Vojislav Luković: Ikonopis je primenjeno slikarstvo

Danijela · Април 27, 2020

Foto: Ivan Stojanović

Piše: Gordana Radisavljević Jočić

Foto: Ivan Stojanović, Vojislav Luković (privatna arhiva)

Vojislav Luković, diplomirani slikar i ikonopisac stekao je veliko iskustvo u ikonopisanju i radu na zaštiti ikona u Narodnom muzeju u Beogradu i u centru za Kulturno nasleđe na Kipru. Pisac je erminije zasnovane na sopstvenoj tehnologiji. Fotografija je došla kao prirodan sled njegovih interesovanja. Predsednik je Foto kluba “Beograd”, jednog od najstarih i najuglednijih foto klubova.

Zainteresovalo me je stvaralaštvo ovog putnika kroz vreme i različite forme umetničkog izražavanja. Dovoljno da poželelim da bolje upoznam Lukovićevo stvaralaštvo i zavirim u umetnički atelje. Zbog socijalne distance i izolacije zbog korona virusa vodimo virtuelni intervju.

Može li se stvarati umetnost u izolaciji?

-Za razliku od pojedinih kolega koji nesmetano stvaraju u svim uslovima, na mene ova situacija deluje veoma sputavajuće i deprimirajuće. Prisiljavam se da slikam, i samo mi je tada bolje, ali teško je početi. Kad krenem, onda zaboravljam sve ostalo.

Koja su Vaša prva sećanja na slikarstvo?

-Potiču iz osnovne škole… sećam se da smo imali zadatак u 5. razredu da naslikamo kopiju freske. Tada su bukvari na prvoj stranici imali fotografiju druga Tita, poneki udžbenici sliku Mona Lise, а udzbenik iz istorije fresku cara Dušana.

Normalno, u to vreme niko nije pričao o freskama, svetiteljima, Vizantiji, ali mene je ta freska privukla i prilično verno sam je iskopirao, otišla je na neko takmičenje… normalno, bilo je i pre toga nekih sećanja, ali ovo je sećanje na moj prvi susret sa Romejskim slikarstvom i freskama.

Pobeda pravoslavlja, ulje na medijapanu

Koji se sve izazovi postavljaju pred konzervatora?

-U svetu su konzervator i restaurator dve profesije, kod nas još uvek spojene u jednoj оsobi koja prati i izvodi celokupan proces od početka do kraja. To sa jedne strane podrazumeva poznavanje većeg broja disciplina, počevši od hemije i fizike, preko tehnologije materijala, do stolarstva, završno sa slikarstvom, posebno sa slikarskom kopistikom.

S druge strane, to naše široko obrazovanje nam omogućava da se lakše snalazimo u nepredvidivim situacijama u kojima se usko specijalizovani stručnjaci, navikli na uniformnost zadataka, ne snalaze.

Lično sam to iskusio prilikom rada u Centru za Kulturno nasleđe u Nikoziji (sada Lefkosia), na Kipru, 1994. godine gde sam radio na restauraciji ikona iz perida 15. do 20. veka, bez mogućnosti konsultacija sa starijim kolegama, koje sam imao u Narodnom muzeju. Tamo sam bio prinuđen da na licu mesta iznalaizim nova rešenja za složenu problematiku teško devastiranih ikona. Tada sam se sa zahvalnošću sećao sada pokojnog profesora Milorada Medića koji me je kao poslediplomca “muštrao” i proveo kroz sve faze koje dobar stručnjak mora da zna.

Kao član tima restauratora radili ste na restauraciji fresaka manastira Sopoćani (13.vek) i Koporin (15.vek)? Kako u praksi izgleda konzervacija fresaka?

-U suštini, rad na freskama, slikama na platnu, ili ikonama na drvetu je isti, različiti su materijali koji se primenjuju u postupku. Različita je “hemija”, sve ostalo je manje- više isto.

