Како наћи духовног оца?

[Aquilius Cratus]

Поновио бих савет мог првог духовног оца, који је у мом случају учинио изузетак, којим је, како ми је тада рекао, потврдио правило:

"Људи из света (мирјани) треба да у мери могућег избегавају да узимају монахе за духовнике, пошто они који су у свету/браку не деле исте проблеме с безбрачницима." Да појасним, по његовом монашком (и данас мислим помало престрогом схватању), свако би до своје напуњене тридесете године живота већ требао да се определи да ли је за монашки или брачни пут спасења.

Увек је идеално поћи до парохијског свештеника, барем зарад савета и разговора, па тек онда тражити даље.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je ovo bitno. Narocito u nase vreme kad se po manastirama nazalost

moze sresti sve i svasta (masa gurua sa iscasenim pristupom totalno pogubnim za one sveze u veri).

[Evdokija]

Драга емилијазр, Господ да упокоји твог духовника!

Колико нас, толико и мишљења, а и препоруке - свако их, по свом осиротјелом срцу, разуму и искуству изриче, а није сваки духовник, за свакога (пронашла сам на многим мјестима у духовној литератури, а и искуствено, потврђујем то исто). Па још, у данашње вријеме, када је свјетовни дух ушао и у све манастире (Брјанчанинов је о томе говорио - и-ха! - поодавно, зар данас да је боље?), уз тражење одговора на ово питање, свако од нас, равноправно, требао би да се запита и о томе - како да препозна гуруа и како да избјегне да му преда своју душу на старање.

Слажем се са свима који кажу да - за почетак - треба помоћ потражити у својој парохијској цркви. Најчешће, парохијски свештеници, успјешно излазе на крај са већином наших духовних проблема и потреба, најчешће, већина вјерника и не потребује да се удаљава из своје парохије, али - није увијек то најбоље рјешење. Нису сви духовници подједнако Богом промудрени, немају сви подједнаку духовну зрелост и искуство у руковођењу (тако је и у свакој другој струци, уосталом), а душу - префину и танану по својој структури - лако је и смртно ранити. Па, ајде онда, стисни и - заризикуј!

Небитно је, да ли је духовник монах или мирјански свештеник, небитно је и то да ли он дијели наша животна искуства, за духовника је најважнији квалитет да је ПОБОЖАН, да се ОДРИЧЕ СВОЈЕ ЛИЧНОСТИ (а поштује, од Бога нам дану, слободу), да сљедује искуству Светих Отаца при давању савјета и одговора које потребујемо, да је пропустан за наш сусрет са Господом, јер Господ је тај, који нама кроз духовника, помаже.

Знам како ти је, јер сам и сама прошла кроз исто, а имам и страх у вези са својим духовним стањем, јер тешко је нама, огреховљенима, да ми процјењујемо гдје смо и како смо и шта је најкорисније у одређеним ситуацијама да, по Богу, чинимо, а како и сами са собом на крај да изађемо. Једно је сигурно, имај увијек на уму да те Бог неће оставити и да ти неће послати искушења која не можеш да истрпиш. Ти се моли Богу да ти укаже на духовника (ја сам, свог, и првог и другог, тако пронашла) - мада, уколико са молитве добијеш указање - опрез! - добро испитај да ли је, по Богу, то што ти је бљецнуло у помислима и обавезно разговарај о томе са свештеним лицем да ти расуди, а затражи и благослов. Можда ћеш духовника пронаћи и по нечијој препоруци, само - све полако и опрезно испитај. Тек када се срцем освједочиш, знаћеш са сигурношћу да је то тај. А, ако га и не пронађеш, можда ти није на душекорист да имаш новог духовника - имај на уму, да твоја веза са твојим духовником који се упокојио, никада не престаје и да се он моли и брине о теби заувијек. Ја се нисам сусрела у духу са својим другим духовником, нисам са њим у контакту, али без обзира на то, потпуно сам сигурна да је Божији благослов био на њему, а мени је и овако како је, на непроцјењиву, душекорист. Слава Богу и хвала му за све! Надам се да ће ти нешто из ових наших различитих искустава и размишљања бити на душекорист и напомоћ. Свако ти добро од Господа!

