Занимљиве колумне

[Срндаћ]

Већ неко вријеме се размишљам да на једном мјесту скупљам колумне које су добре на неки начин, јер имамо јако добрих колумниста у мору медиокритета.

Тако да... 

[Срндаћ]

Nil Ferguson - Istorijske lekcije za Bajdena

* Katkad su događaji izvan kontrole novog predsednika. Ponekad se oni pretvore u nenamerne greške. Ali, predsednici, naprosto, ne prave istoriju. Neretko, istorija im se „prebrzo desi“. Toliko je bila entuzijastična većina novinara u vezi sa novom administracijom da je većina izveštaja o prošlonedeljnoj inauguraciji nalikovala „Pravdi“ iz poznog sovjetskog doba.

* Dobrodošli u administraciju u kojoj će insistiranje na ekološkim i socijalnim pitanjima služiti kao dimna zavesa za nezaustavljiv rast poreza na prihode. Lako je predvideti da će se republikanci tome usprotiviti, i to je sigurno jasno i Bajdenovom timu.

 

Predsednik izabran u vreme duboke nacionalne krize je generalno u prednosti nad onim koji je izabran u vreme kada stvari idu poprilično dobro. Frenklin D. Ruzvelt je položio zakletvu ubrzo nakon što je Velika depresija dostigla svoju najnižu tačku. Hari Truman je postao predsednik u završnoj, najkrvavijoj fazi Drugog svetskog rata. Ričard Nikson je nasledio Vijetnam i unutrašnji metež od Lindona B.Džonsona. Barak Obama je ušao u Belu kuću u sred globalne finansijske krize. Sva četvorica su imala svoje uspone i padove, ali svi su bili reizabrani. Ukoliko preuzmete dužnost u mračno doba - naročito ako je to „baš pred svitanje“ - imate šansu da vam odsviraju „Opet stižu srećni dani“ kada se kandidujete za drugi mandat. Slično tome, Džo Bajden je položio zakletvu prošle srede, kada se činilo da treći i najveći talas pandemije kovid-19 dostiže vrhunac, godinu dana nakon što je kineska vlada sa zakašnjenjem priznala ozbiljnost katastrofe koja je počela u Vuhanu.

Poput mnogih novih administracija počev od Ruzveltove 1933. godine, Bajdenova administracija sada nastoji da nas impresionira sa stotinu dana hiperaktivnosti, počevši od 17 izvršnih naredbi na dan inauguracije. „Uskoro dolazi“: stimulativni paket u vrednosti od 1,9 biliona dolara. Uistinu, program vakcinacije koji je već u toku, u kombinaciji sa prirodno stečenim imunitetom ljudi koji su ranije bili zaraženi virusom, verovatno će približiti SAD „imunitetu krda“ do leta, čak i ako Bajden u narednih sedam meseci ne bude radio ništa drugo osim da vozi svoj bicikl. A ekonomija bi se vratila nečemu nalik normalnom stanju kada se pandemija okonča, čak i da su republikanci zadržali kontrolu nad Senatom i blokirali dalje fiskalne olakšice. Ukratko, Džo Bajden koji počinje mandat sa 68 odsto podrške, prema Galupu, trebalo bi da bude čak i popularniji do Dana sećanja, ne samo dvostruko popularniji nego što je bio Tramp tokom svog mandata, već i da se nađe rame uz rame sa najpopularnijim predsednicima otkako su počela istraživanja javnog mnjenja - sa Trumanom na dan pobede nad Japanom, Džonom F. Kenedijem tokom prvih dana vlasti, Džordžom Bušom Starijim nakon Zalivskog rata, Džordžom Bušom Mlađim nakon Devetog septembra - u „eksluzivnom klubu rejtinga iznad 80 odsto“. Sumnjam da će tako biti. Zašto? Legenda kaže, britanski premijer Harold Mekmilan jednom je odgovorio novinaru koji ga je pitao šta mu je najveći problem:“Događaji, dragi dečače, događaji“. (Fraza koju je Mekmilan zaista upotrebio, prema istoričaru Dejvidu Dilksu, glasila je:“događaji koji su suprotni od očekivanih“). Kao pandan tome, Donald Ramsfeld je rekao „stvari se događaju“ - stvari poput haosa u koji je Irak potonuo 2003, što je srozalo popularnost njegovog šefa (Džordža Buša Mlađeg).

