ZDRAVO, BIJELJINSKI GIMNAZIJALCI: Srednjoškolski pjesnik svojim drugovima herojima

[Милан Ракић]

Zdravo, Derviše! Odavno se nismo videli, druže i kolega. Ti si mi posebno drag. Posle toliko godina, čak sedamdeset i devet, mora da ti nedostaje idila gimnazijskog školovanja. Siguran sam da žališ za hodnicima za koje te veže toliko uspomena, za jaranima iz klupe i sjajnim kolegama iz literarne družine, za dugim šetnjama od škole do kuće i večernjim satima presedenim u parku ... a tek za mirisnom kosom onih maturantkinja! I onom D.M. kojoj si posvećivao pesme, kakav li je samo ona dragulj bila! Šta je na kraju bilo sa vama? Pričaj! Eh, Derviše, šteta, i ja kažem ... klinka, pusti je. Ali ipak: ne možeš pojmiti kakvo je to vreme bilo. Za pisanje poezije kao stvoreno! Ljubavne i ... znam, znam. Ne kažem da je bilo lako. Zar ti misliš da se išta danas promenilo, molim te? Taj profesor Rakić, profesor onaj, đak ovaj ... provincija smo mi ovde, provincija i ništa drugo! Pričaj, šta ima novo kod tebe?

Moram ti se pohvaliti: izdao sam zbirku pesama. Zove se "Pogledi s mosta". Sada kad pogledam, nisam nešto zadovoljan, moglo je sve to bolje: ipak su to pesme iz osnove škole! Ma, da! A ti, prvi naš pesniče? Hajde, bolan, ne budi skroman, nije to mala stvar: zamisli, u nekoj monografiji povodom recimo stotinu godina gimnazije, da piše: Derviš Pašić, prvi gimnazijalac - autor zbirke pesama. Baš ovde - ne kažem, jesmo mi provincija - ali opet, zamisli: Derviš Pašić, "Snopovi duše". Kako ti to lepo pristaje! Nikako da prežalim taj dragoceni rukopis ... Šta, zar nisi čuo?

Eh, moj dobri Derviše, šta da ti kažem ... proklet smo mi narod, i ova zemlja sa nama. Izgubljena je u ratu ... ne, ne u tom ratu u kojem si ti izgubio svoj mladi život, 28. januara četres-pete, boreći se kao komesar 16. muslimanske brigade, tamo negde između Drinjače i Nove Kasabe, u nekoj četničkoj zasedi. Četrdeset godina kasnije, opet isti šljam, i ovde i tamo. Hajde, ne birni, sada si heroj! Ima još momaka i devojaka koji pišu poeziju ...

Narodni heroj Mirko Filipović (FOTO: Wikipedia)

Zdravo, zdravo ... Filipoviću, to si ti? E, da mi je neko pričao, ne bih verovao! Deluješ mator, ali si i dalje legenda! Opet tu nešto glumataš, još iz omladinskih dana navikao da šefuje mlađima od sebe. Pa je l' to komunizam? Neka, ako, sada si narodni heroj. Pazi, nije to zajebancija. Jesi čuo, vratili ti bistu u park! I tamo fino piše: Mirko Filipović, narodi heroj. Među Fadilom, Hamzom i Roćkom. Kakvo društvo ... Nedostaju li tebi oni tvoji? Ni ti, vidim, nisi svestan u kakvu si generaciju išao. Gavrić, Veselin, znaš ga ... i on je isto narodi heroj! A ne, njegova je bista na Ledincima, kad kreneš ka Račanskoj, sa leve strane od katoličke. Taj trg sada krasi park, odlična ćevabdžinica i veliki kružni tok. Zove se, verovao ili ne, Draže Mihailovića! Šokiran si? Šta si zinuo? Sad su svuda, isti oni! One bradonje što su te tog maja, četres ... a, četvrta je bila? ... Da, kako ne bih znao ... četres-četvrte uhvatile i predale Nemcima, a ovi te u Brčkom odrali od mučenja. A naš Mirko nikoga da oda! Zato si i streljan, posle par meseci, u Drenovcima, preko Save.

Zdravo, mlade dame! Radojka, Herta ... godište sedamnaesto? Kako izgledate, nema vam ravnih. Svi se momci skupili oko vas, a samo da znaju kakve su to junakinje i buntovnice! De, dosta ... Radojka, kako je na Filozofskom, godi li ti Beograd? Molim, ti se vratila u Bijeljinu? Kao omladinka, poslali te? Čak do Sarajeva? Bez reči sam. I posle kažu, žene su za sanitet. Ko zna šta bi bilo da te ustaše nisu uhapsile septembra četres-prve i poslale u zatvor. Prebili ti i noge i ruke, pa te streljali na Vracama. Zato će te sledeće generacije gimnazijalaca zvati narodnom heroinom! Jedna škola u Bijeljini nosila je tvoje ime. Kažem, nosila. Posle su ti i bistu obezglavili, prokletnici. Sada je vraćena.

