SVETA MARIJA GATČINSKA – svetiteljka koja leči depresiju

[JESSY]

                                       

 

Poštovanje matuške Marije počelo je još za njenog života, kada su monahinji, prikovanoj uz krevet, u keliju dolazili ljudi raznih staleža iz svih krajeva tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Ljudi koji su dolazili zaustavljali bi stanovnike Gatčine s pitanjem: „Gde ovde živi sveta Marija?“ Među posetiocima su bili i seljaci, i radnici, i „bivši ljudi“ – plemići i sveštenici, pa čak i arhijereji. 

 

Sveštenomučenici mitropolit Venijamin i mitropolit Josif petrogradski posećivali su matušku jer ih je, za vreme okrutnih progona, razgovor sa njom krepio da izdrže sva iskušenja. Ljudi, ophrvani tugom, žalošću, depresijom i krajnjim očajanjem, nakon razgovora sa njom odlazili su preporođeni pronašavši snagu, optimizam i rešenja za svoje probleme. Svako je pronalazio utehu, osećao olakšanje od svog bola i tuge. Prema svedočenju očevidaca, od pravednice su svi odlazili kao da su dobili krila, ozarenih lica, punih nade, širili ruke oslobođeni duševnog tereta. Podvig monahinje, koja je mirno podnosila nesnosne bolove, bio je primer podržavanja, krepio u veri, davao nadu onima koji su od očajanja posustali…

 

Narod je hrlio ka Mariji kao prema sveći koja stalno gori i greje izranavljena srca. Bila je oslonac za utučene i izmorene strahovima, stradalnike u mraku bezbožnosti krvavog komunističkog režima…

 

Matuškina kelija je bila veoma oskudno nameštena. U njoj je bilo mnogo ikona, a stalno su gorela kandila i sveće, što joj je donosilo mir i kako-tako podsećalo na crkvu. Iako joj je sa svakim nastupajućim danom bilo sve teže i teže, iako su bolovi postajali sve jači, nalazi snage da, trpeći bol, primi sve kojima je potrebna uteha. 

[JESSY]

Pa, kojim je to rečima matuška tešila one koji su joj se obraćali? Evo jednog primera: pismo poslato ocu Petru Belavskom na Solovku od 22. februara 1931. godine, koje je mati izdiktirala: „…Zašto se čudiš što ti se menja raspoloženje? Pogledaj ovo prekrasno nebo… Ono je sada čisto i plavo, ali, vidi, pojavljuju se ogromni beli oblaci kao da su se belosnežne grudve prikovale za nebeski svod. I, evo, sve se to pretvara u bele, nežne oblake. I odjednom se pojavljuju crni oblaci bakarnog odsjaja, koji će vrlo brzo da se zgusnu. Priroda postaje mračna i sve živo se uznemiri, jer oblak pritiska mozak i steže srce. Međutim, evo, diže se vetar, zagrmi grom i poče jaka kiša; nebo se razvedri, pomoli sunce, vazduh se pročisti, nastade prijatna svežina, sve zamirisa, sve oživi i čovek se osokoli… Zar isto to ne preživljavaš i ti, rođeni, kao i svi, a ni ja nisam izuzetak? Kada se posle prolivenih suza očisti naše srce, na duši postaje lako! O, kako je mnogo milosti u Svemogućem! A, ni vas, na severu, sreća nije napustila. Sreća je već to što vi živite u prirodi. Priroda je – rođena majka koja nas vaspitava, teši i raduje. Duh diše svuda, a ni jedan dan nije prošao da te nismo pomenuli…“

 

Profesor Ivan Dandrejev posetio je mati Mariju u martu mesecu 1927. godine. „Dok sam u predsoblju čekao da dođe moj red, razgledao sam brojne fotografije. Za oko su mi naročito zapale fotografije mitropolita Venijamina, novomučenika petrogradskog, i mitropolita Josifa, koji je ubrzo postao vođa josifitskog pokreta. Mitropolit Josif je matuški na slici napisao dirljivu posvetu navodeći veliki odeljak iz svog dela „U Očevom zagrljaju“, dok je Mitropolit Venijamin kratko napisao: „Duboko poštovanoj stradalnici, matuški Mariji, koja između mnogih uplakanih uteši i mene grešnog“…

 

Imao sam priliku da prisustvujem čudotvornom iscelenju napaćenih duša.

