Velike bolesti kroz istoriju

[Milica Bajic]

Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva…

 

Predrag J. Marković

 -

24/03/2020

0

 

Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su najcrnji od svih Talebovih „crnih labudova“. To su neočekivani i retki događaji koji potpuno izvrću sudbine pojedinaca, naroda, pa i čitavog čovečanstva. Strašna boleština je pre dve i po hiljade godina pobila trećinu Atinjana, uključujući i najvećeg državnika Perikla. Ta morija je doprinela završetku zlatnog doba ovog grada.

Današnje velike religije su se raširile svetom od drugog do šestog veka, a jedan od razloga je bilo traganje za duhovnim spasenjem u vreme velikih pošasti, koje su baš tada pustošile planetu.

Tadašnja globalizacija je raširila mnoge bolesti po krajevima sveta lišenim imuniteta. Tako je Rim izgubio tri četvrtine ljudstva. Onda su Rimljani morali da svoju proređenu vojsku popunjavaju varvarima, koji su na kraju oborili zapadni deo carstva. Kuga je u šestom veku ubila do četvrtine čovečanstva i sudbinski oslabila i Justinijanovu Vizantiju i sasanidsku Persiju. Nekoliko generacija kasnije, veliki delovi oba carstva potpašće pod pobornike nove vere – islama.

Ista ta bolest iz Justinijanovog vremena, sada nazvana „crna smrt“,  Evropljanima sredine 14. veka izgledala je kao smak sveta. Plućna i bubonska kuga su naročito pogodile velike gradove. Trebalo je više od sto godina da učenjaci  dostignu brojnost od pre 1347. godine. Narodu je trebalo i duže, do početka 17. veka. Ipak je oporavak bio brži nego u vreme poznog Rima. A bilo je i neke kolateralne koristi.

Meso i ogrev su postali pristupačniji proređenom stanovništvu, a malobrojniji radnici su mogli da iznude bolje uslove u pregovorima sa poslodavcima i zemljoposednicima. Novo preispitivanje Katoličke crkve je delimično podstaknuto tom epidemijom, baš kao i u slučaju širenja novih religija hiljadu godina ranije.

 

SRBINISU IMALI VELIKE GRADOVE, PA IH JE CRNA SMRT DONEKLE ZAOBIŠLA. MADA, ISTORIČARI MEDICINE TVRDE DA JE SKLANJANJE OD KUGE JEDAN OD RAZLOGA ZA POSETU CARA DUŠANA I CARICE JELENE HILANDARU. A TO JE BILO TEŠKO KRŠENJE ZABRANE ULASKA ŽENA NA SVETU GORU

Obične bolesti Evropljana su odigrale strašnu ulogu u istrebljivanju starosedelaca Amerike. Tu je ulogu, tvrdi Džared Dajmond, odigrala jedna istorijska slučajnost.

Evropljani su, živeći sa kravama, ovcama i svinjama, razvili otpornost na mnoge bolesti životinjskog porekla. Sa druge strane Atlantika, ljudi nisu uspevali da pripitome svoje domaće krupne sisare. Bizon je vrlo prgava životinja, pa nije mogao da se muze i upreže kao njegovi azijski i evropski rođaci. Zato se američki urođenici nisu susreli sa boginjama, na primer.

Zato je i reč „vakcina“ nastala od reči „ krava“, tj. vacca na latinskom, jer su prve vakcine rađene na osnovu kravljih boginja.

Zato su epidemije ispraznile obe Amerike i raščistile put za pohode Evropljana.

Srbi nisu imali velike gradove, pa ih je crna smrt donekle zaobišla. Mada, istoričari medicine tvrde da je sklanjanje od kuge jedan od razloga za posetu cara Dušana i carice Jelene Hilandaru. A to je bilo teško kršenje zabrane ulaska žena na Svetu Goru. Kuga je proredila Dušanove protivnike i omogućila mu da bez vojnih napora zauzme Epir i Tesaliju. Neka nepoznata bolest je okončala njegov san da zameni vizantijske careve u Carigradu.

Dugo vremena je karantin, reč nastala od italijanskog izraza sa značenjem „četrdeset dana“, bio jedina odbrana protiv kuge i sličnih morija.

