Претражи Живе Речи Утехе

Prema Lakanovoj teoriji, mi svoju ličnost oblikujemo projektujući je na druge ljude Da li ste se ikada zapitali šta se tačno dešava kada uđete u vezu sa nekim, a posle određenog vremena neki aspekti ličnosti te osobe počinju da vas nerviraju? Čuveni Žak Lakan, francuski psihoanalitičar i psihijatar, svojevremeno je osmislio takozvanu "teoriju ogledala" koja baca novu svetlost na ovu činjenicu koja se neizbežno dešava u svakoj vezi. Prema Lakanovoj teoriji, mi svoju ličnost oblikujemo projektujući je na druge ljude. Prema tome, naše socijalne veze su odraz onoga što sami volimo ili ne volimo. Kao što postoje delovi tela koji nam se ne sviđaju kada ih vidimo u ogledalu, tako postoje i aspekti ličnosti koje želimo da odbacimo. Osobine koje ne podnosimo kod drugih zapravo su povezane sa nama samima, makar simbolično. Jednostavnije rečeno, ono što nam se ne sviđa kod drugih, to svesno ili nesvesno vidimo i kod sebe.

Drugi svetski rat: Odvažna opatica koja je sakrila 83 jevrejska deteta Samostan na jugu Francuske je tajno pružio sklonište za 83 jevrejska deteta tokom Drugog svetskog rata. Dve jevrejske devojčice iz Alzasa našle su se u velikoj opasnosti kad je Nemačka pre 80 godina okupirala Francusku. Ali dok su njihovi roditelji i mlađa sestra uhvaćeni i ubijeni, one su preživele - zajedno sa desetinama druge jevrejske dece - zahvaljujući hrabrosti opatice iz samostana blizu Tuluza. Dvanaestogodišnja Helena Bah igrala se u bašti sa mlađom sestrom Idom, kad je videla kako se približava vojni kamion i utrčala u kuću. Dve devojčice i njihova majka napustile su dom u Lorenu, u severoistočnoj Francuskoj, nakon nemačke okupacije u maju 1940. godine i počele da putuju ka "slobodnoj zoni" na jugu zemlje. Da bi smanjili rizik od toga da čitava porodica bude uhvaćena, odlučeno je da njihov otac Aron i najstarija ćerka Ani krenu na put odvojeno. Ali kad su Aron i Ani uhapšeni 1941. godine i odvedeni u zarobljenički logor kod Tura, Helenina majka je iznajmila kuću u blizini. Bile su tu i godinu dana kasnije, kad su se Nemci dovezli putem. Helena i osmogodišnja Ida utrčale su u kuhinju da upozore majku. "Moja majka nam je rekla da trčimo - da se sakrijemo u šumi", kaže Helena. "Držala sam mlađu sestru za ruku, ali ona nije htela da pođe sa mnom. Želela je da se vrati majci. Mogla sam da čujem Nemce. Pustila sam joj ruku i ona je otrčala nazad." Helenina i Anina majka Sesil Bah/BBC Sama u šumi, Helena se krila sve dok nije osetila da je opasnost prošla. Potom se odšunjala nazad do kuće i pronašla novac koji joj je majka ostavila na stolu. "Znala je da ću se vratiti", kaže ona. Helena je odsela kod prijateljice koju je stekla u kraju. Nikad više nije videla majku niti mlađu sestru. Helenina starija sestra Ani takođe se za dlaku izvukla. Posle godinu dana provedenih u logoru kod Tura, uspela je da preskoči ogradu i pobegne. Sa 16 godina, Ani je uspela da stigne do tetkine kuće u Tuluzu na jugu zemlje, ali čak ni tamo nije bila bezbedna. Iako porodica njene tetke nije bila zvanično registrovana kao jevrejska i mogli su da se pretvaraju da su katolici, to nije bila opcija za Ani. Jednog dana u jesen 1942. godine, policija je pozvonila na vratima. "Naredili su: Pokažite nam vaš porodični album i svu vašu decu, želimo da ih proverimo!'", kaže ona. "Sreća mog života bila je da je moja rođaka Ida otišla da kupi hleb - zato ponekad verujem u čuda. I zato je moja tetka rekla: ovo su Estela, Anri, Helena i, pokazavši na mene, Ida." Nedugo nakon što je Ani stigla u Tuluz, njena tetka je primila pismo od Helene, iz njenog skrovišta kod Tura. Potom je organizovala njeno spasavanje. I tako je jedne noći mlada žena iz francuskog Pokreta otpora Maki pokucala na vrata kuće u kojoj je Helena odsela. "Rekla je da je došla da me pronađe, da pređemo liniju demarkacije", priseća se Helena. Da bi pokazala da joj mogu verovati, izvukla je fotografiju