Aрхимандрит Јулијан (Кнежевић) - Записи...

[JESSY]

                                                                

 

О миру

У Еванђељу Господ Исус Христос каже: ”Мир вам остављам, мир свој дајем вам”. Шта се подразумева под миром. Неки желе да се не ратује и кажу да је то мир. Кажу да је мир кад нема убијања. Свакако да је и то мир, хвала Богу, кад се не дешавају таква зла. Свакако да је мир међу људима веома важан мир. Али постоји један други, унутрашњи, духовни мир и да би стекли мир, морамо пре свега да видимо шта је у нама, да ли постоји мир у нама, да ли ми имамо тај мир, да ли живимо у њему. Ако ме мучи неки грех, имам ли ја онда мир? Или ако кршим заповести Божије? Да ли је дете у миру са оцем, ако крши уређење куће, ако крши навике куће, ако не слуша оца? Мир је, каже се, у вези са Царством Божијим. Зато су нам дате речи: “Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а остало ће вам се све додати”. Апостол Павле каже: “Царство Божије није јело и пиће, већ праведност, мир и радост у Духу Светоме”. То је суштина Царства Божијег. И не можемо да говоримо о неком уопштеном миру, о жељи да га створимо у друштву - пре него што средимо своју кућу. Пре свега, морамо из своје куће да изнесемо мртваца, онога који је унео немир, грех, ђавола, и да избацимо из својих жеља оно што је ван Царства Божијег. “Иштимо најпре Царства Божијег и правде његове, а остало ће вам се све додати”.

На овом свету за човека нема веће вредности од њега самог, нема ништа вредније и ништа лепше и ништа узвишеније и ништа драгоценије од човека. Све што видимо очима је нешто ниже од човека, све је то мање вредности. И на овом свету нема никаква вредност већа од њега за коју треба да се бори, да је оствари. А та вредност је изнад њега, та вредност је у Богу. Зато ако хоће да има мир, човек мора пре свега да успостави мир са Богом и мир са самим собом, са својом природом, која је у суштини добра, јер је Бог човека створио добрим и јер је суштина човекове природе добра. И кад то успоставимо, тај мир са самим собом и са Богом, онда је то у ствари већ делимично остварење Царства Божијег у човеку.

А како да успоставимо мир са собом? Тако што ћемо успоставити равнотежу у нашем животу. Ми смо од тела, ми смо од земље, од материје, али ми смо и од духа. Дух је та материја која је, у ствари, душа наша, и која са нашим телом мора да успостави хармонију – да душа организује тело и његов живот и да то буде у сагласности са оним унутрашњим човеком, са унутрашњим бићем које је у суштини добро. Да се опет вратимо на грех јер сваки грех уноси у човека немир и руши му палату мира, палату његове среће као неки разбојник. Залуд је цео свет око њега миран, залуд се цео свет радује нечему, ако је он опхрван тим разбојником у себи, ако га је тај разбојник тј. грех потчинио себи. Казано је: “Коме служиш, томе си и слуга, томе и робујеш”. Грех је то што уноси немир. Да би стекао мир човек мора да га се ослободи - опет кроз покајање. Дакле, да би дошли до мира морамо да се држимо заповести Еванђељске: ”Иштите најпре Царства Божијег и правде његове, а остало ће вам се све додати”. Рекао сам већ да нема веће вредности од човека и зато на овом свету њега ништа, шта год то било, не може да задовољи. Зашто не може да га задовољи? Зато што је све мање вредно од њега.

Када је освојио читав свет, Александар Велики се ражалостио што више нема шта да се осваја. Власт му није донела радост. Не знам да ли је икоме и богатство донело радост. Има много сведочења о томе како су многи били сироти па су се случајно обогатили. Но док су били сироти били су смирени, били су радосни и весели, а кад су се обогатили, одмах су се променили, постали су други људи, поломљени тим златом, тим богатством. Ништа не може човека да учини смиреним. Каже наш Његош: ”Нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан.” Не може да има среће јер је срећа у Богу, радост је у Богу, све је то тамо. А земља је само нешто што нам омогућава да материјално живимо, да једемо, да пијемо, да физички одржавамо тело, али не може да задовољи оно унутрашње биће човека, ону боголику душу – јер она тражи Бога.

