Aва Јустин Поповић

Март 11, 2012

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

1975. године у манастиру Ћелије

У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

Ради чега смо ми људи у овоме свету? И ти и ја дошли смо на овај свет без нашег пристанка. Нико те питао није кад те спустио у овај свет. А ради чега је Господ спустио тебе и мене у овај свет? Зашто је човек створен? Да ли зато да га смрт прогута? Ако је тако, онда је Бог највећи злотвор.

Господ је, браћо, створио човека као вечно биће. Човек је најважније биће после Бога, важније од Анђела, важније од Херувима и Серафима, важније од свих бића и створења. Зашто је човек важнији? Зато што је Бог створио човека по слици и прилици Својој[2]. По слици и прилици Својој - шта то значи? Када гледаш слику својих родитеља, ти се умиљаваш, ти волиш да их подражаваш, да личиш на њих. Бог је створио човека по слици и прилици Својој да би човек личио на Бога[3]. Личио целим бићем својим, а личио нарочито животом својим. То значи, човек је жива икона Божија. Жива икона Божија.[4]

Ум наш, шта је? У нама то је слика ума Божијега, и да би ум наш личио на Бога, треба да има чисте мисли, треба да мисли божански, да мисли свето, да мисли оно што је честито и поштено, да не допушта нечистим мислима да нам разоравају душу. Шта је наша воља? Наша је воља створена по слици воље Божије. То значи, шта? Ми у овоме свету треба да управљамо своју вољу и да живимо својом вољом према вољи Божијој и ономе што Бог хоће. Његова воља је савршена и света, и ми као слика Његова подражавамо Њега и хоћемо оно што Он хоће. То значи да је човек створен по слици и прилици Божијој. Тако и осећање. Срце, срце - што је то? Наше осећање - то је осећање Божије, од Бога нам је дато, то је слика Божијега осећања. Какво треба да буде наше осећање? Наше осећање треба да буде узвишено, божанско, чисто, свето, да буде пуно љубави, пуно милосрђа, пуно кротости, благости, доброте.

Тако, Бог је створио човека, браћо моја, да би човек извајао из себе, израдио из себе божанско биће. Зато је Бог и постао човек. Зато је Господ Христос постао човек да покаже какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету, како треба ум његов да ради, како треба да ради његово срце, како његова воља, како да се човек угледа на Бога, пошто је он слика Божија. Слика увек тежи да буде верна оригиналу, ономе од чега је постала. Тако и ми. Ми смо зато створени да животом својим, да бићем својим личимо на Бога.

Господ Христос је дошао у овај свет да нам да сва правила, да нам да сав живот, који у нама може да оствари, који и остварује у нама. Господ је дошао у овај свет, вели Апостол Павле, да нас научи свему кроз Цркву Своју, кроз веру у Њега. Чему? Да нас научи како да узрастемо у човека савршена, у човека који је сличан Господу Христу.[5]

Није Господ Христос дошао у овај свет да само буде поред тебе, Он је у теби. Он је дошао баш зато да буде у свакоме од нас, да икону Божију што је у нама, да слику Божију која је у нама, обнови и очисти. Чиме се то прља наша икона у души? Чиме се то слика Божија прља у нашој души? Гресима! Греси су као катран, као муљ, као смрдљиво ђубре. Сваки грех икону Божију што је у теби распара, замрља, упрља, а не дај Боже, велики греси, они као страшан црни катран наваљују и премазују душу, тако се ништа Божије не види у њој. Тако имате људе безбожне потпуно, потпуно безверне, који ништа божанско не признају у себи, ни изнад себе.

И Господ Благи у Цркви Својој дао нам сва средства да ми у себи изградимо једно боголико биће, једно христолико биће, једно богољубиво биће. Свети Павле поручује хришћанима и вели: "Ево, ја вас са муком духовном рађам, али све дотле док не постане обличје Христово у вама"[6]. То значи, док у нашој души не заблиста лик Господа Христа, да Он живи у нама, да ми душу своју очистимо од свакога греха, од сваке прљавштине, и да помоћу вере, љубави, молитве, поста и свих светих врлина, испунимо себе Божанским силама, Божанском добротом и Божанским осећањем.

Зато смо ми створени. Зато је и Свето Причешће Господ установио у Цркви. Ради чега? Примајући Свето Причешће ти примаш Бога у себе, примаш Господа Христа, примаш Њега онаквог какав јесте. И примајући Њега, ти сам постајеш христолик, ти сам постајеш боголик, ти обнављаш икону Божију у себи, ти постајеш прави човек. Човек који одбаци душу и не признаје је као бесмртну и вечну, престао је бити прави човек. То је получовек, то је качовек, то је нечовек.

Господ је по великом смирењу Свом постао човек. Господ се бескрајно смирио да би нас људе спасио. Јер, замислите да Свемоћни, Свесавршени Бог и Господ постане човек, а човек сав у греху, сав у смрти, сав у ђаволу! Зар то није понижење за Бога? Да, несумњиво понижење[7]. Али, то је и доказ огромног смирења и љубави Спаситеља према човеку, Његовог неизмерног човекољубља. Зато се Он и назива Једини Човекољубац, јер је човека спасао из смрти, из греха, из чељусти демона и пакла. Он је то учинио да би нас спасао, да би нас увео у Вечни Живот. Дошао у овај свет да нам да Вечну Истину, да нам да Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Доброту. Све то Он даје нама ако ми хоћемо Њему да служимо. Зато је Он и створио Цркву Своју, зато је у Цркви Христовој толико Светитеља Божијих, тих људи христоликих, људи христољубљивих, људи који су испунили Еванђеље Господа Христа и показали нам какав треба да је човек. Е, кад су они могли да испуне еванђелске врлине, то значи да сваки човек може ако хоће.

Јер Бог, браћо моја, никога не приморава на добро. Бог никога не приморава на спасење. Он предлаже: ако хоћеш.[8] То је твоја слободна воља. Али пази што те чека у оном свету. Када будеш изашао из овога света, из тела, а душа куда ће? Бог је послао човека у овај свет, и као биће смртно, телом је човек смртан, створио је тело од земље Господ, и душом бесмртном, душом је од Бога, од даха Божијег и духа Божијег, то је вечно у човеку[9]. Зато је Спаситељ и рекао у Своме Еванђељу и упутио свима нама чудесне речи: "Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој науди?"[10] А души својој науди. Људи се диве и дан данас, и увек кроз векове, боре за стопу земље крваве, убијају се, ратове воде. А често о души и не помишљају, иако она више вреди. Шта је наша земља, мала, ситна земља? Зрно песка у васиони. Це само земљу да добијеш, но и сва сунца, и све звезде да буду твоје, да будеш њихов господар и власник, каква ти је корист, вели Спаситељ, ако души то шкоди, каква ти је корист, ако душа твоја пропада у злу, у греху , у паклу.

Зато је Господ и дао Своје Свето Еванђеље и дао Свето Причешће, да ми обновимо себе, да ми испунимо себе Божанским силама, да обновимо лик што је у нама, икону Божију, слику Божију, да живимо према Господу Христу Који је дошао у овај свет да нам покаже какав треба да је човек. И ви, причешћујући се данас, не заборавите никад да је то најважнији дан у години за вас. Када примате Свето Причешће, Бога примате. А то значи, треба променити свој живот, оставити раније своје грехе: ако си псовао да престанеш псовати, ако си крао да престанеш красти, ако си ма какво зло чинио да престанеш чинити.

Јер, не чиниш ли тако, ти недостојно држиш у себи Господа Христа, ти Га распињеш поново у себи. Ти недостојно једеш и пијеш Крв Господа Христа и Тело Његово. Зато Апостол Павле и препоручује хришћанима и вели: Пазите, чувајте се! Немојте да недостојно једете и пијете Крв и Тело Господње[11]. Зато исповест, зато исповедање грехова пред Богом и пред свештеником, зато је и славно очишћење душе, и напор и труд. Примивши Господа Христа, живи од данас новим животом, светим животом, побожним животом. Престани да чиниш грех који си чинио. Слаби смо, људи смо, падамо поново у грехе, али наше је да приморавамо себе на свако добро[12]. Да ум овај, који је слика Божија, примораваш да личи на ум Божији. Да душу своју примораваш да личи на душу Божију. Једино тако испунићемо онај промисао, и онај циљ живота, који нам је Бог оставио створивши нас као људе. Да, ми људи, сваки човек створен је за Вечни Живот. Имајте то у виду, браћо. И ујутру кад се пробудиш реци себи: Гле, ја сам створен за Вечни Живот. И увече кад лежеш реци себи: Пази, створен си за Вечни Живот. Пази како живиш, сваки тренутак је важан у животу, сваки дан је врло важан. Човек може у једном дану стећи, или рај, или пакао. Ти данас можеш убити човека и стећи пакао, а можеш се трудити да не чиниш зло, и ти ћеш истим путем испунити Еванђеље.

Ето безброј Светитеља пред нама и око нас и над нама, који су испунили Еванђеље и показали нам да је човек заиста вечно биће, да бисмо и ми идући за њима и са њима заиста заслужили Вечни Живот. Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, даровао нама Живот Вечни. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Еванђеље по Јовану 1,43-51
1 Мојс. 1,27; 2,7
1 Мојс 1,26
1 Кор. 11,7; Кол. 3,10
Еф. 4,14 и 24
Гал. 4,19
Фил. 2,7-8
Мт. 16,24; 19,21
1 Мојс. 2,7
Мт. 16,26
1 Кор. 11,29
Мисао Св. Макарија Египатског. Види његову истоимену беседу, коју је превео о. Јустин у Хришћансхом животу за 1925. г. - Прим уредн.

Март 11, 2012

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа 1. у Другу Недељу Великог Поста[1 ]

1966. године у манастиру Ћелије

Усшани и узми одар свој, и иди дома. И одмах устаде, узе одар свој, и оде. И сви се дивљаху и чуђаху и говораху:[2] ко је то међу људима да тако силну власт има да рекне парализованом човеку, узетоме човеку: устани, узми одар свој, и ходи. И тог часа збива се по речи Исусовој. Ко је то дошао међу људе, ко има такву власт? Бог. Бог постао човек! Ето, то је најважнији догађај, најважнија истина у свима световима, најважнији за свакога човека који се јави на овој земљи. Бог постао човек да људима да сву Истину Неба, да им да Живот Вечни, да им да све што Бог у Свом богатству може да да. И онда га Он раздаје свима и свакоме.

Један велики Светитељ, Свети Максим Исповедник, рекао је: Бог је врлина. Бог је врлина - шта је хтео тиме да каже? Хтео је да каже да све оно што Бог има, све оно што Бог може дати свету - дао је кроз Господа Христа. Дао је као свете врлине, дао је као свете заповести еванђељске, као љубав, као молитву, као пост, као милостивост, као Истину, као Правду. Бог је врлина. А за Господа Христа се вели у Светоме Писму и у Светој Литургији да Он "врлином Својом покрива небеса", врлином Својом покрива небеса. Све нас учи Богу. Све што је Бог створио, уствари то је наш учитељ. Сунце је наш учитељ, свака је травчица учитељ, свака биљка, свака птица учитељ. И све то јавља Бога, и све то гласи име Божје, све је то велико чудо Божје које се непрекидно развија и продужава и траје, и испред као и иза нас.

Бог је постао човек, постао Богочовек, и све што је Божје учинио човечијим, сјединио са људском природом. Ако је у питању Вечна Истина, гле, у Господу Христу Вечна Истина је сједињена са људским родом; ако је у питању Вежни Живот, гле, у Господу Христу Богочовеку сједињен је Вечни Живот са човеком, са сваким човеком, и са тобом и са мном. Богочовек даје свима нама све Божанске дарове, све их сједињује са нашом људском природом, ради чега? Да би људску природу спасао од греха, од смрти, од ђавола. Бог који је врлина, постао је човек, да би човека начинио врлином, да би човек сам постао врлина.

Речено је у Светоме Писму: "Бог је љубав".[3] Тај Бог, Који је љубав, постаје човек да би човек постао љубав. Јер се каже: Бог је љубав, да би се могло рећи: човек је љубав. То је највеће савршенство до кога човек може доћи. Речено је у Светоме Писму, у Светом Еванђељу: "Бог је светлост."[4] Тај Бог постао је човек да би човека начинио светлошћу, да би сам човек остао[5] светлост у мраку овога света, и да би видео све путеве који воде из овога света у оне светове Божије.

Спаситељ је наредио и наређује у Светоме Еванђељу сваком од вас: "Будите милостиви као што је Отац ваш Небески милостив",[6] будите милостиви као што је Бог милостив. Шта тражиш, Господе, од нас? Зар и то тражиш од нас! Да, то да будете милостиви као што је Бог милостив. Зато је Бог постао човек да нас томе научи, да нас научи тој милостивости која отпушта грехе, опрашта грехе, као што ослобађа од смрти, ослобађа од пакла, ослобађа од ђавола. То је милосрђе, то је милост, то је љубав! Е, том милосрђу нас Он учи, то милосрђе тражи од нас.

Тако, Бог који је срце и душа сваке врлине, постао је човек, да би човека начинио Богом по благодати, да би човека обожио[7], да би човека испунио Божанским силама и ослободио га ђаволских сила које су у њему. Како? Кроз грехе, кроз страсти, кроз рђав живот, кроз рђаве мисли, кроз рђаве речи, кроз рђава дела - ко се то уселио у тебе и мене? Демони, ђаволи, нечисти дуси. Господ је постао човек, Бог је постао човек, да би човека спасао од грахе, од ђавола. Господ је ради тога дошао у овај свет. Он је зато основао Цркву, Он је зато дао Цркви Свете Таје и свете врлине, да бисмо ми људи све што је Он дао нама учинили својим, присвојили себи и живели тиме. Он је дошао као Бог, а у Њему је Вечни Живот; дао је Себе нама да бисмо ми постали заједничари Вечнога Живота[8]. Он је Вечна Истина: постао је човек да бисмо ја и ти постали Вечна Истина. Он је Вечна Правда, Вечно Добро, све је Он то донео нама поставши човек и раздељује сваком од нас. У Цркви то се непрекидно чини.

Свето Причешће, шта је то? То је Сам Господ Христос. Он Бог, Он Богочовек, Који Себе даје теби кроз Свето Причешће, и тиме ти даје Вечни Живот, Вечну Правду, Вечну Истину. Твој живот као хришћанина уствари је живот вечног бића. Ти хришћанин, живиш у овоме свету ради Вечне Истине, живиш ради Вечнога Живота и ради Вечне Правде. Не заборави то никада!

Господ је дао сва средства да ти постанеш Божји, да добијеш силе, да испуњујеш све заповести Божје. Дао ти је у Светој Цркви Свету Тајну Крштења, Свето Причешће, дао ти је свете врлине, дао ти је веру, љубав, наду, молитву, пост. Све су то свете врлине које Он Бог даје свима нама, и кроз њих даје нам Божанске силе да себе, себе, себе спасемо од смрти нашег највећег непријатеља, да спасимо себе од ђавола, још већег непријатеља нашег који је измислио смрт, који је измислио грех.

Велики Светитељ Божји Свети Јован Златоуст, чије мошти имамо у нашем светом храму и светој обитељи овој, вели: Ђаво је грех. То значи, то значи сваки грех је ђаво, у свакоме греху таји се и скрива се ђаво. Сваки грех је срцем својим везан за ђавола. Немој сматрати: ја сам учинио мали грех, то је само мој грех. Не, знај, ђаво је кроз тај грех. Ђаво је грех! Сваки грех на тајанствен, страшан начин повезује душу човекову са духом, са духом зла и уништења, са духом смрти, са духом неправде, са духом злоће! Нема греха који није од ђавола. И ти када учиниш грех, знај, теби сарађује - ко? Сарађује ђаво. Он, он ти чини грех примамљивим, слатким, док те не уведе у њега и ....[9] не

...[10] А кад те уведе онда се он скрије и оставља грех, и у њему себе, дух свој...[11]

Рекао је Свети Максим Исповедник да ђаво све чини да човек учини грех, а кад учини грех он се повуче из његове душе, остави идола у души, идола, идол греха. И човек често наврати, и душом клања томе идолу, служи му, а у њега ђаво се сакрио. То остаје да те подсећа на грех и да тиме поново распирује у теби жудњу за грехом, за слашћу греховном. Да, ђаво натера човека, прво наведе човека да учини грех, па се сакрије а остави идола греха, остави божанство греха да га и даље вуче у своје сласти које су вечне.