Helene koju joj je dala tetka. Bilo je to teško putovanje. Mlada žena imala je lažne dokumente u kojima su ona i Helena opisane kao studentkinje, iako je Helena bila još jako mlada. Zaustavljane su i saslušavane nekoliko puta. "Slobodna zona" na jugu Francuske nije baš bila obećana zemlja. Vlada maršala Filipa Petena, sa sedištem u Višiju, donosila je anti-jevrejske zakone, dozvoljavala da se Jevreji hapse u Badenu i Alzas-Lorenu kako bi bili zatvarani na i oduzimala Jevrejima imovinu. Dvadeset trećeg avgusta 1942. godine, nadbiskop Tuluza Žil-Žiro Salijež napisao je pismo sveštenstvu, zatraživši od njega da izrecituje pismo pastvi. "U našoj biskupiji desile su se neke potresne scene", stajalo je u pismu. "Deca, žene, muškarci, očevi i majke, tretiraju se kao niža bića. Članovi jedne porodice su razdvojeni jedni od drugih i odvezeni u nepoznatom pravcu. Jevreji su muškarci, Jevrejke su žene. Oni su pripadnici ljudske rase; oni su naša braća i sestre, baš kao i mnogi drugi. Jedan hrišćanin to nikad ne sme da zaboravi." On je uložio protest kod vlasti iz Višija zbog njihove politike prema Jevrejima, dok je većina francuske katoličke hijerarhije ćutala. Od 100 francuskih biskupa, on je bio jedan od svega šest koji su digli glas protiv nacističkog režima. Saliježova poruka ostavila je snažan utisak na sestru Deniz Bergon, mladu igumaniju samostana Notr Dam de Masip u Kapdenjaku, 150 kilometara severoistočno od Tuluza. "Taj poziv nas je sve duboko dirnuo i srca su nam ophrvale snažne emocije. Povoljna reakcija na ovo pismo bila je potvrda snage naše vere, iznad svih stranaka, iznad svih rasa", napisala je ona posle rata 1946. godine. "Bio je to i čin patriotizma, jer štiteći potlačene mi smo pružali otpor progoniteljima." Samostan je imao i internat, a sestra Deniz znala je da će biti moguće sakriti jevrejsku decu među njegovim katoličkim đacima. Ali ona se plašila da će ugroziti opatice i zbog neiskrenosti na koju će biti primorani. Njen vlastiti biskup podržavao je Petena, tako da je pisala nadbiskupu Saliježu tražeći od njega savet. Ona je u svom dnevniku zabeležila njegov odgovor: "Lažimo, lažimo, kćeri moja, dok god spasavamo ljudske živote." U zimu 1942. godine, sestra Deniz Bergon već je sakupljala jevrejsku decu koja se skrivala u pošumljenim dolinama i klisurama regiona oko Kapdenjaka, poznatog kao L'Averjon. Kako se hapšenje Jevreja - koje su sprovodile nemačke trupe i, od 1943. godine, fašistička paravojna formacija Milicija Francuske - pojačavalo, broj jevrejske dece koja su se skrivala u samostanu na kraju je narastao na 83. Među njima je bila i Ani Bah, čija je tetka shvatila da će ona tamo biti bezbednija nego u Tuluzu, a za njom je nedugo zatim stigla i Helena, koju je direktno u samostan odvela njena pratilja iz Pokreta otpora. Helena se konačno osećala bezbednom, iako su je po dolasku ophrvale emocije. "U početku me je madam Bergon odvela u sobu i trudila se da se osećam kao da su mi roditelji tu, pa mi je bila kao majka", kaže ona. Istovremeno, počela je da je muči sudbina njene mlađe sestre Ide. "Svake večeri prvo smo morali da uradimo domaći zadatak. I onda kad bismo ga završili, mogli smo da izađemo da se igramo. "Stalno sam mislila na to da moja sestra nije pustila moju ruku, bila bi sa mnom u samostanu", kaže ona. Drugi jevrejski izbeglica iz Alzas-Lorena bio je dečak po imenu Albert Sejfer, koja je bio nekoliko godina mlađi od sestara. "Okruženi visokim zidinama, bili smo kao u tvrđavi", kaže on. "Bili smo srećni. Zapravo nismo osećali rat, uprkos činjenici da je svuda oko nas vladala opasnost." BBC Roditelji i njihovi staratelji slali bi decu sa novcem, nakitom ili drugim dragocenostima kako bi platili za staranje o njima, pre nego što bi dali sve od sebe da pobegnu iz Francuske. Sestra Deniz vodila je strogu evidenciju. "Od početka 1944. godine, hapšenja Jevreja počela su da budu stroža i brojnija", prisetila se ona 