A ti Herta, kako provodiš dane? Sigurno bezbrižno, jer tvoj muž beše Svetolik Gospić, veliki partizan! Čuvaju li te njegovi, u Crnjelovu, dok je on u šumi? Verujem da jesu, draga Herta, dok i tebe u julu prvog leta kad je buknuo ustanak, nisu otkrile ustaše i poslale u Jasenovac gde su te zaklali. Do devedeset druge jedna mala ulica u Bijeljini nosila je tvoje ime. Sada je više nema. Znam, ne brini, svima isto govorim ...

Biste narodnih heroja u Bijeljini (FOTO: Bijeljina.live)

Zdravo, bijeljinski gimnazijalci! Zdravo: Derviše, Mirko, Veseline, Herta, Radojka, Atifa, Đorđe, Envere, Vlado, Nijaze, Vukašine, Srbo, Jozefe, Fadile, Đoko, Ešefe, Sonja, Emine, Jutida. Zdravo, drugi Đoko i treći Mirko! Pozdrav za obojicu mojih imenjaka, Vojislava! Dobar dan i Vama, profesore Uglješa; poštovanje, profesore Crnjek. Profesore Lopčiću, Vaši im rukopisi pretekoše! Profesorice Zoro, zašto li nam Vas uzeše? Profesore Mačkiću, naučili ste nas etici dok ste pred mitraljeskim cevima fašističkim u Kragujevcu vikali: ,,Ja sam Srbin, a ne Hrvat iz Bosne!", bivajući čovek pre svega. Profesorice Malc i profesore Petroviću, vas je neko od vaših đaka već osvetio. Zdravo, još jednom, svima! Zdravo, dvesta šesnaestoro vas!

Pozdravljam vas sa poštovanjem, jer vidim da nema ko drugi. Vi niste imali svoju Desanku Maksimović, ali krvavu bajku ste imali. Vi niste imali svog Ivana Gorana Kovačića, a krv vam beše i svetlo i tama. Vi niste imali svog Branka Ćopića, a svi ste kao orlovi rano poleteli. Gimnazijalci i gimnazijalke, profesori i profesorke: vaši vanvremenski đaci i drugovi nisu vas zaboravili. Barem ja nisam: iako vas nikada nisam ni poznavao, osećam se kao da jesam. Kako? Ja vas vidim ovde, jasno i postojano: kao što je Filip Višnjić, po kome naša gimnazija nosi ime, slepih očiju video velike istorijske događaje. Vidim vas na njenim hodnicima i njenom dvorištu, iako je ona sada u novoj zgradi i na novom mestu, iza zavesa vitkih drvoreda u Račanskoj ulici. Drvoreda zelenih krošnji i snažnih stabala, izniklih iz znoja brigada novih naraštaja, u slobodi.

Razglednica s motivom bijeljinske gimnazije (ILUSTRACIJA: Preporod)

I tu vas vidim, bijeljinski gimnazijalci! Vidim vaše snažne mišice i ljupka lica na zracima letnjeg sunca koje se probija kroz lišće. Leto je, vrelo ravničarsko leto, baš onakvo leto kao kada ste, sa zvukom poslednjeg zvona, umesto u parkove i na drinske plaže otišli među puške i bajonete. Kada, poput Principove, vaše sene prođu hodnicima kojim gaze nove generacije, postoji opasnost da će videti balavce koji na navijačkim majicama nose simbole pod kojima ste mučeni, vešani i klani. Postoji strepnja da će vaši duhovi šunjajući se po ključaonicama čuti govore onih profesora, apologeta vaših ubica, branitelja četništva i nedićevstva.

Ali vam zato ja, u ime svih onih koji i dalje veruju u vaše ideale, kažem: kada sledećih godina u ovo letnje doba zazvoni poslednje zvono i uz ciku i lom gomila mladih pohrli ka vratima škole da se izgubi na užeglim ulicama, pod ceradama kafića i tuševima bazena; kada u večernjim satima na klupama pored opštine svaki deran bude odmeravao svoju Anu, Mariju i Ajlu - za vas, bijeljinski gimnazijalci, za sve vas, baš kao što je veliki Izet Sarajlić pevao, jer kako je pevao kao da je baš o vama pevao: večeras ćemo za vas voljeti!