Ђаво је грех, то значи: ђаво је гордост! Ако имаш гордости у себи знај, твоја је душа и твоја је савест повезана са ђаволом. Не мисли да је гордост чисто твоје дело. Ти се охолиш: ја сам то, ја сам ово, ја сам оно, ја сам леп, ја сам богат, ја сам чиновник, ја имам то и то. Та гордост - он говори кроз њу, он, нечисти дух. Или, ти си среброљубац, зарио си душу и срце у свакодневне бриге, само мислиш о земаљским стварима, о имању. Шта је то? То ђаво шета по твојој души. Среброљубље - то је ђаво, он се кроз њега уселио у тебе, и ти дрхтећи над својим благом, златом, сребром и над имањем, уствари, нашта се сводиш, шта ти она даје, шта добијаш том бригом о непрекидном земаљском богаћењу? Ништа! Само многе демонске силе уносиш у себе. Ти се гневиш често, не контролишеш себе, гњев те завитла, баци те у лудило, и ти сматраш: па сад дошло то, проћи ће, није ништа. Како ништа! То је ђаво прошао кроз твоју душу, ђаво затутњао, ђаво олујан прошао, и ко зна шта је све оборио у твојој души и оставио свакога трага. И ти, када се неразумно подајеш гњеву, знај да ти испуњујеш заповести њега, врховног духа зла и уништења, и себе уништаваш, сам себе уништаваш. И тако редом сваки корак по сваки грех, јесте ђаво. Зато, наше је да се бранимо од њега.

Бог је дошао у овај свет да нас брани од ђавола. Зато је Он (=Христос) дошао и Он је једини јачи од њега, и Он нас једини може одбранити од њега. И ми, који без Господа Христа обично живимо у гресима и у сластима греховним, када се решимо на покајање, када кренемо путем покајања, онда значи кренемо у страшну борбу са духом зла и уништења, у рат! Хришћани, увек у рату, дању и ноћу у рату! То пише Апостол Павле свима хришћанима: Ми, ми водимо у рат, ми не ратујемо са телом људским, са телима људским; не, ми ратујемо са духовима зла и пакости испод неба,[12] са свима нечистим духовима, све то наваљује на нас.

А гле, Бог је сишао и постао човек, ето Га поред тебе да те брани од њих, да те води и предводи, да ти да Светог Архангела Михаила који је јачи од свих демона, да он буде испред тебе твој Небески војсковођа, и земаљски војсковођа војске, да руководи из победе у победу. Сишао је Бог, сишао је Цар Неба на земљу, а са Њим и сви Анђели Свети, на челу са Светим Архангелом Михаилом. И ето Њега ту испред тебе, да те води у победу над грехом, победу над смрћу, победу над ђаволом. Не бој се, само веруј![13] Не бој се, само се моли Богу! Не бој се, пости. Не бој се, држи заповести Христове. И онда ћеш бити победник у свима биткама, а нарочито у тој великој и духовној борби и бици, коју хришћани воде целога живота у овом свету. Са свих страна нападани исушењима, они се бране од њих Богом Који је постао човек, Господом Христом Који је сва Небеса снео на земљу, дао нам све небеске силе еда бисмо се ми испуњавали Божанским силама и бранили душе своје од смрти, од пакла, од греха, од ђавола.

Свети пост јесте велико поприште, велико бојиште. Свети Велики пост - велико бојиште. Многе душе падају рањене и умртвљене не постећи, не држе се заповести Господње о Светоме посту. А хришћани, хришћани за време Светог поста као на бојишту, стално се боре, стално побеђују све грехе и сва исушења која насрћу на њих са свих страна. Ту је Господ Христос, невидљиво помаже ти; ту су све свете врлине; ту је и Свето Причешће - све то помаже теби и даје ти Божанске силе. Ти постајеш моћан и свемоћан, као Господ Христос: "Све је могуће ономе који верује",[14] све! Ништа ти није немогуће, само имај покајања, само имај веру у Господа Христа. Ти си победник, ти си душу своју осигурао за Живот Вечни и Истину Вечну и Правду Вечну.

Гле, сви Светитељи блистају врлином, сваком врлином, сви непокајани грешници мракују грехом. А Благи Господ је постао човек ради нас људи и ради нашега спасења.[15] Свакоме од нас дао покајање и веру велику; веру која чини све свете врлине, врши све свете врлине новозаветне; веру која кроз љубав дела[16], кроз молитву дела, кроз пост дела, кроз милосрђе дела, да свако од нас може побеђивати све што грози и прети душама нашим. А ко прети теби и мени? Пакао, ђаво, смрт! Ми смо увек слабији од њих. А ја сам јачи само са Господом Христом, и са Његовим Светитељима. Нека их Он умножи око нас, нека их да нама, да би нас они водили кроз овај свет...[17]

НАПОМЕНЕ:

Јеванђеље по Марку 2, 1-12; Јн. 10,9-16
Мк. 2,9
1 Јн. 4,8 и 16
1 Јн. 1,5; 1 Тим. 6,16
Можда: постао. - Прим. уредн.
Лк. 6,36
Мисао Светих Отаца: Св. Иринеја, Св. Атанасија и других. - Прим. уредн.
1 Петр. 5,1; 2 Петр. 1,4
Пар речи нечујне на магнетофонској траци. - Прим. препис.
Исто.
Исто.
Еф. 6,12.
Мр. 5,36
Мк. 9, 23
Символ Вере, члан 3 - Прим. уредн.
Гал. 5,6
Беседа није завршена, вероватно због краја магнетофонске траке. Прим. препис.

Март 11, 2012

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа 2. у Другу Недељу Великог Поста[1 ]

1967. године у манастиру Ћелије

То је пут којим и ти и ја идемо у Васкрсење. У васкрсење и тела и душе, да, и ти и ја. Зато је пост тако чудесан сав води, куда? У Васкрсење. А то, шта то значи? Васкрсење - победа над смрћу, Васкрсење - победа над грехом, Васкрсење - победа над ђаволом! То је тај пост.

У једној дивној стихири ових дана певали смо и молили се: Идимо за Спаситељем душа наших, Који нам показа победу над ђаволом, постом. Пост - победа над ђаволом. То је блага вест коју је Господ нама дао и показао. Хоћеш победу над грехом, хоћеш победу над творцем греха, над ђаволом самим? Ето ти поста - вели Спаситељ! Да, ти постом постајеш највећи победник у овоме свету. Ко је победио ђавола, ко, осим Господа Христа? Нико други није. Зато је он Спаситељ света, јер је само Он Бог јачи од ђавола. Све је друго слабије од њега. И ми, идући за Њим, уствари увек идемо за Победником Који нам даје увек победу над ђаволом, над сваким ђаволом који јуриша на нас да нас обори и (одвуче) у грех, у шта[2], у смрт.

Бесмртно биће - то је човек. Господ је дошао у наш земаљски свет да наш грех ...[3] да нам да силе и средства да и ми то исто учинимо, да и ми то исто чинимо заједно са Њим, вођени Њиме, идући за Њим. Шта су људске победе? Ништа! Све су људске победе порази, ако не побеђују смрт. Шта су све победе које су многи цареви, наследници[4] и силници овога света односили и односе? Шта су европски ратови: први, други, трећи, десети и педесети - шта? Какви порази! Пораз до пораза, не победе. Људи гину, измислили ратове и убијања као средства да победе зло у овоме свету.

Само Бог и Божја сила може победити зло у овоме свету. Само Бог и Божја сила може победити творца свакога зла и греха, ђавола. Бог је дао те Божанске силе свакоме од нас, да ми то као разумна бића људска, као разумна бића Божија, побеђујемо зло, побеђујемо ђавола Божанском силом. Ето светога поста, ето свете молитве. Шта је то? То су Божанске силе, силе које је Господ оставио и дао Цркви Својој, да ми, да сваки од нас побеђује у име своје, себе ради побеђује ђавола. Не другога ради, себе ради да побеђује свој грех. Јер сваки твој грех, знај, то је ...[5] то је ратник ђавола; сваки грех који ти милујеш, који ти тајиш у себи јавно или тајно, свеједно, то је извидница ђаволова, оружје страшно његово свепобедно; свепобедно све дотле док се не тргнеш, и не осетиш да грех који ти чиниш, уствари, убија тебе, и врши самоубиство чинећи ма који грех. Мржња - ти самоубиство вршиш; гњев, охолост, среброљубље - то су све оружја, страшна оружја ђаволова која ти он даје у руке и ти сам себе убијаш.

Ђаво не може да наметне грех никоме од нас, он може само да предлаже. Он може теби да предложи мач да убијеш себе, он те не може убити, Бог му не даје те силе. Али, ако ти примиш од њега тај мач, ако ти примиш среброљубље, рецимо, или примиш гњев, или примиш завист, или пакост, оговарање, крађу, гле, ти си узео у своје руке мач и сам га зариваш у срце своје. Ђаво нема власти да може приморати човека на грех, а ђаво има власти само да предлаже грех човеку. Он предлаже грех и мени и теби. А ја и ти? Ја и ти, или усвајамо грех, или га одбијамо од себе. А то значи: или убијамо себе, душу своју одвајамо од Бога, или одбацивши грех ми хитамо ка Васкрсењу Господа Христа, ка победи, последњој и завршној победи над грехом, над смрћу, над ђаволом. Зато је, браћо, Господ дошао у овај свет. Зато нам је оставио све, зато је оставио свети пост, зато је оставио свету молитву, да ми побеђујемо ђавола који је творац греха и смрти. Шта сваки грех ради са мном и с тобом? Помрачује нас. Грех је тама, он лије из себе таму, и тама поплављује твоју и моју душу, поплављује нашу свест, поплављује нашу савест, и ми као да смо у бунилу, у бунцању, у ноћи, у тами, у помрчини. Не знамо шта радимо, то је грех. Сваки грех је пијанство душе.

А Господ је дошао у овај свет, да нам да баш светлости, да нам да буктиње, да нам да светионике, светиљке, да ту таму разгонимо. Ето светога пост: то је огромни светионик који стоји на путу нашег живота. Пост низводи с Неба у душу твоју Небеску светлост. Ако је истинити пост. Истинити пост је уздржање од свакога зла, уздржање од јела и хране, али ц уздржавање од свакога зла и греха. Шта молитва ради с тобом? Она те пење на Небо, и онда у душу твоју низводи с Неба Божанску светлост. Ко смо, шта смо, куда идемо? Куда нас воде наши дани и ноћи? Куда ми то хитамо? Хтео ја или не, хтео ти или не, да задржиш овај дан, да престане, неће стати. Носи он тебе, носи. Куда?

А ето пост је свети пред нама, а ми знамо да тај свети пут води у Васкрс Господа Христа. Ето светлости над светлостима! Јер, Васкрсењем Својим, Господ је све светове обасјао Божанском светлошћу, обасјао сву твар, обасјао сва бића, обасјао људе, обасјао душе наше, обасјао звезде, небеса, птице, биље, животиње, све светове обасјао и показао - шта? Тиме је Господ казао последњу и завршну тајну нашег бића, казао оно што сваки од нас треба да зна и да чини. То је једино што остаје с нама, све друго смрт нам украде и однесе, све! А Господ то свима даје.

Сваки грех, то је помрачење душе; а свака врлина, то је преображење душе. Гордост - то је страшно! Охолост, када залегне у души мојој и твојој, ух! личи на таму најкрајњу, о којој Спаситељ говори у Свом Светом Еванђељу.[6] Пакао! Охолост, уображеност, самољубље, знај, све је то твој мали пакао, брате и сестро, ти пакао носиш у себи. Господ нам је дао лек - лек од гордости је смиреност. Смири себе пред Господом, смири себе пред браћом, пред људима, и ето, Божанска сила смирености разлиће по души твојој Божанску светлост, и растерати и разгонити сав мрак гордости, охолости и уображености душе твоје.

Човек среброљубив не види ништа осим гомиле новца. Није среброљубив онај који воли новац и имање. Среброљубац је, рецимо, и научник који зури над књигом целог живота свог, нашао себи занимање и заборавио на Бога. То је среброљубље: то је лажни идол, то је лажно божанство. Све што је човек уместо Истинитог Бога у овоме свету прогласио за смисао свога живота, за своје божанство, то, то јесте среброљубље, место Истинитог Бога, Господа Христа, прогласити ма шта за циљ свога живота. Има тога. Гле, ти си среброљубац, онда не знаш пут живота. Мрак, ноћ легла на савест твоју, легла на очи душе твоје, и ти не видиш прави пут, не видиш смисао свога живота земаљског, не видиш да је теби лек, једини лек од твоје смрти, од твога пакла - покајање. Да, у случају среброљубља покајање једини је лек пред Господом.

Грех - то је помрачење душе и савести наше; а врлина то је преображене душе. Пост је постепено преображење душе. Постом се душа чисти од сваке нечистоте, чисти се од свакога греха, чисти се од сваке страсти. Пост и јесте то неизбежно чупање, молитвом и свима другим подвизима, чупање из душе свих рђавих наших особина, свих рђавих навика. Ако си до поста и допуштао себи да језик твој говори бесмислене речи или лажи, пост је зато ту да се преобрази језик твој, да поставиш разум на језику свом. То исто учини са очима, са ушима, са целим бићем својим. Престани са грехом! То је пост, то је истински пост. Ако си оговарао, не оговарај више; ако си крао, не кради више; ако си се посвађао, мири се брже док си на путу живота[7], да те смрт ноћас не затекне, а ти у свађи са својим комшијама. Тешко теби! Та свађа, то ти је омча, омча која право вуче у царство свађе, греха и ђавола, пакла. Господ Благи нека ми да сва средства да истерам сваки грех из своје душу.

Шта је завист? Завист је страст тако велика да и Бога Христа издаје. Јевреји су из зависти издали Господа Христа, из зависти![8] Не реци да је то мали грех. Ђаво, ђаво је преварио Адама и Еву из зависти, позавидео је божијим бићима, боголиким створењима Божјим, првом човеку и првој жени, из зависти оборио их у грех, и предложио им страшан грех. Ја ћу данас да завидим, сутра да завидим, па ће то тако да остане у мени. Али знај, у теби је остао твој убица, у теби је остао твој пакао, у теби је остао твој ђаво кроз завист. Јер никада грех не долази сам. Господ вели, да иза сваког греха иде ђаво. И ти, кад пустиш ма који грех у твоју душу, кад чиниш ма који грех, знај да је ђаво већ ушетао у твоју душу. Ниси сам, он те води. Куда? У смрт, смрт! Куда? У пакао, у вечне муке! Пост - свети пост, молитва - света молитва, све то води у Васкрсење, у победу над грехом, над ђаволом, над смрћу.

И ми данас, ове друге Недеље светога поста, славимо једнога од тих великих победника, славимо Светога Григорија Паламу, Архиепископа Солунског, великог подвижника Божијег, великог борца за Православље, за светлост Христову. Он је тај који је целог живота свог ишао за Спаситељем нашим, постом, и молитвом, и свима другим врлинама, и побеђивао све ђаволе, све грехе, све страсти овога света, изазивао светлост у свима душама што су биле око њега, и данас живи кроз своје свете списе. Такав је сваки Светитељ. Сваки Светитељ - шта је? Ништа друго него непрекидни ревнитељ заповести Христове у овоме свету, није ништа друго он него творац свих заповести Божјих. А свака врлина у души човека изазива Небеску Божанску светлост.

Светитељи Божји су они који су светим врлинама изагнали из себе сваку таму греха, сваки мрак, сваку помрчину демонску и сваки пакао. Дакле, сваки Светитељ увек изображен тако да из њега бије светлост, а око главе ореол. Све светли у њему, мисли свете и светле, а светлост зрачи из његове главе, и из његовог бића, из целог бића његовог. Очистио је и тело и душу од страсти, од мрака, од помрчине, и лије се светлост из њега. Такав је Григорије Богослов, такав је Свети Григорије Палама, такав је Свети Василије Велики, такви су сви Светитељи, од првог до последњег. А сви су они ту, с нама, у Цркви Христовој, наши живи васпитачи, наши савременици. Светитељи не умиру. Душа људска не умире откако је Господ васкрсао. И тело ће наше васкрснути на дан Суда. Сви су они живи наши савременици, помажу нас. Сви ми представљамо једно Тело Христово, Цркву Христову и нас Светитељи помажу и воде нас путевима светих еванђелских врлина.

Ето, ето Григорија Паламе, великог подвижника, да нас води ка Васкрсу Господа Христа, да нас води ка свима победама над грехом, над смрћу, над ђаволом. Он је вичан, он има силе, има снаге. Од Господа је добијао и добија и раздељује свима нама. Да сваки од нас пости истинитим постом. Истински пост је уздржавање од сваког греха, уздржавање од сваке страсти, уздржавање од јела да се тело не горди, да у њему не букте страсти, него са вером, оскудевајући у храни приморава себе на свако уздржавање од зла.