1946. godine. "Molbe su stizale sa svih strana i dobili smo petnaestak devojčica, od kojih su neke pukim čudom uspele da pobegnu od Gestapoa." Ona je dodala: "Ona su prosto postala naša deca i mi smo se obavezali da istrpimo sve što budemo morali kako bismo ih bezbedno vratili roditeljima." Sem sestre Deniz, samo je direktorka škole Margarit Rokes, njen kapelan i dvoje drugih sestara znalo pravu istinu o poreklu dece. Preostalih 11 opatica znalo je da su određeni broj dece izbeglice iz Alzas-Lorena, ali nisu znale da su ona Jevreji - a nisu ni zvaničnici koje je sestra Deniz sve više i više pritiskala za dozvole za sledovanja. Dečje nepoznavanje katoličkih rituala pretilo je da ih razotkrije, ali smišljeno je objašnjenje. "Došli smo sa istoka Francuske, mesta sa mnogo industrijskih gradova i mnogo radnika koji su bili komunisti", kaže Ani. "Tako da smo se pretvarali da smo deca komunista koja ne znaju ništa o religiji." Što je rat duže trajao, to je položaj dece postajao sve opasniji i sestru Deniz počeli su da brinu mogući pretresi. "Iako su svi kompromitujući papiri i nakit porodica dece već bili sakriveni u najtajnovitijim kucima kuće, nismo se osećali bezbedno", napisala je ona u dnevniku 1946. godine. "I tako, kasno noću, dok su svi u kući spavali, iskopali smo rupu za skrivene stvari u bašti samostana i zakopali najdublje što smo mogli sve što je moglo da nas kompromituje." Prozor na građevini koja je nekad bila dečja spavaonica/BBC U maju 1944. godine, ratom prekaljena elitna SS divizija poznata kao Das Rajh stigla je u ovaj kraj pravo s Istočnog fronta. Negde u to vreme, Ani se seća da je pripadnik Pokreta otpora stigao sa zabrinjavajućim upozorenjem. "Jednog dana oglasilo se zvonce. Budući da je sestra zadužena za vrata bila negde daleko, sama sam ih otvorila", kaže ona. "Tu je stajao jedan mladić. Rekao je: 'Brzo! Moram da pričam sa vašom direktorkom! Veoma je hitno!' "Čovek nam je rekao da smo razotkriveni. Raširila se vest o tome da manastir krije jevrejsku decu." Sestra Deniz skovala je plan sa Pokretom otpora, koji je pristao da ispali hice upozorenja u vazduh ukoliko se neprijatelj bude približavao. "Deca bi odlazila na spavanje, starija uparena sa mlađom, i čim čuju prvi pucanj u noći, u tišini ali u žurbi, morala bi da stignu do šume i prepuste kuću okupatoru", napisala je ona 1946. godine. Ali ubrzo posle toga ona je odlučila da sakrije decu ne čekajući da se okupator pojavi. Jedna grupa, uključujući Ani, odvedena je u kapelu. "Kapelan je bio snažan i mogao da je podigne klupe. Otvorio je vrata u podu. Mi smo se spustili tamo dole", kaže ona. Mali podzemni prostor bio je 2,5 metara dugačak, a manje od 1,5 metra visok. Ani pored tajnih podnih vrata u kapeli/BBC Sedmoro dece provelo je pet dana zgureno tamo dole. Nisu mogla da se usprave niti da legnu da spavaju tokom dugih noći, a dopušteno im je samo na kratke periode u ranim jutarnjim časovima da vežbaju, piju, jedu i odlaze u toalet. Vazduh je stizao kroz mali otvor koji je izlazio na dvorište. "Posle pet dana provedenih tamo, više nije moglo da se izdrži", kaže Ani. "Zamislite samo da su kaluđerice bile uhapšene", dodaje ona. Ti dani provedeni pod zemljom obeležili su Ani za čitav život - ona od tada spava s upaljenim noćnim svetlom. Helena je imala sreće jer je bila smeštena kod jedne lokalne porodice. Iako nije ušao u sam manastir, SS je ostavio tragove razaranja na njegovom pragu. "Pronašli smo neke makisarde [članove Makija, francuskog pokreta otpora] koji su ubijeni i ostavljeni da leže na putu. Nemci su želeli da ih ostave tu za primer drugima kako ne bi pružali otpor", kaže Eni. Sestra Deniz je želela da oda počast mrtvima i zamolila je Ani da joj pomogne da ostavi cveće na svakom od mrtvih tela. U junu 1944. godine, Das Rajh je dobio naređenje da ide na sever da bi se pridružio kampanji za zaustavljanje savezničkog iskrcavanja u Normandiji. Usput je učestvovao u