VOJISLAV DURMANOVIĆ: A da ja vas nešto pitam!

[Милан Ракић]

"Ne zanima me politika" - rečenica je koju čujem barem pet puta dnevno, od raznih bitnih i nebitnih persona, često u doba izbora ili običnih dnevnopolitičkih komešanja. Ojačana dodatnim "Svi su oni isti" ili još radikalnijim bojnim pokličem "Mrzim sva ta ..." ova krilatica više liči na otrcanu frazu za skrivanje odgovornosti, nego na odraz nekog buntovnog, anarho-lifestyla. Davno je Aristotel opisao čoveka kao zoon-politikona, politično i državotvorno biće; tu ljudsku komponentu i njen potencijal još je smešnije negirati danas, u našim okolnostima, kada živimo u društvu gde je sve ne samo politično već i žestoko politizovano. Da, to su dva vrlo različita pojma. Počnimo od zdravstva, prosvete, javnih i privatnih preduzeća, pravosudnog sistema, verskih zajednica, ministarstava ... svuda nalazimo primere (van)stranačkih, porodičnih, etnoreligijskih, tajkunskih i raznih drugih parazitskih struktura i lobija, od kojih svaki gleda da "progura" svoj interes i cilj, često na štetu institucije u kojoj deluje i njenih korisnika.

Svi se za nešto pitaju, osim uposlenika i konzumenata, koji su prvi pozvani na to. Radnici, poljoprivrednici, deca, trudnice, socijalno ugrožena lica, pripadnici manjinskih zajednica, oni su bez zaštite i prava glasa, prinuđeni da trpe razne manipulacije i zloupotrebe položaja od strane onih "odozgo". Paradoks je da upravo u tim slojevima društva, i to mahom među mladima, raste taj "ko ga j..." diskurs, kao neka vrsta mirenja sa sudbinom. Razume se, lako je izraziti želju da se stanje promeni na bolje. Želja i volja su dve različite stvari: od želje nam krene voda niz nepce pri pomisli na sladoled u kornetu: ali, napolju je vrućina, treba se otrgnuti od ventilatora i prepešačiti do poslastičarnice. Banalno, ali tačno. Želja nije ono što čini poteze i donosi odluke - to je volja. Stav, konstanta, crvena linija preko koje se ne ide. Da, ako želim sladoled, kupiću ga od svog džeparca. To podrazumeva preuzimanje odgovornosti. Jer, džeparac je valjalo i zaraditi ...

(ILUSTRACIJA: Flickr)

A svest? Svest, to je budnost i spremnost - senziblitet. To bi onda bilo - ustaćeš da kupiš sladoled, ali onaj voćni. Logično, jer si alergičan na laktozu. Dakle, ti znaš šta želiš; ukoliko i voliš voće, onda ta spoznaja nije samo na racionalnom planu, ona je deo tvog podsvesnog osećanja. I da ne bi radi toga posegnuo/la za krađom bratovog džeparca, ili sladoleda iz poslastičarnice, u tvom umu postoji ladica sa savešću. Savesna osoba je osoba koja preispituje svoje postupke, osoba sa kodeksom. Onda se opet vraćamo na odgovornost ... zašto sve ovo govorim? Pa, čovek koji želi da bude deo civilizovane zajednice (a svaki je rođen takav) mora da se vodi ovim načelima. Naravno da biti odgovoran građanin ne znači biti fanatik koji se golih prsa baca u požar, žrtvujući sve što ima (svoju individualnost) verujući da će njegovoj državi, narodu, naciji i čemu god sutra možda biti bolje; a još manje biti slepi proždrljivac koji uništava sve što mu padne šaka zarad ličnih apetita i interesa. To su dve otrovne krajnosti, a istina je na sredini (i lepa je): odgovoran građanin jeste ličnost, individua, slobodan čovek svojih briga, strepnji i želja. Ali, odgovoran građanin svestan je da svoje ciljeve ne može ostvariti sam i izolovan već kao deo zajednice ravnopravnih pojedinaca, ne ugrožavajući pritom prava i posebnost drugih i drugačijih.

Tim pre što pomenuta "herojska žrtva" često nije ništa drugo nego laž i obmana vladajućih, upakovana u neki zapaljivi, kvazimoralistički mit čija su cena održanja - ljudski životi. Dulce et decorum est pro patria mori - kazuje stara latinska sentenca, toliko dugo vremena neupitna - sve do užasa Prvog svetskog rata. Na osnovu tog iskustva, engleski pesnik Vilfred Oven 1920. godine opisao ju je kao "the old lie", staru laž. Time se završila upotreba ove poslovice u svom suštom značenju, na spomenicima i slavolucima: postala je predmet ismevanja i alat antiratne kritike. Kao što bi to, uostalom, uradio svaki savestan i odgovoran građanin, posle svedočenja onome što se u ime i sa njegovom patriom dogodilo. Nije Oven bio dezerter koga je briga bilo za domovinu; razočarani vojnik napisao je ove reč iz lične odgovornosti i humaniteta. Pravi patriota uvek je kritički nastrojen, uvek proverava i jasno rasuđuje lica i događaje. Oni ga se tiču, što zbog odgovornosti prema državi i kolektivitetu, što zbog svesti o vlastitoj sudbini. U tome je svrha građanskih prava: prava nisu samo privilegije poklonjene za uživanje, prava više nego išta obavezuju. Mislim da bilo daleko korektnije pravo glasa nazvati obavezom glasa. Štaviše, mislim da je to, sada i ovde, nužno.

