на пут промоцији греха и неморала. Важност породичног примера старијих, као и владајућег духа у друштву, у овом случају је од пресудног значаја.

Једном речју, све треба поставити у функцију младих и њиховог везивања за животни квалитет. Личности тинејxера, пуној неиживљене снаге, морате дати храну која ће га заситити. То може бити спорт, хоби, физички рад и други видови испољавања креативности и енергије, међутим, и то може бити недовољно ако млад човек није сазнао због чега вреди живети, да живот има смисла и да постоје морални закони живота који чувају његово духовно и телесно здравље.

[Arsenija]

Borim se ,ali ne vidim smisao. Citam o necijem smislu,ali ne vidim svoj .Mogu da opisem smisao,razumem ga ,ali ga u isto vreme  ne osecam.

Bog zna.

Na ovom svetu je toliko ljudi,pa i ja sa njima. Svako mora da ima neki smisao

Smisao je da zadobijemo Carstvo Nebesko. Smisao je da vecno zivimo u ljubavi i radosti. Smisao je da se volimo  u miru.Smisao je da smo svi stvoreni sa nekim smislom,ali svaki covek ima svoj licni smisao, nacin kako osmisliti svoj zivot,ne gubeci smisao a ja  josuvek trazim smisao u tom smislu. 

Ja se bojim da moj licni smisao ne bude besmisao.

Itd...

[Интегра]

Smisao je voleti, voleti i neprekidno voleti. Voleti druge pravo i istinski i jednostavno i voleti sebe, jer je Hristos rekao: "ljubite neprijatelje svoje". A goreg neprijatelja od samog sebe ne mozes naci.

Ako ima ljubavi, onda ima i nade i vere. Svi nasi promasaji poticu od nedovoljne ili lazne ljubavi.

Naravno, sve to lepo deluje kao slika ili rec, a sprovesti u delo - neuporedivo teze. Ali zato i vredi taj poduhvat.

[JESSY]

...У једном тренутку свога живота, на неком „раскршћу свога пута“, сусрећемо се неизбежно са болешћу, са пропадљивошћу, са смрћу. Тада искрсавају најнеумољивија питања: каква је логика тога привременог круга нашег биолошког постојања? Завршава ли се, дакле, све на два метра испод земље? И шта је то што се са смрћу гаси, те оставља тело да се као неутралан предмет распада у прах? Шта је то човечији поглед, реч, његов смех, гестикулација, његов „израз“? Оно што се са смрћу гаси јесте оно што га чини јединственим, несличним и непоновљивим – начин на који воли, на који се радује, на који болује, посебан начин на који сваки човек остварује свој живот. Да ли је све то и оно друго што човек данас покушава да изучава уз помоћ научности „дубинске психологије“, како је називамо, - тојест свест, подсвесно, несвесно и , на крају, „ја“(его), идентитет човека,- да ли сусве то биолошке функције, као што су варење, дисање и циркулација крви? Или човек јесте (бивствује), постоји, на начин који се не исцрпљује у његовим биолошким функцијама, и то на такав начин који човека чини истински постојећим, кога се не дотичу време и смрт?

 

 

У једном тренутку свога живота, на прелому или на „раскршћу свога пута“, човек почиње да сумња да позитивно знање даје одговоре на само нека од његових питања. И да постоји неки простор са оне стране природе (физичког), метафизички простор (простор уметности, љубави, тајне постојања), коме, да бисмо га упознали, треба да се приближимо са „мером и постепено“, много другачије од онога што осигурава једноставну веродостојност чулних датости природе.

Читаве векове човек се борио и бори се са питањима метафизике: филозофија, уметност, религија прдстављају облике те непрекидне и неисцрпне борбе, која човека чини посебним у односу на сва друга бића и ствара његову цивилизацију. Данас живимо у цивилизацији која покушава да се утемељи на „секуларизацији“, на забораву метафизичких питања, али и тај став је опет метафизички, те и он утемељује (или растемељује) цивилизацију.

Уосталом, колико год да човек покушава да избегне неумољива питања метафизике, колико год да настоји да их заборави у грозници професионалне активности и политичке ангажованости или у ненаситој потрази за уживањима, колико год да их презире и да их исмева у име митологизоване „науке“ која „на све даје одговор“ или ће „једном дати“, та питања вребају на човековом путу. Изненадан „квар“, како каже Dürrenmatt: аутомобилска несрећа, карцином, некаква срчана „незгода“ и оружје самодовољности се распада, а човекова голотиња се показује душераздирућом. Пред нама се ненадано отвара хаос неодговорених питања која нису недоумице ума него застрашујуће празнине у нашем постојању.

 

 

У тим неочекиваним тренуцима „метафизичке будности“, рекло би се да се сва наша питања аутоматски резимирају у једној значајној речи која је сама по себи и позната и безмерно непозната: у речи Бог. Ко је онај који нам је о Њему говорио, шта је Он и где се налази? Да ли је Он плод људске маште, нужност коју диктира наш ум, или је Он стварно биће, али скривено као што је скривен песник у својим речима и сликар у своме сликарству? Постоји ли Он, на крају крајева, или не постоји? Да ли је Он узрок и циљ постојања света? Има ли човек у себи нешто од Њега, нешто што превазилази време, простор, пропадљивост и смрт?

 

Одломак из књиге Азбучник вере од Христа Јанараса

http://ortodoksiapravoslavlje.blogspot.com/2014/05/blog-post.html