Prvo se radi na sanaciji nosioca, bilo da je u pitanju zid, platno ili drvo. Konsoliduje se nosioc, zaustavlja se njegovo dalje propadanje, da bi se nakon toga pristupilo saniranju slikarske podloge i na kraju bojenog sloja. Po okončanju konzervacije, kad su svi slikarski slojevi učvršćeni i sigurni, pristupa se restauraciji, počevši od čišćenja naslaga čađi (na zidovima) ili starog laka, na slikama, nakon čega se restauriraju nedostajući delovi podloge. Na kraju se radi retuš bojenog sloja, odnosno “doslikavanje” nedostajućih delova na osnovu tragova koji postoje, strogo poštujući integritet originalnog majstora. Tu do izražaja dolazi slikarsko umeće restauratora i njegova sposobnost da se poistoveti sa starim majstorom.

Sveti Jovan

Šta je za Vas ikona?

-Ikona je pre svega molitveni predmet u bogoslužbenoj upotrebi i samo tako ima svoje mesto u životu Crkve i pojedinca kao sastavnog dela iste. Ikona nas uvodi u drugu sferu našeg bivstvovanja, u onu realnost koja nam je predodređena a koju bi trebalo da dosegnemo verom i ljubavlju, s naše strane, i blagodaću Božijom, s druge. Jedno bez drugog ne ide.

**Autor ste priručnika “Male erminije Vojislava zografa“, u izdanju Misionarskog i duhovnog centra “Atos”. Otkuda u današnje vreme “erminija” i “zograf”?**

-“Mala erminija” je nastala iz praktične potrebe za jednim stručnim priručnikom iz tehnologije jajčane tempere na drvenom nosiocu. Napisao sam, na osnovu sopstvenog iskustva i stečenog znanja slikarski priručnik kakav nisam imao dok sam bio student. Jasan, precizan, savremen, iskustven.

“Erminija” je naziv za zbirku slikarskih recepata, uputstava za spravljanje maltera, preparaciju daske, mešanje boja, raspored živopisa, koji su u prošlim vremenima majstori ikonopisci sakupljali, čuvali, dopunjavali i predavali naslednicima kao najveće blago.

“Zograf” je grčki izraz za slikara. Međutim, u našim krajevima se taj izraz odomaćio i za ikonopisce. Drugi naziv je živopisac, mada on u kolokvijalnom rečniku više označava onoga ko slika na zidu.

Blagovesti, zidno slikarstvo

Ikone radite svojnim stilom. Od koga ste učili veštinu ikonopisanja?

–S obzirom da sam završio Fakultet likovnih umetnosti, a nastavio obrazovanje u pravcu konzervacije i restauracije, u Narodnom muzeju u Beogradu sam se na tom poslu sreo sa velikim brojem originalnih ikona različitih stilova. Radeći na njima, čovek neosetno upija iskustva starih majstora koja se skladište i u jednom momentu projave kada slika neku novu ikonu.

Koje su tehnike koristili stari ikonopisci, a koje koriste savremeni ikonopisci?

-Stari ikonopisci su koristili ono do čega su mogli doći u svom okruženju, prirodne materijale.

Pigmenti su bili uglavnom organskog porekla, biljni, i neorganskog, minerali i oksidi raznih metala nastali prirodnim putem ili nekim hemijskim procesom. Iz tog razloga su ikonopisci na Zapadu pripadali apotekarskom esnafu, jer su pigmente kupovali u apotekama, merili preciznim apotekarskim vagama, mešali u tarionicima i obrađivali fizičko hemijskim putem radi poboljšanja određenih svojstava.

Freske su se slikale na živom (svežem), krečnom malteru. Čist pigment, razmućen u vodi nanosi se na vlažan malter. Postupak traje koliko dozvoljava vlažnost maltera, obično oko 8- 10 sati. Sušenjem maltera, kreč kalcifikuje i stvara prozirnu opnu oko pigmenta i na taj način ga vezuje za podlogu. Kada malter izgubi vlažnost, pigment se ne vezuje za njega. Takav postupak omogućava izuzetnu otpornost na uticaj vlage spolja, međutim, ako vlaga dospe iz zida, tada freska propada. Tome svedoče freske u našim manastirima koje su propale usled vlage koja je prodrla iz zida nakon što su Turci skidali olovne krovove sa kupola crkava.

U ikonopisu, slikari su koristili žumance kokošijeg jajeta razmućeno u vodi ili vinskom sirćetu.