dva masakra čiji je cilj bio da kazni meštane za makijevske aktivnosti u kraju. Potom, kad je stigao u Normandiju, opkolila ga je američka Druga oklopna divizija i satrla - izgubili su 5.000 ljudi i više od 200 tenkova i drugih borbenih vozila. Nakon što je jug Francuske oslobođen u avgustu 1944. godine, jevrejska deca polako su počela da napuštaju samostan. Albert Sejfer se vratio kod porodice, uključujući oca, koji se živ vratio iz Aušvica. Ani i Helena nisu bile te sreće. Iako je njihova tetka preživela, njihovi roditelji i mlađa sestra Ida ubijeni su u Aušvicu. Ani se skrasila u Tuluzu, udala se, rodila decu i nedavno postala prabaka. I dalje se redovno viđa sa Albertom, koji sada ima 90 godina. Helena se udala i rodila sina, skrasivši se u Ričmondu, u zapadnom Londonu. Sa 94 i 90 godina, dve sestre putuju između Londona i Tuluza da bi se posećivale što češće mogu. Helena i Ani na ulazu u samostan/BBC One sestru Deniz zovu "notr dam de la ger" - naša dama od rata. Bile su tužne što su morale da se oproste od nje i redovno su je posećivale do kraja njenog života. Dok su Anina deca bila mlada, ona bi ih često vodila sa sobom, kako bi održala ovaj period istorije živim za njih - kao stalni podsetnik na ono što je jevrejski narod pretrpeo. Sestra Deniz je ostala u manastiru i nastavila da radi sve do smrti 2006. u 94. godini. Kasnije u životu pomagala deci u nepovoljnom položaju, a potom imigrantima iz Severne Afrike. Njoj je 1980. godine Memorijalna ustanova za heroje i žrtve holokausta Jad Vašem dodelila titulu Pravednice među narodima. Jedna ulica u Kapdenjaku nosi njeno ime, ali pored toga jedini spomenik u njenu čast nalazi se u krugu manastira. Helena (levo), Ani (desno) sa sestrom Deniz kod spomenika - Albert Sejfer stoji pozadi/BBC Na njemu piše: "Ovo drvo kedra posađeno je ovde 5. aprila 1992. godine u znak sećanja na to što je 83 jevrejska deteta (između decembra 1942. i jula 1944. godine) spasila Deniz Bergon… na zahtev monsinjora Žila-Žiroa Saliježa, nadbiskupa Tuluza." Spomenik se nalazi blizu mesta gde je sestra Deniz zakopala nakit, novac i sve dragocenosti koje su roditelji ostavili za sobom - a koje im je ona vratila, netaknute, nakon rata, kako bi im pomogla da ponovo zasnuju porodice. Drugi svetski rat: Odvažna opatica koja je sakrila 83 jevrejska deteta WWW.B92.NET Samostan na jugu Francuske je tajno pružio sklonište za 83 jevrejska deteta tokom Drugog svetskog rata.

Krhkost ljudske memorije Pamćenje je pogrešivo. Memorija je krhko. Pamćenje prestaje u sadašnjem trenutku jer je ono sve što ste ikada proživeli, osetili, videli i čuli do ovog momenta. Svako poseduje svoj set sećanja. Ponekad deluje nepotrebno da se objektivno pridržavamo neke istine ili nekog događaja, sve dok uspevamo da očuvamo suštinu našeg iskustva. Pisci maestralno moraju da ovladaju veštinom kreiranja živopisne slike, ali kada su u pitanju memoaristi, odlučivanje o tome šta i kako nešto treba zapamtiti predstavlja pravi izazov. Veoma često, pisana ili samo izgovorena priča, jeste kombinacija fikcije i nefikcije. Na primer, kada ljudi pišu svoje memoare, oni istinu prenose najbolje što mogu. Ipak, pamćenje ima svoje začkoljice i ponekad ne možemo da ga prizovemo kako bismo to možda želeli. Normalno, ono čega se prisetimo zavisi od toga kako smo se osećali povodom određenog iskustva. Često sam razmisljala o konceptu memorije u poslednje vreme. To je verovatno povezano sa činjenicom da držim čas na kom podučavam pisanje memoara, da imam majku koja polako postaje senilna, ili zato što mi se toliko ljudi žali da preispituje prirodu i verodostojnost sopstvenih sećanja. Možda sveprisutne društvene mreže polako slabe našu sposobnost da usmerimo pažnju na neku određenu stvar. Ono što zaboravljamo nije uvek previše važno – možda se ne sećamo gde smo ostavili neki predmet, na primer ključeve, ili gde smo bili kada smo poslednji put proćaskali sa poznanikom.