[andrej]

Поновио бих савет мог првог духовног оца, који је у мом случају учинио изузетак, којим је, како ми је тада рекао, потврдио правило:

"Људи из света (мирјани) треба да у мери могућег избегавају да узимају монахе за духовнике, пошто они који су у свету/браку не деле исте проблеме с безбрачницима." Да појасним, по његовом монашком (и данас мислим помало престрогом схватању), свако би до своје напуњене тридесете године живота већ требао да се определи да ли је за монашки или брачни пут спасења.

Увек је идеално поћи до парохијског свештеника, барем зарад савета и разговора, па тек онда тражити даље.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je ovo bitno. Narocito u nase vreme kad se po manastirama nazalost

moze sresti sve i svasta (masa gurua sa iscasenim pristupom totalno pogubnim za one sveze u veri).

Овде смо својевремено започели интересантну расправу на сличну тему:

Разлика између гуруа и духовника?

Важно је не прибегавати исувише "лаким" а обавезно погрешним решењима и тражити некога коме ћемо предати сопствену вољу - у смислу да се лишимо одговорности за сопствене поступке. Сврха манастирског живота није у "духовништву" над мирјанима него пре и изнад свега у личном и киновијском узлету ка светлости Обожења и у покушају молитвеног проузношења света ка Тројици Јединосуштној и Неразделивој - а не петљање са појединачним доконим мирјанима и њиховим проблемима, који би за монахе, у принципу, требали да буду несхвативи. Упркос свим позитивним спорадичним сусретима, свет и манастир се УВЕК мешају уз ОБОСТРАНИ ризик.

[Evdokija]

Поновио бих савет мог првог духовног оца, који је у мом случају учинио изузетак, којим је, како ми је тада рекао, потврдио правило:

"Људи из света (мирјани) треба да у мери могућег избегавају да узимају монахе за духовнике, пошто они који су у свету/браку не деле исте проблеме с безбрачницима." Да појасним, по његовом монашком (и данас мислим помало престрогом схватању), свако би до своје напуњене тридесете године живота већ требао да се определи да ли је за монашки или брачни пут спасења.

Увек је идеално поћи до парохијског свештеника, барем зарад савета и разговора, па тек онда тражити даље.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je ovo bitno. Narocito u nase vreme kad se po manastirama nazalost

moze sresti sve i svasta (masa gurua sa iscasenim pristupom totalno pogubnim za one sveze u veri).

Овде смо својевремено започели интересантну расправу на сличну тему:

Разлика између гуруа и духовника?

. Сврха манастирског живота није у "духовништву" над мирјанима него пре и изнад свега у личном и киновијском узлету ка светлости Обожења и у покушају молитвеног проузношења света ка Тројици Јединосуштној и Неразделивој - а не петљање са појединачним доконим мирјанима и њиховим проблемима, који би за монахе, у принципу, требали да буду несхвативи. Упркос свим позитивним спорадичним сусретима, свет и манастир се УВЕК мешају уз ОБОСТРАНИ ризик.

Постоје потпуно другачија мишљења и искуства - у односу на ово што ви, брате Андреј, тврдите овдје, узимајући за темељ изјаве вашег, веома цијењеног, блаженопочившег, духовног оца.

Другачији став - конкретно ја (мада нисам једина) - формирала сам; на основу духовне литературе коју читам, на основу општења са многим и мирјанима и монасима (размјена мишљења, саазнања и искустава) и на основу искуства које имам.