U srednjem veku su mudri i oprezni Dubrovčani bili prvi koji su sproveli tu meru, koristeći Cavtat, Mljet, Lokrum, plažu Danče i predgrađe Ploče. U jednoj od poslednjih velikih kuga na samom kraju 18.veka, Austrijanci su oko nekih mesta, kao što je Irig, kopali rovove da bi zadržali zaraženo stanovništvo. U tom pomoru, koji je tako dobro opisao Vule Žurić u svom romanu „Pomor i strah“, stradala je polovina Irižana.

Jelena Simić je izučavala kako je knez Miloš bio veliki pobornik „sanitetskih kordona“, kojima je svoju mladu državu čuvao od boleština iz Turske. „Kordonoprestupnici“ su strogo kažnjavani. Takva, za to vreme moderna politika zdravstvene prevencije, verovatno je doprinela ogromnom porastu stanovništva Miloševe Srbije, nasuprot stalnom opadanju naroda u okolnim oblastima pod Osmanlijama.

I u Bosni je rastao udeo pravoslavaca, koji su izgleda manje stradali u epidemijama od muslimana u prenaseljenim otomanskim čaršijama.

Ima mnogo primera neobične uloge epidemija i u novije vreme. Tako je tifus uticao na Rusku revoluciju, jer je 1916. i 1917. pobio preko dva miliona ljudi. U Srbiji je srazmerno stanovništvu, pomor od tifusa bio i veći.

Po istraživanjima Gorana Čukića, Jelene Simić i Zorana Vacića, u Srbiji je od tri vrste tifusa, pegavog, trbušnog i povratnog, obolelo do 600.000 ljudi. Umrlo je možda i 150.000 ljudi, što predstavlja četvrtinu svih obolelih. Vođa britanske vojnomedicinske misije pukovnik Hanter, napisao je da je to bila „najnaglija epidemija u nastanku, najbrža u propagaciji, najveća u intenzitetu i najbrže zaustavljena od svih epidemija u istoriji“.

IZ NEKOG TAJANSTVENOG RAZLOGA, U SAMOJ SRBIJI NIJE ZAPAMĆEN POMOR OD ŠPANJOLKE, ZA RAZLIKU OD NEPOSREDNOG SUSEDSTVA, KAO ŠTO JE HRVATSKA I NEKI DRUGI KRAJEVI POD AUSTROUGARSKOM. MAKAR JEDNA VELIKA SVETSKA NEVOLJA NAS JE IZGLEDA ZAOBIŠLA

Ima više razloga zašto je udarac bolesti bio tako strašan. Srpski lekari dotada nisu poznavali pegavi i povratni tifus. Pegavi tifus se u Kraljevini Srbiji prvo pojavio na Kosovu i u Makedoniji. Ali naročito su ga raširili austrougarski zarobljenici koji su ga doneli iz Galicije, gde je bio rasprostranjena bolest.

Posle Kolubarske bitke, vlasti su gledale da što više bolesnika i ranjenika (koje nisu razdvajali jedne od drugih) puste na odsustvo. Železnica, taj simbol napretka, pomogla je brzom širenju bolesti po celoj zemlji. Po vozovima se, piše Vladimir Stanojević, „šarenelo od najrazličitijih vrsta sveta… pored nosilaca zaraze putovali su još i zdravi, ali već u periodu inkubacije…“

Da stvari budu gore, od oko 400 srpskih lekara, samo su njih desetorica bili specijalisti za bakteriologiju i higijenu. Da stvari budu još gore, oni su bili raspoređeni na neodgovarajuća mesta, a tek su dvojica posle izbijanja epidemije  postavljena gde treba. Ni to nije sve. Skoro trećina lekara i studenata medicine je stradalo u rednji.

Ali tu još nije kraj. Još je 1909. godine dokazano da bela vaš prenosi tada još nepoznatog uzročnika zaraze. Izgleda da mnogi srpski lekari nisu znali za to otkriće, a mnogi nisu hteli da poveruju u to. Državne vlasti nisu na vreme obavestile narod o opasnosti od vašaka. Ima jezive sličnosti sa današnjicom, zar ne? Može biti da je tada nastala panika od vaški. Svi se sećamo kako su se majke očajnički borile protiv vašiju, kada se pojave u vrtićima i školama.

Pre epidemije 1915. godine vaške su bili neugodni ali uobičajeni žitelji glava. Iz narodnih priča znamo kako su devojke biskale kosu svojim draganima. Danas ne bismo vezivali vaši za tako jednu nežnu sliku. Džon Rid, pisac jedne od najčuvenijih knjiga o Oktobarskoj revoluciji „Deset dana koji su potresli svet“, napisao je i knjigu „Srbija – zemlja smrti“, koja pruža prilično mračnu sliku prljavštine, bahatosti i nebrige za prevenciju bolesti.