[JESSY]

Neki mladić, očajan zbog hapšenja i progona svog oca sveštenika, od matuške je otišao sa osmehom odlučivši da primi čin đakona.

 

Jednu mladu ženu oprhvanu tugom, obasja radost i ona odluči da postane monahinja.

 

Jedan stariji čovek koji je neutešno patio zbog gubitka sina, od matuške je otišao utešen i ohrabren.

 

Neka starija žena koja je došla plačući, izašla je mirna i obodrena.

 

Kad uđoh kod matuške, rekoh joj da imam napade strašne depresije koja ponekad traje i po nekoliko nedjelja, te nikako ne mogu da nađem načina da je se oslobodim.

 

„Depresija je duhovni krst“, rekla je matuška. „Šalje se u pomoć onima koji se kaju, kao i onima koji ne znaju da se pokaju, odnosno onima koji nakon pokajanja padaju u pređašnji greh… Postoje samo dva leka koja mogu da leče krajnju duševnu patnju. Čovek mora de se nauči da se kaje i da donese plodove pokajanja ili, sa smirenjem, krotošću, trpljenjem i velikom blagodarnošću Gospodu da nosimo taj duhovni krst, svoju patnju, sećajući se da Gospod težinu nošenja ovog krsta uzima kao plod pokajanja… Kako samo na kraju nastupa velika uteha kad čovek shvati da je njegova obeshrabrenost ustvari neprihvaćen plod pokajanja, odnosno neka vrsta nesvesnog samokažnjavanja usled odsustva traženih plodova… Imao sam utisak da je neko ovim matuškinim rečima izvršio hirurški zahvat na mojoj duši i odstranio duhovni tumor… Izađoh kao potpuno drugi čovek“, sećao se profesor.

 

Nije matuška imala samo dar da uteši i da uputi spasonosan savet. Bila je i prozorljiva. Ovaj duhovni vid velikoj molitvenici dat je sviše.

 

Vodič dvorca-muzeja Zinaida Aleksandrovna Pugačova često pominje priču svoje mame Olge: „Bilo mi je devet godina kada sam sa majkom bila kod Marije Gatčinske. Došle smo do kuće blizu Pavlovske crkve i popele se na prvi sprat. U gostinskoj sobi sedelo je mnogo ljudi. Svi su čekali da budu primljeni. Monahinja Marija je bila nepokretna i posetioce je primala ležeći. Lice joj je bilo veoma lepo, kao da je isklesano od mermera. Goste je dočekala veoma srdačno. U toku razgovora nagovestila nam je strašnu tragediju u našoj porodici. Domaćina će zatvoriti u zatvor, gde će i poginuti. Sa tom devojčicom ćeš otputovati veoma daleko - u izgnanstvo. Od tada je prošlo pet godina. Jednom noću u kuću upadoše nepoznati ljudi. Domaćina porodice uhapsiše i zatvoriše. Kasnije se razjasnilo da je poginuo dok je još bio iza rešetaka. Gde je sahranjen ni do danas nije razjašnjeno. Mene sa ćerkom odvode u izgnanstvo. Tako se ostvarilo predskazanje matuške Marije“.

[JESSY]

Kako bi ih poučila i umirila, ovoj Božijoj izabranici dolazili su poklonici iz Petrograda, Moskve i iz najudaljenijih delova nepregledne Rusije. U Marijnoj kući narod je od jutra do kasno u noć čekao na prijem, iznemogao od teške i mučne revolucionarne epohe. Bili su to bogomoljci raznih godina starosti, položaja i obrazovanja - od nepismenih pralja do univerzitetskih profesora, od parohijana do arhijereja.

 

Matuška Marija se poznavala sa mnogim sveštenoslužiteljima. Od 1928-1929. godine matušku Mariju je posećivao arhiepiskop Dimitrije (Ljubimov). Brojne pokloničke fotografije, dobijene na poklon od zahvalnih posetilaca, koje su visile na zidovima predsoblja, postale su svojevrsni letopis života gatičanske pravednice: mitropoliti Venijamin i Josif darovali su joj svoje fotografije sa posvetom. Sveštenomučenik mitropolit Venijamin na fotografiji poklonjenoj matuški napisao je: „Mnogopoštovanoj stradalnici matuški Mariji, koja među mnogim grešnicima koji pate, i mene grešnog uteši“.

