Био сам плаћени економски убица

[Grizzly Adams]

Pa kazem ti ja, radjas se i umires bez imovine. Sve sto si stekao nije tvoje. Ko smo mi da onda remetimo taj prirodni balans nekim zakonima nasledjivanja i ometamo prirodnu selekciju sposobnijih jedinki. Dakle, ko zaradi vise, vise i da mu se da a ko manje-manje da mu se da. Gde ces bolji sistem preraspodele drzavne imovine  0110_hahaha

Може, само да ја будем тај који расподељује... izlet

[ego]

Pa kazem ti ja, radjas se i umires bez imovine. Sve sto si stekao nije tvoje. Ko smo mi da onda remetimo taj prirodni balans nekim zakonima nasledjivanja i ometamo prirodnu selekciju sposobnijih jedinki. Dakle, ko zaradi vise, vise i da mu se da a ko manje-manje da mu se da. Gde ces bolji sistem preraspodele drzavne imovine  bicycle

Може, само да ја будем тај који расподељује... bicycle

Са наследним правом расподеле?  bicycle

0110_hahaha izlet  bicycle

[Пантелејмон Нови]

Правило 3 генерације

1. ствара (засуканих рукава)

2. завршавају школе, постају менаџери...

3. обично сруше читав бизнис

---

Ово ти је брате тачно 1000%

[florenntina]

Poenta ovog svarsenog modela  kriminalac je da novcu da vrednost koja mu mu realno pripada a to je vrednost sredstva razmene. Dakle, Zvonko, ozbiljno cu razmotriti tvoju kandidaturu ali ako mi obecas da se neces posle izvlaciti kao "pa nije to sad tako atraktivno"  kriminalac

P.S. Sada, za pocetak, ucim Metodologiju naucnog istrazivanja, da vidim kako da naucno dokazem perfektnost ovog savrsenog modela kriminalac

[Juan Valdez]

Суштина слободног тржишта је да пропадну они који не знају да послују.

1. Стварно мислиш да у чистом, апсолутно либералном капитализму, увек пропада само онај ко је неспособан, а никад никакви други фактори не играју улогу?

2. И шта онда радити с онима који пропадну, а нарочито са њиховом децом? Ако ставку један и прихватимо као тачну, те су увек људи сами себи криви што се нису више трудили, то се никако не може применити на децу. Таква деца у твом идеалном систему (у коме су и школе скупе до бола) остају без образовања, а и без адекватне здравствене заштите.

3. Да ли је могуће да и даље не видиш сву нехуманост тог система? То што је неко био у датом тренутку недовољно способан, то никако не значи да је он генерално неспособан. Не може свет да буде само свет јаких. ОК, нека најбољи имају кућерине од пар хиљада квадрата и огромне аутомобиле, али остави и онима који не могу или једноставно не желе да се тркају у тој сулудој трци макар могућност образовања и здравствене заштите (који би били бесплатни, јер ДЕЦА ТО ЗАСЛУЖУЈУ, СВА ПОДЈЕДНАКО, БЕЗ ОБЗИРА КОЈОЈ КАСТИ РОДИТЕЉИ ПРИПАДАЈУ) и онда ће и плата да буде довољна за нормални живот (храна, компјутер, књига, годишњи одмор и тако то, основне потребе). А ко хоће да ради бесомучно, тај нека заради и стекне читаву империју, свака част. Али немој све стављати на тржиште, па да и слаби морају да раде сто послова и да буквално умру да би платили школу и лечење. У твом систему се само нешто јури и такмичи, јер другачије и не може. Већ сам ти једном давао ту примедбу, а ти онда безобразно одговараш: ”Ко не ради, нек не једе.” А то је јако безобразно јер није увек тачно и вређа људе и подсмева се њиховој несрећи. Има људи који раде, можда раде и по цео дан, али не желе тај рад да ставе у службу сталног такмичења, као што тржиште захтева. Такви би пропали, иако нису нимало лењи, нити глупи, нити неспособни. Твоје тржиште је продрло и у академије и погледај шта се десило једном човеку (ово је Милош написао на једном форуму, повод је био кад су га оптужили да су научници потплаћени да заводе народ или шта већ).

Sve što mogu da ti kažem je: gde su moje pare? :evil:

Znaš li ti kolike su plate naučnika? Mizerne. Ja sa svojom diplomom informatike mogu sada, ove sekunde, da dobijem posao koji je skoro duplo više plaćen od onoga na kome radim.

Evo ti malo cifara. Prosečna plata studenta koji završi biznis ili računovodstvo ili neku od tome sličnih stvari je oko $40,000 godišnje; odatle, u roku od pet-šest godina čovek se polako penje kroz karijeru, i ide do 60-70 hiljada godišnje.