Ми, и сваки од нас, пред Господом спасавајмо душу нашу, Који нам је оставио пост као победу над ђаволом, еда бисмо радосне душе стигли до Васкрсења Господа Христа. Да заједно са Њим васкрснемо из свих смрти, коначно и занавек победимо све грехе у себи, све страсти и све ђаволе, еда бисмо са свима Светима могли славити на земљи и на небу Њега, Чудесног и Незамењивог Бога и Господа Исуса Христа, јединог Спаситеља људи у свима световима. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Јеванђеље по Марку 2, 1-12; Јн. 10,9-16
Можда: у мрак или у зло. ~ Прим. уредн.
Пар речи нечујно на траци. - Прим. препис.
Можда: намесници или насилници. - Прим. уредн.
Исто.
Мт. 25,30
Мт. 5,25
Мт. 27,18

Март 11, 2012

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа 3. у Другу Недељу Великог Поста[1 ]

1977. године у манастиру Ћелије

Ко смо ми хришћани и шта смо ми у овоме свету? У чему се ми разликујемо од других људи? Вером у Васкрсење мртвих. Ми се разликујемо од других људи вером у Бога. Ми се разликујемо од других људи Вечном Истином, Вечном Правдом, Вечним Животом. Ми хришћани знамо да наш живот на земљи само почиње, почиње да би се вечито наставио у ономе свету.

Ето, Свете Тајне Причешћа, и у њој казана нам је сва тајна Спаситељевог доласка у овај свет. Зашто је Спаситељ дошао у овај свет? Чули сте ове дивне молитве које се читају пре Светог Причешћа. Спаситељ је дошао у овај свет да нам кроз Причешће да Себе, Бога целога. Он је дао нама не само Вечну Правду, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Доброту, него нам је дао Себе целога - Бога целога. Већи дар људи нису могли добити, већи дар људи не могу добити. Господ је дошао у овај свет да Собом испуни све[2], да Собом, како веле Свети Оци обожи све, да нас људе претвори у мале богове, у мале христосе, да Њиме живимо у овоме свету.[3]

Чули сте дивну молитву где се вели: Господе, дај ми да се Тобом причестим, а кроз Тебе да у мени живи и Бог Отац и Дух Свети. Цело Божанство живи у свакоме од нас у Светом Причешћу. Зато је Свето Причешће неисказано велика тајна, не само тајна, него светајна. Она казује сву Личност Господа Христа. Казује сву судбину нашу: ко смо, шта смо, куда идемо и ради чега смо у овоме свету? Није Бог од шале створио свет, није Бог без дубокога промисла о свету, створио овај свет. Ради чега? Да нам да Себе. Зато Апостол Павле и пише: Хришћанин је велик, и живи у вери да постоји Христос Бог[4] - то јест: ви знате да је Господ Христос дошао у овај свет. Он нам је дао Своје Еванђеље. Шта, ради чега је Он то учинио? Да би смо ми живели Њиме, живели како се пристоји Христу Богу[5]. То значи Свето Причешће. Примаш Свето Причешће да би живео Господом Христом. Људи смо, слаби смо, посрћемо, падамо, али ту је Господ Христос. Ту је Он да нас често пута, и много пута, кроз Свето Причешће обнови, оживи, да нас васкрсне из мртвих. Чули сте: "Који једе моје Тело и пије моју Крв, у мени борави и ја у њему"[6]. Како ти можеш умрети када је Господ Христос у теби? Ти или спаваш, или не знаш шта радиш.

На свакоме од нас, браћо моја, испуњује се прича о сејачу и семену[7]. Господ, Небески Сејач, сеје исто семе по свима душама: исту правду, исту љубав, исту милост, исту доброту, исту веру. Али, шта ми радимо? Ми често то запостављамо, одбацујемо од себе. Дешава се с нама оно што је у причи о сејачу и семену. Није криво семе што не доноси плода, семе Господ сеје. Није криво Еванђеље Господа Христа, криви смо ми што нећемо да се трудимо, што немамо ревности. То је оно камење, то је оно трње о коме говори Спаситељ у причи о сејачу и семену[8]. Трње велико узрасте и угуши семе посејано Господом Христом, то ми често радимо. Причестимо се, примимо највећу Светињу, изађемо из Цркве и кроз два - три дана враћамо се на свој стари живот.

А гле, ми смо позвани да живимо новим животом, да живимо, као што вели Апостол, "угледајући се на Господа Христа"[9], да живимо Богу Христу. Ради тога је Господ дошао у овај свет. Ради тога се ми причешћујемо, да живимо божанским животом у овоме свету, да живимо по Еванђељу. Господ је рекао: "Љубите непријатеље своје" - гле, а ми често мрзимо и пријатеље своје. "Чините добро онима који вас мрзе" - а ми чинимо зло онима који нас љубе[10]. Спасени смо пошто се вратимо Светом Еванђељу. Што се нисмо повратили? Зато ми хришћани имамо велику одговорност пред Богом! Нама је дато све. Дат нам је васцели Бог, ради тога да би смо Њиме живели, да би Он управљао нама. Нико други. Ако треба и да страдамо за Њега.

Данас, залутали људи, одричу Господа Христа; то је њихова погибао, то је заслепљеност, лудило. Ради чега онда човек треба да живи у овоме свету? Ради мука и невоља?! А шта је живот људски него мука и невоља? Непрекидна поворка мука и страдања у свету. Је ли зато Господ створио свет? Сигурно, не! Али људи, избезумљени својим умом, да, избезумљени својим умом, верујући да ум може све да схвати и сазна, они су дошли до тог лудила до кога ни ђаво дошао није, они одричу да Бог постоји![11]

А ђаво са страхом и трепетом види Бога[12]. Неће да му служи, то је друго, али он не одриче Бога. Људи иду даље од ђавола, не признају да постоји Бог. А ђаво, знате шта хоће? Ђаво хоће да људи не признају да он постоји: нема ђавола! Онда је лако ђаволу да га слушају, чим не верују да ђаво постоји. 6н онда крене да заузима једну бусију за другом у твојој души, заузима једну тврђаву за другом, док сву душу не освоји. А ти после тврдиш: нема ђавола! А он сав у теби! Он и хоће да ти тврдиш: нема ђавола, и он ће ти лакше прићи.

Тако је човек дошао, браћо моја, до лудила у овоме свету, само благодарећи својој злој вољи. Злој вољи. Сваки од нас чини грех по својој вољи. Грех није ништа друго, како веле велики духовници и Свети Оци, ништа друго него злоупотреба слободне воље. Бог ти је дао слободну вољу да се саживиш са Господом Христом, да се испуниш Њиме. Ето, чули сте, сваки дан се у Цркви молимо да нам да овај дан свет, миран и безгрешан[13]. Цео дан безгрешан, ноћ безгрешна. И тако из дана у дан да се трудимо да без греха проводимо ове дане, ове чудне бројанице Божије, које су и светле и мрачне, и дневне и ноћне. То, то је свима нама потребно - да приморавамо себе на свако добро.

Често се наша душа лењи, неће да чини добра, али веле велики хришћани, велики Свети Оци: приморавај себе на свако добро.[14] То је хришћанин! Хришћанин је онај који приморава себе на свако добро, приморава! И кад примораваш себе на свако добро, Господ ће онда да ти да небеске силе, благодати, да ти заиста можеш да твориш Његове заповести, и да испуниш смисао свога живота на земљи. Како веле Свети Оци, да постанеш мали бог по благодати, мали Христос, да живиш Њиме, само Њиме и ради Њега. Јер ћеш изаћи из овога света и ући у онај свет, где Господ Христос царује и влада, као и у овоме свету. У овом свету кроз Цркву, у оном свету кроз Небеске Силе (тј. опет кроз Цркву).

Зато, браћо моја, примајући Свето Причешће, трудимо се да живимо по Господу Христу, да живимо по заповести Апостола: Живите као што пристоји Христу Богу[15]. Тако и ти, примајући Свето Причешће, говори себи: пази шта радиш, живи од сада Господом Христом. Човек си, падаш, покај се, устани. Јер је Господ Благи рекао: Ако човек седамдесет пута ба дан сагреши, седамдесет пута седам сагреши и каје се, опрашта му Господ[16]. Ето свелека, ето Царства Небеског, ето Раја за свакога од нас! Грешиш - човек си, кај се, одмах се кај, и тиме ћеш стећи од Бога милост и опроштај грехова.

Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, помогао свакоме од нас, да испунимо своју човечанску, хришћанску дужност. Да живимо Господом Христом и кроз Њега, еда би смо Њиме, Њиме задобили Царство Небеско и Живот Вечни. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Еванђеље по Марку 2,1-12; Јн. 10,9-16
Еф. 1,23; Кол. 1,17-18
1 Јн. 4,9
2 Кор. 5,19; 1 Тим. 1,15; Д. Ап. 8,37
Кол. 1,10; 1 Сол. 2,12
Јн. 6,56
Лк. 8, 5-15
Лк. 8,13-14
1 Кор. 11,1; 1 Сол. 1,6
Мт. 5,44
Пс. 14,1
Јак. 2,19
Прозбена јектенија. - Прим. уредн.
Мисао Св. Макарија Египатског, често коришћена од о. Јустина. При.и. уредн.
Сол. 2,12; Кол. 1,10
Мт. 18,2-122

Март 18, 2012

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа у Трећу Недељу Великог Поста[1 ]

1967. године у манастиру Ћелије

Пут до спасења иде кроз пост. Зашто? Зато што је пост уствари пост ...[2] истински је пост ...[3] благовест. "Ко хоће за мном да иде нек се одрече себе и узме крст свој, и иде за мном"[4]. Ја или Христос? Не ја и Христос. А крст но сећи да би угодили Господу Христу, да би могли ићи за Господом Христом. Идемо ли за собом, ми не можемо ићи за Њим. Ко се не одрече себе, не може ићи за мном.[5]

Ако будеш ишао за својим умом, а не за Христовим, ако будеш ишао за својом вољом а не за Христовом вољом, како се каже у Светом Еванђељу, душа је неочишћена, неосвећена, залутала у прашуму самих заблуда, душегубних и ужасних. Зато што је грех, зло, успело да у нама, поред оне боголике душе коју смо добили од Бога при стварању,[6] створи своју душу. Грех ствара у мени и теби своју душу ако се ми навикавамо на њега; ако га чинимо, он се постепено претвара у нашу душу. Поред оне боголике душе коју ти је Бог дао, ти доводиш туђинца и странца који је овладао тобом. Он живи као самосталан, а оно што је Божје у теби као да је заспало, као да је утрнуло. Ти си то одбацио, то не живи у теби, мртвује. Ствара у нама свој свет, ствара у нама своју философију, читав поглед на свет. Он настоји да заузме место Божије у твојој души, место лика Божијег, то хоће грех да учини. Грех уствари хоће човека да лиши оне боголике духовне лепоте коју има у својој души. Да, он (=ђаво) се труди да помоћу греха и у мени и у теби створи свој лик. Јер грех увек личи на ђавола, увек осликава помало његову мрачну страну у нашој души, када га ми пригрлимо. Тако се у нама кроз грех, кроз навику на грех, образује, формира се нарочито ја, нарочито душа, нарочито себе. Оно себе, од кога тражи Господа да се одрекнемо. Хоће добро, али га не чини. ,Добро које хоћу не чиним, него зло које нећу оно чиним"[7]. Зло смо ми сами створили, а добро је од Бога, вели Апостол Павле[8]. Ја хоћу да живим добро, али силе да то чиним немам, али за то не налазим силе, не налазим моћи у себи.

Да ми, ипак, добро које желимо и остварујемо у овоме животу, ево данашње Свето Еванђеље нам открива пут ка томе. То је: отићи од себе, отићи од свога греха, изићи из те душе греховне која се у теби створила, формирала, уобличила. Ми постом, уствари, потискујемо из себе то греховно у души својој. Ми замењујемо, постепено замењујемо себе Христом, док се не дође до оног савршенства до кога је дошао Свети Апостол Павле када вели: "Ја више не живим, у мени живи Христос"[9]. Ето шта значи одрећи се себе: то значи поништити све своје жеље, све своје човечанско, људско, греховно, и заменити Христом. Заменити Христом! Ко хоће душу своју да сачува без мене, без мене Христа, изгубиће је; а ко је изгуби мене ради и Еванђеља, тај ће се спасти, тај ће је сачувати за Живот Вечни[10]. За Живот Вечни, ако се одречемо сваког греха свог, сваке страсти своје.

Ако одбацимо, и ако знамо, и осећамо, и хоћемо, да Христос буде душа у нашој души, срце у нашем срцу, да нас саме, да наше ја замени Собом - то је једини пут да ја и ти, сваки човек, сачувамо душу своју од пакла, од пропасти, од ђавола, од свакога зла, од вечних мука. Да нађемо у себи ту боголику душу, ту божанску душу, коју нам је Бог дао. Боголика душа где је? У Господу Христу! Христос је постао човек да нам покаже: Ево, овакав треба да је човек. Он Бог, постаје човек, Он Бог показао је у Себи Лик Божји. Према Божјој слици ми смо створени[11], дужни смо да живимо по њој. Шта је наш ум?

Слика ума Христовог, ума Божијег. И наша је дужност да сав наш ум саобразимо Господу Христу, да сав наш ум такорећи охристоличимо, да заједно са Апостолом Павлом можемо рећи: "Ми ум Христов имамо"[12]. И док ми не прилагодимо вољу своју Христовој вољи, Божјој вољи, наша воља увек лута, наша воља увек слаба, наша воља увек посрће и рони у грех. Ако ми гледамо Господа Христа за свој вечни пример, вечни идеал, онда ми прилагођавамо себе Његовој вољи. Онда, нећу да буде моја воља, него Твоја. Оче наш, да буде воља Твоја и на земљи и на Небу.[13]

И ми, кад хоћемо да излечимо своју вољу од свих слабости, од свих болести њених, и од свих смрти њених, творећи заповести Његове, ми уствари исцељујемо себе од свакога греха, изгонимо из себе све што је грехољубиво. Да, док (човек) сав чезне за Богом и док је при правом себи, док се он заиста труди да се одрекне себе, да иде за Господом Христом и носи крст, носи крст Христов, уствари, он добија од Господа Христа силу Божју. Јер је речено: Крст је сила Божја на спасење свима који верују[14]. И мени и теби, свима, сваком човеку. Кад се решиш да примораш себе да носиш крст свој, гле, ти у исто време примаш силу Божју. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов. Ради чега? Ради Господа Христа, да Господа Христа уселиш у себе! Ето, то је наш циљ, то је наш идеал, то је спокојство и мир и вечни рај наше душе, сваке људске душе. Нема мира људској души, осим Христа.

Кроз свете врлине, кроз Свете Тајне, кроз Свето Причешће, дају се Божанске силе кроз заповести. Свака света врлина: молитва - то је отимање себе из смрти, вађење себе из греха, из понора, из пакла, подвиг, крст, распињање себе, крстоношење, али онда даје Господ силе и молитва даје сав живот у овоме свету. Шта је живот Анђела? То је непрекидно творење воље Божје. Живот човека? То је непрекидно творење воље Божје. А то бива, бива када људи хоће. Пример: покајани грешник. Шта је онај цариник? "Боже, милостив буди мени грешноме"[15]. Шта је он? Он је покајани грешник. А блудни син? Пример охрабрења за свакога од нас, и за највеће грешнике. Да не говоримо о Светитељима. Ето, блудни син је пример како се постаје Божји, како човек може себе из пакла да извуче, из царства греха; како човек окован демонима помоћу свих страсти и сласти овога света, може да ишчупа себе из њихових руку, њихових чељусти, и да узлети Небу и Оцу Небескоме, вапијући: "Оче, сагреших небу и земљи, прими ме"[16]. Тако морамо да приморавамо себе на сваку врлину[17].

Неће се мени и теби да се молимо Богу. То онај (=ђаво) нама нашаптава, а наше је да приморамо себе. Онда кад нам се неће, баш (тада) да приморамо себе на молитву, да приморамо себе на сваку врлину. Увредио си ближњега свога: а(х), нећу да идем да га молим за опроштај, баш нећу! Уствари, увредио си себе. Шта треба да радиш? Да примораш себе, да наредиш себи: Иди, направи метаније, моли за опроштај. Васкрсни из своје смрти, васкрсни из свога гроба, из гроба гњила. Он најбоље осећа твоју душу онога момента када си ти решио да идеш да га молиш за опроштај. Увредио се, па не осећа, нема то хришћанско расположење да иде да моли за опроштај. Иди ти, приморај га за опроштај. Тај ћеш подвиг пренети на њега.