Prema neizrecivim sudbinama Božijim, teški mučenici često postaju izvor utehe drugim ljudima. Takva je bila i monahinja Marija. Ona čak nije mogla ni da stoji, a kamoli da hoda, i sve vreme je ležala u kovčežiću koji je ličio na sanduk. Na ovoj fotografiji koja se nalazi na krstu njenog groba, slikali su je u tom sandučiću. Svoju bolest je nosila tako da je za nju osnovno zanimanje bila Isusova molitva. Matuška Marija je stekla dar duhovnog rasuđivanja. Oni koji su je negovali telesno dobijali su veliku duhovnu radost.

 

Govorili su da će se sve ispuniti ako se mati Marija pomoli.

 

„Mučenice, mati Marija, moli Boga za nas“! 

[JESSY]

TROPAR SVETOJ MARIJI GATČINSKOJ

 

Agnica Tvoja, Isuse, Marija, slugama Tvojim u teškim vremenima kao uteha javi se, snagu vere i pobožnosti pokaza, od bogoboraca mučenja pretrpe. Njenim molitvama, kao Milostiv, spasi duše naše.

 

KONDAK SVETOJ MARIJI GATČINSKOJ

 

Stradalnice i blagovesnice predivna, molitvenice svih ožalošćenih i napaćenih, prepodobnomučenice mati Marija, sa svim novomučenicima ruskim moli Gospoda Boga da nam daruje spasenje i veliku milost.

 

MOLITVA SVETOJ MARIJI GATČINSKOJ

 

O, sveta prepodobna mati Marija, molitvenice za sav rod hrišćanski! Gresima, nemirima i životnim brigama obuzeti, iz dubine srca vapijemo ti: ne ostavi nas nemoćne, uboge i potištene, već pogledaj na nas i zastupi milošću tvojom!

 

U dane zemnog života tvoga, kao besrebrena zastupnica bolnima bila si; zabludelima nastavnica, ožalošćenima i poniženima milosrdna utešiteljica, i svima koji ti dolaziše brza pomoćnica i čedoljubiva majka. I sada znamo da ti je od Gospoda i Presvete Bogorodice dana blagodat da se moliš za nas.

 

O, verna sluškinjo Hristova, koja stostruko umnoži dati ti talant, isceli strasti duša i tela naših, ukrepi nas u vrlinama i uputi na put pokajanja; umekšaj naša hladna i zla srca, da iznad svega zavolimo Hrista, a u njemu i bližnjega svoga. Umoli Gospoda sila da mnogostradalnom otačastvu našem pošalje milost svoju, da poživimo tih i miran život u svakoj pobožnosti i čistoti, i da tako stignemo u mirnu luku Carstva Nebeskog, gde ti sijaš u nezalaznoj slavi pevajući sa svima svetima pohvalnu pesmu Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekove. Amin.

 

Sveta Marija Gatčinska proslavlja se 4/17. aprila.

 

http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8823

 

[JESSY]

 

[JESSY]

„Зашто се чудиш што ти се мења расположење? Погледај ово прекрасно небо… Оно је сада чисто и плаво, али, види, појављују се огромни бели облаци као да су се белоснежне грудве приковале за небески свод. И, ево, све се то претвара у беле, нежне облаке. И одједном се појављују црни облаци бакарног одсјаја, који ће врло брзо да се згусну. Природа постаје мрачна и све живо се узнемири јер облак притиска мозак и стеже се срце. Међутим, ево, диже се ветар, загрми гром и поче јака киша; небо се разведри, помоли се сунце, ваздух се прочисти, настаде пријатна свежина, све замириса, све оживи и човек се осоколи… Зар исто то не преживљаваш и ти, рођени, као и сви, а ни ја нисам изузетак? Када се после проливених суза очисти наше срце, на души постаје лако. О, како је много милости у Свемогућег.“

Света Марија Гачинска