Onda je nastupilo ono što je Hanter nazvao „najbržim zaustavljanjem epidemije u istoriji“. Mnogo lekara i bolničarki iz Velike Britanije, Kanade, Australije, SAD, ali i iz drugih zemalja, priteklo je u pomoć. Među prvim žrtvama tifusa su jedan grčki doktor i jedna švajcarska doktorka. Ukupno je umrlo dvadesetak britanskih bolničarki i dvadesetak lekara iz raznih zemalja. Pogotovo je dirljiva požrtvovanost tih žena. Kolika li je plemenitost nagnala te Škotlanđanke, Australijanke i druge, često otmene i bogate žene, da svoju sudbinu podele sa nekim nepoznatim narodićem, bukvalno u kaljugama improvizovanih i loše održavanih srpskih bolnica! Toliko i o tome da nas Britanci tradicionalno ne vole.

Međutim, najvažniju ulogu je, po Jeleni Simić, odigrao Hanterov zamenik Džordž Stamers, koji je imao bogato epidemiološko iskustvo iz Afrike i Indije. On je u Indiji video jedan uređaj za dezinfekciju koji će dobiti naziv „srpsko bure“, „englesko-srpsko bure“ i „srpsko bure za uništavanje vašiju“ (Serbian barrel delouse). Osim toga, on je Državnom odboru za suzbijanje zaraznih bolesti predložio spisak mera za prevenciju. Ovaj put je taj odbor za svega nedelju dana prihvatio njegov predlog i počeo da sprovodi mere.

DANAŠNJE VELIKE RELIGIJE SU SE RAŠIRILE SVETOM OD DRUGOG DO ŠESTOG VEKA, A JEDAN OD RAZLOGA JE BILO TRAGANJE ZA DUHOVNIM SPASENJEM U VREME VELIKIH POŠASTI, KOJE SU BAŠ TADA PUSTOŠILE PLANETU. DUGO VREMENA JE KARANTIN, REČ NASTALA OD ITALIJANSKOG IZRAZA SA ZNAČENJEM „ČETRDESET DANA“, BIO JEDINA ODBRANA PROTIV KUGE I SLIČNIH MORIJA. U SREDNJEM VEKU SU MUDRI I OPREZNI DUBROVČANI BILI PRVI KOJI SU SPROVELI TU MERU, KORISTEĆI CAVTAT, MLJET, LOKRUM, PLAŽU DANČE I PREDGRAĐE PLOČE…

Stamers je organizovao i „srpski voz“ za putujuću vakcinaciju i dezinfekciju, prvi takav na svetu. Vredni radnici železničke radionice u Nišu su za deset dana napravili taj voz. U Srbiju su dolazile svetske veličine da proučavaju pegavi tifus, kao Ludvig Hiršfeld. Tifus je suzbijen u nezabeleženo kratkom roku, od mesec ili dva.

Sledeća velika svetska pandemija, španska groznica, opustošila je svet 1918. godine. To je bila neka vrsta gripa koja je pobila 50 miliona ljudi, što bi, srazmerno tadašnjem broju stanovnika na Zemlji, bilo kao danas 200 miliona. Dakle, ta morija je pomorila više sveta nego svi ratovi 20. veka. Najviše su umirali mladi i zdravi ljudi. Stariji su možda bili imunizovani nekom ranijom epidemijom blaže vrste tog virusa.

Iz nekog tajanstvenog razloga, u samoj Srbiji nije zapamćen pomor od španjolke, za razliku od neposrednog susedstva, kao što je Hrvatska i neki drugi krajevi pod Austrougarskom. Makar jedna velika svetska nevolja nas je možda zaobišla, mada o tome nema skoro nikakvog istraživanja.

Sada se, zajedno sa celim svetom, suočavamo sa jednim od najvećih iskušenja novije istorije. Da pokušamo da napravimo mentalni skok i da za trenutak zanemarimo neposredne posledice (recesiju, žrtve).

Šta će se događati na duže staze, kada čovečanstvo pobedi i ovog, najnovijeg neprijatelja? Može biti da će se ubrzati neki preobražaji koji su već u toku. Već premoćni „Amazon“ i ostali onlajn dostavljači robe će verovatno još ojačati svoj položaj. Roboti, koji ne kašljucaju i ne sline, verovatno će biti još prihvatljiviji u svim poslovima u kojima danas još preovladava ljudski kontakt.