Наш пут кроз Светитеље и пост је приморавање себе на свако добро, непрекидно приморавање себе на свако добро. Јер неће наша природа оно што је добро, (она) нагиње ка злу[18] , а ти приморај себе да давиш свако зло што је у теби. Господ ће ти дати васкрсну силу да ти заиста чиниш свако добро. Да носимо крст свој, да ми у себи себе охристовимо, и да пазимо да пост није ништа друго него замењивање себе Христом Богом. Кроз сваку врлину човек треба себе да замени Богом, Господом Христом јер је "Бог врлина", као што вели Свети (Максим). И та сила Божанска јача је од овога света, сила подарена над сваким злом, над сваким грехом, сваком силом ђавољом. Приморавај себе на свако добро, а Господ Благи даће ти васкрсне силе да ти идеш из веће туге у мању, из мале радости у још већу.

Да идемо сви у Царство Небеско, док не стигнемо дотле да по милости Божјој можемо и ми рећи: Господе Христе, ја не живим, ти живиш у мени, кроз Свете Тајне и свете врлине. Теби слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Еванђеље по Марку 8,34-9,1; Матеј 16,24-26
Пар речи нечујно на магнетофону. - Прим. препис.
Исто.
Мк. 8,34
Мт. 10,38
1 Мојс. 1,27; 2,7
Рим. 7,19
1 Тим. 4,4
Гал. 2,20
Мк. 8,35
1 Мојс. 1,26-27
1 Кор. 2,16
Лк. 11,2
1 Кор. 2,18
Лк. 18,13
Лк. 15,11-32
Мисао Св. Макарија Египатског. - Прим. уредн.
1 Мојс. 6,5; Рм. 3,10-12

Март 18, 2012

https://www.pouke.org/forum/topic/6109-%d1%82%d1%80%d0%b5%d1%9b%d0%b0-%d0%bd%d0%b5%d0%b4%d0%b5%d1%99%d0%b0-%d0%b2%d0%b5%d0%bb%d0%b8%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82%d0%b0-%d0%ba%d1%80%d1%81%d1%82%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%ba%d0%bb%d0%be%d0%bd%d0%b0/page__view__findpost__p__168672

Март 18, 2012

https://www.pouke.org/forum/topic/18141-%d0%ba%d1%80%d1%81%d1%82%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%ba%d0%bb%d0%be%d0%bd%d0%b0-%d0%bd%d0%b5%d0%b4%d0%b5%d1%99%d0%b0/page__view__findpost__p__603131

Март 25, 2012

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа у Четврту Недељу Великог Поста[1 ]

1965. године у манастиру Ћелије

Недеља Светог Јована Лествичника. Зашто њега усред поста Црква ставља као најсветију икону да би сви гледали у њега? Јован Лествичник. Ко је он? Човек који је доживео и написао Рајску лествицу. Доживео узлажење човека из пакла до Неба у Рај. Он доживео лествицу од земље до Неба, лествицу која се протеже од дна пакла човекова до врха Раја. Доживео и написао. Врло образован, врло учен. Водио је душу своју путевима Христовим, водио је сву од пакла до Раја, водио сву од ђавола до Бога, водио је сву од греха до безгрешности. И све то нам богомудро описао шта доживљава човек борећи се са сваким ђаволом иза греха.

Кроз грех ђаво ратује са тобом и са мном, брате и сестро. Кроз сваки грех он ратује са тобом. Не варај себе, не мисли да је нека мања и слабија сила која те напада. Не! Он те напада! Макар то била рђава помисао, само помисао, знај, он јуриша на тебе. Помисао о гордости, о похоти, о среброљубљу, ето безброј њих, са свих страна лете на тебе. А ти, шта си ти? Рајска лествица. Како си, оче Јоване, могао подићи ту Рајску лествицу између земље и Неба? Зар је ђаволи не посекоше, не прекинуше, зар је не сломише? Не ...[2] Такав пост његов, огањ до огња, пламен до пламена, пожар до пожара. Који ће то ђаво издржати? Сви безобзирце беже, сви демони беже од његове славне и божанске молитве, сви ђаволи беже од његовог поста, сви демони беже од његове огњене и пламене вере.

Рајска лествица - шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја. Свака врлина...

Зато ниједна од њих није никада сама. Вера у Господа Христа није никада сама. Она говори кроз молитву, она говори кроз пост, она говори кроз милосрђе, она говори кроз смиреност, она говори кроз страдање за ближњег. Не само говори, него свака врлина живи другом врлином. Вера живи молитвом, молитва живи постом, пост се храни молитвом, пост се храни љубављу, љубав се храни милосрђем, сажаљењем. Тако свака врлина живи другом. И када се једна настани у твојој души, све ће за њом доћи, све ће се постепено развијати са њом и ићи из ње и кроз њу. И тако ћеш ти осладити[3] душом својом, лествицом Рајском која се протеже од земље до Неба, између тебе и Раја, између твог пакла и твог Раја, између твог ђавола и твог Бога.

Да, Рајска лествица зависи од тебе. Постим ли са страховањем, са побожношћу, са плачем, са сузама, а после прекинем са тим, гле, ја сам почео правити лествицу од земље ка Небу и сам сам је упропастио и сломио. Ти, ти често постиш, ти се уздржаваш од сваке телесне хране. Црква прописује ...[4] Али гле, ти допушташ да се у души твојој у току поста настани грех, да сеју по твојој души разне нечисте помисли, жеље. Твоје је да их одбијаш од себе одмах молитвом, плачем, читањем, ма којим подвигом. Али, ако ти будеш постио телесно, а духовно хранио своју душу неки грехом, или тајном страшћу, гле, ти степенице и лествице поста које почињеш дизати од земље ка Небу, сам рушиш, сам упропашћујеш.

Пост тражи милосрђе, смирење, кротост. Све су то неимари (градитељи), то је једно - заједница неимарска. Ту заједницу предводи молитва. Она је тај главни мајстор, тај главни архитект, главни инжењер нашег духовног живота и наших духовних хтења и наше лествице коју ми градимо између земље и Неба. Молитва на првом месту. Кад се молитва настани у срцу твом и оно пламти и букти сталном чежњом ка Господу, стално Њега има у виду, стално Га осећа, онда молитвом уводи у душу твоју све остале свете врлине. Онда инжењер има одличне мајсторе, брзо и брзо изграђује те чаробне лествице које се протежу од земље ка Небу, лествице твог постепеног узлажења ка Богу, ка Његовом савршенству. Кад имаш силу, јаку молитву, онда ти никакав пост неће бити тежак, онда ти никаква љубав неће бити немогућа, света еванђељска љубав.

Молитва освећује све у теби, сваки твој подвиг, сваку твоју мисао, свако твоје осећање, свако твоје расположење. Молитва - божанска сила коју нам је Господ дао да ми освећујамо све оно што је несвето у нама људима у нашој души. Када молитва ради у теби, онда ради и милосрђе према људима. Молитва те сједињује са Господом Свемилостивим, а Он улива у срце сажаљење према човеку, према грешнику, према брату који је немоћан и слаб као и ти, који пада као и ти, али који се може дићи као и ти. Али му треба твоја помоћ, твоја братска помоћ, твоја молитвена помоћ, твоја црквена помоћ. Ти, ти ћеш онда несумњиво изградити лествицу своју, лествицу од свог пакла до свог Раја и сигурним срцем узлазити њоме са степенице на степеницу, из врлине у врлину, и тако досегнути врх лествице, Небо, искрцати се на Небо, искрцати се на Небески Рај.

Све је готово за тебе и за мене: девет блаженстава, девет светих врлина еванђељских, то је Еванђеље поста, Еванђеље Светог Јована Лествичника. Врлина браћо, велика врлина. Тешке подвиге поста, молитве, смирења Господ објавио за блаженство. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[5]. Тиме почиње Спаситељ своју чувену науку на Гори, науку о блаженствима, науку о светим врлинама. Смирити се пред Господом... Човек који мисли о себи да је величина, да је сјај, да сви треба да гледају у њега или да га цене, поштују, обожавају, и он треба да се скрши, да се сломи. Тај вавилон који је он себи сазидао, вавилон хуле на Бога, треба сам он да сруши. Како? Да смири себе пред Господом Христом, пред човеком, пред људима, пред родом људским, пред Црквом Христовом, да сломи себе и да објави да је он ништа. Са Апостолом Павлом заједно да јауче и кука: Господе, ја сам најгрешнији, највећи грешник од свих.[6]

То је прво осећање хришћанско, то је почетак наше вере, то је почетак наше врлине, то је почетак нашег пењања ка Небу, то је темељ наше лествице. Господе, ја сам ништа, Ти си све! Ја ништа, Ти све. Ум мој ништа према Уму Твом, дух мој ништа према Духу Твом, срце моје, знање моје, о ништа, ништа, према Знању Твом Господе! Ја, ја нула, нула... иза ње безброј других нула. То сам ја пред Тобом, Господе.

Смирење - то је прва света врлина, прва врлина хришћанска. Од ње све почиње. Без ње се не може даље и са њом иду друге свете врлине. Врлина љубави, врлина поста, врлина кротости, врлина благости, врлина чистоте срца, врлина миротворства, и све остале свете врлине, све то зида и гради и прави теби небеску лествицу. То је само Еванђеље Јована Лествичника. И он је хришћанин, велики хришћанин, савршен хришћанин, да се ја и ти угледамо на њега као на свету икону савршенства и да идемо за њом и да подржавамо њу гледајући њега. Тако свака врлина моја и твоја, мали рај за тебе и мене, а све врлине скупа, ето Рајске лествице твоје и моје, од нашег пакла до Небеског Раја.

Али, хришћанину у овоме свету, који гради моју и твоју лествицу спасења између земље и Неба, увек прети опасност од нечистих сила, од нечистих сила. Нечисте силе, ко су? Греси, греси наши, страсти наше. Иза сваке од њих по ђаво, по демон.

Данас, ево Светог Еванђеља о несрећном оцу, који приводи бесомучног сина Спаситељу да га исцели од нечистог духа[7]. Тако силан и страшан нечисти дух младићу разноси његов унутрашњи духовни живот[8]. Јадни отац, чуо за Исуса из Назарета, великог Учитеља и Чудотворца, води свог сина к Њему.

Наилази на Свете Апостоле, он моли Апостоле, чуо је да васкрсавају мртве, мртве васкрсавају, очишћују од свакога греха, исцељују од сваке болести, он их моли и преклиње: "Ето мог несретног детета, исцелите га, аман, од нечистога духа". Али они не могаше ништа учинити[9]. Какав срам спопаде Свете Апостоле, какав стид пред народом! Не, нема више силе чудотворне у њима, нема више. Шта се то десило, шта су то они криви? И доведе сина, ђаво га баци на под. Ученици не могаше да га исцеле, не могаше. Али, што можеш Ти, помози. То маловерје као да вређа Спаситеља, и Он као да је немилосрдан, вели: Докле ћу вас трпети роде неверни и покварени? Докле ћу бити са вама, роде неверни?[10] Доведоше младића. Спаситељ нареди духу нечистоме: Ми те терамо да изађеш из њега![11] А Дух га нечисти баца пред људима ту да сви виде, стаде га кршти и ломити, и он пену баца, скоро да умре[12]. Готово је... Тада Господ пружи руку Своју... Наста тајац, тајац од чуђења. Ученици и посрамљени и обрадовани. Посрамљени зато што је то њихов учитељ учинио, учинио велико чудо исцељења. Једва су чекали Свети Ученици да буду насамо и да га упитају: "Зашто ми то не могасмо учинити?" Господ рече: "Овај св род изгони само молитвом и постом."[13]

Тиме је Господ скратио цело Еванђеље. Да доживите овако велико чудо вама је потребна непрекидна молитва и велики пред Богом пост, пост духа и тела. Мисли да буду чисте, душа да буде чиста, савршена, срце да буде чисто, и онда нечиста сила неће моћи опстајати у вама, нити се борити са вама. Тако се открива тајна Светог Еванђеља како можемо сваку нечисту силу отерати од себе, и најстрашнију нечисту силу, све демоне, сатану са свима његовим сродним ђаволима у паклу. Све их отерати молитвом и постом.

Ето наше силе, ето наше свесиле, ето наше свемоћи. "Све могу у Исусу Христу који ми моћи даје"[14] - објављује Свети Апостол Павле. И данашње Еванђеље казује то. Сам Спаситељ вели: "Све је могуће ономе који верује."[15] Све је могуће ономе који верује! То је права вера. Да верујеш у немогуће, да ће Господ учинити то по великој милости Својој за смирење твоје. Реци Господу: Господе, ништа немам. Немоћан сам и слаб, сав слаб, сав немоћан. А Ти, Ти све имаш! Ти све можеш. Верујем, помози моме неверју. Као што је јаукнуо несрећни отац: "Верујем, Господе! помози моме неверју".[16]

На сваку нашу врлину, браћо, свету врлину, напада по порок, по страст. На твоје смирење, знај, нападаће гордост. Гле, па ти чиниш то, па то, па што се ти толико понижаваш. И ако ти будеш нехатан и немаран, и ако будеш поверовао духу гордости, демону гордости, о, он ће твој темељ ископати испод тебе и ти ћеш се сломити и срушити. Или, ти постиш свети еванђељски пост. Он на тебе напада разним мамцима, представља, ти у уму лепа јела, укусна пића, и ти баш то не смеш. Ајде мало да окусим... Мало по мало, оде твој свети пост, оде твоја света врлина. И тако на сваку твоју врлину: на љубав напада мржња, на милосрђе твоје напада немилостивост; неосетљивост, грубост, гневљивост, нетрпељивост; све то покушава да руши у теби твој свети пост, твоју молитву, твоје свете врлине. И ако се не будеш бранио све ће то срушити лествицу твоју Рајску. Како свете врлине подижу Рајску лествицу између Неба и земље, тако и греси наши праве лествицу ка паклу. Сваки грех. Ако су греси у твојој души, пази! Ако ти држиш мржњу у души својој дан-два, три, педесет дана, обрати пажњу у какав ће се пакао претворити твоја душа. Или држиш гнев, среброљубље, похоту... И ти, шта радиш? Ти уствари сам себи спремаш лествицу у пакао.

Свети Оци уче о осам главних светих врлина, и осам главних страсти. Лек против гордости као страсти је твоје смирење; против похоте стоји целомудрије, целомудрије[17], чедност; против среброљубља стоји љубав према Богу и презирање свих земаљских ствари. То ми, као што Црква света учи, ми сви знамо из искуства, градећи лествицу Рајску у себи. Исто тако знамо, и Свети Јован Лествичник нас учи, живећи у гресима и страстима, ми уствари сами себи градимо лествицу своју која нас спушта и сурвава у пакао.

Али Благи Господ даје нам диван пример: усред поста, ето љега Светог Јована величанственог, дивног, светог; сав блиста од светих еванђељских врлина, гледамо га како узлази хитро и мудро уз лествицу Рајску, коју је поставио између земље и Неба. Он то даје нама хришћанима пример као учитељ, као Свети вођ, од пакла до Раја, од ђавола до Бога, од земље до Неба. Ето нам учитеља у људском облику, чудотворца духовног, великог подвижника. Показује нам собом како човек може зарадити[18] сваки свој пакао, и како може поломити црне мрачне лествице које воде у пакао. Људско биће може изградити себи Рајску лествицу од земље у Небо.

Нека нам милостиви и велики Свети отац Јован Лествичник, буде Свети вођ кроз овај Велики пост; Свети вођ кроз сваку врлину, молитву, милосрђе и све остале еванђељске врлине; да сваки од нас гради своју Рајску лествицу за време овога поста, да стигнемо у Свето Васкрсење Христово, у то савршенство свих савршенстава, у радост свих радости, и (уз) носимо душу своју у рајске милине.

Зато, браћо моја и сестре, нека нам сваки дан и после Ускрса буде дан којим ћемо ићи за великим Светим духовним вођом Јованом Лествичником; да нас он води и руководи у нашим борбама са свима гресима нашим у стицању светих врлина; да помоћу његовом ми изградимо своју лествицу и да идући за њим и ми достигнемо Небеско Царство и Рај, где пламте све милине небеске, све радости вечне; да тамо заједно са њим славимо Цара свих тих милина, Вечнога Цара Небескога Царства, Господа Христа, Коме нека је част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Еванђеље по Марку 9,17-31; по Матеју 4,25-5,12
Пар речи нечујно на траци. - Прим. препис
Можда: осладити се, или овладати. - Прим. уредн.
Исто.
Мт. 5,3
1 Тим. 1,15
Мк. 9,17
Мк. 9,18
Мк. 9,18
Мк. 9,19
Мк. 9,25
Мк. 9,26
Мк. 9,29
Флб. 4,13
Мк. 9,23
Мк. 9,24
Целомудреност. - Прим. уредн.
Вероватније: згазити, порушити. - Прим. уредн.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Март 25, 2012

https://www.pouke.org/forum/topic/18270-%d0%bd%d0%b5%d0%b4%d0%b5%d1%99%d0%b0-%d1%87%d0%b5%d1%82%d0%b2%d1%80%d1%82%d0%b0-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82%d0%b0-%d1%81%d1%80%d0%b5%d0%b4%d0%be%d0%bf%d0%be%d1%81%d0%bd%d0%b0/page__view__findpost__p__608103

Април 14, 2012

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа уочи Великог Петка

1965. године у манастиру Ћелије

Велики Четвртак... Велики Петак... Велика Субота. Све велико и све страшно. Шта се то збива на земљи? Људи неће Бога, људи хоће да истерају из тела Сина Божјег, Господа Христа!