Мој блаженопочивши духовник, иако безбрачник - Богом живим - одлично је разумијевао проблеме које брачни живот носи са собом и никада није омануо рјечју и савјетом по Богу - уз то што се молио за моју душу. Помагао је, само за толико, колико да нас упути на Бога, да нам Бог посредује, а отац сам, редовно је остајао изван тог односа - никада и ништа у мом браку није било условљено некаквим очевим наметањем или мијешањем у мој однос са мужем. Напросто, помагао ми је да пронађем шта ми то измиче, помагао ми је да уочим, шта ја то, по незрелости духа, не могу да сагледам. И, чешће би то вршио на неки индиректан начин, цимне нешто у мени, тек касније ми се открије, шта је то било. Такође, догодило се да сам имала веома компликовану ситуацију на послу, па без обзира на то, што отац није познавао ни моју струку, ни моје радне колеге, одлично ме је упутио у то шта треба да радим и како да се поставим, и нисам малаксала снагом све док се није до краја разрјешила комплетна та заврзлама, а ја сам, захваљујући свесрдној помоћи од Бога, кроз оца, изашла из свега тога, без да сам и најмањи компромис са савијешћу учинила, а стварно, не знам да би ико такав приисак издржао, без Божије помоћи.

Кога Бог пошаље духовнику-монаху, нека се тај не одрече Божије помоћи, кроз њега, у име некаквих предрасуда о монасима -духовницима, које нам ви овдје износите. Чак да ми, мирјани, баш никаквог појма немамо, него да је то што тражимо од тих монаха-духовника, нешто, уврнуто и Православљу непознато, па ваљда би нас, прије свега, ти исти монаси-духовници одвратили од наше намјере и не би пристали да нас духовно руководе. Или, хоћете да кажете, да не знају шта раде - ни они, а ни ми. Вјерујем, напротив, да и једни и други, тиме вршимо службу Богу и да се узајамно спасавамо кроз тај однос.  

Ви наглашавате, да је ваш блаженопочивши духовник, учинио изузетак, када вас је примио за чедо. Откуд знам, можда је и на хиљаде изузетака учињено, од стране разних монаха-духовника, само што је нама осталима, пропуштено да нам се укаже на то да смо изузетак - само мој, блаженопочивши духовник, духовно је руководио, ваљда, на стотине мирјана, мислим да је имао чеда на свим континентима - уз сво, многобројно монаштво (и мушко и женско) о којем је као духовник и као игуман водио бригу. Не знам да ли би се поколебао да је био упознат са вашим ставом, али Богу, хвала, није размишљао као ви.То што нас је руководио, било је по Божијем благослову, узајамно добровољно и свима нама на спасење. Шта има ту да се прича? Важно је да је Бог посредовао, а нико од људи, не мора то да аминује.

Кажете "важно је не прибегавати исувише "лаким" а обавезно погрешним решењима . Лијепо сте ви ово, брате Андреј, оградили и закључали. А, не мора бити уопште овако, како ви овдје кажете, а и није - ни "исувише лако", а још мање "обавезно погрешно". Па, онда још додајете да - "тражимо некога коме ћемо предати сопствену вољу - у смислу да се лишимо одговорности за сопствене поступке". Не тражимо ми никога - у том смислу. Знам ја одлично да ме то не лишава одговорности, било би потпуно болесно да мислим ја, или ма ко други, овако како ви кажете. Али, када ви ударите тарабу и закључате - онда, не смије ни да се помисли, да све то може и другачије. А, може, увијек може и другачије, па када је другачије, онда није овако, како ви овдје тврдите.

Мада, то овдје није примарно, ипак, не могу да одолим, а да не кажем - толико су разноврсна искуства, и не може ни то да се обухвати никаквим генералним уопштавањем - став - да човјек до тридесете године мора да се опредијели; манастир или свијет? Сви ми чинимо онако и онда када и како нас Бог упути - нигдје не стоји, многобројни примјери то потврђују, да се из једног начина живота, не може прећи у други.

Сврха манастирског живота није у "духовништву" над мирјанима него пре и изнад свега у личном и киновијском узлету ка светлости Обожења и у покушају молитвеног проузношења света ка Тројици Јединосуштној и Неразделивој - а не петљање са појединачним доконим мирјанима и њиховим проблемима, који би за монахе, у принципу, требали да буду несхвативи. Упркос свим позитивним спорадичним сусретима, свет и манастир се УВЕК мешају уз ОБОСТРАНИ ризик.