Veštački um (Vikipedija) Prosvetiteljstvo je začeto filozofskim uvidima koji su se proširili uz pomoć nove tehnologije. Danas se krećemo u suprotnom smeru. Istina postaje relativna. Informacije prete da savladaju mudrost. Dr Henri Kisindžer Pre tri godine, na jednoj konferenciji o transatlantskim pitanjima, u agendi se pojavila i tema veštačke inteligencije. Malo mi je falilo da propustim tu sesiju – pošto se nalazila izvan mojih uobičajenih interesovanja – ali me je početak prezentacije zadržao na stolici. Govornik je opisao rad kompjuterskog programa koji će uskoro moći da se nadmeće sa svetskim prvacima u igri go. Bio sam začuđen da bi kompjuter mogao da ovlada goom, koji je kompleksniji od šaha. U njemu svaki igrač poseduje 181 ili 180 kamenčića (u zavisnosti od boje koju odabere) naizmenično razmeštenih na prethodno praznoj tabli, a pobeda ide onoj strani koja, donoseći bolje strateške odluke, parališe protivnika efektivnijom kontrolom teritorije. Da li će ove mašine naučiti da međusobno komuniciraju? Kako će donositi odluke pred mnoštvom opcija? Da li je moguće da ljudska istorija doživi sudbinu Inka koji su se suočili sa španskom kulturom koja je bila van okvira njihovog razumevanja i na koju su gledali sa strahopoštovanjem? Da li smo na ivici nove faze ljudske istorije? Govornik je insistirao da se ova sposobnost ne može programirati. Njegova mašina je, kako je rekao, ovladala veštinom igranja time što je samu sebe uvežbala. Poznajući osnovna pravila goa, kompjuter je odigrao bezbroj igara protiv samog sebe, učeći na sopstvenim greškama i tako unapređujući svoje algoritme. U toku tog procesa je prevazišao veštine svojih ljudskih mentora. I zaista, u mesecima nakon ovog govora, AI program nazvan „alfa-go”ubedljivo je pobedio najveće svetske go igrače. Internet nagoveštaj Dok sam slušao kako govornik slavi ovaj tehnički progres, moje iskustvo istoričara i povremenog državnika me je nateralo da se zamislim. Kakve će biti istorijske posledice mašina koje podučavaju same sebe – mašina koje stiču znanje procesima svojstvenim samo njima i primenjuju ga za ciljeve koji potencijalno ostaju van okvira ljudskog razumevanja. Da li će ove mašine naučiti da međusobno komuniciraju? Kako će donositi odluke pred mnoštvom opcija? Da li je moguće da ljudska istorija doživi sudbinu Inka koji su se suočili sa španskom kulturom koja je bila van okvira njihovog razumevanja i na koju su gledali sa strahopoštovanjem? Da li smo na ivici nove faze ljudske istorije? Svestan svog nedostatka tehničke kompententnosti na ovom polju, organizovao sam određeni broj neformalnih dijaloga na ovu temu, uz savete i saradnju pomoćnika stručnih za tehnologiju i društvene nauke. Ove diskusije su samo uvećale moju zabrinutost. Do sada je tehnološko dostignuće koje je najviše promenilo kurs moderne istorije bio pronalazak štampe u 15. veku, čime je omogućeno da potraga za empirijskim znanjem zameni liturgijsku doktrinu, a doba razuma postepeno potisne doba religije. Individualno shvatanje i naučno znanje su zamenili veru kao osnovni kriterijum ljudske svesti. Informacije su skladištene i sistematizovane u sve većim bibliotekama. Doba razuma je začelo misli i dela koja su oblikovala naš savremeni svetski poredak. Ali taj poredak je sada u previranju pred novom, brišućom tehnološkom revolucijom čije posledice nismo uspeli u potpunosti da shvatimo, a čija bi kulminacija mogao biti svet koji se oslanja na mašine koje pokreću podaci i algoritmi bez ograničenja etičkih ili filozofskih normi. Preplavljeni mnoštvom mišljenja preko društvenih mreža, korisnici su pošteđeni introspekcije, a mnogi tehnofili zapravo koriste internet samo da bi izbegli usamljnost koja ih užasava. Doba interneta u kojem već živimo daje rane nagoveštaje nekih pitanja i problema koja će AI (veštačka inteligencija) učiniti još akutnijim. Prosvetiteljstvo je nastojalo da potčini tradicionalne običaje oslobođenom, analitičkom ljudskom razumu. Svrha interneta je da ratifikuje znanje kroz akumulaciju i manipulaciju neprekidno rastućim obimom podataka. Ljudska spoznaja gubi svoj personalni karakter. Pojedinici se pretvaraju u podatke, a podaci počinju da vladaju. Korisnici interneta daju prednost pribavljanju i manipulisanju informacijama nad kontekstualizacijom ili konceptualizacijom njihovog značenja. Retko proučavaju istoriju ili filozofiju i po pravilu zahtevaju informacije koje korespondiraju sa njihovim neposrednim praktičnim potrebama. U tom procesu, algoritmi pretraživača stiču kapacitet da predvide preferencije pojedinačnih klijenata, personalizuju rezultate i učine ih dostupnim drugim interesentima za političke ili komercijalne