 

Katkad su događaji izvan kontrole novog predsednika. Ponekad se oni pretvore u nenamerne greške. Ali, predsednici, naprosto, ne prave istoriju. Neretko, istorija im se „prebrzo desi“. Toliko je bila entuzijastična većina novinara u vezi sa novom administracijom da je većina izveštaja o prošlonedeljnoj inauguraciji nalikovala „Pravdi“ iz poznog sovjetskog doba. Zaista, nikada nisam bio ubeđeniji da je istoričar Harold Džejms bio u pravu kada je prošle godine „nestašno“ nagovestio da su SAD ušle u svoju „fazu poznog sovjetskog doba“. (mladi oksfordski filozof Džejkob Rejnolds je „skovao“ taj termin).

Na primer:

Izveštač: Da li će (Bajden) sačuvati shemu promene boja na predsedničkom avionu, koju je načinio Donald Tramp?

Bajdenova pres sekretarka Džen Psaki: To je tako dobro pitanje!

^{Foto: Gage Skidmore from Surprise, AZ, United States of America, CC BY-SA 2.0, via Wikimedia Commons}

U nadi da me neće zabraniti na Tviteru i Fejsbuku zbog pobune, nagovestiću neke od događaja koji bi mogli da umnogome „skrenu s kursa“ Bajdenovu administraciju u narednim mesecima. Najpre, nekoliko primera iz prošlosti. Tek što je Truman izvojevao pobedu nad Japanom SAD je zapljusnuo talas štrajkova na sve strane - od naftnih radnika do rukovodilaca liftovima, jer su sindikati ugrabili priliku koju je ponudilo „vreme mira“ da pokažu mišiće. Radnici Dženeral motorsa su „odložili“ alat na tri meseca. „Kongres je neodlučan, radnici su poludeli a menadžment nije daleko od ludila u svojoj sebičnosti“, požalio se Truman svojoj majci. Govoreći na večeri u Gridiron klubu decembra 1945, Truman je u polušali rekao da je Vilijam T. Šerman pogrešio:“Kažem vam da smatram da je mir pakao“.

 

Nedugo nakon što je Džon Kenedi pretvorio Belu kuću u Kamelot, a to je učinio jednim od velikih obraćanja tokom inauguracije, Kenedija je ubedio direktor Centralne obaveštajne agencije, Alen Dals, da pokrene „Operaciju Zapata“, u pokušaju da svrgne Fidela Kastra na Kubi. Taj poduhvat okončan je potpunim neuspehom u Zalivu svinja, 20. aprila. „Ovo smo stvarno uprskali“, grmeo je Kenedi. „Kako je ta rulja u CIA i Pentagonu mogla toliko da pogreši?“ Ispostavilo se da je ova administracija „ništa više do kontinuitet sa administracijom Ajzenhauer- Džon Foster Dals“, žalio se Kenedi svom „dvorskom“ istoričaru Arturu Šlezingeru Mlađem. „Ne samo da ličimo na imperijaliste, mi ličimo na nesposobne imperijaliste, što je još gore; i mi ličimo na glupe, nesposobne imperijaliste, što je najgore od svega“, tvrdio je.

Nasledivši ubijenog Kenedija na predsedničkoj funkciji, Džonson se uskoro upustio u „eskalaciju angažovanja SAD“ u Vijetnamu. Odobrenje koje je Džonson tražio od Kongresa nakon „incidenta“ u Zalivu Tonkin avgusta 1964. - da preuzme „sve neophodne mere da se osujeti bilo kakav oružani napad protiv snaga Sjedinjenih Država i spreči dalja agresija“ –predstavljalo je ključan korak na putu koji će uništiti njegovo predsednikovanje. Prenaglasivši dokaze da je razarač američke ratne mornarice „Medoks“ napadnut, Džonson je iskoristio šansu da  nadmudri svog republikanskog rivala Berija Goldvotera. „Reći ću vam šta želim“, povikao je na doručku sa liderima Kongresa. „Ne samo da želim da patrolni čamci koji su napali „Medoksa“ budu uništeni, želim da sve u toj luci bude uništeno; želim da celi radovi budu uništeni. Želim da im dam pravu dozu“.