Гле, Он је дошао у овај свет, родио се као Човек, био мало Детенце, па Дечак, па зрео Човек. Тридесет три и по године живео као Човек у овоме свету. Узео на Себе све муке човекове, све муке рода људскога. Узео на Себе највећу муку, грех људски. Јагње Божје, гле узима грехе света на Себе[1] грехе света - то је најтежи терет. Нема већег терета у роду људском од греха. Зато је грех људски Господ Христос узео на Себе родивши се у овом свету.

Ниједан дан, ниједна ноћ Његова није била радост, све мука до муке, жалост до жалости гледајући људе. А сваки човек у овоме свету пред очима Господа Христа шта је него један бујни извор, водоскок из кога бију греси, греси, греси, значи муке човекове. Нико тако дубоко није сагледао, и није знао, и није осетио каква је мука грех, као Господ Безгрешни. Шта зло, шта правда, шта неправда, шта живот а шта смрт, шта рај а шта пакао, шта Бог а шта ђаво? Људи са свих страна хрле к Њему, гомиле и гомиле људи хитало је Њему са свих страна, и Он је по великом човекољубљу Свом исцељивао људе од свих болести, од свих напасти, изгонио духове нечисте, уводио у Царство Небеско и Царство Божје из овога царства греха и смрти.

Колико је чудеса чинио Господ, колико добра, да када су се људи трудили да пронађу у њему ма какав најмањи грех, нису успели. Најопаснији вребачи, најопаснији шпијуни срца људских нису могли у Њему пронаћи ни трунку греха. Зато их је Он смело питао: "Који ме од вас кори за грех?"[2] Нико од људи није Га могао прекорети за грех.

Он, чули сте из данашњег Светог Еванђеља, када су наишли војници да га ухвате и старешине јеврејских првосвештеника, сви су попадали пред Њим[3]. Само у том тренутку Он је допустио да његов божански вид .испусти из себе један божански зрак, и сви су попадали на земљу. И допустио је Спаситељ силна исмевања, чули сте из данашњег Светог Еванђеља, Еванђеља страдања Господњег, какве све муке, каква погшжења, какве је увреде Он поднео, и шибања, и пљувања, и шамаре? А Црква на то (пева) ...[4] Слава дуготрпљењу Твоме, Господе! Он је речју васкрсавао мртве, та Он је Лазара, који је почео да смрди у гробу, васкрсао једном речју Својом[5], Он је васкрсао из мртвих сина Наинске удовице[6], Он је губавца исцелио речју, погледом, сенком[7]. Шта се сад збива? Он ћутке подноси све, све муке, све увреде, За сва добра људи му узвраћају разноврсним залима.

Прошао је Он кроз сав људски живот, показао какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету: да живи Божанском Истином, Божанском Правдом. Зато Свето Еванђеље тражи од нас хришћана да ми живимо као што се присшоји Богу у телу[8], као што приличи Богу у телу. Бог у телу - то је Господ Христос! Ето, Он човек, показао је како треба ми људи да живимо у свету: да живимо без греха, да живимо у Вечној Истини Његовој, у Вечној Правди, у Вечној Љубави, у Вечној Доброти. Ради тога је створен човек. А гле, ми пригрливши грех пригрлили смо лаж, пригрлили смо неправду, пакост, све пороке, пригрлили смрт, а кроз све грехе пригрлили и ђавола.

Он је дошао у овај свет, Господ Благи, да све узме на Себе, све те страшне муке наше, да узме и грехе, и смрт, и да нас одњих ослободи. И кад су Његови непријатељи фарисеји и садукеји ликовали, пролазили поред Његовог крста и ругали му се; "Ако си Син Божји сиђи с крста, па ћемо ти веровати"[9], када су они то радили, Он је ћутао. Та они су видели безброј Његових чудеса. Сами су говорили: "Та овај човек чини толика чудеса, шта ћемо радити с Њим, сав народ оде за Њим, сви људи одоше за Њим".[10]

Поднео је сва ругања, сва понижења - ради чега? Ради тога, браћо моја и сестре, да би ушао у нашу смрт, да би и њу узео на Себе, да би и њу разорио као Бог. Зато је Он истрпео све. Зато је примио крст да би силом Божанства Свог као Богочовек разрушио смрт. И вели се у једној данашњој дивној црквеној песми: "Господ је примио све поруге, и шамаре, и пљувања, и сва страдања, да свима нама дарује васкрсење из мртвих". Ето, ради тога је Господ ушао у смрт нашу, спустио се у смрт људску, да ту најтежу и најстрашнију муку узме на Себе, да је разори и да нама људима подари васкрсење из мртвих, да људима подари бесмртност и Живот Вечни, да тело људско учини бесмртним, а душа је већ створена бесмртном.

Сатана је ликовао када је ушао у Јуду,[11] када му је Јуда отворио врата срца свога. Ликовао је што ће Исуса предати на смрт преко Јуде. И мислио је: Тај Исус из Назарета, Који ми је толике муке задао, ено човек је, тело људско носи, смрт, смрт ће га сатрти! Као што је све милионе људи сатрла од почетка света до данас, до самог Господа Христа.

Уствари, ових светих великих дана води се борба за човека, борба између Бога и Сатане, између Господа Христа и Сатане, који улази у Јуду и из њега дела кроз слободну вољу Јудину. Страшно је, браћо, што је Јуда допустио да буде оруђе Сатане. Вели се у једној песми данашњој, да Јуда по делима својим показа се други ђаво, по делима својим показа се други ђаво. Причестио се Јуда на Тајној Вечери, Господ га причестио и он изашао, отишао непријатељима и продао свога Учитеља Божанског.[12]

У једној тужној црквеној песми данашњој вели се : Јуда са Светим Причешћем у устима издаде Господа". Каква страшна слобода, какав страшан пад! Већи је ово грех, браћо, него Адамов грех у рају. Јудин грех је већи од свих грехова људских. Он Бога издаје, Бога чијом је силом васкрсавао и сам мртве и чинио безбројна чудеса са осталим Светим Апостолима. Колико зла у њему, колико злобе, колико злоће! Свесно издаје и продаје Бога!

Господ Христос ћутке прима све. Јер Он, Он ратује и бори се за човекову душу да човека ослободи од смрти. И кад је распет на крсту и издахнуо, Он је онда сишао душом Својом Божанском[13] у царство смрти, у ад, и силом Божанства Свог разорио ад, разорио царство смрти и извео душе свих праведника, свих људи из ада у Царство Небеско.

Зато је Господ поднео смрт, зато је Господ поднео и крст, да нам свима да васкрсење из мртвих, да нам свима да победу над смрћу. А ђаво то знао није. Мислио је ђаво: Ја ћу њега сатерати у смрт и онда у царство моје, у царство смрти. Али кад је Господ сишао у царство смрти, сишао је душом својом човечанском у којој је био сав Бог, и Он је, како се вели у једном дивном црквеном тропару, Он је сишао у ад, и Божанством, силом Божанства Свог разорио ад и извео из ада душе људске.

Тако је Господ узео на Себе смрт људску, победио је и разорио и тиме обезоружао - кога? Ђавола, Сатану, онога Сатану који је кроз Јуду мислио да уништи Господа Христа! Јер Сатана држи род људски у власти својој грехом, држи га смрћу, а грех и смрт јесу сила његова, две руке његове, две руке Сатанине. Те је руке Господ одсекао и ослободио човека од смрти, од робовања смрти, од робовања греху и дао нам силе, васкрсне силе, да и ми побеђујемо смрт, побеђујемо грех, а победивши њих да победимо и ђавола.

Зато је после Крста Христовог и Вазнесења[14] Његовог ђаво немоћан и неспособан пред људима. Сваки хришћанин са вером у Господа Христа и крстом Његовим светим побеђује вражју силу, сваку вражју силу. Испуњују се Спаситељеве речи изречене Светим Апостолима: "Ево вам дајем власт да стајете на змију и на шкорпију и сваку силу вражију и ништа вам неће наудити."[15] Ништа! Ни ђаво, ни грех, ни смрт! Ето победе, ето свепобеде!

Ми хришћани ту победу славимо данас, сутра, прексутра, а потпуну победу на дан Васкрсења Христова. Ми смо хришћани тиме што живимо Господом Христом, што доживљујемо непрекидно Њега. Велики Четвртак, Велики Петак, ми доживљујемо сва страдања Господа Христа која је Он поднео за нас, доживљујемо их као своја. Плачемо за Њим и са Њим, плачемо и молимо за Њега.[16] Али исто тако ми доживљујемо са Њим и Васкрсење Његово, и заједно с Њим васкрсавамо у великој љубави Његовој и у Његовом човекољубљу. Побеђујемо смрт по дару и милости Његовој. Јуче је велики Григорије Богослов распет са Господом Христом на Велики Петак, а ево са Ускрсом васкрсава са Њим[17]. То погађа сваког хришћанина. Ми тугујемо тугом Христовом, ми тугујемо грехом и због греха нашег људског, знамо да је Господ поднео смрт ради нас, ради страшних грехова наших, ради ужаса наших и страхота наших, али Његово је човекољубље неизмерно.

Он, Он сажали се на створења своја у греху нашем, и ето, дарује нам васкрсне силе, дарује нам Своју Божанску силу да и ми побеђујемо све што је смртно у нама, сваки грех, да побеђујемо ђавола, творца греха и смрти! Зато, пред нама хришћанима отворена су сва Небеса. Смрт - склања се и бежи од нас; смрт тела - то је спавање за нас хришћане. Привремено заспи тело док чека дан Страшнога Суда, и васкрсне из мртвих, и споји се са својом душом, и уђе у вечно Царство Љубави Христове, или демонског зла, зависи од тога шта је човек радио за живота на земљи: је ли био Христов или је био против Христа.

И ми, браћо моја драга, сваке године прослављајући ове велике и свете дане, ми подмлађујемо себе и вером опролећујемо себе. Ми доживљујемо све што је Христово: Његову Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот Његов доживљујемо као свој. И зато нема страха у нас. Пред нашом вером падају сви непријатељи наше вере, а највећи непријатељ наше вере то је ђаво и све слуге његове. Непријатељ наше вере је грех, сваки грех. Али ето Господа Који узима грехе света на Себе[18], узима и грех мој и грех твој по великом човекољубљу Свом, даје силе и мени и теби кроз Свето Причешће, кроз Свете Тајне да побеђујемо у себи све што је смртно и све што је греховно.

Вера ~ каква сила, каква моћ, какав пожар за сваки грех, за трње греха! Па молитва, па љубав, па милостиња, па пост, све су то велике силе, Божанске силе које Господ Христос дарује свакоме од нас да ми побеђујемо непријатеље душе наше и непријатеље спасења нашег.

Зато, браћо моја, ове велике и свете дане да проводимо у светој тузи, да дочекамо радосно Васкрсење и да нашој радости не буде краја. Васкрсење Христово - радост над радостима, вечна радост која никад не престаје! Ето, ту вечну радост треба сваки од нас да има, сваки да је носи у срцу свом, и кад на њега наиђу искушења, невоље, и муке, и тмине, и помрчине, и ноћи овога света, безбројне, кад нападају на њега кроз рђаве људе, или кроз страшна збивања у овоме свету - он нека ту буктињу небеске радости држи високо у савести својој, души својој, нек се не плаши ни греха, ни ђавола, ни смрти, никакве смрти, никаквог ђавола, никаквог греха, него нека смело иде и гази свако искушење, сваку змију, сваку шкорпију. Ништа вам неће наудити! Не бојте се никаквог зла овога света, никаквог гоњења овога света, никакве смрти овога света, никаквог ђавола овога света! Јачи је Господ наш Спаситељ од свих, од свих смрти, од свих ђавола, од свих грехова!

Њему слава и хвала сада и увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Јн. 1,29
Јн 8,46
Јн. 18,6
Неколико речи нејасно на траци. - Прим. препис.
Јн 11,1-45
Лк. 7,11-15
Лк. 5,12-14
1 Сол. 2,12; Кол. 1,10
Мк. 15,32
Јн. 11,47-48
Јн. 13,27
Јн. 13,30; Лк. 22,36
Можда је беседник рекао: И Божанством, јер то каже у следећем пасусу. - Прим. уредн.
Вероватније: и Васкрсења. - Прим. уред.
Лк. 10,19
Вероватније: молимо се Њему. - Прим. уредн.
Текст ове реченице вероватно није добро чувен и преписан са траке, јер смисао је овај, како дословно каже Св. Григорије Богослов: Јуче (на Велики петак) се ја разапех са Христом, а данас (на Ускрс) васкрсавам са Њим (Беседа 1,4). - Прим. уредн.
Јн. 1,29

feeble · Април 29, 2012

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа на Томину Недељу[1 ]

1965. године у манастиру Ћелије

...[2]

Христос Воскресе! и свима нама осмисли живот и показа шта је Бог и шта је човек. Показа нам Господ Христос да човек без Бога остаје у смрти, сав је мртав, сав смртан. А Он, Богочовек, ето васкрсао из мртвих, победио смрт ради нас, Васкрсењем Својим осигурао бесмртност човеку, бићу људском дао оно што нико није. Његово Васкрсење и јесте најважнији догађај у историји свих светова. Васкрсење Господа Христа је најважнији догађај у историји рода људског. То јесте најважнији догађај и за мене и за тебе у историји мога живота и историји твога живота.

Шта би била историја мога живота да Господ није васкрсао? Кратак пут од колевке до гроба, пут пун трња, пун страдања и страхота. Али са Њим Васкрслим све се мења. И ја и ти се мењамо, одједном постајемо бесмртни људи, бесмрта бића, бића која су јача од смрти. Гле, човек постао јачи од смрти! То је победа, једина истинита победа у овоме свету. И Господ је зато Једиии Истинити Победник у свима световима што је победио смрт. Да Господ није васкрсао све би било узалуд. Нашто сунца, нашто небеса, кад ја и ти завршавамо смрћу, кад је последња наша станица гроб! Ако Господ Христос не васкрсе, вели Свети Апостол, узалуд проповедање наше, узалуд Еванђеље, узалуд и вера наша.[3]

Јер, чиме се Господ Христос разликовао од људи, од других моћника овога света, од царева, од краљева победника? Чиме се одликовао, чиме би Он то био већи и зашто бисмо ми у Њега веровали? Да нам није даровао победу над смрћу, да није васкрсао из мртвих, не бисмо веровали у Христа. Смрт би била јача и од мене, и од Њега, и од тебе, и од сваког људског бића. Све би се напунило смрадом и гнојем. Зашто не веровати у Њега, јер Он нам је више дао него што је дао неки самозвани философ, или Платон, или Сократ, или неки научник, или неки војсковођа, или неки јунак. Његово Васкрсење и јесте оно што нас чини изузетним бићем у свима људским световима, и јесте и показује да је Он заиста Истинити Бог, јер је јачи од смрти, а зато јачи од греха, јачи од ђавола. То је Он и нико други сем Њега.

И зато, ако Он није васкрсао, узалуд вера наша[4], узалуд молитва наша, узалуд љубав наша, нашто нам све то кад завршава гробом и смрћу. Зато што је Он васкрсао и Васкрсењем Својим осигурао бесмртност нама људима - ето, зато ми верујемо у Њега и данас после две хиљаде година и вероваћемо увек кроза све векове и светове у Вечност. Ето Његове силе, силе јаче од свих Његових противника, од свих христобораца, од свих безбожника. Узалуд јуришају људи на оно што је јаче од смрти. И данашњи безбожници јуришају на Њега, нови христоборци, нови Пилати, нове Јуде. То су напади безбројних сенки, сенки на Сунце!