Poznate su statistike da je i pre pandemije rastao broj ljudi koji su izbegavali dodir sa drugim pripadnicima svoje vrste. Prema istraživanju BBC-ja, 43% mladih Japanaca starih između 18 i 34 godine nije nikada imalo seks, a 64% nije bilo u vezi. Taj trend je primećen i u Južnoj Koreji, Britaniji i SAD. Koronavirus će možda krunisati taj tekući proces međuljudskog otuđenja. A sa druge strane, možda će zajednička borba pomoći da se prevaziđu neke uskogrude ideološke razlike i pohlepe.

Već sada vidimo kako se lekari i naučnici celog sveta sabiraju u isti stroj za borbu protiv apokaliptičnog neprijatelja. Za borbu protiv tog najcrnjeg labuda, celo čovečanstvo treba da ima ono što se rimuje sa labudom u našoj bezobraznoj izreci.

 

 

Kako su epidemije menjale svet: Stvaranje velikih religija, revolucija u Rusiji, pa i širenje Dušanovog carstva...

WWW.NEDELJNIK.RS

---

Epidemije, pošasti ili morije, podsećaju nas koliko je krhko naše prividno vladanje svetom. One su...

 

[draganzzz]

Negde sam citao da se tadasnji ugledni i cuveni lekar epidemiolog Milan Jovanovic Batut nije bas proslavio oko epidemije trbusnog tifusa dozvolivsi da se raspusti vojska i ode kuci, dok engleski epidemiolozi to nisu zaustavili i krenuli sa iskuvavanjem uniformi i garderobe, neke su vasi sve to nesto prenosile, ne secam se dobro.

[Milica Bajic]

o@draganzzz Iskrena da budem, ne znam puno o tome, ali verujem da bi bilo interesantno i korisno znati. Kroz istoriju se najbolje uči.

Sećam se, bila je fenomenalna serija, možda na Historiju, o greškama čovečanstva koje su prouzrokovale masovne smrti. Npr, lepak kojim su lepili tapete, arsenik, pojas koji su žene koristile i koji je pritiskiao toliko unutrašnje organe pa prouzrokovao razne bolesti i sl. Tako mi je žao što ne mogu sad da je nađem, baš je bila odlična.

[Дуња]

Fotografisano u vreme Španske groznice, 1918. Pandemija je odnela pedeset miliona života. 

[obi-wan]

Klik za veliku sliku...

...

[Milica Bajic]

DESET NAJSMRTONOSNIJIH EPIDEMIJA U ISTORIJI: ODNELE SU MILIONE ŽIVOTA, A NEKE I DALJE HARAJU SVETOM

Epidemije nisu ništa novo. Tragove pustoši koje su ostavljale za sobom moguće je pratiti kroz celu istoriju, a u vreme kada se svet suočava sa pandemijom jednog novog virusa - korone, podsetimo se onih koje su u minulim vekovima odnele najviše ljudskih života.

---

Za početak, recimo nešto o etimologiji pojmova. Epidemija označava neobično često pojavljivanje jedne bolesti u jednoj populaciji. Reč je nastala od grčkih reči “epi” (“preko”) i “demos” (“narod”).

Epidemije koje prelaze državne ili čak kontinentalne granice nazivaju se pandemije. Ova reč dolazi od grčkih reči “pan” (“svi”) i “demos” (“narod”). Svetska zdravstvena organizacija (WHO) proglasila je globalnu pandemiju zbog koronavirusa.

Epilog borbe čovečanstva sa novim virusom tek će se videti, a ovo je deset najsmrtonosnijih epidemija u istoriji:

Atinska kuga, 430. p. n. e. - od 75. do 100 hiljada umrlih

Grčki istoričar Tukidid prvi je pisao o epidemijama. On je bio jedan od obolelih, ali preživelih Atinjana. Atinska kuga usvojen je naziv za epidemiju zarazne bolesti koja je izbila 430. p. n. e., u periodu druge godine Peloponeskog rata, u Atini u staroj Grčkoj, dok je grad bio pod opsadom Spartanaca.

