Čudesni Fredrik Bakman...

[JESSY]

 

Fredrik Bakman (швед. Fredrik Backman; Helsinborg, 2. jun 1981) je švedski kolumnista, bloger i pisac. On je autor više romana koji su bili bestseleri u Švedskoj. Prevedeni su i objavljivani na više od 25 jezika.

Proslavio se kao romanopisac 2012. godine sa knjigom Čovek po imenu Uve (енгл. A Man Called Ove; швед. En man som heter Ove). Na osnovu te knjige snimljen je film koji je prvi put prikazan 25. decembra 2015. godine. 

Bakmanovi romani su smešni i dirljivi , priče običnih ljudi protkane hrabrošću. Čovek po imenu Uve je preveden na 40 jezika i nalazi se na petom mestu po broju prodatih primeraka u 2016. godini. Godine 2017. je švedski film snimljen po ovom romanu nominovan za Oskara.[3][4] Povodom Dvadesete noći knjige 2019. godine objavljen je roman Put do kuće svakog jutra sve je duži (швед. Och varje morgon blir vägen hem längre och längre).

Čovek po imenu Uve, 2012, srpsko izdanje Laguna 2017.

Moja baka vam se izvinjava, 2013, srpsko izdanje Laguna 2018.

Brit-Mari je bila tu, 2014, srpsko izdanje Laguna, 2019.

Beartown, 2016.

Put do kuće svakog jutra sve je duži, 2016, srpsko izdanje Laguna, 2019.

[JESSY]

                                                                                     

U tišini ne znate da li neko zna da ste tu, a zima
je tiho godišnje doba, jer hladnoća izoluje ljude.
Čini svet nečujnim.

Svi brakovi imaju svoje loše strane, jer svi ljudi
imaju slabosti. Svi ljudi koji žive sa još nekim
nauče da se na različite načine nose s tim slabostima.
Na primer, one se mogu posmatrati kao što posmatrate
veoma teške komade nameštaja, pa jednostavno naučite
da čistite oko njih. Da održavate iluziju. Naravno, znate
da se prljavština skuplja ispod površine, ali naučite da to
potiskujete sve dok gosti ne mogu ništa da vide. Onda
jednog dana neko bez pitanja pomeri taj komad nameštaja,
i sve izađe na videlo. Prljavština i ogrebotine. Trajni tragovi na
parketu. Tada je prekasno.

U gradovima postoje toliki ljudi koji noću ne žele da
borave kod kuće da je moguće otvarati čitave lokale,
čitavu industriju zabave, koje rade samo tada, dok se u
Varoši život povlači u čauru kada dođe mrak.

[JESSY]

Čovekov mozak ima čudesnu sposobnost da priziva
toliko jasna sećanja da ostatak tela može da izgubi
oslonac u vremenu.

 

Jer život je nešto više od cipela u kojima hodate.
Više od toga kakva ste osoba.Sastoji se od osećanja
pripadnosti. Dela sebe u nekom drugom. Sećanja i zidova
i ormana i fioka sa pregradama za pribor u kojima znate
gde se šta nalazi.

Ljubav možda ne mora obavezno da znači vatromet i
simfonijski orkestar za baš svaku osobu, s tim zaista
mogu da se složim. Za neke od nas ljubav možda
može da označava nešto drugo. Nešto razumno.

Jednog jutra se probudite i shvatite da imate više života
iza sebe nego pred sobom, a ne znate otkud to.

[JESSY]

Svaka strast je detinjasta. Banalna i naivna. Nije naučena,
već nagonska, i zapljuskuje nas odjednom. Obara nas.
Spira sa stena. Sva ostala osećanja pripadaju zemlji, ali
strast boravi u svemiru. Zato strast i jeste vredna, ne zbog
onog što nam daje, već zbog onog što od nas zahteva da rizikujemo. Naše dostojanstvo.Nerazumevanje drugih i
prezrivo odmahivanje glavom.

[JESSY]

                                                             

 

Niko normalan nije nikad promenio
nijednu prokletu stvar.

Tišina od ugodne pređe u teško probavljivu,
a zatim dođe do nepodnošljive za jednu i po
večnost.

Jer nisu sva čudovišta oduvek
bila čudovišta.
Neka su to postala od tuge.