(FOTO: Wikipedia / Autor nepoznat)

A da ja vas nešto pitam? - da, to je ona magična replika, kec iz rukava koji zna da preokrene tok rasprave. Original potiče iz filma "Kad porastem biću kengur", a u skorije vreme (re)aktuelizovao ju je Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, u pokušaju da se "odbrani" od nezgodnih novinarskih pitanja. Vučić i njegova vlast inače su skloni manipulacijama i demagogiji u sličnom maniru: jedan od tvrđih režima na zapadnom Balkanu, o čijoj su medijskoj cenzuri pisali i značajni zapadnoevropski listovi, ponaša se kao da je on taj koji je pod tiranijom opozicije i slobodnih medija. Međutim, kada se preusmeri, sam koncept pitanja uopšte nije loš. Budimo iskreni: vladajući slojevi svih postjugoslovenskih zemalja održavaju se na vlasti raznim oblicima isključivog populizma i polarizacije među građanima, plašeći javnost spinovima i postavljajući pred nju lažne dileme: izdajnici ili patriote, Kosovo ili EU, referendum ili propast RS-a, treći entitet ili Komšić itd. Na taj način, političari peru svoju odgovornost za lične postupke: "Glasali ste za mene da vas čuvam i branim od onih drugih, sada me trpite, mene i režim mojih poslušnika." A da mi vas nešto pitamo?

Odgovorni, svesni, savesni i voljni građani i građanke Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Kosova ... narode Balkana:

- da li želiš da budeš pijun i ovca medijske mašinerija kiča i propagande, da budeš obmanut, vezanih ruku i izopšten iz svetskih tokova u močvari žute štampe i cenzure javnog servisa?

- da li želiš da, gde god da odeš, budeš kriv i odgovoran za ubistva, silovanja, etnička čišćenja, ratne zločine, zverstva ili genocid koji su počinili neki ljudi ili institucije tvoje države ili naroda?

- da li želiš da tvoja deca, dečaci i devojčice mrze i budu predmet mržnje samo zbog imena sa kojim su rođeni i koga nisu mogli birati, da ne vide ni "tuđa" mora ni "tuđe" gradove, ne upoznaju svoje vršnjake?

- da li želiš da ista ta divna i talentovana djeca, budući lekari, učitelji, profesori, inženjeri, umetnici, piloti i sportisti plodove svoje mladosti potroše hiljadama kilometara daleko, kao radna snaga u Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj?

- da li si spreman da sve što si generacijama gradio: toplotu, obrok i krov nad glavom predaš u ruke dokazanim kriminalcima, prevarantima i ratnim profiterima?

- da li si spreman da, zarad lažnih etnonacionalnih, šovinističkih i plemenskih narativa žrtvuješ i sebe kao pojedinca, i svoje najmilije, i društvo, i državu, svaku tvoju sigurnost i svoje mesto pod suncem?

- da li si sposoban da opstaneš u sistemu partokratije po principu "ili se pokloni ili se ukloni"?

- da li želiš da ostaneš usamljen na večnoj periferiji Evrope kao otpadak neuspele i nedovršene tranzicije, iščekujući poziv iz ambasade ili poziv za regrutaciju?

(ILUSTRACIJA: Pixabay)

Naravno, niko od vodećih regionalnih političara vas/nas neće ovo pitati. Zašto da voljno slome poluge svoje moći? Svetini je najlakše živeti u strahu od zavere ovih ili onih, bilo da je reč o Turcima, komunistima, Šiptarima ili NATO-u, grmeti protiv MMF-a i Novog svetskog poretka iz raznih pripizdina i vrleti istovremeno ćuteći o korupciji i nepotizmu u lokalnoj samoupravi. Hleba i igara nikad dosta ... tako se vlada plebsom. Još je lakše odmah po rođenju, po mogućnosti u kasnom pubertetu, na prvi pogled tragikomične političke scene odmah reći: "Šta me briga, ko ih šiša, mene to ne zanima. Mene politika ne zanima. Prezirem je, jasno?"

Građani i građanke, pogotovo vi koji se hvalite da prezirete politiku: lako jeste, odgovorno nije. A buntovno - još manje. Vi ste ti koji ste oslonac loših, korumpiranih i banditskih vlasti. To što zovete politikom je vaša odgovornost. Ne samo prema vama samima, već prema društvu, porodici, prijateljima, deci. Vi ste ti koji u svakoj krizi režima svojom arogantnom pasivnošću date mu vreme za predah i oporavak. A da ja vas nešto pitam? Postavite sebi onih osam pitanja i razmislite: ukoliko su vaši odgovori potvrdni, slobodno se prepustite stanju u kome se nalazite. Ukoliko, pak, nisu - moraćemo zajedno na njih odgovoriti. U tome je problem svake revolucije: čim tiranija padne, revolucionari se pokoškaju između sebe, bilo zbog interesa ili ideoloških razlika. Zato je, pored pasivnosti, jednako neodgovorno - biti protiv bez svesti i vizije kakav je novi sistem koga želiš i svet kakvom težiš. Zato nam valja početi od one Hegelove: "Kada izvršimo revoluciju u carstvu naših predstava, onda ni stvarnost neće odoleti". To znači: propituj, pitaj - to ti je pravo i obaveza - ali pre toga, budi uveren da znaš tačne odgovore. Budi odgovoran, prema sebi i drugima. To nije populizam ... to je krik savesti.