Vojislav DURMANOVIĆ

[Милан Ракић]

пре 8 часа, Lulaby рече

Predivno!

Inače, autor je đak bijeljinskog gimnazijuma i ima 16 leta. 

[о.Небојша]

Дајте људи мало обзира и не насиједајте на комунистичке лажи.

16.муслиманску бригаду чиниле су усташе које су на крају рата прешле партизанима и наставиле свој посао на истребљењу српског народа. Нарочито су се истакли после слома четника на Сутјесци у убијању омалдине која се с њима повлачила из Србије. У Шапцу има Трг ђачког батаљона, посвећен тим голобрадим момцима од којих многи нису ни пушку носили.

Четници су спасили српски народ од клања и нису сарађивали с Нијемцима. То су чиниле усташе, а понекад и партизани. који су заједно ударали на четнике. Ако се погледа пут пролетерских бригада после протјеривања из Србије после злочина које су начинили у тзв.Ужичкој републици, видјеће се да су ударали на четнике, док су избјегавали борбу с Нијемцима и Италијанима и правили споразуме са муслиманском милицијом.

О томе да није било ниједне акције да се ослободи јадни народ који је свакодневно клан у Јасеновцу, оном ко има имало памети не треба говорити.

[Милан Ракић]

пре 4 часа, о.Небојша рече

Дајте људи мало обзира и не насиједајте на комунистичке лажи.

16.муслиманску бригаду чиниле су усташе које су на крају рата прешле партизанима и наставиле свој посао на истребљењу српског народа. Нарочито су се истакли после слома четника на Сутјесци у убијању омалдине која се с њима повлачила из Србије. У Шапцу има Трг ђачког батаљона, посвећен тим голобрадим момцима од којих многи нису ни пушку носили.

Четници су спасили српски народ од клања и нису сарађивали с Нијемцима. То су чиниле усташе, а понекад и партизани. који су заједно ударали на четнике. Ако се погледа пут пролетерских бригада после протјеривања из Србије после злочина које су начинили у тзв.Ужичкој републици, видјеће се да су ударали на четнике, док су избјегавали борбу с Нијемцима и Италијанима и правили споразуме са муслиманском милицијом.

О томе да није било ниједне акције да се ослободи јадни народ који је свакодневно клан у Јасеновцу, оном ко има имало памети не треба говорити.

Izvor oče?!

[о.Небојша]

Ја сам ти живи извор , јер је моја мати рођена на Петровдан 1941. и баба ју је сачувала у збјеговима од усташа из сусједних села. Одрастао сам на тим причама, како су усташе упале у кућу, баба са дјецом отишла да потјера стоку и побјегла у шуму, док су се они забавили око њеног брата Данила који је лежао рањен од усташког бацача у претходној борби, па пошто су га опљачкали одлуче да га одмах не убију, него да запале кућу, па да он изгори унутра. Баце навиљак сијена на таван, а горе био пасуљ и само се направи дим, али се не пренесе даље- Извор је и ђед Бранко који је први улетио у жандамеријску касарну и разороружао наредника, па кад је пропао устанак, бацали летке да се предају и да ће им бити опроштено. Спроводили су их комшије Хрвати који нису имали ни униформе, неко тробојку око руке и шешира , а пушке ниси имале ременик, него канап. Кад су дошли у њихова села, онда је све и старо и младо навалило на њих, а усташе су их тјерале у строј, па је до данас остала пјесма :

Све ће Србин заборавит лако,

али у строј не може никако.

Кад су стигли у дервентски логор, Штапару и кад су видјели како изгледају Срби које су прије њих заточили, људи су се питали : кад су овако прошли они који су били мирни, како ћемо ми који смо узели оружје. После пар дана су их Нијемци ослободили и отада нико није имао вјере у усташе, осим неког мученика Мила Буне који се заразио негдје са комунизмом, па пошао код комшија Хрвата да их зове у заједничку борбу против окупатора, па једва извукао живу главу. 

Ту слободну територију Вучијака , Требаве и Озрена, држала је сељачка војска која се називала четницима. На сликама из тог доба нико од њих нема браду, не личе на четниек из Булајевићевих филмова. Партизанске курире и болнице нису дирали, као ни Родољуба Чолаковића који спомиње у својим Успоменама из НОБ-е да је прошао без проблема са вијећницима АВНОЈ-а, да би 1953.г. његов водич и још неки заглавио робију. У зиму 1944. дошао је Дража , на прољеће партизани и то је то.

Зар није провидно да партизани који су били атеисти имају јединицу која има у свом називу муслиманска, а Муслимани као нација не постоје до 1970. ? Зашто није било православне бригаде ?