Ko kaže da vitez
ne može biti gladan i zlovoljan?

Najbolje priče nikad nisu sasvim
realne i nikad sasvim izmišljene.

Čudno je koliko blizu stanuju ljubav i
strah.

Nikad se nemoj zezati s nekim ko ima više
slobodnog vremena od tebe.

[JESSY]

Teže je sećati se stvari kad se sunce probija
kroz roletne.

Oblačne životinje plove nebom.
Jutro je prekrasno, ali je dan grozan.

Najveća moć smrti nije u tome da ljudi umru,
nego u tome da oni koji ostanu
izgube volju za životom.

Svako dete razvedenih roditelja s vremena na vreme

ima pravo biti prokleto ekscentrično.

Jer ako je dovoljan broj
ljudi drugačiji, niko ne mora biti normalan.

[JESSY]

                                                                          

 

Pošto sam od onih koji se više osećaju kao svoji
na svome kada pišu nego kada govore, ponekad
moram da vidim svoje misli ispisane slovima da
bih svatio šta osećam.

Mašta može da odustane od svega pre nego
telo.

Klupa je okružena drvećem, jer deda voli drveće,
zato što drveće čisto zabole šta ljudi misle.

Naš mozak je najbeskrajnija jednačina, a kada
je čovečanstvo bude rešilo, postaće moćnije
nego kada smo hodali po Mesecu.

Skoro svi odrasli ljudi koračaju svetom
ispunjeni kajanjem zbog nekog rastanka za
koji žele da su umeli da izvedu bolje i rado
bi se vratili unazad kroz vreme da to učine.

[Поет]

Vec 2,3 god unazad su mu knjige uvek na top listi u Laguni. I na sajmu je Uve, bila 6,7. na listi najprodavanijih.

[JESSY]

                                                                           

 

Ljudi danas više ne znaju da skuvaju poštenu kafu. Baš kao što niko više ne ume da piše rukom. Jer sada su sve preuzeli računari i aparati za espreso. A kuda ide društvo u kom ljudi više ne umeju da pišu i kuvaju kafu? Kuda?

 

„Kažu da se najbolji ljudi rađaju iz svojih grešaka, i da često zatim postaju mnogo bolji, čak bolji nego da nikada i nisu grešili“,

 

„U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“

 

[JESSY]

I vreme je čudno. Većina nas živi samo zbog onoga što se nalazi pred nama. Za nekoliko dana, nekoliko nedelja, nekoliko godina. Jedan od najmučnijih trenutaka u životu svakog čoveka verovatno je spoznaja o tome da ste dostigli godine u kojima se više toga nalazi iza nego ispred nas. A kada se vreme više ne nalazi ispred nas, moramo pronaći nešto drugo za šta ćemo živeti. Možda uspomene. Sunčana popodneva sa nečijom rukom u svojoj

 

„Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću“, imala je običaj Sonja da kaže. „U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog svega onog drugog. Upoznaš sve njene uglove i budžake. Kako da izbegneš da ti se ključ zaglavi u bravi kada je napolju hladno. Koje podne daske se pomalo ugibaju kada staneš na njih i kako tačno treba da otvoriš vrata plakara da ne bi škripala. Upravo sve te sitne tajne čine kuću tvojim domom.“

[JESSY]

Smrt je čudna stvar. Ljudi prožive čitave živote kao da ona ne postoji, pa ipak ona veći deo vremena predstavlja jedan od najvažnijih razloga za življenje. Neki od nas s vremenom postanu toliko svesni nje da živimo snažnije, tvrdoglavije, halapljivije. Nekima je potrebno njeno stalno prisustvo da bi uvideli šta je njena suprotnost. Drugi bivaju toliko zaokupljeni njom da sedaju u čekaonicu mnogo pre nego što ona najavi svoj dolazak. Plašimo je se, ali se ipak najviše od svega plašimo da će ugrabiti nekog drugog, a ne nas. Jer najveći strah u smrti je da će nas zaobići. I ostaviti nas same.

 

Ali svi ljudi su u suštini optimisti kada je u pitanju vreme. Uvek verujemo da će biti dovoljno vremena za razne stvari sa drugim ljudima. Dovoljno vremena im kažemo štošta.