U našim krajevima se slikalo na lipovoj dasci na koju je postavljena kredno tutkalna podloga. Jajčani medijum se mešao sa istim onim pigmentima koji se koriste i za zid, tako zamešanim bojama se slikalo i ta vrsta tehnologije naziva se jajčana tempera (staro lat. distemperare – zamešati, umešati).

Plava vrata, ulje na medijapanu

Savremeni ikonopisci i danas koriste isti postupak.

Pored ove tradicionalne tehnologije, koristimo i savremene pigmente dobijene sintetičkim putem, kao i medijume poput akrilnog veziva koje je u upotrebu ušlo tokom 20.veka (1934. je kompanija BASF prijavila patent koji od 1950. ulazi u široku upotrebu),i primenjuje se kako na zidu tako i na dasci i platnu. Pigmenti su isti, samo se umesto jajeta kao veziva koristi vodeni rastvor polimera.

Dobrih tehnoloških osobina, pristupačno, akrilno vezivo je sve više zastupljeno u savremenom zidnom slikarstvu i ikonopisu.

Oslikavali ste ikonostase u nekoliko crkava i manastira? Na koji način savremeni slikari – ikonopisci uspevaju da savladaju tradicionalne ikonografske obrazce i da u strogo propisanom kanonu ostvare individualnu kreativnost i slobodu?

–Ikonopis je u suštini, primenjeno slikarstvo. Pred ikonopiscem je zadatak da postavi kompoziciju poštujući određene parametre koje mi nazivamo kanonima. I to je pravi stručni izazov. U okvirima kanona, mi smo slobodni da ostvarimo svoju kreaciju kako želimo. Isti je slučaj, recimo i sa arhitektom. I on se kreće u određenim parametrima. Ili vajarom koji radi skulpturu za određeni prostor. Kanoni su smernice, sloboda je ograničena Jevanđeljem (u smislu da se ne izmišljaju događaji koji se nisu desili i nisu opisani u Starom zavetu ili Jevanđelju).

All souls day

Na Vašem sajtu mogu se videti i Vaše svetovne slike? Kako ste pomirili svoje dve toliko različite ljubavi prema slikarstvu?

-To je ista ljubav, iskazana različitim dijalektom jednog jezika, ako mogu tako da se izrazim.

Likovni principi su univerzalni, različit je rukopis, način izražavanja. Krajnji rezultat je bitan u oba slučaja. On mora biti prepoznatljiv u kvalitativnom smislu, sadržajno jasan, estetski definisan. Osim ovoga, ikona još mora da ispunjava i svoju bogoslužbenu funkciju, jer je u suprotnom slučaju samo religiozna slika, ne i ikona.

**Bavite se i fotografijom. Šta Vas je privuklo „svetlopisu“?**

-Fotografija me je uvek pratila negde iz pozadine… kao restaurator, koristim fotografiju u pravljenju obavezne fotodokumentacije koja podrazumeva snimanje stanja pre, u toku i na kraju radova.

Ozbiljnije sam pristupio fotografiji nakon što su neke moje fotografije privukle pažnju kolega koji se bave time i koji su mi skrenuli pažnju da su ti moji „svetlopisi“ malo više od puke beleške.

No, ušavši u te vode, otkrio sam jedan divni, novi svet, upoznao neke divne ljude, i video koliko još imam da učim.

Tearless cry

Kako vidite savremenu fotografiju?

-Pitanje je šta podrazumevamo pod savremenom fotografijom. Pristupi fotografiji su različiti, neretko suprotni. Nisam za smeštanje fotografije u neke ustaljene okvire, kao što ne podržavam ni eksperiment po svaku cenu. I ovde je, kao što sam napomenuo kada sam govorio o ikonopisu, krajnji produkt merilo vrednosti. Ako je nešto dobro, onda je dobro bez obzira da li je snimljeno sa ćebetom preko glave ili hi-tech kamerom.

Šta za Vas znače nagrade koje Vaše fotografije osvajaju na domaćim i međunarodnim takmičenjima?

–Nagrade su potvrda da smo na nekom putu koji daje rezultat. Više nagrada za jednu fotografiju svedoče da je ona stvarno prepoznata od više različitih ljudi kao nešto što nosi određeni kvalitet. Za mene je to podsticaj ka usavršavanju, i što sam više u fotografiji, sve sam kritičniji prema sopstvenom radu.