Reč je o još uvek neidentifikovanoj bolesti (iako se najčešće sugeriše da je u pitanju bio trbušni tifus) koja je usmrtila oko četvrtine vojnika i građana Atine, uključujući i čuvenog Periklea. Neki istoričari smatraju je zaslužnom za kraj Zlatnog doba Atine, odnosno poraz tog grada u Peloponeskom ratu.

Antoninijeva kuga, 165–180. n.e. - oko 5 miliona umrlih

Antoninijeva kuga bila je epidemija zarazne bolesti koja je pogodila Rimsko carstvo u periodu od 165. do 180. godine. Istoričari medicine smatraju da je epidemija izazvana velikim ili malim boginjama. Bolest su Rimsko carstvo preneli vojnici koji su se borili u ratu protiv Partijskog carstva na Bliskom istoku.

Od ove pošasti stradali su dvojica careva - Lucije Ver i Marko Aurelije, iz dinastije Antonina, po kojima je ova epidemija i dobila ime. Ukupan broj preminulih procenjen je na četvrtinu zaraženih širom Rimskog carstva, tj. na oko 5.000.000 ljudi.

Epidemija je ponovo izbila nakon devet godina, i tada je, rimski konzul i istoričaru Kasiju Dion Kokejanu u svom delu “Rimska istorija” naveo da je dnevno umiralo i do 2.000 bolesnika samo u Rimu. Antički izvori spominju i kasniju Kiprijanovu kugu (251–266), verovatno istu bolest, zbog koje je u Rimu umiralo 5.000 ljudi dnevno.

Justinijanova kuga - 541-750. godine - između 30 i 50 miliona umrlih

Justinijanova kuga, predstavlja prvu potvrđenu epidemiju bubonske kuge u istoriji. Započela je u Egiptu, pa se proširila na Carigrad gde je, prema vizantijskom hroničaru Prokopiju, na vrhuncu ubijala 10.000 ljudi dnevno. Tela su morala da se pale, jer su ljudi umirali prebrzo da bi mogli da se sahranjuju.

Kuga je tada ubila između četvrtine i polovine ljudske populacije u tada poznatom svetu. Procenjuje se da je usmrtila između 30 i 50 miliona ljudi.

Crna smrt - 1346–1350. godine - oko 50 miliona mrtvih

FOTO: WIKIPEDIA/WELLCOME LIBRARY

“Crna smrt“ ili druga velika pandemija kuge dogodila se nekih 800 godina posle Justinijanove, usmrtivši oko 50 miliona Evropljana samo između 1347. i 1351. godine, odnosno trećinu ukupnog stanovništva ili do polovice u najgore pogođenim oblastima.

Bila je prva u ciklusu evropskih epidemija kuga koje su se nastavile do 19. veka. U tom je periodu zabeleženo preko 100 epidemija kuga u Evropi, bolesti koja je za to vreme, procenjuje se, ubila 200 miliona ljudi.

Mišja groznica - 1545-1548 i 1576. godine - 5-15 miliona umrlih

Mišja groznica ili hemoragična groznica sa bubrežnim sindromom je infektivna bolest koja nastaje usled infekcije hanta virusom. Najveća epdemija ove bolesti izbila je u Meksiku u periodu 1545. i 1548. i još jednom 1576. godine usmrtivši 5 do 15 miliona ljudi što je u tom trenutku bilo oko 80% stanovništva ove države.

Velike boginje - 1492-1974. godine

Velike boginje su jako zarazna bolest svojstvena čoveku koju izazivaju dve vrste virusa variole - Variola vera major i Variola vera minor. Ova bolest je ubijala više od 400 000 Evropljana svake godine sve do XVIII veka. U XX veku usmrtila je od 300 do 500 000 ljudi.

Epidemija je izbila i u Jugoslaviji 1972. a poslednji slučajevi zabeleženi su u Indiji 1974. godine. Posle vakcinacije populacije virus je iskorenjen i danas se nalazi samo u laboratorijama.

Najznačajniju ulogu boginje su imale nakon otkrića Amerike, kada su domoroci Severne i Južne Amerike došli u dodir s Evropljanima koji su u bili inficirani virusom variole. Za razliku od kolonizatora, domoroci nisu imali razvijen imunitet, što je dovelo do naglog širenja bolesti i dramatičnog pada domorodačke populacije.

Kolera - prva pandemija 1817-1823. godine - do sada više od 4 miliona umrlih

Veruje se da je zaraženi pirinač u Indiji pokrenuo prvu pandemiju kolere. Kolera je dugo mučila stanovnike obala Ganga.