Наша душа тражи Бога. Као што цвеће на прозору тражи сунце и окреће се према њему, тако и наше биће тражи Бога, и кад га не хранимо Богом, ми смо несретни, наша душа је несретна, наша душа је гладна, наша душа је гола, наша душа је болесна, наша душа је никаква. Он је тај наш мир, ван Њега нема мира, а поготово нема мира безбожницима. Каже се у Светом Писму: “Нема мира безбожницима, каже Бог мој.” Нема мира, јер не може да га буде, пошто је мир само тамо где је Бог, а тамо где нема Бога, тамо опет не може бити празно, тамо је сатана. А у сатане нема мира. Сатана само хоће немир, рат, уништење.

Дакле, да би остварили мир у нашем дому, ми морамо да почнемо испочетка. А тај почетак смо ми сами. Ако хоћеш некога да препорађаш, мораш прво себе да препородиш, а ако себе препородиш, онда си пола света препородио. Према томе, мир треба пре свега да имамо у самима себи, у свом бићу. Тај мир је Царство Божије: “Иштите најпре Царство Божије и правде његове, а остало ће вам се све додати”. Тај мир је оно што симболизује и представља Царство Божије у човеку.
 

emaus-biblioteka

[JESSY]

О покајању

Као што знамо из Светог Писма, свака обнова почиње покајањем. Свети пророк Јован Крститељ своју проповед почео је са: “Покајте се, јер се приближи Царство Божије!” Исто тако је и Господ Исус Христос своју божанску мисију почео речима: “Покајте се, јер је дошло Царство Божије, Царство Небеско!”

Шта је то покајање? Покајање је, пре свега, сазнање својих немоћи, својих грехова, својих рђавих дела, својих рђавих мисли, својих рђавих жеља. Прво сазнање, а затим жалост због учињеног и одбацивање свега што је рђаво. То је покајање. Значи, одбацивање ранијег рђавог живота и почетак новог – у покајању. Покајање, у ствари, значи променити мишљење, променити целог себе и оно поседује велику силу и моћ да препорађа човека. Покајање није само кајање и жаљење због својих грехова, већ се продужава и продубљује у вежбању, у учењу, у делотворној љубави према Богу и људима. У Светом Писму се на једном месту каже: “Уклони се од зла и чини добро”. То значи, одбаци зло, покај се за зло и не стај на томе него иди даље и чини добро. То је оно што нам налаже циљ нашег живота - наше спасење.

Покајање доноси велику корист човеку. Оно чисти човека од духовне, унутрашње прљавштине, пере га, освежава и припрема да буде пријемник онога што је добро, што је узвишено, што је лепо, јер оно што је ружно и гадно не може да буде у истој заједници, на истом месту, у истом тренутку са оним што је добро. Дакле, прво треба да одбацимо зло, да се покајемо и да, покајавши се, исповедимо своје грехе, да их признамо пред Црквом Божијом, која је дом Божији, која је добила власт од Бога да оно што веже на земљи буде везано и на небу, а да оно што разреши на земљи буде разрешено и на небу. Она је то право добила од Господа Исуса Христа и она ослобађа грехова свакога који их увиђа, каје се, одбацује их и исповеда пред свештеником, који је представник Цркве, који у име Цркве, у име Господа Христа разрешава покајника његових грехова.

Грех је нешто што није природно човеку, нешто што је уљез у природи човековој. Сатана је успео да кроз грех као разбојник уђе у човека и учини га несретним, јер грех доноси човеку неку мучнину, неку тежину. Исповедао сам једног старог човека који испрва није хтео да призна свој грех, плашио се и стидео. Но притиснут грехом, кад савест више није могла да издржи, он је поново дошао, исповедио се и после исповести рекао: ”Хвала ти, оче, до неба ти хвала, скинуо си ми Тару са леђа”. Грех га је притискао као једна велика планина, Тара наша. Дакле, грех у човека уноси немир, тешкоћу. Исповедањем, добијањем опроштаја, човек се тога ослобађа и осећа се као нов. Ми знамо из историје, из житија светих људи да су кроз покајање достизали велико савршенство у светости, у правди. То нам најлепше говори Марија Египћанка, а и многи други који су кроз покајање ушли у Цркву Божију.

