"Lažimo, lažimo, kćeri moja, dok god spasavamo ljudske živote."

[Danijela]

Drugi svetski rat: Odvažna opatica koja je sakrila 83 jevrejska deteta

Samostan na jugu Francuske je tajno pružio sklonište za 83 jevrejska deteta tokom Drugog svetskog rata.

 

Dve jevrejske devojčice iz Alzasa našle su se u velikoj opasnosti kad je Nemačka pre 80 godina okupirala Francusku. Ali dok su njihovi roditelji i mlađa sestra uhvaćeni i ubijeni, one su preživele - zajedno sa desetinama druge jevrejske dece - zahvaljujući hrabrosti opatice iz samostana blizu Tuluza.

Dvanaestogodišnja Helena Bah igrala se u bašti sa mlađom sestrom Idom, kad je videla kako se približava vojni kamion i utrčala u kuću.

Dve devojčice i njihova majka napustile su dom u Lorenu, u severoistočnoj Francuskoj, nakon nemačke okupacije u maju 1940. godine i počele da putuju ka "slobodnoj zoni" na jugu zemlje.

Da bi smanjili rizik od toga da čitava porodica bude uhvaćena, odlučeno je da njihov otac Aron i najstarija ćerka Ani krenu na put odvojeno.

Ali kad su Aron i Ani uhapšeni 1941. godine i odvedeni u zarobljenički logor kod Tura, Helenina majka je iznajmila kuću u blizini. Bile su tu i godinu dana kasnije, kad su se Nemci dovezli putem.

Helena i osmogodišnja Ida utrčale su u kuhinju da upozore majku.

"Moja majka nam je rekla da trčimo - da se sakrijemo u šumi", kaže Helena.

"Držala sam mlađu sestru za ruku, ali ona nije htela da pođe sa mnom. Želela je da se vrati majci. Mogla sam da čujem Nemce. Pustila sam joj ruku i ona je otrčala nazad."

 

 

Helenina i Anina majka Sesil Bah/BBC

 

Sama u šumi, Helena se krila sve dok nije osetila da je opasnost prošla.

Potom se odšunjala nazad do kuće i pronašla novac koji joj je majka ostavila na stolu.

"Znala je da ću se vratiti", kaže ona.

Helena je odsela kod prijateljice koju je stekla u kraju. Nikad više nije videla majku niti mlađu sestru.

 

Helenina starija sestra Ani takođe se za dlaku izvukla. Posle godinu dana provedenih u logoru kod Tura, uspela je da preskoči ogradu i pobegne.

Sa 16 godina, Ani je uspela da stigne do tetkine kuće u Tuluzu na jugu zemlje, ali čak ni tamo nije bila bezbedna.

Iako porodica njene tetke nije bila zvanično registrovana kao jevrejska i mogli su da se pretvaraju da su katolici, to nije bila opcija za Ani.

Jednog dana u jesen 1942. godine, policija je pozvonila na vratima.

"Naredili su: Pokažite nam vaš porodični album i svu vašu decu, želimo da ih proverimo!'", kaže ona.

"Sreća mog života bila je da je moja rođaka Ida otišla da kupi hleb - zato ponekad verujem u čuda. I zato je moja tetka rekla: ovo su Estela, Anri, Helena i, pokazavši na mene, Ida."

 

Nedugo nakon što je Ani stigla u Tuluz, njena tetka je primila pismo od Helene, iz njenog skrovišta kod Tura. Potom je organizovala njeno spasavanje.

I tako je jedne noći mlada žena iz francuskog Pokreta otpora Maki pokucala na vrata kuće u kojoj je Helena odsela.

"Rekla je da je došla da me pronađe, da pređemo liniju demarkacije", priseća se Helena. Da bi pokazala da joj mogu verovati, izvukla je fotografiju Helene koju joj je dala tetka.

Bilo je to teško putovanje. Mlada žena imala je lažne dokumente u kojima su ona i Helena opisane kao studentkinje, iako je Helena bila još jako mlada.

Zaustavljane su i saslušavane nekoliko puta.