svrhe. Istina postaje relativna. Informacije prete da savladaju mudrost. Preplavljeni mnoštvom mišljenja preko društvenih mreža, korisnici su pošteđeni introspekcije, a mnogi tehnofili zapravo koriste internet samo da bi izbegli usamljnost koja ih užasava. Svi ovi pritisci slabe moralnu čvrstinu neophodnu za razvoj i održavanje uverenja koja se mogu steći samo koračanjem stazama usamljenosti, što i jeste suština kreativnosti. Naročito je izražen uticaj internet tehnologije na politiku. Sposobnost ciljanja mikro grupa je razbila pređašnji konsenzus o prioritetima, omogućujući fokus na partikularizovane ciljeve i probleme. Političkim liderima, savladanim pritiscima različitih društvenih grupa, uskraćeno je vreme za razmišljanje o kontekstu, čime se smanjuje i prostor za razvoj vizije. Akcenat digitalnog doba na brzini blokira promišljanje, njegov podsticaj daje prednost radikalnom nad promišljenim, njegove vrednosti su oblikovane konsenzusom podgrupa, a ne introspekcijom. Uprkos svim svojim dostignućima, ono preti da se okrene protiv sebe, budući da njegova nametljivost nadmašuje njegove prednosti. Kako su internet i uvećana kompjuterska moć olakšali akumulaciju i analizu ogromnih količina podataka, ljudskom razumu su se otvorili vidici bez presedana. Verovatno najvažnija od njih je perspektiva proizvodnje veštačke inteligencije – tehnologije sposobne da pronađe i reši kompleksne, naizgled apstraktne probleme, kroz procese koji izgledaju kao replika onih u ljudskom umu. Veštačka inteligencija Ovo je daleko više od automatizacije kakvu poznajemo. Automatizacija se bavi sredstvima, ona ostvaruje unapred predodređene ciljeve kroz racionalizaciju ili mehanizaciju instrumenata za njihovo postizanje. Veštačka inteligencija se, sa druge strane, bavi ciljevima, ona postavlja svoje ciljeve. AI je suštinski nestabilna u onoj meri u kojoj su njena dostignuća samostalno oblikovana. AI sistemi su tokom svojih operacija u stanju konstantnog pribavljanja i momentalnog analiziranja novih podataka, a potom na osnovu tih analiza nastoje da se samousavrše. Na ovaj način veštačka inteligencija razvija sposobnost za koju se ranije smatralo da pripada samo ljudskim bićima. Ona pravi strateške odluke o budućnosti, neke bazirane na podacima u formi fiksnog koda (na primer pravila igre), a neke bazirane na podacima koje samostalno sakuplja (na primer igranjem milion partija iste te igre). Automobil bez vozača ilustruje razlike između delovanja tradicionalnih kompjutera koje kontrolišu ljudi a pokreće softver i univerzuma kojim AI nastoji da ovlada. Vožnja automobila zahteva procene brojnih situacija koje je nemoguće predvideti i samim tim nemoguće unapred programirati. Šta bi se desilo, da se poslužimo poznatim hipotetičkim primerom, ako bi takav automobil sticajem okolnosti bio prinuđen da bira između toga da ubije penzionera ili da ubije dete? Koga bi odabrao? Zašto? Kojim faktorima bi dao prednost? I da li bi mogao da objasni svoj rezon? Ukoliko bi bio priupitan (i sposoban da komunicira), njegov iskreni odgovor bi verovatno bio: ,,Ne znam (jer pratim matematičke, a ne ljudske principe)”, ili ,,Ne biste razumeli (jer sam naučen da se ponašam na određeni način, ali ne i da ga objašnjavam)”. Uprkos tome, sve su prilike da će automobili bez vozača odneti prevagu na putevima za svega desetak godina. Sve veći procenat ljudskih aktivnosti će u doglednoj budućnosti biti pokrenut algoritmima veštačke inteligencije.Ali ovi algoritmi, budući da su matematičke interpretacije posmatranih podataka, ne objašnjavaju fundamentalnu realnost koja ih proizvodi. Naučno istraživanje veštačke inteligencije, koje je do sada bilo ograničeno na određene oblasti delovanja, sada pokušava da iznedri ,,generalno inteligentnu”AI, sposobnu za izvršavanje zadataka u nekolicini oblasti. Sve veći procenat ljudskih aktivnosti će u doglednoj budućnosti biti pokrenut algoritmima veštačke inteligencije. Ali ovi algoritmi, budući da su matematičke interpretacije posmatranih podataka, ne objašnjavaju fundamentalnu realnost koja ih proizvodi. Paradoksalno, dok svet postaje sve transparentniji, istovremeno postaje i sve misteriozniji. Šta će odlikovati taj novi svet u odnosu na onaj koji smo poznavali? Kako ćemo živeti u njemu? Kako ćemo upravljati AI tehnologijom, unaprediti je, ili jednostavno sprečiti da čini zlo koje bi moglo da kulminira najzlokobnijom brigom: da će AI, ovladavajući pojedinim sposobnostima brže i kompletnije nego ljudi, vremenom umanjiti ljudsku kompetenciju i ljudsko iskustvo, pretvarajući ih u puke podatke. Veštačka inteligencija će vremenom doneti neverovatne koristi medicini, obezbeđivanju čistih