Eskalacija u Vijetnamu bila je jedna od najvećih nenamernih grešaka u američkoj istoriji. Moguće je da se ne bi ni dogodila da je Kenedi bio živ. Nasuprot tome, razmislite kako bi istorija bila drugačija da Ronald Regan nije preživeo pokušaj ubistva od strane Džona Hinklija Mlađeg, koji se desio samo dva meseca nakon Reganove inauguracije. Događaji, dragi dečače. Često je prva godina jedne administracije umrljana unutrašnjim razmiricama. U slučaju Bila Klintona, to je podrazumevalo napetu borbu za uticaj između jednih, poput demokratskog stratega Pola Begale, koji je bio blizak Klintonu tokom izborne kampanje godinu dana ranije, i onih, poput bivšeg republikanca Dejvida Gergena, koji su bili dovedeni da bi se obezbedilo određeno administrativno iskustvo na polovini prve godine mandata.

Velika nenamerna greška iz prve godine Klintonovog mandata, koju je živopisno opisao Bob Vudvord u „Agendi“, bila je odluka da prepusti prvoj dami Hilari Klinton da predvodi reforme u zdravstvu, što je ona i učinila, ali plan nije dobio zeleno svetlo Kongresa.  Barak Obama je, smatraju neki, napravio sličnu grešku tokom svog prvog mandata, kada je odlučio da prednost da reformi zdravstvenog sistema, umesto da se fokusira isključivo na ekonomski oporavak.   Džo Bajden ima jednu prednost nad svim svojim prethodnicima: niko nije stupio na najvišu funkciju u ovoj državi a da je imao više iskustva od čoveka koji je prvi put izabran u Senat 1972, u svojoj 29. godini. Osim što je šest puta bio biran da predstavlja Delaver u Senatu, Bajden je takođe odslužio dva mandata kao potpredsednik SAD. Stoga, moglo bi se pretpostaviti da će on znati kako da izbegne makar neke od navedenih pogrešaka, naročito ako se ima u vidu  činjenica da mora da bude veoma svestan kako je istorijski „tanka“ većina koju njegova stranka ima u Kongresu. Pravljenjem naivnih analogija Bajdena sa Ruzveltom ili Džonsonom ignoriše se surova realnost da su demokrate imale 59 mesta u Senatu, i 313 u Predstavničkom domu 1933. godine, a 68 mesta u Senatu i 295 mesta u Predstavničkom domu 1965. godine, u poređenju sa svega 50 mesta u Senatu i 222 mesta u Predstavničkom domu, što je slučaj sada.

Imajući u vidu ove „tanke“ većine, i nakon govora na inauguraciji u kojem su reči „solidarnost“ i „ujedinjenje“ pomenute najmanje 11 puta, mogli biste da očekujete da će osvanuti svetlo, pouzdano jutro saradnje dveju stranaka. Žao mi je što ću vas razočarati, ali to se neće desiti. Gotovo je sigurno da  lideri opozicije u Senatu i Predstavničkom domu, Mič Mekonel i Kevin Mekarti, nameravaju da „obnove“ uspešnu strategiju iz Obamine ere, a to znači da će se suprostavljati svakom potezu koji učini demokratska administracija. Ni Bajdenov tim nije gubio vreme da ih „snadbe municijom“. Mada se ne može ništa prigovoriti pojedinim izvršnim naređenjima Bajdena, učinjenim „prvog dana“, upada u oči činjenica da se šest od 17 mera u suštini odnosi na liberalizaciju imigracionog sistema, a podjednako su upečatljive i opaske koje su na tu temu prošle sedmice izrekli Bajden i potpredsednica Kamala Haris.