Дакле, покајање је први корак ка обнови човековог духа, а са обновом човековог духа обнавља се и све остало у човековом животу. Но да би могао да се покаје, да би хтео да се покаје, да би имао разлог за покајање, човек мора да верује. Вера је, како каже апостол Павле: “Чекање онога чему се надамо и доказ за оно што не видимо.” Вером усвајамо науку Господа нашег Исуса Христа, вера је сила којом се човек рађа, духовна сила којом човек може да се нада и да чека њено остварење и он у тој вери налази и доказ. Вера је неопходна - у Бога, Онога Који нам је дао моралне законе и Који нам је дао све што имамо и Који нам је одредио начин и правац живота, а тај правац нашег пута је главно у животу – освајање Царства Божијег: “Иштите најпре Царство Божије и правде његове”, каже се у Еванђељу, “а остало ће вам се све додати”. Све то ми морамо да усвојимо вером и да ту веру остварујемо кроз дела као што нам то наређује и на шта нас упућује наука Господа Исуса Христа, наука светих апостола и наука светих Отаца.

Сама вера без дела је мртва, као што каже свети Апостол. Вера и дела су крила којима се човек уздиже духовно, морално, а уз то и у сваком другом правцу. С вером се човек рађа и са њоме живи. Многи покушавају да кажу да не верују, али ни они сами не знају шта говоре кад кажу: ”Не верујем”. Човек може да не верује у истину, али не може да не верује ни у шта. Онда верује у лаж. Човек не може без вере, а на вери се заснива духовни и морални живот као и физички – овај наш живот на земљи. Ако би неко успео да то што се зове вера, ту силу, ту снагу, ту моћ извуче из човека, да га потпуно остави без могућности да верује, то би било исто као када би неко извукао из њега разум и оставио га у животу. Онда би тај човек био потпуно неспособан за живот у овом свету. Вера је сила и моћ која га сједињује с људима, која га подстиче, која му даје снагу и уверава да нису узалудни његови напори - ученика да учи, професора да учи свог ученика, војника да се бори на фронту, радника да ради на њиви, у фабрици итд. Јер радећи види учинак тога рада, верује у корист тога рада и то му даје снагу да ради. Дакле, без вере се не може живети овде. Истина, вера може бити истинита и неистинита, у зависности од тога шта човек верује по свом избору и слободи, али у нешто он мора веровати. Поред вере морамо да имамо и дела, да веру остварујемо у делима, добрим делима. Сви знамо шта је добро, ако хоћемо само да чинимо другима оно што желимо да и нама чине. То је проста ствар. Нико од нас не жели да му неко чини зло, па чак ни да мисли о њему рђаво... Тада би међу људима завладала хармонија, и ако би се умножило људство које би тако живело, ако би људи већим делом тако чинили, онда би врло лако настао рај на земљи, не би нам требало много муке да га створимо. Међутим, човек је слаб па често чини оно што не треба да чини, а онда то тражи покајање, да би кроз њега изменили наш живот и припремили себе да будемо дом Духа Светога. Покајањем, чињењем добра и благодаћу Божијом, човек се враћа у синовство Божије, враћа се у крило Божије и под окриљем истине, под окриљем чињења доброг, под окриљем Божијим он може да напредује у сваком добру и у свим правцима свога живота.

[JESSY]

О греху

Човекова природа је огреховљена и премда је грех уљез у природи човековој, он се тако упио у њу да човек често не може да разликује шта је грех а шта не. Човек је као сунђер који упија у себе све што се дешава око њега, све што види и чује. Све то на неки начин постаје нешто његово и немогуће је човеку, док је у овом животу, да не греши. Греши се мислима, греши се жељама, греши се делима, греши се видом, греши се слухом, као да са свих страна грех опходи човека и стално на њега утиче. То је свакако због тога што је ту сатана који потенцира човекове слабости и стално га наводи на зло. Но ми смо се окупали, обукли ново чисто одело, кренули смо негде, а можда смо и у кући, а ту је прашина, разна прљавштина која нам испрља одећу па и нас. Шта чинимо? Поново перемо одећу и поново се купамо. Оклизнемо се, паднемо у неку бару, у блато, опет се подижемо и опет се купамо и опет тако. То је, у ствари, наш живот овде - живот борбе.