Гле, ми данас славимо славног и неустрашивог Апостола Тому, Није он олако поверовао у Господа Христа, у Његово Васкрсење. Сви су они посумњали у Васкрслог Господа Христа, у почетку нико није веровао. Када су Свете Мироносице јавиле да је Господ васкрсао, вели се у Еванђељу, не вероваше[5]. Када су два ученика ишла путем у Емаус и Господ им се јавио, ни њима не вероваше[6]. Никоме не вероваше. Али, пошто се Господ јављао четрдесет дана после Свог Васкрсења непрекидно ученицима Својим, и убедио их је: ,Ја сам Главом, опипајте руке моје и ноге моје, нисам ја дух"[7], Апостол Тома, када му Једанаесторица казаше да се Господ јавио, да је васкрсао, да је жив, рекао је: "Нећу веровати док не метнем прста свога у рану од клинаца, и док не метнем руку своју у ребра његов, нећу веровати[8]. Не, ја нисам слеп, и хоћу да проверим.

После осам дана Господ се јавља опет, на исти начин улази кроз затворена врата, стаје међу ученике и вели: "Мир вам"! Тада се обраћа Томи и вели: "Пружи амо прст свој и види руке моје. Пружи амо руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него веран". Тома то учини и ускликну: "Господ мој и Бог мој"[9]. Највећи доказ да је Господ васкрсао. Ето, и неверни Тома опипао је Господа Христа Васкрслог, уверио се да је Он заиста Онај исти Који је био с њима пре распећа и пре погреба и ускликнуо клик вере: Господ мој и Бог мој!

То чудо Господ је показао Апостолу Томи и убедио га у Своје Васкрсење, то чудо и јесте само ради тога да би се Апостол Тома уверио да је Он Бог, ништа мање од тога, да је Он Господ. Јер ако није Господ, зар би могао победити смрт?! И шта је то што нам је могао дати ма ко други? Зато Свети Еванђелист Јован и вели: "Ова се чудеса написаше, али је много чудеса која се нису написала у овој књизи, а ова се написаше да верујете да је Исус Христос Син Божији, и да верујући у Њега имате живот, Живот Вечни"[10]. Ето, то нам доноси Господ Васкрсењем Својим, показује како је Он Бог, Син Божји; и вера наша у Њега Васкрслог, ето даје нам Живот Вечни, даје нам Бесмртност.

Човече, ти ниси више у власти смрти! Ти, ти си бесмртно биће, јачи од смрти. То је дар Господа Христа, највећи дар који је могао дати роду људскоме. Апостол Тома пошто је видео, веровао је: "Благо онима који не видеше, и вероваше"[11]. Јер, у питању је нешто важно за човека, и најважније: бесмртност је твоја у питању и моја, Живот Вечни и мој и твој. Веруј! Зар Ја да слажем тебе? Ја, Господ и Бог! Ја Који Сам постао човек ради вас. Вера у Мене, то је вера у Истинитог Бога. Блажени они који не видеше, и вероваше.

Кад је Господ Христос постао човек и дошао у овај свет, живео у свету тридесет три и по године, да није умро и васкрсао Он би остао један обичан учитељ рода људског, а овај свет остао би надаље огромна гробница, гробница у којој човек за човека није ништа друго него леш до леша, леш до леша, леш до леша... Каква је слобода бити човек без Христа? А Он је даровао Васкрсење (и Живот Вечни)...[12] То је оно што је Он донео свету, најважније и најновије и вечно. Пише у Светом Еванђељу да је Син Божји дошао и дао нам је разум "да познамо Истинитога Бога и да будемо у Његовоме Истинитоме Сину Божјем, Исусу Христу[13]. Он је Истинити Бог и Живот Вечни[14]. Богочовек Христос је Једини Истинити Бог и Живот Вечни. Живот Вечни и мој и твој, јер само у Њему ми можемо имати Живот Бесмртни и Вечни - у Богу Истинитоме. Нико од лажних богова не може дати мени Живот Вечни и Бесмртност. То има само Бог и даје само Бог.

Зато је Господ Христос незамењив за свакако људско биће у овоме свету, за род људски. Њега ничим и ничиме не можемо заменити. Без Њега све је ужас, све страхота, све смрт! Иза смрти ђаво, творац смрти, творац греха - ђаво! Он влада човеком кроз грех, кроз смрти влада родом људским, кроз грехе, кроз безбројне смрти - све до Васкрсења Господа Христа био (је) свевладар, свецар. Господ Васкрсењем разорио државу смрти, разорио пакао, разорио смрт, разорио грех, ту силу смрти, јер грех када сазри рађа смрт, вели се у Светом Еванђељу[15].

А ми људи, тек у Господу Христу постајемо прави људи. Хришћанство, браћо моја драга, није ништа друго него сведочанство о Васкрслом Господу, о Вечно Живом Господу и о бесмртности мојој и твојој. Господ је васкрсао не Себе ради, већ нас људи ради, ради нашега спасења. Јер све што је Његово Он је, поставши човек, дао нама људима. Ради чега? Ради спасења нашег од греха,од смрти, од ђавола. Хришћанин у овоме свету није ништа друго него стални сведок Вечно Живога Господа Христа, Победника смрти.

Ми хришћани, сви смо ми лични сведоци Васкрсења Христовог. И ми у овоме свету на земљи, још док нисмо прошли капију смрти, и на ономе свету, ми и живимо Васкрслим Господом Христом, и сведочимо да је Он заиста васкрсао и да смо ми бесмртни. Како? Како ми сведочимо, ја и ти, да смо заиста бесмртни, да смо заиста Христови, да смо заиста слуге Васкрслога Господа? - Ми сведочимо тиме што ми силом Христовом побеђујемо грех, а грех, сваки грех је производилац смрти, сваки грех је мали гроб; и кад ти силом Христовом, силом вере у Васкрслога Господа победиш неки грех у себи: пакост - злобу, завист, ти побеђујеш смрт, ти васкрсаваш себе из гроба, из безбројних гробова. Како да. сведочиш људима да си ти заиста бесмртно биће, јаче од греха, јаче од смрти, јаче од ђавола, теби и мени и сваком људском бићу које иде за Њим? - Вером. О, ако вере нема тај човек, недовршен је човек, незавршен човек. Почео да бива човек и замро, и умро без вере у Васкрслога Господа Христа.

Један велики мудрац, Свети мудрац и Свети философ, Исак Сирин, када је хтео да каже шта је највећи грех у нашем земаљском свету, који је грех највећи грех, рекао је: "Грех је неосетљивост за Васкрслог Господа!" Неосетљивост човека за Васкрслог Господа... Ако човек не осећа Васкрсење Господа Христа, да је Он заиста васкрсао, он чини грех, свегрех, грех у коме су ове смрти. Такав човек не осећа бесмртност своју, не осећа се бесмртан. Када ти осетиш да је Господ Христ заиста васкрсао и поверујеш у Њега, у исто време осећаш да си ти бесмртан, да си вечан, да је смрт побеђење и за тебе. Човекољубиви Господ победио смрт, све смрти, и за тебе.

Зато је вера у Васкрсење Господа Христа најважнија за људско биће у овоме свету. Без ње човек је смртан, сав смртан, сав мртав! А вера у Васкрслога Господа Христа, ето диже из свих смрти, васкрсава га из свих гробова. И ми хришћани, ми се не бојимо никаквих смрти које могу учинити нама људи или ђаволи у овоме свету. Јер смо јачи, јачи од сваке смрти, од сваког ђавола - кроз Васкрслог Господа Христа. Њиме ми побеђујемо све смрти, све грехе и све ђаволе! Зато, нема силе ни у паклу, а камоли на земљи, која нас може одвојити од љубави Христове[16].

Њему Чудесноме, Господу Васкрсломе, Победнику свих наших смрти, свих наших демона, свих наших грехова, нека је вечна слава и част.

Христос Воскресе! Ваистину воскресе!

НАПОМЕНЕ:

Еванђеље по Јовану 20,19-31
Почетак беседе није снимљен на магнетофону, - Прим. препис.
1Кор 15,14
1 Кор 15,17
Мт 28,17
Лк 24,13-33
Лк. 24,39
Јн. 20,25
Јн. 20, 26-28
Јн. 20,30-31
Јн. 20,29
Уместо нечујних речи на магнетофону речи у загради додате по смислу. - Прим. уредн.
1Јн. 5,20
1Јн. 5,11
Јак. 1,15
Рм. 8,35

Скопљанац · Април 29, 2012

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа 1. у Недељу Светих Мироносица[1 ]

1965. године у манастиру Ћелије

Христос Воскресе! Ваистину Воскресе!

И све смрти са земље однесе, све наже у бекство, све зиме побегоше са земље, сви греси, сви демони. Победа, једина истинска победа у овоме земаљском свету - победа над смрћу. Нико није јачи од смрти, нико од људи, нико од Анђела, нико од ђавола, само Он - Васкрсли Господ Христос!

Васкрсењем Својим Господ је отворио земаљску гробницу. Ова земља није била ништа друго него огромна гробница људи, леш до леша, мртвац до мртваца, невољник до невољника, зима до зиме, грех до греха. Ето, то је била земља до Васкрсења Господа Христа. Од Васкрсења све се мења. То је највећа револуција у свима световима за које људски ум зна. Све се мења Васкрсењем Господа Христа: човек смртан постаје бесмртан, а земља, поприште зла, греха и смрти, пакао мали, претвара се у Небеско Царство. Где је Бог, Васкрсли Бог ту је и Небеско Царство, ту су све Небеске силе, ту су сва Небеска блага.

Васкрсењем Својим Господ је дигао плочу са гроба нашег, са гробнице ове земаљске, и ми смо први пут угледали пут отворен за нас људе, пут који са земље води у Живот Вечни. А сведоци тога догађаја безбројни су. И ви сте сведоци тога данас. Први сведоци биле су Свете Мироносице, које данас славимо, а са њима, и за њима, Свети Апостоли, безбројни Мученици, Светитељи, Праведници, сви хришћани, милиони и милиони хришћана до данашњег дана. Шта су они, ко су они? Само сведоци Васкрсења Христовог!

Хришћанин си и данас живи сведок тога. Јер, чиме се ти одликујеш од свих других људи, од свих других вера? Чиме се хришћанин одликује од свих земаљских бића? - Ми, ми смо хришћани тиме што верујемо у Христово Васкрсење, у своју бесмртност и Живот Вечни.

Човек више није роб смрти, човек више није роб греха, човек више није роб ђавола, човек је ослобођен Господом Христом и греха и смрти и ђавола. То је једина слобода, једина слобода у свима световима за род људски, права слобода, слобода од греха. Слобода од греха значи слободу од смрти, слободу од ђавола, слободу од пакла. Шта хоћеш више, човече, какве тајне хоћеш више?! Гле, пред тобом отворена Небеса, сва блага Небеског Царства твоја су.

Човек - човек се родио тек на дан Васкрсења Христовог. Рађа се и умире... умире. Ради чега се као човек рађа у овоме свету? Зар да умре; да прође само кроз овај земаљски пакао, из муке у муку и да се спусти у гроб? - Не! Бог није зато створио човека. Показао је Господ Христос Васкрсењем Својим: човек је створен за Бесмртност и Живот Вечни. И ми хришћани, ми смо само сведоци тога. До Господа Христа и Његовог Светог Васкрсења ова земља била је мрачна ноћ смрти, била је пуна страшне грозне, отровне зиме, зиме греха, зиме смрти. Ко ће нас загрејати?

Има једна дивна ускршња песма која се пева ових дана, у којој се вели: "Данас Христос као Сунце засја из гроба, данас грану пролеће душама. Јер Христос као Сунце засја из гроба и одагна мрачну зиму греха нашег, мрачну зиму греха нашег одагна Господ". Гле, грануло је пролеће за душу људску. Пролеће за душу моју и твоју је Васкрсење, победа над смрћу, победа над грехом, победа над ђаволом. Ето, то је пролеће за душу људску. А дотле, до Господа Христа и без Господа Христа и без Васкрсења Христовог - цича зима. У њој се смрзава свака душа, леди се и слеђује, дрхти у грозницама страшним и умире непрекидно, а не може да умре, јер је створена бесмртна. Грануло је пролеће душама нашим Васкрсењем Господа Христа!

Сваки грех, гле, то је мала зима. "Када грех сазри рађа смрт"[2]. Када ћемо ти и ја осетити то пролеће, када ће гранути пролеће и за мене и за тебе? Јер је Господ васкрсао и тебе ради и мене ради и сваког људског бића ради. Како ћу ја то пролеће унети у своју душу? - Вером у Васкрслог Господа Христа, молитвом, постом и осталим светим врлинама, љубављу, кротошћу, смиреношћу а нарочито Светим Причешћем. Уневши Господа Христа у своју душу ти уносиш Вечно Пролеће. Бежи свака зима греха из тебе. У нама је много тих зима. Гнев - ето зиме греха. Не, сматрај да је гнев мали непријатељ твој. Не, то је вечна зима, ако га ти не исповедиш и покајањем пред Господом не истераш из себе. Или пакост, или злоба, или похота, или среброљубље, или гордост? О, зима до зиме... цича зима.

А кад Господ Васкрсли уђе у твоју душу кроз твоју веру у Њега, онда беже из тебе све зиме греха, онда пролеће узбуја у твојој души, онда кроз молитву, кроз пост, кроз милосрђе, кроз сваку врлину, у твоју душу уливају се непрекидно Васкрсне силе Господа Христа, и твоја душа као природа у пролеће сва се разбуди, сва покрене, сва проклија, сва се расцвета. Још нешто...[3] Вечно пролеће даје Господ Христос. А то пролеће има своје олује и буре, има своја искушења. Ти онда пресретни све те олује и буре покајањем - покајањем. Ето, то је твој гроб којим ти убијаш сваки грех, сваку смрт, свакога ђавола. Гле, хришћанине, ти си увек јачи од сваког ђавола и од свих ђавола скупа, јер ти је Господ Васкрсли дао сигуран гроб. Покајање гроб који убија сваки грех, а ти убијаш сваку смрт, а кроз грехе убијаш сваког ђавола. То Вечно Пролеће за душу људску донео је Васкрсли Господ васкрснувши из гроба и даровавши нам победу над грехом и смрћу.

Свете Мироносице! О, чудесне жене! О, какве венце Небески свет плете за Мироносице - боље и светије неголи за нас људе. Када су јурнули на Господа Христа Јерусалимљани, и научници, и фарисеји, и књижевнци јеврејски, и други, жене (Мироносице) су плакале и ридале за Господом Христом. Ми и не знамо да је и једна жена била међу онима који су викали: "Распни Га, распни"[4]. Знамо да су оне биле храбрије од ученика Христових. У мрачну црну ноћ, када су ухватили Господа Христа, када је Јуда издао Њега, када су Га водили на Голготу, када су сви ученици побегли од Господа - Мироносице су стајале близу Крста Његовог. Нису се плашиле никога. Вера њихова била је јача од вере ученика Христових. Вера жена јача је од вере људи, и зато се Господ Васкрсли јавио прво Мироносицама, јавио се прво Марији Магдалени и Марији Јаковљевој[5], јавио се њима јер су служиле Њему и веровале у Њега свим срцем, свом душом, свим бићем својим. И први ускршњи поздрав, анђелски поздрав: "Христос Васкрсе!" био је упућен Светим Мироносицама, прва Блага вест.у нашој, са свих страна затвореној земаљској гробници.

Господе, васкрсни нас и дај нам то Вечно Пролеће радости, које је Васкрсли Господ засијао по душама свих хришћана, а прво Светих Мироносаца. Апостол Павле пише Хришћанима: "Ми смо Христов мирис Богу"[6], Христов мирис Богу! Из Светога Писма знамо да је грех смрад пред Богом. Како смо ми мирис Христов Богу? Чистићемо се од греха...[7] Господ Христос Васкрсењем Својим чисти од греха. Дајући нам кроз Свето Причешће и кроз Свето Крштење очишћење од грехова, Он нас испуњује миомиром Бесмртности. Гле, све Христово што је мирише на Бога, то значи мирише на Бесмртност, мирише на Вечну Истину, мирише на Небо. Све што је Христово мирише на Небеса. Еванђеље Христово, чудесни мирис Неба! Што живље и дуже читаш Еванђеље, оно све више и више мирише, као мирисав корен: што га више тареш он све више мирише. Христове речи миришу на Бесмртност и Живот Вечни, јер исијавају Бесмртност и Живот Вечни.

Свети Апостол вели: "Ми хришћани, ми смо Христов мирис Богу". Тај Христов мирис се разлио по овоме свету кроз прву Ускршњу благовест, кроз Васкрсне Свете Мироносице, а за њима и са њима и кроз све Свете Апостоле и све хришћане до данашњега дана. Ми хришћани потискујемо тим небеским мирисом сваки грех, гњев, страст. Свети Јефтимије Велики, духовник, прозорљивац, осетио је смрад од једне блудне помисли коју је један његов брат у манастиру имао тога момента у својој глави. Тога брата пратило је искушење и пристао је да га гони блудна помисао. Овај Светитељ осетио је смрад.[8] Тако, браћо моја, душе наше миришу или смрде. То осећају свети Анђели који су око нас и виде то. Зато сваки грех што је у мојој и твојој души смрди...[9] Када осетиш грех у себи, смрад, знај да бежи сваки Анђео од тебе. Неки старији грех, грех напокајан који годинама живи у нама, па то је смрад огроман од кога сви Анђели беже. Зато је Господ и дао нама Свете Тајне: дао Свету Тајну Причешћа да нас омиомири, да нас омирише.