Objava  plana o davanju smernica svim nelegalnim imigrantima kako  da dobiju državljanstvo izgleda kao lak način da se ponovo ujedini opoziciona stranka, iako se činilo da ju je Donald Tramp „nepovratno“ podelio, svojim neodgovornim izazivanjem meteža pre samo dve nedelje. Dva koraka u istom pravcu predstavljaju i naređenja izdata prošle srede koja se odnose na „buđenje“. Prvi - „unapređenje rasne jednakosti i podrške ranjivim zajednicama posredstvom Federalne vlade“, govori da sve federalne institucije i agencije „afirmativno treba da unapređuju jednakost, građanska prava, rasnu pravdu i jednake šanse tako što će duboko ugraditi princip pravičnosti u procese donošenja odluka“. Drugi - „sprečavanje i borba protiv diskriminacije na osnovu rodnog identiteta ili seksualne orijentacije“, što će, (prema mišljenju pojedinih konzervativnih komentatora) zahtevati i da država finansira škole kako bi omogućila transrodnim sportistima koji su rođeni kao muškarci, ali se identifikuju kao žene, da se takmiče u ženskim sportovima, i da konkurišu za dobijanje stipendija namenjenih ženama. Za ljude koji podjednako mrze „trampizam“ i „buđenje“, prošla sreda bila je poput udara bičem.

Još veće greške bi mogle da se izrode iz „svesnih izbora“, koji proizilaze iz centralne političke dileme Bajdenove administracije. Fiskalne i monetarne mere, koje favorizuje njegov ekonomski tim - deficiti i kvantne olakšice, već se na prvi pogled vidi - produbiće nejednakost među ljudima, tako što će dodatno „skočiti“ cene nekretnina i porezi. Ono što ide na ruku Bajdenu, jeste činjenica da levo krilo Demokratske stranke više mari za „politiku identiteta“ nego za životni standard radničke klase, tako da će oni dobiti „postojanu duševnu hranu“ u vidu novih „zelenih dogovora“, kritika rasne teorije i osnaživanjem prava transrodnih osoba. Dobrodošli u administraciju u kojoj će insistiranje na ekološkim i socijalnim pitanjima služiti kao dimna zavesa za nezaustavljiv rast poreza na prihode. Lako je predvideti da će se republikanci tome usprotiviti, i to je sigurno jasno i Bajdenovom timu.

Isto se može reći za još jedan „događaj u nastajanju“, da se poslužimo terminom Harolda Mekmilana, odnosno -  pogoršanje krize sa kojom se već suočava zdravstvo, moguće je u narednim sedmicama, budući da se novi soj kovida 19 već širi Amerikom. Soj „B.1.1.7“, koji je detektovan u Engleskoj krajem prošle godine, već je pronađen u 12 država SAD. On je između 50 i 70 odsto zarazniji od prethodnih sojeva ovog virusa. U petak je britanski premijer Boris Džonson nagovestio da je možda i smrtonosniji. Majkl Osterholm, direktor Centra za istraživanje infektivnih bolesti na Univerzitetu Minesota, i član Bajdenovog tranzicionog tima, govorio je prošle sedmice o „savršenoj oluji“, rekavši za Blumberg:“Kada se ovaj B.1.17 proširi, biće to pakao. Upravo to nam se sprema. Nadam se da grešim. Bože, nadam se da grešim“. Bajdenov zdravstveni tim će žurno analizirati podatke iz Velike Britanije i Izraela, gde je u toku „trka“ između programa ubrzane vakcinacije i veoma brzog širenja novog soja virusa. Oni će sa još većom nervozom pratiti vesti iz Južne Afrike, gde su neki drugi sojevi virusa „napali“ ljude koji su prethodno imali kovid.

Prema zabrinjavajućem izveštaju, koji je 18. januara januara objavio Južnoafrički nacionalni institut za zarazne bolesti:“Ljudi koji se oporavili od infekcije korona virusom obično su zaštićeni od nove infekcije ovim virusom, jer razvijaju neutrališuća antitela koja im ostanu u krvi makar pet ili šest meseci... Ali, ova antitela se vezuju za specifične delove proteina skeletnog sistema i mutirala su u nove sojeve (K417N i E484K). Mi sada znamo da su takve mutacije dozvolile virusu da postane otporan na antitela. Analize krvi kod polovine testiranih pokazuju da su antitela izgubila moć da štite od virusa”. Prerano je oceniti koliko je loša ova vest. Ipak, jasno je da se kovid-19 razvija na načine koji prete da ugroze našu aktuelnu strategiju vakcinacije, i da će to biti slučaj sve dok države južne hemisfere budu kaskale za razvijenim “severnim” državama, u količini i kvalitetu dostupnih vakcina.