"Slobodna zona" na jugu Francuske nije baš bila obećana zemlja. Vlada maršala Filipa Petena, sa sedištem u Višiju, donosila je anti-jevrejske zakone, dozvoljavala da se Jevreji hapse u Badenu i Alzas-Lorenu kako bi bili zatvarani na i oduzimala Jevrejima imovinu.

Dvadeset trećeg avgusta 1942. godine, nadbiskop Tuluza Žil-Žiro Salijež napisao je pismo sveštenstvu, zatraživši od njega da izrecituje pismo pastvi.

"U našoj biskupiji desile su se neke potresne scene", stajalo je u pismu.

"Deca, žene, muškarci, očevi i majke, tretiraju se kao niža bića. Članovi jedne porodice su razdvojeni jedni od drugih i odvezeni u nepoznatom pravcu. Jevreji su muškarci, Jevrejke su žene. Oni su pripadnici ljudske rase; oni su naša braća i sestre, baš kao i mnogi drugi. Jedan hrišćanin to nikad ne sme da zaboravi."

On je uložio protest kod vlasti iz Višija zbog njihove politike prema Jevrejima, dok je većina francuske katoličke hijerarhije ćutala.

Od 100 francuskih biskupa, on je bio jedan od svega šest koji su digli glas protiv nacističkog režima.

Saliježova poruka ostavila je snažan utisak na sestru Deniz Bergon, mladu igumaniju samostana Notr Dam de Masip u Kapdenjaku, 150 kilometara severoistočno od Tuluza.

 

"Taj poziv nas je sve duboko dirnuo i srca su nam ophrvale snažne emocije. Povoljna reakcija na ovo pismo bila je potvrda snage naše vere, iznad svih stranaka, iznad svih rasa", napisala je ona posle rata 1946. godine.

"Bio je to i čin patriotizma, jer štiteći potlačene mi smo pružali otpor progoniteljima."

Samostan je imao i internat, a sestra Deniz znala je da će biti moguće sakriti jevrejsku decu među njegovim katoličkim đacima.

Ali ona se plašila da će ugroziti opatice i zbog neiskrenosti na koju će biti primorani.

Njen vlastiti biskup podržavao je Petena, tako da je pisala nadbiskupu Saliježu tražeći od njega savet.

Ona je u svom dnevniku zabeležila njegov odgovor: "Lažimo, lažimo, kćeri moja, dok god spasavamo ljudske živote."

U zimu 1942. godine, sestra Deniz Bergon već je sakupljala jevrejsku decu koja se skrivala u pošumljenim dolinama i klisurama regiona oko Kapdenjaka, poznatog kao L'Averjon.

Kako se hapšenje Jevreja - koje su sprovodile nemačke trupe i, od 1943. godine, fašistička paravojna formacija Milicija Francuske - pojačavalo, broj jevrejske dece koja su se skrivala u samostanu na kraju je narastao na 83.

Među njima je bila i Ani Bah, čija je tetka shvatila da će ona tamo biti bezbednija nego u Tuluzu, a za njom je nedugo zatim stigla i Helena, koju je direktno u samostan odvela njena pratilja iz Pokreta otpora.

 

Helena se konačno osećala bezbednom, iako su je po dolasku ophrvale emocije.

"U početku me je madam Bergon odvela u sobu i trudila se da se osećam kao da su mi roditelji tu, pa mi je bila kao majka", kaže ona.

Istovremeno, počela je da je muči sudbina njene mlađe sestre Ide.

"Svake večeri prvo smo morali da uradimo domaći zadatak. I onda kad bismo ga završili, mogli smo da izađemo da se igramo.

"Stalno sam mislila na to da moja sestra nije pustila moju ruku, bila bi sa mnom u samostanu", kaže ona.

Drugi jevrejski izbeglica iz Alzas-Lorena bio je dečak po imenu Albert Sejfer, koja je bio nekoliko godina mlađi od sestara.

"Okruženi visokim zidinama, bili smo kao u tvrđavi", kaže on.

"Bili smo srećni. Zapravo nismo osećali rat, uprkos činjenici da je svuda oko nas vladala opasnost."