Апостол Павле на једном месту каже: “Користите време, јер су дани лукави”. Нико не може рећи да је сигуран данас и да већ сутра неће сагрешити. Сагрешиће, пашће можда - пао је једном, подигао се и окупао па је опет сагрешио, опет је пао и опет се дигао, опет се окупао. Војник у борби никад није сигуран, дешава се да буде рањен, а онда те ране мора и да лечи. Тако и ми. Апостол Павле каже: “Добар рат ратовах”. Ми не можемо да победимо данас и да та победа буде за вјеки. Ми смо само тог тренутка победили, ако смо победили, ако смо се искрено покајали за грехе; морали смо и да плачемо због њих, морали смо да заиста желимо да се поправимо. Но наша природа је огреховљена и ми поново падамо у грех - мислима и жељама и делима. Али то не значи да не вреди да се кајемо више него што дишемо, да се боримо и тако рат ратујемо. Ми смо сада у овом свету као у рату. Апостол Павле каже: ”Користите време јер су дани лукави”. Лукави су јер нас свакога дана наводе на нешто што не ваља. Ми не можемо да користимо време прошло јер се већ уткало у вечност, ни оно будуће не можемо да користимо јер није сигурно хоћемо ли га дочекати. Морамо да користимо време сада, јер сваког тренутка сатана стоји поред нас и нашаптава нам и преко вида и преко слуха и преко наших унутрашњих немоћи и осећања наводи нас на грех и није чудо ако човек поклекне неки пут и падне. Али то не значи да треба да остане у томе, већ мора опет да устане, опет да се бори и, што је најважније, да моли Господа, да му Бог пошаље благодат, да пошаље Своју моћ да га, пре свега, чува од греха. А кад падне у грех, да га подстиче на покајање, јер човек не може ни да се покаје ако га благодат Божија у томе не упути. А благодат Божија је увек присутна - само човек треба да је жели, да је тражи и, разуме се, да се бори да буде ималац те благодати Божије, да срце своје припреми за то. Зато се не треба плашити и рећи: "Шта вреди да се кајем, шта вреди да се исповедим кад ћу сутра опет сагрешити". Е па сад, шта ти вреди данас да једеш кад ћеш сутра опет да огладниш. Значи, данас треба да се кајемо, сутра ако сагрешимо поново да се кајемо и да се боримо. Зашто? Зато што Бог хоће да ми саучествујемо са Његовом благодаћу, са Његовом жељом и вољом у нашем спасењу. Он је нас Својом крвљу, Својом спаситељном жртвом спасио и нуди нам спасење, које ми сада треба да освојимо својом вером, својом љубављу, својом надом, својом борбом против унутрашњих страсти и грехова. Зато човек не треба да се толико плаши ако случајно погреши, већ да у греху не остане.

И не смемо да чинимо грех мислећи: Ја ћу данас учинити то и то па ћу се покајати и Бог ће ми опростити. То је хула на Духа Светога. То је лаж, то је обмана, то је лицемерје. Хоћеш ли се покајати? Када ћеш се покајати? Ако се данас не покајеш, ко ти гарантује да ћеш већ следећег тренутка имати времена за кајање? А у Светом Писму се каже: ”У чему те нађем, у томе те судим.” Ако те смрт задеси у чињењу добра, у жељи за добром, исповеђеног, припремљеног, онда ће ти Господ судити по томе, али ако те нађе негде у нечему рђавом, ружном, гадном, по томе ће ти и судити. Зато морамо да стражимо јер не знамо када ће доћи тренутак растанка с телом. Господ каже: ”Стражите, јер не знате у који ћу час доћи” и благо ономе који стражи и који тако очекује тај дан. Кајање је човеку доступно и Бог је дао кајање. Да није покајања не би било ни спасења, јер нема човека без греха и нема човека који не греши. А зато је ту покајање и милост Божија, која опрашта све – као што добар отац опрашта детету које је нешто погрешило и тражи опроштај. Много пута дневно? Па много пута дневно. Колико пута треба да опростиш брату своме? Господ каже седам пута седамдесет пута. А то значи безгранично, бескрајно. Па ако Господ тражи од човека да своме брату опрашта, зар неће Он опростити, Он Који је несравњено милостивији од човека.