Jedan predsednik, Tramp, već se borio sa kovidom-19. Čak i u normalnim okolnostima, zdravlje Džozefa Bajdena bi izazivalo zabrinutost. U 78. godini, on je stariji nego što je to bio Roland Regan na kraju mandata. Istraživanja u vezi sa dužinom životnog veka pokazuju da čovek Bajdenovih godina ima 4,8 odsto verovatnoće da umre u roku od godinu dana. Oko dve petine njegovih savremenika je već mrtvo. Sada dodajte kovid tom “miksu”. Prema dosadašnjim prognozama Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, 59 odsto umrlih od ove pandemije u SAD bili su ljudi iznad 74 godine starosti. Događaji, dragi dečače, događaji. Šta se događa kada objavite plan o “relaksiranju” imigracionih ograničenja i date ilegalnim imigrantima “smernice” kako da dobiju državljanstvo? Odgovor je da se povećava talas migranata. Broj pritvorenih na granici između Arizone i Meksika već je povećan prošle jeseni. “Karavan” od 9.000 ljudi iz Hondurasa se već kreće ka severu, preko Gvatemale.

Šta se događa kada dođete na vlast nakon talasa protesta, organizovanih u znak podrške inicijativi “Crni životi znače”, a koji su bili uprljani nasiljem, vandalizmom i pljačkanjem, i kada i među članovima vaše partije ima onih koji su izrazili podršku sloganima poput:”Smanjite finansiranje policije”? Odgovor je da ste nasledili talas nasilnih zločina, u okviru kojeg je stopa ubistava više nego dvostruko uvećana u šest velikih gradova: Atlanti, Bostonu, Čikagu, Nju Orleansu, Portlandu i Sijetlu.

Na kraju, i, možda, najvažnije, šta se događa kada, uprkos vašem očiglednom preziru prema prethodniku na funkciji, umnogome usvojite najvažniji deo njegove spoljne politike? Uprkos svim slabostima karaktera koje je ispoljio, Tramp je bio u pravu što je izmenio kurs američke politike prema Kini - napuštanjem fantazije da će integracija u globalnu ekonomiju liberalizovati Kinesku komunističku partiju, i stvoriti višestruke izazove za Si Đipinga, koji želi da Kina dobije status velesile. Što se tiče ovog pitanja, Bajdenova administracija namerava da nastavi tamo gde je stao Tramp.

^{Entoni Blinken/Foto: Printscreen Youtube (REUTERS)}

Novi državni sekretar Entoni Blinken rekao je senatorima na saslušanju prošle sedmice:”Nema nikakve sumnje da Kina predstavlja najveću pretnju od svih nacionalnih država na svetu za Sjedinjene Države”. Upitan da li bi se složio sa svojim prethodnikom, Majkom Pompeom, da je Kina počinila genocid nad svojim ujgurskim stanovništvom, Blinken je odgovorio:”To bi bio i moj sud. Mislim da smo umnogome saglasni”. Da li je on “otvoren” za opciju nametanja trgovinskih sankcija u vezi sa kažnjavanjem takve genocidne politike? Da. Da li on podržava odluku Pompea da se ublaže ograničenja koja se odnose na  zvanične poslove sa Tajvanom? “Želim da se taj proces sprovede do kraja”, odgovorio je Blinken.