У пустињи у којој се подвизавао Свети Варсануфије Велики, у његовој околини и близини било је младих подвижника који, далеко од света, далеко од свештеника, нису се могли причешћивати у храму. И њима је сваке суботе Анђео Божји с Неба доносио Причешће. Вели се у њиховом Житију[10]: кад се Анђео појављивао са небеских висина, мириси се разлегали и разливали по целој земљи...[11] све то мирише на Небо. Зато је свака права хришћанска душа мироносица, мирише Богом и приноси себе Христу чисту од греха.

Свете Мироносице свих времена, многобројне су. Било их је прво мало, а затим све више и више. Шта су Свете Подвижнице, шта? - Мироносице! Света Мученица Варвара, Света Мученица Ирина, Преподобна Марија Египћанка и све Преподобне Матере, шта су оне? - Мироносице кроз векове и векове, душе које се држе Еванђеља Господа Христа и живи њиме у њему, а на првом месту то су монахиње у подвигу и звању. Мироносице стално чисте душу своју од греха да не засмрди ова душа. Јер, ко стоји на челу свих Мироносица? Ко је то који Мироносицама даје сав небески сјај? - Пресвета Богомајка. Она - Она је врховна и Прва Мироносица. Вели се за Њу у светим молитвама: да нам је Миомир Небески родила, Господа Христа, Благоуханије је створила. Зато Прва Мироносица испред свих њих. И благо оној души која иде за Њом вером у Њеног Васкрслог Сина, Господа Христа, љубављу светом, молитвом, постом и свима осталим светим врлинама.

Душа твоја мирише небом, Васкрслим Господом, Његовим Светим Еванђељем, Његовим светим заповестима. Јер Он се кроз вршење светих заповести усељује у нашу душу. Апостол свети пише: "Нека се Господ Христос вером усели у срца ваша"[12]. Он се уселио у наша срца и вером и љубављу и молитвом и постом и свима светим врлинама. Када њих умножавамо у себи ми Васкрсне силе Христове умножавамо у себи. Тада беже из нас све зиме греха, бежи сваки смрад греха, ми се испуњујемо Вечним Пролећем, пролећем које мирише на љубав, на веру, на молитву, на милосрђе и на све свете еванђелске врлине.

Не малакши никада хришћанине, ни ти хришћанко! Гле, Пресвете Мироносице испред тебе и око тебе, све су оне (ту) да ти помогну, да те ослободе сваке зиме греха, да те ослободе сваког смрада греха. Поведи се за њима, пођи са њима, и знај, ти ћеш идући за њима, ићи за Васкрслим Господом Христом. А Он, Он води у Небеско Царство, води где је вечно пролеће бесмртности и вечности, вечно пролеће Вечне Истине Божје, вечно пролеће Вечне Радости Божје, вечно пролеће Вечне Љубави Божје. Тамо оне воде, а наше је да употребимо сву душу своју, да идемо за њима еванђелском вером, еванђелском љубављу, еванђелском молитвом, еванђелском животом. Тада, тада ће са свих страна брујати ускршњи поздрав, који непрекидно бруји из свих хришћанских душа, у свима срцима:

"Христос воскресе! Ваистину воскресе"!

НAIОIAНA:

Еванђеље по Марку 15,43-47; 16,18
Рм. 6,12
Неколико речи нејасно на траци. - Прим. преиис.
Мр. 15,13
Мр. 16,1
2 Кор. 2,15
Нешто у тексту недостаје. Можда је беседник рекао: Чистећи се од греха. - Прим. уредн.
Види Житије Св.Јефтимија, 20. јануара. - Прим. уредн.
Неколико нејасних речи на траци. - Прим. препис.
Исто.
Види Житија Светих, 6. фебруар. - Прим. уредн.
Еф.3,16

Скопљанац · Април 29, 2012

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа 2, у Недељу Светих Мироносица[1 ]

1966. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Ваистину воскресе и све испуни радошћу, од човека до Архангела и од Ангела до црва. Гле, овај ,свет без Христа, шта је то? - Леш, сав свет, земља леш. Зашто? - Зато што смрт плени све што је на њој, зато што је човек увео смрт на земљу у сва бића и сва се бића претворила у леш, то значи: у пакао. Небо и оно леш, леш до Васкрсења Христова. Смрт леденицама својим слеђује небеса над човеком, над родом људским, над свим нашим земаљским светом и ништи нам прозор у небеске светове. Човек је смрад, твоја је душа смрад. До Спасовог васкрсења, љубичица, дивна љубичица - леш; када из ње Господ извуче дах, она се претвара у мали леш. А ласта, шта је ласта? Мисао човекова, мисао моја и твоја, шта је? - Леш, јер удара у смрт, у зидове смрти и никуда ван њих. Значи, мисао умире, мисао твоја и моја умире, претвара се у леш, у смрад.

То чиме ми један другога волимо, чиме осећамо овај свет, шта је то? - Осећања моја и твоја леш. Са свих страна вреба смрт, ледена и страшна и смрзла, све је леш без Спасовог спасења.

А са Његовим Васкрсењем све се мења, сав се свет обнавља, све постаје ново, и земља постаје нова и Небо постаје ново.[2] Јер гле, Господ сатире смрт, смрт која тако нештедно, тако немилосрдно сатире све што живи на земљи и у свима световима. Мисао све обнавља, даје квасац Васкрсења свакоме бићу и човеку, а кроз човека и земљи. Зато се у Светом Писму, у Светом Еванђељу говори, и Спаситељ је говорио о Новом Небу, и Новој Земљи.[3] Почетак тог другог Неба, те друге Земље...[4] Тада, тада Он по чудесном човекољубљу Свом и љубави Божанској Својој, у тесто овога света меће квасац бесмрћа, квасац бесмртности, квасац вечности. Дахом Својим, дахом силе Христове све се буди из смрти, не само да се буди из смрти, него стреса са себе окове смрти; не само окове, стреса са себе огромне планине смрти, стреса са себе пакао смрти, пакао греха, јер пакао јесте грех.

А ми хришћани: човек мирише на бесмртност, човек мирише на васкрсење по бесмрћу. Ми хришћани од Васкрсења Христовог, "ми смо, вели Свети Апостол, мирис Христов Богу"[5], а дотле - смрад. - Христов мирис Богу, вели Свети Апостол, и то на сваком месту, на сваком месту. - Јер ми, вели Свети Апостол, побеђујемо Христовом Истином[6] - кога и шта? Побеђујемо смрт! највећег непријатеља нашег, таквог непријатеља који човека претвара у смрад и у леш, вечни леш и вечни смрад. - Хвала Богу, вели Свети Апостол, што нам даје свагда победу у Христу Исусу, да јављамо мирис познања Божјег на сваком месту[7]. Даје нам победу сваки дан на сваком месту, значи, са Васкрслим Господом Христом! Ти хришћанине, ти си непобедив! Ти свагда, свагда, увек и у сваком месту можеш победити - шта? Смрт! Побеђуј, уби грех који је у теби, пакост, гордост. Сваки грех је смрт, сваки грех - то је смрт.

И ми побеђујући Господом Христом грех, побеђујемо тај највећи смрад, побеђујемо пакао који је у нама и око нас, и јављамо се као нови људи. Побеђујући грех и смрт, побеђујемо ђавола, тог главног творца греха и смрти. О, тог главног смрдљивца, јер пакао рађа смрад; све што од њега се излива и истиче пуно је смрада. Душа када умире, када грех овлада нама, сва се испуни смрадом. Светитељи Божји осећали су како грешне мисли других људи смрде, како грешне жеље других људи смрде. Свети Јевтимије је пролазио поред келије једнога брата кога је била напала блудна помисао осећајући силан смрад, смрад те блудне помисли. Следећег јутра он је питао брата: "Чиме си се бавио ти у то и то време?" Брат се снебивао и рекао:" Па мучила ме блудна помисао". Мисао грешна, осећање грешно. Шта тек душа у којој су многи греси, која живи у гресима и страстима, какав ли смрад испуњује њу? Зато Свети Апостол вели, да је Господ Христос донео и ту једну потпуну победу, потпуно преображење, потпуно васкрсење, из смрада васкрсао душу људску давши јој силе, васкрсне силе да побеђује грех, који је сваки извор смрада најстрашнијег.

И ми данас прослављамо Свете Мироносице, заиста Свете Жене, заиста мирис Христов Богу. Ако је земља показала Небу мирис Христов, она је показала и данас славећи њих. Славећи Свете Мироносице славимо то чудно познање о коме Свети Апостол говори: да смо ми мирис Христов Богу; познање, познање о Богу који је дошао нама људима кроз Васкрсење Господа Христа. Јер тек онда, тек Васкрсењем, људи су познали ко су и шта су, људи су осетили и осећају да су они бесмртна бића; а оно што је бесмртно, што нема смрти у себи, то мирише на Бога, ту нема смрада греховног, нема смрада смрти, нема смрада ђавољег. У души хришћаниновој, у души препорођеној, све мирише на Христа Бога, све мирише на Бесмртност, све мирише на Вечност; ту нема места за смрт нити смрад, нема места греху и смраду,...[8] Никаква смрт, ништа смртно не може да иде на нас, јер смртно и смрт улази у нас кроз грех, кроз грешно дело. Господ нас је удостојио те части да ми постанемо мирис Христов Богу, да јављамо мирис познања Христовог[9] у овоме свету, мирис познања. Да, видите! Кроз мирис се познаје Христос. Каква велика и света тајна!

Господ Христос показао да је Истинити Бог васкрсењем, победио смрт, и смрад смрти уклонио из тела људског. Гле, тело људско васкрсло из мртвих, победивши све смрти, замирисало мирисом Божанства, мирисом који не престаје, мирисом који се муњевито излива из природе Господа Бога и залива све Његове верне. Из Божанске силе муњевито се изливају неисказани мириси, уливају се у свете Арханђеле и Анђеле и они те мирисе шаљу у ниже светове, нама људима. Ми се испуњујемо мирисом онда када се ослободимо од греха, који је извор сваког смрада у нашој души. Боримо се против сваког греха, сваке своје страсти, уништавајући у себи грешне мисли, испуњујемо се мирисом Божанства, мирисом Бесмртности.

Када протареш хришћанина, он замирише на Бесмртност. Протареш му душу, протареш му једну мисао, протареш му једно расположење, протареш једно његово добро дело, замирисаће на Бесмртност. ...[10] кад учиниш ма које добро дело, кад имаш његову љубав у срцу.

Ми смо хришћани мирис Христов Богу, вели Апостол. А Она (Богородица), Она је Благоуханије, Она је Миомир родила, у дивним молитвама нашим. Она је родила Благоуханије, Мирис - родила Господа Христа. И зато је Она најсавршенији мирис, миомирис Христов у свима световима. Зато се Њој клањају и Херувими и Серафими и ми верници хришћани.

"Ми ум Христов имамо",[11] вели Свети Апостол Павле. Ум Христов имамо - шта то значи? То значи: наш ум, наш разум испуњујемо Христом, испуњујемо Његовим заповестима, испуњујемо Његовим силама. И Он такав чист, неће грех; Он ће се борити против греха, грешних мисли, неће нечисте мисли. Наше срце исто тако, наше срце неће рђаву жељу, неће прљаву жељу. Душа наша...[12]

Свето Крштење - то је уствари примање Божанског мириса у себе. Крштењем ми се облачимо у Њега,[13] ми Духом Светим испуњујемо себе, а Он и Они изгоне сваки грех из душе, сваки смрад. Гле, крштени човек, крштено дете - какав мирис Христов пред Богом!

Свето Причешће, шта је то?...[14] Описује се како су неки младићи живели у некој огромној пустињи, ништа они јели нису, око њих пустиња и неколико палми које је Господ дао да израсту и тиме се хранили. И сваке суботе к њима је долетао и слетао Анђео с Неба, доносио им Свето Причешће, причешћивао их. А оно што се прво осетило у суботу када се Анђео са небеских висина почео појављивати, то је био силан мирис, који је мирисао на цвет најлепше руже, Божански мирис. И ти и ја када се причешћујемо ми примамо тај неугасиви мирис, тај неуништиви мирис Божанства. Биће наше и душа наша испуни се тим мирисом, и он се бори против смрада греховног који је у нама. Свете Тајне, ето Света Тајна Крштења, Света Тајна Причешћа - то су мириси Божји, силе Божје, које чисте наше биће и испуњују га Божанском чистотом, Божанским силама, Божанском благодаћу.

А покајање, шта је то покајање? Покајање је васкрсење душе, васкрсење душе из греха, из свих грехова. Када се ти искрено кајеш, искрено исповедаш своје грехе, гле, ти васкрсаваш из свих гробова својих, побеђујеш све смрти своје и осећаш, кроз цело биће твоје разлива се мирис бесмртности, мирис васкрсења, мирис победе над смрћу, мирис Христов. Тако Свете Тајне, све оне дају човеку чистоту душе, све оне низводе у душу Божанске силе, Божанску благодат, а кроз њу Божански мирис.

А шта тек раде свете врлине: вера, љубав, нада, молитва, пост, кротост, смиреност? Свака од тих светих врлина јесте Божанска сила која очишћује од греха, која побеђује ту главну смрт твоју и испуњује душу Божанским силама. И ти када си у подвигу поста, постиш, очишћујеш душу своју, испуњујеш је Божанским мирисом, потискујући из себе сваки грех, сваку страст, искорењујући из себе све што је нечисто, прљаво, демонско. Свети Оци и велики духовници говоре обично о злосмрадију: зло смрди, чим је зло оно смрди. Говоре о злосмрадију, и о греху као злосмрадију, и о свакој страсти они се гнушају и говоре као о злосмрадију.

Ми хришћани у овоме свету, ако смо чисте душе и чистог ума, ако рђаве мисли не решетају наш ум и грешне жеље не решетају срце, ми смо већ благовесници Христовог Еванђеља у овоме свету, били учени или неучени, свеједно. Тај мирис Христов, о коме говори Свети Апостол Павле, он се неосетно излива из чисте душе хришћанинове, из чисте савести његове, из чистог срца његовог, излива се и људи око њега уче се доброти, уче се љубави, кротости, уче се Вечноме Животу, уче се Бесмртноме Животу. То чини сваки хришћанин јављајући себе, ако је прави хришћанин, а прави је хришћанин ако чисти и очишћује душу своју од сваког греха. Гресима свесним и сталним ти потискујеш...[15] Када Дух Свети напусти душу, а Он је напусти онда кад душа упорно остаје при греху и неће да се одрекне свога греха, кад Дух Свети напусти душу, душа се претвара у леш, као што се тело претвара у леш када га напусти душа. Ако се душа претвори у леш, напусти је Дух Свети.

И ми хришћани, творећи свете врлине еванђелске: веру, љубав, наду, пост, молитву, ми уствари стално очишћујемо себе, обесмрћујемо себе, омиомирујемо себе, испуњујемо себе Господом Христом, испуњујемо себе Вечношћу. Испуњујемо себе Вечношћу, а то значи: испуњујемо себе силама да можемо победити сваки грех, сваку смрт, сваког ђавола! То је донео Васкрсли Господ Христос, то нам доносе Свете Мироносице које ми данас прослављамо. Те Свете и славне и бесмртне јунакиње на свима бојиштима земаљским и небеским, непобедиве жене, Свете Жене, пуне тог Христовог мириса познања, где су оне, ту се лије еванђелска благост и светост, еванђелска истина, еванђелска правда. Сваки хришћанин када чисти душу своју од греха, он лије из себе, хтео или не, лије из себе мирис познања Христовог.