Уз ово што наводите, тачно је и то да откад је манастира, ријеке мирјана одлазе у манстире да траже помоћ од духовника и души лијека и, Богу хвала, многи монаси у манастирима, вршећи послушање Господу - благослов на духовништво - помажу мирјанима. Шта има ту спорно? И тако нас лијепо закуцасте - мирјани који одлазе у манстире су - у вашој интерпретацији  - појединачни докони мирјани са својим проблемима, који би за монахе, у принципу, требали да буду несхвативи - и са којима монаси не би требали да се петљају. Ви рекосте, брате Андреј.

И, још нешто, пада ли вам напамет да су - баш сви монаси, прије него што су постали монаси, били - мирјани. Нико њих није падобраном спустио у те манастире, па да сада они, фино, закључају врата.

На сву срећу, а Богу хвала, житељи манастира не мисле тако као ви, и имају они и воље и жеље и љубави да нам помажу.

Не слажем се са вама да се ту ради о спорадичним позитивним сусретима. Прије ће бити да су спорадични негативни сусрети. И, све, баш све - увијек може да покаже и своју лошу страну.

[andrej]

Поновио бих савет мог првог духовног оца, који је у мом случају учинио изузетак, којим је, како ми је тада рекао, потврдио правило:

"Људи из света (мирјани) треба да у мери могућег избегавају да узимају монахе за духовнике, пошто они који су у свету/браку не деле исте проблеме с безбрачницима." Да појасним, по његовом монашком (и данас мислим помало престрогом схватању), свако би до своје напуњене тридесете године живота већ требао да се определи да ли је за монашки или брачни пут спасења.

Увек је идеално поћи до парохијског свештеника, барем зарад савета и разговора, па тек онда тражити даље.

Ne mogu dovoljno da naglasim koliko je ovo bitno. Narocito u nase vreme kad se po manastirama nazalost

moze sresti sve i svasta (masa gurua sa iscasenim pristupom totalno pogubnim za one sveze u veri).

Овде смо својевремено започели интересантну расправу на сличну тему:

Разлика између гуруа и духовника?

. Сврха манастирског живота није у "духовништву" над мирјанима него пре и изнад свега у личном и киновијском узлету ка светлости Обожења и у покушају молитвеног проузношења света ка Тројици Јединосуштној и Неразделивој - а не петљање са појединачним доконим мирјанима и њиховим проблемима, који би за монахе, у принципу, требали да буду несхвативи. Упркос свим позитивним спорадичним сусретима, свет и манастир се УВЕК мешају уз ОБОСТРАНИ ризик.

Постоје потпуно другачија мишљења и искуства - у односу на ово што ви, брате Андреј, тврдите овдје, узимајући за темељ изјаве вашег, веома цијењеног, блаженопочившег, духовног оца.

Другачији став - конкретно ја (мада нисам једина) - формирала сам; на основу духовне литературе коју читам, на основу општења са многим и мирјанима и монасима (размјена мишљења, саазнања и искустава) и на основу искуства које имам.

Мој блаженопочивши духовник, иако безбрачник - Богом живим - одлично је разумијевао проблеме које брачни живот носи са собом и никада није омануо рјечју и савјетом по Богу - уз то што се молио за моју душу. Помагао је, само за толико, колико да нас упути на Бога, да нам Бог посредује, а отац сам, редовно је остајао изван тог односа - никада и ништа у мом браку није било условљено некаквим очевим наметањем или мијешањем у мој однос са мужем. Напросто, помагао ми је да пронађем шта ми то измиче, помагао ми је да уочим, шта ја то, по незрелости духа, не могу да сагледам. И, чешће би то вршио на неки индиректан начин, цимне нешто у мени, тек касније ми се открије, шта је то било. Такође, догодило се да сам имала веома компликовану ситуацију на послу, па без обзира на то, што отац није познавао ни моју струку, ни моје радне колеге, одлично ме је упутио у то шта треба да радим и како да се поставим, и нисам малаксала снагом све док се није до краја разрјешила комплетна та заврзлама, а ја сам, захваљујући свесрдној помоћи од Бога, кроз оца, изашла из свега тога, без да сам и најмањи компромис са савијешћу учинила, а стварно, не знам да би ико такав приисак издржао, без Божије помоћи.

