Ambicioznost-otrov u zlatnoj casi

[florenntina]

Jedan jako uspesan biznismen u inostranstvu, Hrvat inace, koji retko dolazi u Beograd, prilikom naseg nedavnog razgovora mi je rekao : "Znas, mislim da je osnovni uzrok nezadovoljstva Beogradjana nerealna ambicioznost"... Posle sam dosta razmisljala o tome... Primecujem da je sve veci broj ljudi iz mog okruzenja, narocito dece na zalost, koji su preterano ambiciozni te samim tim i cesto (nepotrebno) vrlo frustrirani zbog nemogucnosti postizanja visoko postavljenih ciljeva. Samo da je bolje, dalje, vise, dublje, isplativije, lepse...I tako po automatizmu zapocinje trka, bez vremena za pitanje da li je to za cim se trci zaista vazno licno nama, da li nas ispunjava, usrecuje, razvija kao licnosti...Naravno, kao plod velike "trke" i truda neretko ne izostanu ni lepi i plodonosni rezultati. Medjutim, ono sto izostane je sustinsko pitanje "a gde sam ja u svemu tome?" koje ostaje da ceka neko zrelije i mudrije vreme iako ono cesto ,na zalost, nikada ne dodje...

[Booba]

На жалост, ово је "the winner takes it all society". А то се посебно види у великим градовима. Посебно у Бг, јер ипак је он код нас центар. А све врви од менаџера, акаунт менаџера,ејч арева и свакоразних адвертајзера и мерчандајзера. И сви млате неку тешку лову, а мање више делује да млате празну сламу или бар да пресипају из шупљег у празно. А клинци виде нове аутомобиле и нове телефоне, жене виде како њихове другарице имају скупе ципеле, скупе кухиње и још скупљи накит и летовања него што спствени муж (или плата) може да пружи, па се јурне у поход на све или ништа. Амбиција расте. Нема везе да ли волим то да студирам, има да студирам зато што се добро плаћа (?!?).

Код нас постоји амбиција, али не за знањем, спознајом и самоспознајом, не за надоградњом како интелектуалном или емотивном, не за успостављањем нових релација међу људима,већ само за НОВЦЕМ!

А ко нема пара-није ништа и нико га не примећује. Давно је АББА певала: "...the winner takes it all.."

[Ljubičasta]

Imam nekoliko pitanja i nedoumica u vezi sa ovom temom.Da li ambicija iskljucuje vjeru i obrnuto?Da li je moguce "imati i ostvariti" nesto materijalno a da nas pritom to isto ne iskvari i odvede nas na polje gordosti,egoizma i slicnih grijeha.Meni se desava da sta god steknem trudom i radom ,kasnije unistim svojom gordoscu.I uvijek me poslije to sve lupi u glavu i osvijestim korijen tih svojih problema i uvijek se podsjecam da sve sto imam i sto sam u tom momentu ostvarila je "kanalisana" ljubav i volja Bozija i da nista od toga ne bih mogla,ni znala ni postigla da mi On nije pomogao.Ali opet moram da priznam da sam jako temperamentna i da iako sam osvijestila korijen svog problema jako mi je tesko da kontrolisem.Trenutno sam u nekoj cudnoj fazi da sam skroz izgubila iz vida ciljeve kojima sam stremila a tu blokadu mi je stvorio strah od ponovne greske,tj. da i kada bih postigla te ciljeve to sve bih unistila svojom gordoscu.

Zanima me vase misljenje o ovim pitanja,da li se sa istim susrecete i kako ih rijesavate?!

I da li osim Svetog Pisma postoji neka konkretna literatura koja se bavi ovom tematikom?

 

[Млађони]

Ne verujem da iskljucuje. Poenta je da ti ambicija ne bude jaca, veca i vaznija od vere. To ti je moje misljenje.

[Милан М.]

If you can dream - and not make dreams your master;

If you can think - and not make thoughts your aim;

If you can meet with Triumph and Disaster

And treat those two impostors just the same;

...

Yours is the Earth and everything that's in it

And - which is more - you'll be a Man, my son!

[JESSY]

...све што је умерено, не штети....мислим да је чак лошија варијанта уопште немати никакви амбиције....

...морамо их имати, али држати их под контролом, да нас не понесу....значи , наћи неку средину...што наравно није лако...

[Bokisha]

Imam nekoliko pitanja i nedoumica u vezi sa ovom temom.Da li ambicija iskljucuje vjeru i obrnuto?Da li je moguce "imati i ostvariti" nesto materijalno a da nas pritom to isto ne iskvari i odvede nas na polje gordosti,egoizma i slicnih grijeha.Meni se desava da sta god steknem trudom i radom ,kasnije unistim svojom gordoscu.I uvijek me poslije to sve lupi u glavu i osvijestim korijen tih svojih problema i uvijek se podsjecam da sve sto imam i sto sam u tom momentu ostvarila je "kanalisana" ljubav i volja Bozija i da nista od toga ne bih mogla,ni znala ni postigla da mi On nije pomogao.Ali opet moram da priznam da sam jako temperamentna i da iako sam osvijestila korijen svog problema jako mi je tesko da kontrolisem.Trenutno sam u nekoj cudnoj fazi da sam skroz izgubila iz vida ciljeve kojima sam stremila a tu blokadu mi je stvorio strah od ponovne greske,tj. da i kada bih postigla te ciljeve to sve bih unistila svojom gordoscu.

Zanima me vase misljenje o ovim pitanja,da li se sa istim susrecete i kako ih rijesavate?!

I da li osim Svetog Pisma postoji neka konkretna literatura koja se bavi ovom temati

 

u sličnoj fazi sam i sam tragam za pravim odgovorima

[Grizzly Adams]

Посао који радиш је "послушање" које си добио од Бога на овом свету и задатак је да га урадиш најбоље што можеш. Као што монах у манастиру има своје послушање, тако и свако од нас има свој посао. Нема ту никаквих супротности.

[Ljubičasta]

Посао који радиш је "послушање" које си добио од Бога на овом свету и задатак је да га урадиш најбоље што можеш. Као што монах у манастиру има своје послушање, тако и свако од нас има свој посао. Нема ту никаквих супротности.

Ovo je jako lijepo napisano.Uvijek sam smatrala ambiciju i vjeru kao dvije suprotnosti koje iskljucuju jedna drugu,a kad ovako razmisljam djeluje lakse i svrsishodnije."Poslusanje" ili neka zivotna funcija,uloga,doprinos ovom svijetu...