Ми људи, нарочито ми хришћани, често не можемо да сагледамо шта нам је Господ Христос све донео Својим Васкрсењем, шта је све донео, Ми не можемо набројати та блага и та богатства. Отворио Небеса, дао сва Небеса човеку: дао Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду. Човече, шта има веће од тога за мене и за тебе у свима световима? Шта нам је Бог више могао дати него то што нам је дао кроз Господа Христа? Ништа! Зато Он Васкрсли, Он Једини Победитељ смрти, Он Једини Истински Човекољубац, нека разлије по душама нашим Своју Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот да бисмо побеђивали сваку смрт у себи, сваки грех, сваког смрдљивог ђавола.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

НАПОМЕНЕ:

Еванђеље по Марку 15,43-47; 16,18
2 Петр. 3,13; Откр. 21,4
Откр. 21,1; 2 Петр. 3,13
Неколико речи нечујно на магнетофону. - Прим. препис.
2 Кор. 2,15
Јн. 5,45
2 Кор. 2,14
Неколико речи нечујно на магнетофону. - Прим. препис,
1 Кор. 2,16
Пар речи нејасно иа траци. - Прим. препис.
2 Кор. 2,14
Исто.
Гал. 3,27
Пар речи нејасно на траци. - Прим. препис.
Неке речи нечујне на траци. - Прим. преиис

Скопљанац · Мај 7, 2012

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на светог великомученика Георгија

06 недеља мај 2012

Posted by radiosvetigora in Духовност

≈ 1 коментар

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Младић побеђује суровог цара Диоклецијана, свемоћног цара. Чиме га побеђује? Не оружјем, него мучеништвом. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Цар је гонио све хришћане. Свети Георгије је тражио Сенат римски и пред њим бранио ту страшну истину. Свети Георгије је био војник, војвода. Двадесетих година је био, и одликовао се својим јунаштвом. Зато га је цар наградио тако младог тим чином. Није био у сагласности са Сенатом, и рекао: Ти гониш невине људе, гониш истину! Цар се запрепастио! Како може млад војвода да то мени каже, у очи да каже? Откуда то теби, Георгије? – Отуда што Христос јесте Истина, Вечна Истина. И ја сам хришћанин. – Цар је наредио да му се одмах суди и да га погубе. Метнули су га на точак страшан и ужасан, а доле су били клинци. Месо се раздвајало, тако да су само кости остале. Георгије није јаукнуо, него се у себи молио Господу да му Он помогне да издржи муке.

И тад, јави се Анђео Господњи, заустави точак и скиде га са точка и даде му тело. Цар Диоклецијан се запрепасти, али у свом безумљу није хтео да се поклони том страшном чуду, том необичном сведочанству. Јер, шта је то показало? Показало је то да је заиста Христос васкрсао из мртвих, да је само Он Истинити Бог над свима бићима и над свима световима, да ето, Он као Свемоћни Бог, чини то чудо какво ниједан човек не може учинити. Свети Георгије је посведочио и био велики сведок. Великомученик, каже се, Велики Сведок, Мартир. Великомученик, то јест Велики Сведок – чега? Васкрсења Христовог! Јединог Истинитог Бога Господа Исуса Христа.

Но цар у јарости својој нареди да и даље муче Светог Георгија. Тадашњи врачари предлажу цару да се Георгију да најстрашнији отров, за тог великог непријатеља Римске царевине. Цар допусти врачару са најстрашнијим отровима, и рече: Ово је нешто најјаче, ово ће њега савладати. – Свети Георгије се прекрсти и помоли се Господу, и попи први отров, и ништа му не би. Тада врачар даде други страшни отров, и рече: Ако овај отров не отрује Георгија, ја ћу постати хришћанин. Попио је Свети Георгије страшни отров, и није му било ништа. А врачар паде пред ноге Светитељу и поверова у Христа. Бесан цар нареди да се Свети Георгије баци у живи креч. Три дана провео је у јами живог негашеног креча. И трећега дана безумни цар нареди да изваде леш Светог Георгија. Кад су откопали креч, Светог Георгија нађоше живог. Тада цар није знао шта да ради, и нареди да га и даље муче.

Један од слуга рече: Царе, ови хришћани уче да њихов Христос васкрсава мртве. Ево, у близини је један гроб, нека докаже истинитост своје вере. – Цар нареди Светом Георгију. Он, помоливши се у себи Господу, рече: Господе мој, ако је воља твоје учинићу то! И одоше на гроб. И Свети Георгије се молио Господу да покаже незнабошцима ту силу Своју, ту истину Своју. И викну мртваца из гроба. Дигну се мртвац и оживе. Цар и даље остаде љут и бесан на Светог Георгија, а његова жена, царица Александра, изрече да је хришћанка. И кад цар је послао Светог Георгија на погубљење да му одсеку главу, и њу су послали. И молила се Господу Христу за њега. То је Света Мученица Александра. Пошто Свети Георгије учини то велико чудо, цар је видео да нема значаја да га погуби. Нареди да му главу одсеку.

Шта је Свети Георгије показао тиме? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. “Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје” (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко.

Један је Мученик рекао цару Диоклецијену, који погубљује двадесет хиљада хришћана, и наређује да сваког погубе мачем ако не престане веровати у Христа, то је био Свети Мученик Гликерије: Ми се не бојимо смрти, ми побеђујемо када нас убијате за Господа Христа. – А други Светитељ, Григорије Ниски, изјавио је и писао гонитељима хришћана: Нама је сигурна победа. Ми ћемо сигурно победити вас кроз смрт за Господа Христа. Јер ми не можемо да се боримо са вама непријатељима, али ето, Господ Христос се бори за нас, кроз наше страдање. – Таква је дивна реч и скоро немогуће… (Нејасно пар речи на траци. – Прим. препис.) Не носе никакво оружје, ништа што би могли употребити као оружје. Само трпљењем спасавају душу своју (Лк. 21,19). Не боје се они који су с вером. Бој се онога што убија људскост. (Беседа недовршена, крај траке. – Прим. препис.)

1974. године у манастиру Ћелије

Мај 8, 2012

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа 1. у Недељу о раслабљеном[1 ]

1966. године у манастиру Ћелије

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

И ето чуда данашњега Светог Еванђеља. Вода тебе да мења, и свакога. То чудо које је Господ учинио, а које нам казује данашње Свето Еванђеље, чудо исцељења раслабљеног болесника од тридесет осам година узетог, парализованог човека, Господ исцелио речју.[2] Дошао у бању Витезду, где је лежало мноштво болесника, најразноврснијих болесника. Анђео Господњи једном у години слетао је с Неба, узмућивао је воду, и ко би први ушао у воду оздравио би од сваке болести.[3] Ушавши у ту бању Спаситељ приђе човеку, који је од тридесет осам година лежао на одру, и сазнавши да је дуго времена болестан, упита га: "Хоћеш да будеш здрав?" "Да, Господе; али немам човека да ме спусти у бању када се замути вода; увек неко други пре мене сиђе у воду".[4]

И ево како се вели у једној дивној стихири и молитви: ја на овом одру лежим као гроб; ја знам: овај одар то је мој гроб и ја чекам смрт. Спусти у воду човека и исцели га. У једној другој стихири дивној вели се: Спаситељ одговара човеку болесноме који се вајка: "Немам човека да ме спусти у воду". "Устани, узми одар свој и ходи". И одмах оздрави човек узе одар свој и стаде ходати.[5]

Господ је по великој милости Својој продужио то велико и славно чудо за све нас, за нас људе данас у двадесетом веку. Како? Па то је Свето Еванђеље, које се чита када се освећује водица. Каква је сила тог Светог Еванђеља, ви сви знате по Светој Водици. Када се освети Водица чита се Свето Еванђеље, та се вода не квари, та вода постаје бесмртна. Чујете људи: вода постаје бесмртна! Душа која је створена бесмртна, и Господ оставио чудо Свете Водице и кроз њега ово данашње Свето Еванђеље да нас упозорава и да нам говори увек: "Гле, онда, у време Господа Христа, за време његовог доласка, постојала је бања Витезда у којој се једанпут годишње, или ређе, или чешће, замућивала вода и по један болесник исцељивао. А Господ дошао у овај свет и основао Цркву, а Црква - вечна Витезда, вечна Витезда. Стално се у њој исцељују људи, не само од болести, него од греха, од смрти, од демонизма. Спасавају се људи од пакла - то је Витезда, то исцељује од смрти, то исцељује од греха, то исцељује од демонизма, од ђаволизма. То је Господ дошао да ствари на земљи - вечну Витезду.

Чули сте данас, како у Делима Апостолским Апостол Петар говори о Енеју, који је осам година боловао такође узет на одру Енеја, и исцелио га Господ Христос: "Устани са одра свог", и одмах устаде Енеја.[6] Ко је то? То је онај исти Господ Исус. Када Он, чули сте из данашњег Светог Апостола, васкрсава Тавиту говорећи јој: "Тавита! устани",[7] као што је Господ рекао Лазару: "Лазаре! изађи напоље из гроба".[8] Шта је то, ко то чини, каква је то сила, ко? Господ Христос Који је постао човек! У томе је тајна све наше вере, сва сила наше вере. Бог је постао човек и у тело човечје сместио све Божанске силе чудотворне и вечне.[9] Ето, те силе путују кроз Његову Цркву. Рекао је Господ Својим ученицима: "Ето, ја сам с вама у све дане до свршетка века",[10] у све дане. Зар Он није тај који кроз Апостола Петра васкрсава Тавиту и исцељује Енеја? Да, то је тај исти Господ Који ето кроз Цркву Своју дошао да нас исцели...[11] Цркве Његове свете.

У Српској земљи колико Витезда? Острог - ето једна Витезда; Свети Наум Охридски - ето друга Витезда; Свети Јоаникије Девички - трећа Витезда; Прохор Пчински - четврта, Витезда; (многе) светиње у Српској земљи - све Витезда до Витезда. Све исцељује болесника за болесником. Да, свака Црква Христова, сваки храм Његов то је Витезда: исцељује болести, од свих болести, најстрашније болести, најужасније и најстрашније болести.

Кад се зацари грех он рађа смрт. Шта је страшније од смрти? А ето, ми у гресима живимо. Човече, ти сам себи и спремаш смрт негујући свој грех! Устани против греха! То је твој убица, не варај себе. Један грех не даје мира души, ни тајне радости и сладости. Увек после кашичице меда сручи чашу отрова, чашу смрти у душу. А Господ је дошао у овај свет, Свемилостиви Господ, да нас исцели од смрти исцеливши нас од греха. И ти кад се бориш против свога греха, ти се бориш и хрвеш против свог највећег непријатеља, хрваш се са смрћу, са највећим непријатељем рода људског, и ту ти даје силе и снаге Господ Христос. Да, победивши грех, ти уствари побеђујеш смрт, побеђујеш ђавола, побеђујеш пакао. Немамо изговора ја и ти, немамо изговора ако смо у гресима, немамо изговора ако смо болесни душом. Грех је болест, сваки грех је болест.

Господ хода од срца до срца[12], од мог до твог срца, и шапуће теби и мени и пита: Хоћеш да будеш здрав? Ја нећу на силу да будем твој добротвор. Хоћеш ли да будеш здрав? - Да, Господе, потребно је рећи. Како ћеш то рећи Господу? - Вером, верујући у Њега, покајањем, молитвом, свим тим подизати (се) вапијући Господу: Да, Господе, хоћу исцели ме! А Црква сваки дан слави по неколико Светитеља и сваки од њих тог дана, када се слави, влада нашим душама, влада Црквом Христовом, и ако му се обратиш, гле, он је готов да те исцели. А ти завапи молитвом: Хоћу, Светитељу Божји, исцели ме! Грех твој ће побећи од тебе. Твој одговор је покајање: Хоћу, Господе. Због слабости своје, ето падам често у исти грех. Ти си рекао у Еванђељу своме да опрашташ безброј пута, кад си рекао да се седам пута у току дана опрашта ономе који дође са речима: "Кајем се".[13]

Господ пита кроз свако звоњење звона: Да ли хоћеш да будеш здрав? Црква - то је ратиште, то је бојиште, бојише на коме се бори човек против греха, смрти, ђавола, и спасава себе од њих силом Христовом. Немој никада малаксати, немој рећи: Господ то мени учинити неће. Гле, ти знаш за болесника који тридесет осам година болује и Господ га исцељује. И колико таквих болесника, хиљаде и хиљаде, милиони и милиона до данашњега дана. Шта је велико пред Господом Христом? Вера моја и твоја. То је велико пред Њим. Сетите се у Еванђељу Господа Христа, да се ничему код нас људи није дивио као великој вери[14]. Великој вери се Господ дивио код човека, јер то је највећа сила која човека спасава од греха, спасава од смрти. Та сила сједињује са Богом, а одваја од ђавола. Црква и дању и ноћу зове мене и тебе: Хоћеш да будеш здрав? Ти одговарај разним еванђељским врлинама: молитвом, бдењем, постом, милосрђем. - Да, Господе, хоћу, исцели ме!

Данашња велика молитва и песма...[15] душу моју...[16] свакодневним гресима и срамним делима, страховима раслабљену, подигни Божанском силом Твојом као што си подигао раслабљенога. Да, сваки од нас уствари парализован је, сваки од нас, јер си под гресима. А парализа наших греха, парализа нашег бића остаје, ако ми немамо покајања, ако се не приведемо Господу Христу, једином Исцелитељу, једином Лекару душа и тела наших. Од нас Он ништа не тражи, осим вера нашу, покајање наше: - Хоћу, Господе!

Слаб сам, ето, грех је постао је моја навика. Али, ти се бори против греха. Ако си се навикао на грех, ти се потруди да се навикнеш на чист живот. Мораш да се бориш са собом, да примораваш себе, да мењаш своје навике. Навикао си се на гњев, велиш: Ух, непрекидно се гњевим. То је твоја најстрашнија болест, то је твој одар на коме ти лежиш, а Витезда стоји поред тебе и чека да ти завапиш да хоћеш да се исцелиш. Кад ти Господ благодати Својом да силе да гњев зауставиш у себи и обуздаш, труди се да га искорениш, да навику греха промениш, да је претвориш у навику смирења, и навику кротости, у навику благости, у навику опраштања. Пробај.

Или, захватиле те страшне помисли нечисте, ужасне. Душа твоја је (далеко) од Бога, од Христа, јер нечисте помисли, када се зацарују у души, претварају се у страшна демонска дела, и ти постајеш поданик пакла. Остаје оно што велики духовници, велики Светитељи препоручују: одбацуј сваку нечисту мисао која јуриша на тебе, нечисту жељу одмах избаци, не разговарај с њима, не општи с њима, отерај их молитвом, отерај их уздахом, сузом, плачем, метанијом, читањем, само не дај да се нечисте мисли и жеље задржавају у твоме срцу. Ти ћеш се борити против греха, стећи ћеш навику смирења, кротости, милосрђа. Труди се да сваку еванђељску врлину претвориш у навику. Молитва нек ти постане навика, најмилија навика. Када молитва постане навика, онда ће грех, а нарочито навика на грех, бежати од тебе, раслабљеност ће умрети и неће моћи да се одржи пред силном и моћном еванђељском молитвом.

Или, ти примораваш себе да победиш гордост, охолост, раздражљив си, а то долази од охолости. Гази себе! Увери себе да си гори од свих! Дођи дотле да осуђујеш сваки (свој) грех. Самоосуда је почетак спасења. Док не почнеш да осуђујеш себе ниси ступио на стазу спасења, ниси почео да се спасаваш. Тек када почнеш да осуђујеш себе, а то значи да престанеш да осуђујеш друге, крочио си на стазу спасења. Пази, неће ли се претворити у твоју навику, да осуда постане твоја навика. Осуђуј себе стално, прво себе, па онда друге. Немој друге, најбоље себе. Ако гледаш стално себе, ти ћеш себе осуђивати увек, нећеш имати кад да гледаш туђе грехе и да друге осуђујеш њиховим грехом. Покајање - то је оздрављење. Ако се истински покајеш пред Господом и истински исповедиш своје грехе пред свештеником, онда ето, ти си здрав, душа твоја сва заблистала као сунце! Покајање је Витезда за тебе, покајање очистило душу твоју, исцелио те лекар твој. Од тебе се тражи да станеш пред Господа и погледаш Њега из себе, и себе из Њега погледај. Замисли, Он не само као сунце блиста, него као хиљаде сунаца, а ти, кад Он обасја, ти видиш сву прашину својих грехова....[17]

НАПОМЕНЕ:

Еванђеље по Јовану 5,1-15
Јн. 5,8
Јн. 5,4
Јн. 5,6-7
Јн. 5,9
Д. Ап. 9,33-35
Д. Ап. 9,40
Јн. 11,43
Јн. 1,14-16; 1 Тим. 3,16; Кол. 2,9-10
Мт. 28,20
Неколико речи нејасно на траци. - Прим. препис.
Откр. 3,20
Мт. 18,22
Мт. 8,10
Пар речи нечујно на магнетофону. - Прим. препис.
<a name="note16">Исто.
Беседа није завршена, због недостатка траке. - Прим. препис.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Пријави се

Aва Јустин Поповић

Препоручена порука

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарни чланови у овој теми

Популарни дани

Популарне поруке

Макрина

dragisa

Number15648

Постоване слике

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Guest

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Чланови који сада читају 0 чланова

Живе Речи

Активност

Више