 

Ponekad je teško objasniti zbog čega neki ljudi iznenada urade nešto. Ponekad je to naravno zbog toga što znaju da će to ionako uraditi pre ili kasnije, pa zašto ne baš sada. A ponekad je upravo suprotno od toga, zato što su uvideli da je možda trebalo to da urade još davno.

[Manja88]

Malo drugacije knjige u moru bestselera. Moj favorit je Moja baka vam se izvinjava. Onako kad hocete da se opustite uz knjigu bez nekih teskih misli onda su ove definitivno te. 

Nisam ovu zadnju procitala, al imam i tu namjeru.

[Manja88]

"Uciteljica nas je terala da napisemo pricu o tome sta zelimo da budemo kad porastemo", rekao je Noa.

" I sta si ti napisao?"

"Napisao sam da bih zasad zelio da budem mali."

"To je veoma dobar odgovor."

"Zar ne? Radije bih bio star nego odrastao. Svi odrasli su ljuti, a samo se deca i stari smeju."

"Jesi li to napisao?"

"Da."

"Sta je rekla uciteljica?"

"Rekla mi je da nisam razumeo zadatak."

"A sta si joj ti rekao?"

"Rekao sam da ona nije razumela odgovor."

"Volim te", izustio je deda zatvorenih ociju.

Iz knjige "Put do kuce svakog jutra je sve duzi"

[JESSY]

Fredrik Bakman, jedan od najpoznatijih blogera i kolumnista u Švedskoj, osvojio je svet svojom prvom knjigom „Čovek po imenu Uve“. Specifičan u zapažanju detalja i prikazivanju emocija, Bakman osvaja i knjigom „Moja baka vam se izvinjava“, koju mnogi ocenjuju i boljom od prvenca.

Evo zašto je zaista vredi pročitati.

Prvo, i ovo je priča o samo naizgled običnim ljudima, koji imaju samo na prvi pogled tako tipične živote. Ali, pisac ulazi duboko u sve situacije, dajući drugačiju sliku o svakom od likova u romanu, prosto čitaoca uvlači u svaki trenutak ne samo kao posmatrača već učesnika.

Sam naslov navodi na pomisao da je reč o osobi koja je u životu mnogo grešila, ali zapravo, kada sklopimo knjigu pitamo se šta sve pod greškom možemo podrazumevati? Šta smo u stanju da činimo ljubavi radi, kako između dva nesavršena puta biramo onaj kojim ćemo krenuti, koliko žrtvujemo sebe i naš mikrokosmos da bismo spasili svet oko nas?

U romanu je reč o baki, staroj 77 godina i njenoj unuci Elsi, koja samo što nije napunila 8. Njih dve imaju neki svoj svet, način komunikacije, neku posebnost. Nije to odnos bake i unuke kakav srećemo, ali liči, postoji ta, za bake i unuke tipična neverovatna povezanost i poseban oblik ljubavi.

Baka je sklona da pravi razne probleme, ulazi u lude situacije, ponaša se svojeglavo i za mnoge nevaspitano i neprihvaćeno. Unuka nema drugare, odlična je u trčanju jer stalno beži od nasilne dece u školi, onih koji maltretiraju drugačije i slabije. Baka je zato od svega lošeg oko nje, od svih strahova i tuga, noćnih mora, štiti putovanjima u neke zamišljene svetove. Toliko zamaštane da sve priče iz bakine Zemlje skoro budnih Elsa prihvata kao neki lepši, paralelni univerzum u koji beži.

Jer u kraljevstvima u toj Zemlji skoro budnih svi su drugačiji, niko ne mora da bude po standardima. Baka je ceo taj kosmos i sve te priče izmislila, tako nam se čini u početku, ali kasnije shvatamo da je to samo odraz svega što je činilo bakin život, i da likovi iz tih bajki i priča zaista postoje.

Baka je često govorila unuci da „Samo drugačiji ljudi menjaju svet, niko normalan nikada nije baš ništa promenio“. Baka je bila jedna od takvih.

I unuka je drugačija, u mnogo čemu nalik svojoj baki. One su posebne na mnogo dobrih načina. Zato baka ostavlja svojoj unuci pisma namenjena raznim ljudima, u kojima im se izvinjava zbog onoga što im jeste ili nije učinila.