energija, ekološkim pitanjima i mnogim drugim oblastima. Ali upravo zato što AI pravi procene povodom evoluirajuće, još neutvrđene budućnosti, neizvesnost i dvosmislenost su neizbežni u njenim rezultatima. Postoje tri oblasti naročite zabrinutosti. Tri glavne strepnje Prva je da bi AI mogla da ostvari neželjene rezultate. Naučna fantastika je zamislila scenarije u kojim se AI okreće protiv svojih kreatora. Izvesnija je opasnost da će AI pogrešno razumeti ljudska uputstva usled svog inherentnog odsustva konteksta. Poznati nedavni primer je AI čet-bot nazvan Tej, napravljen da vodi druželjubive razgovore u obrascima izražavanja devetnaestogodišnje devojke. Ali mašina se pokazala nesposobnom da odredi imperative ,,druželjubivog”i ,,razumnog”govora koji su njeni kreatori instalirali i umesto toga je postala rasistička, seksistička i na druge načine zapaljiva u svojim odgovorima. Neki tehnološki eksperti tvrde da je eksperiment bio loše osmišljen i loše izveden, ali on ilustruje osnovnu neizvesnost – u kojoj je meri moguće osposobiti AI da razume kontekst iz kog se informiše o svojim potezima? Koji medijum je mogao da pomogne Tej da sebi definiše ,,uvredljivo”– reč o čijem značenju ni ljudi nemaju univerzalnu saglasnost? Možemo li u ranoj fazi detektovati i korigovati AI program koji deluje izvan okvira naših očekivanja? Ili će AI, prepušten sebi, neizbežno razvijati sitne devijacije koje bi vremenom mogle da eskaliraju u katastrofalni ishod? Druga strepnja je da bi u dostizanju nameravanih ciljeva AI mogao da promeni ljudski misaoni proces i ljudske vrednosti. „Alfa-go”je pobedio svetske go šampione pravljenjem strateških poteza bez presedana – poteza koje ljudi nisu predvideli i koje još uvek nisu naučili da uspešno savladaju. Da li su ovi potezi izvan kapaciteta ljudskog mozga? Ili bi ljudi mogli da ih nauče sada kada ih je novi šampion demonstrirao? Pre nego što je AI počela da igra go, sama igra je imala različite, višeslojne svrhe: igrač nije samo nastojao da pobedi, nego i da nauči nove strategije potencijalno primenjive i u drugim životnim oblastima. Sa druge strane, veštačka inteligencija poznaje samo jedan cilj – da pobedi. Ona procesu učenja ne pristupa konceptualno, već matematički, marginalnim podešavanjima svojih algoritama. Tako je pri učenju kako da pobedi u gou, igrajući na načine različite od onih koje primenjuju ljudi, AI promenila i prirodu igre i njene efekte. Da li ovo jednosmerno insistiranje na dominiranju karakteriše celokupni fenomen veštačke inteligencije? Da li želimo da se deca uče vrednostima kroz diskurs sa nepovezanim algoritmima? Da li bi trebalo da štitimo privatnost ograničavanjem veštačke inteligencije da uči o onima koji je propituju? Kako da postignemo ove ciljeve? Drugi AI projekti rade na modifikovanju ljudske misli kroz razvoj uređaja sposobnih za generisanje čitavog niza odgovora na ljudska pitanja. Izvan faktografskih pitanja (kolika je temperatura napolju?), ona pitanja o prirodi realnosti i značenju života stvaraju dublje probleme. Da li želimo da se deca uče vrednostima kroz diskurs sa nepovezanim algoritmima? Da li bi trebalo da štitimo privatnost ograničavanjem veštačke inteligencije da uči o onima koji je propituju? Kako da postignemo ove ciljeve? Ako AI uči eksponencijalno brže nego ljudi, moramo očekivati da će – takođe eksponencijalno – ubrzati i proces provere grešaka po kojem ljudi generalno donose odluke – AI će činiti greške brže i u većoj meri nego što to čine ljudi. Kako istraživači koji se bave proučavanjem veštačke inteligencije često navode, ublažavanje tih grešaka ubacivanjem u program ograda koje zahtevaju etičke ili razumne ishode bi moglo da se pokaže nemogućim. Čitave akademske discipline su nastale iz nesposobnosti čovečanstva da se složi povodom toga kako da definiše te termine. Da li bi AI trebalo da postane njihov arbitar? Treće, AI bi mogao da ostvari predviđene ciljeve, ali da ne bude u stanju da objasni rezon iza svojih zaključaka. U pojedniim oblastima – prepoznavanju obrazaca, analizama velikih baza podataka, igricama – sposobnosti AI već prevazilaze one ljudske. Ukoliko njena kompjuterska moć nastavi da se rapidno usložnjava, AI bi uskoro mogla da optimizuje situacije na načine koji su u najboljem slučaju marginalno, a verovatno i značajno različiti od onoga kako bi ih optimizovali ljudi. Da li će AI na tom nivou biti u stanju da objasni – na način koji su ljudi u stanju da razumeju – zašto su njene akcije optimalne? Ili će donošenje odluka veštačke inteligencije prevazići sposobnosti objašnjavanja ljudskog jezika i razuma? Kroz čitavu ljudsku istoriju civilizacije su stvarale načine da objasne svet oko