,,Putuj igumane i ne misli na manastir” – o postojanju nesvesnih obrazaca življenja

[J_a_n_a]

пре 1 минут, Драшко рече

Zar nije ispovest već jedna vrsta samospoznaje?

Upravo to. Ako ne prepoznamo svoje mane kolika je šansa da ćemo ih korigovati i postati bolji...

[slovoA]

пре 24 минута, Драшко рече

Zar nije ispovest već jedna vrsta samospoznaje?

Pa i sa sobom kad nešto raščistimo zar nije to otvaranje za Blagodat?

Jel ima neko neko iskustvo slično?

Ако мислиш на исповијест као спознају гријеха, то није спорно, мада бих ја то назвао учењем, а не самоспознајом. Али кад сам са собом нешто рашчистиш ту је већ питање, како си то рашчистио? На исповијести те свештеник разрјешава и усмјерава, а ни он те чини по својој памети, већ по ономе што му је предато и по учењу Цркве (тако би бар требало). Исто тако, ако си сам са собом то нешто рашчистио кроз Јеванђеље и учење Отаца, ни то није спорно, мада човјек ту зна и да погријеши (исто као што те и свештеник може погрешно усмјерити). Али ни у једном ни у другом случају није разум ту мјерило истине, њиме се просто користимо. А у Цркви се то све провјерава, она је мјерило истине. Зато никад не бих ни користио тај термин самоспознаја. Ако мене питаш, познај истину, што и јесте заповијест Христова.

[Драшко]

пре 9 минута, slovoA рече

Ако мислиш на исповијест као спознају гријеха, то није спорно, мада бих ја то назвао учењем, а не самоспознајом. Али кад сам са собом нешто рашчистиш ту је већ питање, како си то рашчистио? На исповијести те свештеник разрјешава и усмјерава, а ни он те чини по својој памети, већ по ономе што му је предато и по учењу Цркве (тако би бар требало). Исто тако, ако си сам са собом то нешто рашчистио кроз Јеванђеље и учење Отаца, ни то није спорно, мада човјек ту зна и да погријеши (исто као што те и свештеник може погрешно усмјерити). Али ни у једном ни у другом случају није разум ту мјерило истине, њиме се просто користимо. А у Цркви се то све провјерава, она је мјерило истине. Зато никад не бих ни користио тај термин самоспознаја. Ако мене питаш, познај истину, што и јесте заповијест Христова.

Dobro

[Вукашин]

Данас сам ово читао и сад набасах на расправу...

Наћи Бога и самог себе

 

ТАЈНА СПАСЕЊА – Страна 4 – Светосавље

SVETOSAVLJE.ORG

Одлична је ова књига. Тешка беседа, али истинита.

[slovoA]

пре 4 часа, Вукашин рече

Наћи Бога и самог себе

Да. Скоро сам се за Карељина изјаснио да га већ треба уписати у регистар Светих Отаца. Само пази, он ту прича о личности, а не о сопству и тој самоспознаји коју психологија намеће. А поготово не о разуму као мјери истине.

"Када се личност и индивидуалност не оријентишу на идеал Јеванђеља, него се гуше нормалним законима, тада постаје лоша копија. У овоме је принципијелна разлика између Хришћанства које осликава личност у Богу, и разума који смијешта човјека за читав живот у жељезни стезник правила, дозвола, забрана."

[Вукашин]

пре 5 часа, slovoA рече

Да. Скоро сам се за Карељина изјаснио да га већ треба уписати у регистар Светих Отаца. Само пази, он ту прича о личности, а не о сопству и тој самоспознаји коју психологија намеће. А поготово не о разуму као мјери истине.

"Када се личност и индивидуалност не оријентишу на идеал Јеванђеља, него се гуше нормалним законима, тада постаје лоша копија. У овоме је принципијелна разлика између Хришћанства које осликава личност у Богу, и разума који смијешта човјека за читав живот у жељезни стезник правила, дозвола, забрана."

Само благодат може да осветли душу и да  излечи ране. Пише овде Карелин, а и многи други, да нема универзалних правила и шаблона, духовник нпр. може дати 2 различита савета двојици људи са истим проблемом и да оба буду лековита. 