Međutim, 1817. britanske trupe raširile su bolest širom Indije. Bolest se iz tih područje širila trgovačkim putevima u Rusiju i zapadnu Europu i dalje u Severnu Ameriku.

Kolera je karakteristična po tome što izaziva dijareju koja traju nekoliko dana, povraćanja, grčeve u mišićima i dehidraciju. Dijareja može da bude toliko jaka da u toku nekoliko sati dovodi do ozbiljne dehidracije.

Do sada je zabeleženo sedam pandemija i nekoliko izbijanja - 1816-1826, 1829-1851, 1852-1860, 1863-1875, 1881-1896, 1899-1923. i 1961-1970ih za sve to vreme ubivši više od 4 miliona ljudi širom sveta.

Bolest je i dalje aktivna, naročito u Aziji.

Španska groznica - 1918-1920 - oko 75 miliona umrlih

Španski grip ili Španska groznica je bila jedna od najsmrtonosnijih pandemija u istoriji čovečanstva. Pojavila se pri kraju Prvog svetskog rata i u tri talasa se širila planetom. Pandemija je počela u Kini i Japanu i proširila se sve do Rusije, Evrope i severne Amerike. Za šest meseci stigla je do svih kontinenata sem Antarktika.

Prema novijim procenama, trećina svetske populacije je bila inficirana što je oko 500 miliona ljudi. Umrlo je oko 75 miliona ljudi (mada, neki istoričari pominju i broj od 100 miliona umrlih) što znači da je španska groznica odnela više života nego Prvi svetski rat.

Tuberkuloza - praistorija-danas

Tuberkuloza je prisutna još od davnina. Najranije dokazano otkriće “mikobakterije tuberkuloze“ odnosi se na ostatke bizona koji su stari više od 17.000 godina. Skeletni ostaci pokazuju da je praistorijski čovek (40. vek p. n. e.) imao tuberkulozu.

Plućni oblik bolesti koji je povezan sa tuberkulima ustanovio je Ričard Morton 1689. Kao posebna bolest nije identifikovana sve do ‘20-ih godina 19. veka. Podsticaj istraživanju je bila industrijska revolucija i nagli priliv stanovništva u gradove gde se bolest počela brzo širiti među siromašnim radnicima.

Tek je otkriće antibiotika 1946. godine omogućilo adekvatno lečenje. Dugo se smatralo da će tuberkuloza s vremenom biti iskorenjena, ali je to mišljenje u poslednje vreme drastično promenjeno. Svake godine od tuberkuloze umire dva miliona ljudi, što čini tuberkulozu najsmrtonosnijom zaraznom bolešću danas posle side.

Sida - 1981-danas - oko 25 miliona umrlih

Sida je polno prenosiva bolest koja predstavlja poslednji stadijum infekcije organizma virusom HIV. Reč je o virusu koji napada imuni sistem, zbog čega organizam nije u stanju da se brani ni od najmanjih infekcija.

Prema podacima programa Ujedinjenih nacija i Svetske zdravstvene organizacije o HIV virusu i sidi, od pojave ovog oboljenja, početkom 60-ih, pa zaključno sa 2008. godinom u svetu je bilo zaraženo ukupno oko 60 miliona ljudi, a od komplikacija povezanih sa sidom je do tog trenutka umrlo oko 25 miliona ljudi.

Oko 770.000 ljudi u svetu umrlo je prošle godine od bolesti vezanih za sidu, a procena je da je 2019. na svetu bilo oko 38 miliona inficiranih virusom HIV-a.

DESET NAJSMRTONOSNIJIH EPIDEMIJA U ISTORIJI: Odnele su milione života, a neke i dalje haraju svetom — ISTORIJSKI ZABAVNIK

WWW.ISTORIJSKIZABAVNIK.RS

---

Epidemije nisu ništa novo. Tragove pustoši koje su ostavljale za sobom moguće je pratiti kroz...

 

[obi-wan]

@Milica Bajic 

Malo se ovi frljaju podacima. "Crna smrt" ili Bubonska kuga nije odnela 50 nego oko 200 miliona zivota - ovde su prvo naveli 50 pa se sa 200 dopunili malo nize, a u podnaslovu ostavili 50... A poenta je bas da je Bubonska kuga prakticno (bukvalno) prepolovila stanovnistvo ondasnje Evrope, kome je trebalo cela 2 veka da se vrati na prethodni broj.