Кога Бог пошаље духовнику-монаху, нека се тај не одрече Божије помоћи, кроз њега, у име некаквих предрасуда о монасима -духовницима, које нам ви овдје износите. Чак да ми, мирјани, баш никаквог појма немамо, него да је то што тражимо од тих монаха-духовника, нешто, уврнуто и Православљу непознато, па ваљда би нас, прије свега, ти исти монаси-духовници одвратили од наше намјере и не би пристали да нас духовно руководе. Или, хоћете да кажете, да не знају шта раде - ни они, а ни ми. Вјерујем, напротив, да и једни и други, тиме вршимо службу Богу и да се узајамно спасавамо кроз тај однос.  

Ви наглашавате, да је ваш блаженопочивши духовник, учинио изузетак, када вас је примио за чедо. Откуд знам, можда је и на хиљаде изузетака учињено, од стране разних монаха-духовника, само што је нама осталима, пропуштено да нам се укаже на то да смо изузетак - само мој, блаженопочивши духовник, духовно је руководио, ваљда, на стотине мирјана, мислим да је имао чеда на свим континентима - уз сво, многобројно монаштво (и мушко и женско) о којем је као духовник и као игуман водио бригу. Не знам да ли би се поколебао да је био упознат са вашим ставом, али Богу, хвала, није размишљао као ви.То што нас је руководио, било је по Божијем благослову, узајамно добровољно и свима нама на спасење. Шта има ту да се прича? Важно је да је Бог посредовао, а нико од људи, не мора то да аминује.

Кажете "важно је не прибегавати исувише "лаким" а обавезно погрешним решењима . Лијепо сте ви ово, брате Андреј, оградили и закључали. А, не мора бити уопште овако, како ви овдје кажете, а и није - ни "исувише лако", а још мање "обавезно погрешно". Па, онда још додајете да - "тражимо некога коме ћемо предати сопствену вољу - у смислу да се лишимо одговорности за сопствене поступке". Не тражимо ми никога - у том смислу. Знам ја одлично да ме то не лишава одговорности, било би потпуно болесно да мислим ја, или ма ко други, овако како ви кажете. Али, када ви ударите тарабу и закључате - онда, не смије ни да се помисли, да све то може и другачије. А, може, увијек може и другачије, па када је другачије, онда није овако, како ви овдје тврдите.

Мада, то овдје није примарно, ипак, не могу да одолим, а да не кажем - толико су разноврсна искуства, и не може ни то да се обухвати никаквим генералним уопштавањем - став - да човјек до тридесете године мора да се опредијели; манастир или свијет? Сви ми чинимо онако и онда када и како нас Бог упути - нигдје не стоји, многобројни примјери то потврђују, да се из једног начина живота, не може прећи у други.

Сврха манастирског живота није у "духовништву" над мирјанима него пре и изнад свега у личном и киновијском узлету ка светлости Обожења и у покушају молитвеног проузношења света ка Тројици Јединосуштној и Неразделивој - а не петљање са појединачним доконим мирјанима и њиховим проблемима, који би за монахе, у принципу, требали да буду несхвативи. Упркос свим позитивним спорадичним сусретима, свет и манастир се УВЕК мешају уз ОБОСТРАНИ ризик.

Уз ово што наводите, тачно је и то да откад је манастира, ријеке мирјана одлазе у манстире да траже помоћ од духовника и души лијека и, Богу хвала, многи монаси у манастирима, вршећи послушање Господу - благослов на духовништво - помажу мирјанима. Шта има ту спорно? И тако нас лијепо закуцасте - мирјани који одлазе у манстире су - у вашој интерпретацији  - појединачни докони мирјани са својим проблемима, који би за монахе, у принципу, требали да буду несхвативи - и са којима монаси не би требали да се петљају. Ви рекосте, брате Андреј.

И, још нешто, пада ли вам напамет да су - баш сви монаси, прије него што су постали монаси, били - мирјани. Нико њих није падобраном спустио у те манастире, па да сада они, фино, закључају врата.

На сву срећу, а Богу хвала, житељи манастира не мисле тако као ви, и имају они и воље и жеље и љубави да нам помажу.