 

BBC

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Roditelji i njihovi staratelji slali bi decu sa novcem, nakitom ili drugim dragocenostima kako bi platili za staranje o njima, pre nego što bi dali sve od sebe da pobegnu iz Francuske.

Sestra Deniz vodila je strogu evidenciju.

"Od početka 1944. godine, hapšenja Jevreja počela su da budu stroža i brojnija", prisetila se ona 1946. godine.

"Molbe su stizale sa svih strana i dobili smo petnaestak devojčica, od kojih su neke pukim čudom uspele da pobegnu od Gestapoa."

Ona je dodala: "Ona su prosto postala naša deca i mi smo se obavezali da istrpimo sve što budemo morali kako bismo ih bezbedno vratili roditeljima."

Sem sestre Deniz, samo je direktorka škole Margarit Rokes, njen kapelan i dvoje drugih sestara znalo pravu istinu o poreklu dece.

Preostalih 11 opatica znalo je da su određeni broj dece izbeglice iz Alzas-Lorena, ali nisu znale da su ona Jevreji - a nisu ni zvaničnici koje je sestra Deniz sve više i više pritiskala za dozvole za sledovanja.

Dečje nepoznavanje katoličkih rituala pretilo je da ih razotkrije, ali smišljeno je objašnjenje.

"Došli smo sa istoka Francuske, mesta sa mnogo industrijskih gradova i mnogo radnika koji su bili komunisti", kaže Ani.

"Tako da smo se pretvarali da smo deca komunista koja ne znaju ništa o religiji."

Što je rat duže trajao, to je položaj dece postajao sve opasniji i sestru Deniz počeli su da brinu mogući pretresi.

"Iako su svi kompromitujući papiri i nakit porodica dece već bili sakriveni u najtajnovitijim kucima kuće, nismo se osećali bezbedno", napisala je ona u dnevniku 1946. godine.

"I tako, kasno noću, dok su svi u kući spavali, iskopali smo rupu za skrivene stvari u bašti samostana i zakopali najdublje što smo mogli sve što je moglo da nas kompromituje."

 

Prozor na građevini koja je nekad bila dečja spavaonica/BBC

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

U maju 1944. godine, ratom prekaljena elitna SS divizija poznata kao Das Rajh stigla je u ovaj kraj pravo s Istočnog fronta.

Negde u to vreme, Ani se seća da je pripadnik Pokreta otpora stigao sa zabrinjavajućim upozorenjem.

"Jednog dana oglasilo se zvonce. Budući da je sestra zadužena za vrata bila negde daleko, sama sam ih otvorila", kaže ona.

"Tu je stajao jedan mladić. Rekao je: 'Brzo! Moram da pričam sa vašom direktorkom! Veoma je hitno!'

"Čovek nam je rekao da smo razotkriveni. Raširila se vest o tome da manastir krije jevrejsku decu."

Sestra Deniz skovala je plan sa Pokretom otpora, koji je pristao da ispali hice upozorenja u vazduh ukoliko se neprijatelj bude približavao.

"Deca bi odlazila na spavanje, starija uparena sa mlađom, i čim čuju prvi pucanj u noći, u tišini ali u žurbi, morala bi da stignu do šume i prepuste kuću okupatoru", napisala je ona 1946. godine.

Ali ubrzo posle toga ona je odlučila da sakrije decu ne čekajući da se okupator pojavi. Jedna grupa, uključujući Ani, odvedena je u kapelu.

"Kapelan je bio snažan i mogao da je podigne klupe. Otvorio je vrata u podu. Mi smo se spustili tamo dole", kaže ona.

Mali podzemni prostor bio je 2,5 metara dugačak, a manje od 1,5 metra visok.

 

Ani pored tajnih podnih vrata u kapeli/BBC

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sedmoro dece provelo je pet dana zgureno tamo dole. Nisu mogla da se usprave niti da legnu da spavaju tokom dugih noći, a dopušteno im je samo na kratke periode u ranim jutarnjim časovima da vežbaju, piju, jedu i odlaze u toalet.

Vazduh je stizao kroz mali otvor koji je izlazio na dvorište.