sebe – u srednjem veku religijom, u prosvetiteljstvu razumom, u 19. veku istorijom, u 20. veku ideologijom. Najteže i najvažnije pitanje o svetu u koji smo se zaputili jestešta će se desiti sa ljudskom svesnošću ukoliko njena snaga objašnjavanja bude prevaziđena od strane veštačke inteligencije, a društva više ne budu u stanju da u kategorijama koje su im jasne interpretiraju svet koji nastanjuju? Proces samoučenja Kako će se definisati svest u svetu mašina koje svode ljudsko iskustvo na matematičke podatke interpretirane njihovom memorijom? Ko je odgovoran za postupke veštačke inteligencije? Kako bi odgovornost za njene greške trebalo da bude utvrđena? Može li uopšte pravni sistem koji su stvorili ljudi da održi korak sa aktivnostima stvorenim veštačkom inteligencijom sposobnom da ih nadmaši i nadmudri? Konačno, termin ,,veštačka inteligencija”je možda pogrešan. Svakako, ove mašine mogu da reše kompleksne, naizgled apstraknte probleme koji su se ranije povinovali jedino ljudskoj kogniciji. Ali ono što one čine na jedinstven način nije klasično razmišljanje kakvo smo do sada poznavali; to je zapravo pamćenje i računanje bez presedana. Zbog njene superiornosti u ovim poljima, veštačka inteligencija može da pobedi u bilo kojoj igri koja joj je dodeljena. Ali za naše ljudske potrebe, svrha igara nije samo u pobeđivanju, nego u razmišljanju. Tretiranjem matematičkih procesa kao da su misaoni procesi, bilo da pokušavamo da ih oponašamo ili da jednostavno prihvatamo njihove rezultate, u opasnosti smo da izgubimo svojstvo koje je suština ljudske spoznaje. Ako je „alfa-zirou”bio u stanju da postigne ovakvu veštinu tako brzo, dokle će AI stići za par godina? Kakve će biti posledice na ljudsku kogniciju generalno? Kakva je uloga etike u ovom procesu, koji se u suštini sastoji od ubrzanog donošenja odluka? Implikacije ove evolucije je pokazao nedavno stvoreni program „alfa-zirou”, koji igra šah na nivou superiornom za velemajstore šaha i u stilu do sada neviđenom u istoriji te igre. Program je samostalno, za svega nekoliko sati igre sa samim sobom, ostvario nivo veštine za koji je ljudskim bićima bilo potrebno 1.500 godina. Samo su osnovna pravila igre bila pružena „alfa-zirou”. Ni ljudska bića, ni podaci koje su stvorili ljudi nisu bili deo njegovog procesa samoučenja. Ako je „alfa-zirou”bio u stanju da postigne ovakvu veštinu tako brzo, dokle će AI stići za par godina? Kakve će biti posledice na ljudsku kogniciju generalno? Kakva je uloga etike u ovom procesu, koji se u suštini sastoji od ubrzanog donošenja odluka? Tipično, bavljenje ovim pitanjima je prepušteno tehnolozima i inteligenciji povezanih naučnih oblasti. Filozofi i drugi društvenjaci koji su pomagali u oblikovanju prethodnih koncepata svetskog poretka su u nepovoljnijem položaju, bez znanja o mehanizmima AI ili prezadivljeni njenim kapacitetima. Naučni svet je posvećen istraživanju tehničkih mogućnosti svojih dostignuća, a tehnološki svet je preokupiran komercijalnim horizontima veličanstvenih dimenzija. Namera oba ova sveta je da pomeraju granice otkrića umesto da ih razumeju. A vlade, sudeći po tome kako su se do sada bavile ovim pitanjem, više su zainteresovana za primenu veštačke inteligencije u bezbednosnim i obaveštajnim domenima nego za istraživanje procesa transformisanja čovečanstva koju ona izaziva. Prosvetiteljstvo je otpočelo sa suštinski filozofskim uvidima koji su se proširili uz pomoć nove tehnologije. Naše vreme se kreće u suprotnom smeru. Stvorilo je potencijalno dominantnu tehnologiju u potrazi za vodećom filozofijom. Druge države su veštačku inteligenciju pretvorile u glavni nacionalni projekat. Sjedinjene Države još nisu kao država sistematski istražile njen pun obim, proučile njene posledice, ili započele proces ultimativnog učenja. Ovome treba dati značaj visokog nacionalnog prioriteta, i to pre svega sa stanovišta odnosa AI i humanističkih tradicija. Stvaraoci veštačke inteligencije, neiskusni u politici i filozofiji onoliko koliko sam ja u tehnologiji, trebalo bi sebi da postave neka od pitanja koja sam ovde pokrenuo, kako bi odgovore na njih mogli da ugrade u svoje inženjerske napore. Američka vlada bi trebalo da razmotri stvaranje predsedničke komisije istaknutih mislilaca koji bi pomogli u razvoju nacionalne vizije. Jedno je sigurno: ukoliko uskoro ne započnemo napore u ovom smeru, neće proći mnogo vremena pre nego što ćemo shvatiti da smo ih započeli prekasno. (Henri Kisindžer je služio kao savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar u mandatima predsednika Ričarda Niksona i Džeralda Forda). (Izvor Novi Standard) http://galaksijanova.rs/kraj-ljudske-spoznaje/?script=lat