Не слажем се са вама да се ту ради о спорадичним позитивним сусретима. Прије ће бити да су спорадични негативни сусрети. И, све, баш све - увијек може да покаже и своју лошу страну.

Ако пажљивије прочитате, приметићете да ја нисам тврдио ништа друго, него да постоји доза ризика. Ваше лично искуство је позитивно и не спорим да има доста таквих. У ономе што ја радим, на жалост, сусрео сам се са мноштвом случајева, где су којекакви "духовници" отерали својом ригидношћу мноштво младих људи (који су прво покушали да потраже одговоре у православљу и питали на погрешним местима) у секте и болести зависности. Као што ни је нисам генерализовао "житеље манастира" и рекао да СВИ размишљају на начин који сам изложио, нема потребе ни да Ви генерализујете - а поготово, немате разлога да "браните" монахе и монаштво од мене. Веровали или не, имам доста добрих и драгих пријатеља у монаштву и добрим делом ово што сам написао и јесте плод разговора са многима од њих. Имам утисак да сте се потпуно непотребно нашли лично погођени овим што сам написао. Поштујући Ваша позитивна лична искуства (као и многих других), не значи да треба да игноришемо и она негаивна - коначно, ја нигде нисам рекао да је то мешање лоше, него да носи одређене ризике. Потпуно би било апсурдно тврдити да таквих ризика нема. Уместо да се љутите и вређате, покушајте да мирно и прибрано сагледате целу слику. Никаква идеализација монаштва, као ни монахомахија (борба против монаштва) не би дали свест о целини и њеној комплексности.

[Evdokija]

Брате Андреј, јутро је паметније од вечери, слажем се. У праву сте када кажете да сам се осјетила лично погођеном и у том смислу - прегонила сам у одбрани, је л да?. Одлично сам упознала и ту - другу страну, о којој говорите и наравно, не бих се, нипошто, упрегла у то да браним - неодбрањиво. Једино, стекла сам утисак да сте пренаглсили ту - негативну страну и зато сам одреаговала. Нађимо се напола и Богу, хвала - мирна Босна! Праштајте, стварно сам у једном моменту осјетила љутњу, а док се осјети љутња, ту је и лична реакција, не спорим -мада још увијек, више то осјећам, него што видим.

Држим да сте ви веома драгоцјени, овим што радите на форуму ЖРУ и зато ми је баш било жао, јер знам да су свима који посјећују овај форум, веома битни ваши ставови.

Бог да нам, обома, прими по намјерама, објаснили сте шта вас је водило у овом тексту - та жеља да се мало и приземљимо док јездимо кроз манастир. Добро, то је у реду. Све учеснике форума ЖРУ и вас лично пуно поздрављам, а ја одох, почев од понедјељка, да јездим кроз манастире. Нећу, наравно, бити у прилици да саучествујем на форуму, али ако Бог да, у септембру, надајте ми се. Остајте ми сви добро и здраво!

[Милан Меденица :)]

4chsmu1 људи, па није то шопинг или игрица ''нађи духовника'' 0102_laugh :cheesy2: 4chsmu1

правац парохијски свештеник, па тек ако тамо не иде, одатле даље по свештеницима и да вам пре свих и пре свега буде Свето Писмо мерило, а не его. само немојте преко леба погаче, изгубићете се сами са собом јурећи своју памет.

у међувремену се образујте, ал не глупостима, већ литературом која воли Цркву, људе и Бога, а поготово свето причешће и мир.

[JESSY]

Избор духовног оца веома важан и одговоран корак на путу духовног живота једног хришћанина. Стога, осим усрдне молитве, треба имати и велику опрезност. Као што знамо из посланица апостола Павла, осим апостола постојали су и „лажни апостоли и лукави радници, који су изгледали исто као Христови апостоли“ (2. Кор. 11, 13).

 

Иштите и наћи ћете (Мт. 7, 7)

Да ли сваки хришћанин може да рачуна на то да ће наћи старца за свог духовног руководиоца?