Uporedi ovo sa karijerom naučnika. Prvo završiš univerzitet. Onda završiš postdiplomske studije, koje traju od pet do osam godina (zavisno od struke), gde si plaćen od 12-20 hiljada dolara godišnje da radiš 60-80 sati nedeljno (radi poređenja, to je plata sa kojom jedva možeš da preživiš; ekvivalentnu platu možeš da zaradiš radeći na kasi u Mekdonaldsu).

Onda kada doktoriraš, sledi ti "postdok". Teorijski dve godine, u praksi najmanje pet, a za više od pola ljudi deset ili više godina. Postdok je plaćen između 30-45 hiljada godišnje. Znači, nakon više godina dodatnih studija naučnik dobija platu koja je ekvivalentna početnoj plati računovođe.

Ovde ti onda sledi izbor. Možeš da ideš u industriju, gde je veća plata, ali i tamo nikada nećeš zarađivati onoliko koliko ljudi u marketingu ili biznisu (u stvari, tvoja plata je polovina njihove). Ili možeš da ostaneš u akademiji, i da se nadaš profesorskoj poziciji.

Ako uspeš da se izboriš za profesorsku poziciju, sledi ti pet godina takozvanog tenure track: moraš da se "dokažeš" univerzitetu. Ovo je izuzetno naporan i stresan period; mnogi ljudi u ovom periodu završe sa razvodima, ili prosto nikada u celom procesu ne stignu da imaju porodicu.

E, onda kada dobiješ profesorsku poziciju, onda si "zlatan" - imaš sigurnu platu koja je negde između 60 i 100 hiljada godišnje, sasvim lepo. Ali ti na ovu tačku stižeš obično u ranim četrdesetim godinama života.

Statistika je ubitačna. Jedan naučnik od svakih sto uspe u toku života da zaradi onoliko novca koliko zaradi neko ko nikada ne ode na postdiplomske studije. Ostalih 99 nikada ne uspeju da uhvate korak.

Povrh svih finansijskih problema, imaš veliki problem sa nesigurnošću radnog mesta. Povremeno, neki pravac istraživanja prosto ne uspe, ili neki čovek prosto nema sreće u pokušaju da nađe neki određeni detalj. U bilo kojoj drugoj struci, ako izgubiš posao, nađeš drugi. Ali ne u nauci.

U nauci, moraš da imaš kontinuitet, pošto tvoji budući poslovi zavise od onoga što uradiš na sadašnjem. Ako ti u postdiplomskim studijama propadne projekt, pa nemaš publikaciju, nećeš moći da dobiješ dobar postdok, pa su ti šanse da tamo uradiš nešto važno ili dobro znatno smanjene. Ako u toku postdoka nemaš uspešne projekte, nikada nećeš dobiti poziciju profesora. A ako, u toku tenure track procesa tvoji projekti budu neuspešni, dobijaš šut kartu.

Ovo je pogodilo mnoge veoma talentovane naučnike. Sećam se čoveka koji je, kao postdiplomac, otkrio period gen u mušicama, što je bio početak razumevanja cirkadijanskog ritma u životinjama. Onda je otišao i imao dobar postdok, pa je dobio profesuru. I onda je krenuo da traži drugi gen, pošto se znalo da makar još jedan mora biti umešan. I prosto nije imao sreće: nije uspeo da nađe taj gen, dobio je otkaz; zbog snage svog prethodnog rada, uspeo je da dobije još jednu poziciju, ali ni tamo nije uspeo da nađe traženi gen, i na kraju je napustio akademisku nauku. Nekoliko godina nakon toga, jedna druga grupa je istim procesom imala sreće, i našla je drugi gen (timeless).

Погледај ме у очи и реци ми да је овај човек био лењ, неспособан или било шта слично и да држава не треба законом да заштити ОВАКВЕ научнике (не којекакве паразите) од губљења посла, него само треба да их препусти тржишту, па ко их ј***, нек умру ако су ”неспособни”!

[Grizzly Adams]

Овде говоримо о дебелим банкарима који су добили новац који је држава отела од туђе деце.

[ego]

Да погледамо шта каже премудри Соломон:

"Док мало проспаваш, док мало продремаш, док мало склопиш руке да починеш,

У том ће доћи сиромаштво твоје као путник, и оскудица твоја као оружан човек."

Или модерним жаргоном речено: кадa препустиш држави да ти реши економске проблеме... утом ће доћи сиромаштво твоје.

Некада није једноставно учити из историје, далеко је лакше поновити је...  isus-sinai