Свети Отац Софроније Сахаров о томе најлепше пише. 

Овај цитат је сурово истинит:

Цитат

Човјекова душа се стално налази у стању узнемирености и напрегнутости. Раскорак између остварљиве или замишљене жеље и строго реалне стварности приморавају душу да преживљава стална разочарења: једни желе и не могу да достигну жељено, други достижу оно што су хтјели али, оно се не покаже онаквим каквим су га замишљали и они траже ново, и поново, добивши га, не бивају срећнији.

Цитат

Човјекова воља је греховна. Унутрашњи гријех је солидаран са вањским. Божија воља је светиња, зато јој се противи читав свијет и човјечја душа. Божија воља је благо, али то не жели да зна човјек поражен гријехом. Зато он лаже Бога и себе када говори у молитви: “ нека буде воља Твоја“, – његова тајна молитва је “ нека буде воља моја“. И пад и спасење почињу од њихове воље. И тада имамо два пута, „спасења“ – први, лакши и безопаснији, – то је одбацивање своје воље, своје предавање послушању, потајно потчињавање себе духовном руководиоцу, као кад би човјек сам предао. своју вољу, као блудног и непослушног роба, своме господару, који хоће да га научи и смири.
Има други пут, напоран и тежак: човјек мора да мисли о неизбјежној смрти, о пролазности овога свијета, да схвати да је све овдје нестално, пролазно. Да нас свијет непрестано обмањује, да смо ми први непријатељи своји и да треба да се научимо да не желимо ништа вањско и свјетско, већ само вољу Божију. Ово није будистичка равнодушност у односу на свијет као изједначавање добра и зла, постојања и непостојања, већ вјера у то да је једино истинско благо у овом животу праћење воље Божије и страхопоштовање пред Његовим промислом.
Слиједећи први пут ми дајемо своју вољу, слиједећи други, дужни смо је умртвити. Мада би тачније било рећи, треба да је умртвимо и у једном и у другом случају. И у првом и у другом случају енергија воље прелази у област духа а сама воља се трансформише у оно што су Свети Оци називали трезвеношћу и бдењем -храњењем свога срца и концентрације душе у молитви. Душа мора да донесе драматичан извод о томе шта је богатство и сиромаштво, побједа и пораз, дуг живот или рана смрт, извршавање или неизвршавање планова и жеља – то није ни добро ни зло, већ одређене околности и ситуације, и да је једино и искрено и добро – Бог, а једино зло оно што стоји као препрека између душе и Бога.
Душа овоме и вјерује и не вјерује. Она протествује и виче, и овдје воља мора да присили душу да насилно повјерује као што насилно одучавају пијанца од пића. Овдје није ријеч о интелектуалном насиљу над душом, већ насиљу над болешћу, то је борба за душу чији је једини живот Бог. Ако се узме главна заповијест о вољи Божијој, онда она гласи: воља Божија – светост наша (уп. 1. Сол. 4, 3), а светост – то је присуство благодати у души. Ако се човјек научи да рачуна на Промисао Божији, да вјерује у Промисао Божији, да воли промисао Божији, онда ће он са захвалношћу примати оно што му шаље Бог и оно што други људи примају као биједу и несрећу сматраће даром који ми даје сам Господ, научиће се више цијенити земаљске јаде – со која убија црве у његовој души, него земаљске радости у којима се ови црви размножавају и расту, заразујући душу некаквим болесним бављењем овим свијетом. Да би човјек био заиста срећан, његов живот мора бити смјештен у ријеч „слава Богу за све“. Он се мора одрећи овога свијета да би добио вјечни свијет, он се мора одрећи себе да би добио самог себе.

Ово је стварно у рангу светих отаца. Имаш право.

[Вукашин]

Цитат

Друго виђење – то је властита човјекова душа, унутрашњи понор. Благодат открива човјеку његову душу у њеној изопачености гријехом, у прљавштини страсти, у њеном дубоком паду. Само виђење гријеха је почетак исцјељења. Овде је чудна и несхватљива антиномија: благодат открива човјековом погледу тамно дно његовог срца, гдје се легу као змије страсти и у исто вријеме чине његову душу љепшом као да свлаче са ње прљаве закрпе и облаче је у бијелу вјенчаницу.