На ово питање схиархимандрит Софроније овако одговара: „По речима преподобног Симеона Новог Богослова и других отаца, ко истински и смирено, са великом молитвом тражи учитеља у путевима Божанског живота, тај ће по речима Христовим „тражите и даће вам се“ таквог и наћи.“ 

 

 

Опет, треба имати на уму, да је избор духовног оца веома важан и одговоран корак на путу духовног живота једног хришћанина. Стога, осим усрдне молитве, треба имати и велику опрезност. Као што знамо из посланица апостола Павла, осим апостола постојали су и „лажни апостоли и лукави радници, који су изгледали исто као Христови апостоли“ (2. Кор. 11, 13). За неке монахе, искушеници говоре: „свет је, али без моћи расуђивања“, односно, нема искуства у духовном руковођењу. Старац отац Алексеј је имао такве догађаје, када је разрешавао или олакшавао послушање (молитве, поста или других духовних подвига) неким хришћанима који су му се обраћали (како хришћани у свету, тако и искушеници), који су живели у свету и који нису у тим условима могли да изврше оно што су им манастирски старци били наредили. Стога хришћанин који још довољно добро не расуђује, треба доста да се помоли, и да се посаветује са многим духовним људима, пре него што се реши за избор руководиоца. До тога избора требало би се веома добро њему приближити и видети у њему израз Христове љубави, смирења и духовног искуства. 

„Тражићемо - као што говори свети Јован Лествичник, учитеље не предводнике, не прозорљиве, него пре свега, смиреномудре који најбоље одговарају како нашим немоћима, тако и по свом моралу и месту становања.“ А преподобни Исак Сирин пише: „Не узимај савет од човека, који не води исти начин живота као ти, па макар он био и веома мудар. Своје помисли боље повери необразованом човеку, но који искусно ради посао, него ученом филозофу, који расуђује по својим истраживањима, не опробавши се на делу“. Као у свакој врлини тако је и у послушању потребна моћ расуђивања. Способност за расуђивање је потребна хришћанину поготово у оним случајевима, када се ради о чисто духовним питањима. И у тим случајевима Оптински старци указују на потребу да се чак и савети духовника проверавају кроз Свето Писмо и дела светих Отаца. И ако нема сагласности са њима, онда је могуће не испунити речено.

 

 

Одавде се пуноћа послушања достиже само уз присуство искусног духовног оца или старца или искусног духовног руководиоца. Речи Оптинских стараца се потврђују мишљењем преподобног Симеона Новог Богослова, који говори да пуноћа послушања духовном оцу, опет, не искључује разумну опрезност и одређену дозу критичности у односу ученика ка свом духовном оцу, а управо се то састоји у овоме: сличност његових учења и поука са Светим Писмом, и посебно са делима светих Отаца да би видели „колико су они сложни, а затим оно што је сагласно са Светим Писмом усвајати и задржавати у мислима, а оно што се не слаже, одлагати, да се не би прелестио.“ Савет који је навео преподобни Симеон и мишљење Оптинских стараца може да се односи, опет, само ка оним хришћанима који су добро упознати како са Светим Писмом, тако и са учењем Светих Отаца о путевима спасења. Очигледно да од потребе њиховог изучавања није ослобођен ни један хришћанин.

Што се тиче узајамног послушања хришћана једних ка другима, требало би памтити догађај, када су сами апостоли исказали непослушање својим јудејским поглаварима, јер су ови од њих захтевали престанак проповеди о Христу. Они су одговорили поглаварима: „Више се треба покоравати Богу, него људима“ (Дел. Ап. 5, 29).

Ово значи да хришћанин не мора бити послушан, и мора да одбија молбе његових ближњих, ако ове противрече заповестима Божијим, гласу његове савести, или воде ка духовној штети за самог хришћанина и његове ближње.

 

Н.Е. Пестов
Одломак из књиге: Не многие делайтесь учителями. Издательство Московской Патриархии БЛАГО, 1997.

За Фондацију Пријатељ Божији, са руског превео: чтец Дејан Ђуричић.

[Srdasce]

"Kada je učenik spreman i učitelj se pojavljuje." 

 

Mislim, da je to najbolji odgovor, možda.