Još je upečatljiviji tekst koji je objavio Kurt Kempbel u časopisu Forin afers, baš uoči najave da će on biti “azijski car” u Savetu za nacionalnu bezbednost. “Sjedinjene Države treba da ulažu svestan napor kako bi osujetile kineski avanturizam”, napisali su Kempbel, i Ruš Doši, koji se takođe nadmeće za dobije jedan od poslova u Savetu, u zajedničkom tekstu. To će značiti upotrebu konvencionalnih i balističkih projektila, dronova i podvodnih vozila, podmornica, i oružja velike brzine… SAD, takođe, treba da sarađuju sa drugim državama kako bi se američke snage rasporedile širom jugoistočne Azije i Indijskog okeana, te unapredile “osetljive industrije” i nastojale da se “sistemski udalje od Kine”. Vašington, će, takođe, morati da sarađuje sa drugima na nametanju kazni za Kinu ukoliko ta država odluči da preduzme korake koji bi ugrozili širi poredak.

Budući da od 2019. tvrdim da vodimo “Hladni rat broj dva” protiv Kine, prirodno je da podržim ovakav čvrst jezik. Ali, vredi da se podsetimo da Kina nije pasivni posmatrač američke spoljne politike. Svega nekoliko minuta od Bajdenove predsedničke zakletve, vlada u Pekingu je objavila da uvodi sankcije protiv 28 Amerikanaca koji su bili deo Trampove administracije, ne samo tako što zabranjuje njima i njihovim porodicama da uđu u Kinu, već i zabranjuje svim “kompanijama i institucijama koje su sa njima povezane da posluju sa Kinom”. Blinkenove bivše kolege u njegovoj konsultanskoj firmi, Vesteksek advajsorz (WestExec Advisors), možda se nervozno pitaju šta bi ovo moglo jednog dana da znači za njih.

Prvi Hladni rat nije predstavljao stabilnu ravnotežu uzajamne destrukcije, kako se to ponekad učini sa “bezbedne udaljenosti”. Bio je to niz prokletih kriza, od kojih je najgora bila ona oko Koreje 1950, Berlina 1961, i Kube 1962. Nešto slično važi za Drugi Hladni rat. Čak i kada su kinesko-američki odnosi bili dobri - u danima ekonomske međuzavisnosti, koja je išla na ruku obema stranama - bilo je kriza. Prvog aprila 2001, kada je Džordž Buš Mlađi bio predsednik svega deset dana, američki špijunski avion sudario se sa kineskim avionom 70 milja od ostrva Hainan, gde je američka letelica prinudno sletela. Dvadesetčetvoročlana američka posada bila je zadržana u pritvoru 10 dana, i saslušavana je. Kineski pilot je poginuo prilikom sudara. Pre dve decenije, obe strane imale su jake razloge da “stišaju strasti”, i američki izrazi “žaljenja”, koje je Peking tumačio kao “izvinjenje”, bili su dovoljni. Ali, da li bi isto važilo danas, u slučaju sličnog sudara u vazduhu ili na moru? Mislim da ne bi. Godine 2001.  vrednost kineske ekonomije činila je svega 13 odsto američke, “mereno” u dolarima, dok danas čini 75 odsto. Istovremeno, za razliku od Prvog Hladnog rata, koji je u suštini predstavljao transatlanski konflikt, sa Evropom kao glavnim frontom, i karipskim područjem kao “sporednim”, Drugi Hladni rat je transpacifički, sa istočnom Azijom kao mestom najvećih okršaja.

Očekujem da će u jednom trenutku Bajdenovog predsednikovanja, izbiti kriza oko Tajvana, Severne Koreje ili Južnokineskog mora. I to će biti glavni događaj - trenutak kada ćemo otkriti da li je čudna ceremonija koju smo videli prošle sedmice bila “jutro” u Americi Džoa Bajdena, ili “sumrak” “pozno-sovjetskih” Sjedinjenih Država.

* Autor je viši savetnik Institucije Huver na Univerzitetu Stenford i kolumnista portala Blumberg (Bloomberg). Ranije je bio profesor istorije na Harvardu, Univerzitetu Njujork i na Oksfordu. Osnivač je i izvršni direktor konsultantske firme Grinmentel, sa sedištem u Njujorku.

*Tekst je prvobitno objavljen na engleskom jeziku na portalu Blumberg. Prevod i obrada teksta na srpski jezik: Marija Stojanović, Demostat.