Mnogi će pomisliti da je reč o neprijatnostima zbog kojih je i policija često opominjala, kao što je upad u zoološki vrt, pljuvanje policajca, gađanje kuglicama za pejntbol. Ali, nije. Reč je o velikim delima, spasavanju života, izvlačenju sa dna, pružanju pomoći onako kako retko ko želi i može.

Baka je bila lekar, hirurg, davala je celu sebe bolesnima i povređenima širom sveta. Zaustavila se kada je Elsa rođena. Unuka misli da je njena mama zbog toga tužna i ljuta na baku, ali vremenom shvata da je majka kada je odrasla sve razumela, iako je kao dete bila povređena zbog toga.

Elsin tata nije razigrana duša, deluje hladno (što zapravo nije, jednostavno ne ume da se ispolji) i ona s njim teško komunicira, posebno od kada su se on i mama razveli. Sve to je boli i čini da se oseća nevoljenom, ali i nebitnom jer mama čeka bebu sa čovekom koji je takođe drugačiji, Elsi ne baš blizak. A tu je i niz komšija, drugačijih svaki na svoj način. Da li je to strašno?

Ne. Autor nas u početku zasmejava opisima i situacijama. Kako nam rasvetljava te silne čudnovatosti, tako smeh pretvara u toplinu emocija. niko nije onakav kakvim se čini. To što Elsa misli da je ne vole je samo drugačiji način izražavanja velike ljubavi prema njoj.

A s njom je teško. Previše zrela, pametna i predugog jezika za svoje godine, gradi bedeme oko svoje duše. Osim bake, niko ne zna kako da joj priđe, samo sa bakom je najsrećnija. Emocije krije, komunikaciju izbegava koliko može, jer kako Elsa kaže „kada ćutite, skoro nikoga ne razočarate.“

Ovo je predivna bajka za odrasle, krimi roman, slika sveta oko nas, onog koji ne stižemo da vidimo i upoznamo. Ovo je knjiga koja nam poručuje da nije uvek sve onakvo kakvim ga vidimo, da za sve što je loše, za svako ponašanje ljudi postoji neki razlog, splet teških emocija. Da se niko loš rodio nije nego je takav postao, zatvarajući se u čauru da se zaštiti od novog bola i povređivanja.

I tako, dok Elsa ostaje bez bake koja je za nju bila superheroj i jedini oslonac i prijatelj, u trenucima kada saznaje ko je i kakva je baka bila pre njenog rođenja, i mi počinjemo da posmatramo naš svet malo drugačije.

Posebno u odnosima sa onim najbližim, genima povezanim. Postajemo svesni važnosti da se sve nejasno objasni, neizrečeno izgovori, nepokazano otkrije. Da bismo, umesto sa osećanjima da nismo voljeni, željeni, potrebni, shvatili da je istina upravo sve suprotno.

Samo je potrebno zastati i razumeti da superheroji postoje, ali imaju pored vrlina i mane, koje, zavisno iz ugla iz kojeg su posmtrane, mogu zameniti mesto.

Pa da shvatimo da se baka izvinjavala ćerki zato što nije s njom provodila dovoljno vremena, jer je spasavala stotine života. Na primer. Za ostalo – otkrijte sami čitanjem ovo knjige. Odnosno, uživanjem u njoj.

U načinu na koji je napisana, tome kako ulazi u dubine ljudske duše i slikanju života bojama koje su za mnoge, na žalost, nevidljive.

 

http://antistresvodic.rs/samo-drugaciji-menjaju-svet-moja-baka-vam-se-izvinjava-frederik-bakman/

 

[JESSY]

                                                                                        

 

Treba odmah reći da je uvek veoma lako proglasiti
druge ljude idiotima, ali samo ako zaboravite da je
skoro uvek idiotski teško biti ljudsko biće.

Naša srca su sapuni koji nam iskliznu iz ruku čim se
na sekund opustimo, i ona tada umeju nekud da
odlepršaju, pa se zaljubljuju i slamaju, eto, tek tako.

Neki ljudi žele da sami odlučuju o tome koliko će
srećni biti.

Na kraju karijere ljudi traže smisao, a na njenom
početku traže neki cilj.

Stariji muškarci retko znaju šta bi trebalo da kažu
mlađim muškarcima kako bi im pokazali da se brinu
za njih.