"Posle pet dana provedenih tamo, više nije moglo da se izdrži", kaže Ani.

"Zamislite samo da su kaluđerice bile uhapšene", dodaje ona.

Ti dani provedeni pod zemljom obeležili su Ani za čitav život - ona od tada spava s upaljenim noćnim svetlom. Helena je imala sreće jer je bila smeštena kod jedne lokalne porodice.

Iako nije ušao u sam manastir, SS je ostavio tragove razaranja na njegovom pragu.

"Pronašli smo neke makisarde [članove Makija, francuskog pokreta otpora] koji su ubijeni i ostavljeni da leže na putu. Nemci su želeli da ih ostave tu za primer drugima kako ne bi pružali otpor", kaže Eni.

Sestra Deniz je želela da oda počast mrtvima i zamolila je Ani da joj pomogne da ostavi cveće na svakom od mrtvih tela.

U junu 1944. godine, Das Rajh je dobio naređenje da ide na sever da bi se pridružio kampanji za zaustavljanje savezničkog iskrcavanja u Normandiji.

Usput je učestvovao u dva masakra čiji je cilj bio da kazni meštane za makijevske aktivnosti u kraju.

Potom, kad je stigao u Normandiju, opkolila ga je američka Druga oklopna divizija i satrla - izgubili su 5.000 ljudi i više od 200 tenkova i drugih borbenih vozila.

Nakon što je jug Francuske oslobođen u avgustu 1944. godine, jevrejska deca polako su počela da napuštaju samostan.

Albert Sejfer se vratio kod porodice, uključujući oca, koji se živ vratio iz Aušvica. Ani i Helena nisu bile te sreće.

Iako je njihova tetka preživela, njihovi roditelji i mlađa sestra Ida ubijeni su u Aušvicu.

Ani se skrasila u Tuluzu, udala se, rodila decu i nedavno postala prabaka. I dalje se redovno viđa sa Albertom, koji sada ima 90 godina.

Helena se udala i rodila sina, skrasivši se u Ričmondu, u zapadnom Londonu. Sa 94 i 90 godina, dve sestre putuju između Londona i Tuluza da bi se posećivale što češće mogu.

 

Helena i Ani na ulazu u samostan/BBC

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

One sestru Deniz zovu "notr dam de la ger" - naša dama od rata.

Bile su tužne što su morale da se oproste od nje i redovno su je posećivale do kraja njenog života.

Dok su Anina deca bila mlada, ona bi ih često vodila sa sobom, kako bi održala ovaj period istorije živim za njih - kao stalni podsetnik na ono što je jevrejski narod pretrpeo.

Sestra Deniz je ostala u manastiru i nastavila da radi sve do smrti 2006. u 94. godini. Kasnije u životu pomagala deci u nepovoljnom položaju, a potom imigrantima iz Severne Afrike.

Njoj je 1980. godine Memorijalna ustanova za heroje i žrtve holokausta Jad Vašem dodelila titulu Pravednice među narodima.

Jedna ulica u Kapdenjaku nosi njeno ime, ali pored toga jedini spomenik u njenu čast nalazi se u krugu manastira.

 

Helena (levo), Ani (desno) sa sestrom Deniz kod spomenika - Albert Sejfer stoji pozadi/BBC

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Na njemu piše: "Ovo drvo kedra posađeno je ovde 5. aprila 1992. godine u znak sećanja na to što je 83 jevrejska deteta (između decembra 1942. i jula 1944. godine) spasila Deniz Bergon… na zahtev monsinjora Žila-Žiroa Saliježa, nadbiskupa Tuluza."

Spomenik se nalazi blizu mesta gde je sestra Deniz zakopala nakit, novac i sve dragocenosti koje su roditelji ostavili za sobom - a koje im je ona vratila, netaknute, nakon rata, kako bi im pomogla da ponovo zasnuju porodice.

 

Drugi svetski rat: Odvažna opatica koja je sakrila 83 jevrejska deteta

WWW.B92.NET

---

Samostan na jugu Francuske je tajno pružio sklonište za 83 jevrejska deteta tokom Drugog svetskog rata.