Aва Јустин Поповић

[dragisa]

joooj smej.gif

[Јаков.]

Avva Justin je za mene kao neko svetlo koje je uvek gorelo, ali ga mi zbog toga što su vrata prostorije u kojoj se ono nalazi bila zatvorena, nismo ni videli. Sada kada su se vrata otvorila i kada je u ostalim prostorijama mrak i lelek, to svetlo ima dovoljno snage da osvetli sve ostalo i da nema straha i tame.

Nek u ovu poruku stavljamo sve o ovome svetlu koje nas obasjava. O našem Avvi Justinu.

Ovde ću za početak, neka mi oprosti i Sveti a i Vi, istrgnuti nešto iz njegove besede na Svetu Nedelju Pravoslavlja, te je zbog naše (moje) slabosti da sve dobijemo na tacni sažvakano ("dajdžest" što bi rekli Englezi), neću preneti u celosti.. Jer se bojim kakvi smo da ne bi pročitali..

Šta je Pravoslavlje? - pitate vi, a pitaju i mnogi stranci. Pravoslavlje to je Bogočovek Hristos, ništa drugo. Pravoslavlje znači samo jedno: Bog se rodio kao čovek, javio se u svetu kao Bogočovek, živeo, stradao, vaskrsao, proputio nam put u Život Večni, osigurao rodu ljudskom i svakome čoveku spasenje, osigurao pobedu nad smrću, nad grehom , nad đavolom, i osigurao Život Večni svakome ljudskom biću, eto Sveistine, braćo. Istina - ovo važi za svakoga od nas, za mene i za tebe, i za moje pretke, i za tvoje pretke, i za svakoga čoveka od prvog, od Adama, do poslednjeg čoveka na Strašnome Sudu.

Radi čega je Gospod postao čovek? Gospod je sišao i otvorio Nebo nad tobom, čoveče, i otvorio ti Carstvo Nebesko, da bi tebi čoveku proputio put Vaskrsenjem Svojim u Život Večni i dao ti Nebesko Carstvo.

Šta je Sveto Pričešće? Sveto Pričešće, radi koga ste vi danas došli u ovaj sveti hram, nije ništa drugo nego primanje vascelog Gospoda Hrista u dušu i u telo svoje.

Sveto Pričešće, braćo moja, jeste ispunjenje naše duše Bogom. Pričešćuješ se Gospodom Hristom, eto sve Nebeske sile su u tebi, sve Božanske sile su u tebi.

Nemoj osramotiti Gospoda Hrista, Koji je udostojio tebe da uđe u dušu tvoju kroz Sveto Pričešće, nemoj Njega osramotiti svojim sramnim delima. Čuješ, prestani (da psuješ) od današnjega dana, jer svaka psovka to je šamar po licu Gospoda Hrista Koji je u tvojoj duši. Pazi, kome živiš i kome odgovaraš!

Nedostojno se pričešćuješ ako ti posle svakog pričešća i dalje produžiš sa svojim starim navikama rđavim, produžiš i da psuješ i da mrziš i da ne voliš ljude i da se svađaš i da čuda praviš.

Šta je čovek? Čovek je slika Božija u telu.

Šta je Gospod Hristos? Gospod Hristos je Bog u telu.

Zato je Gospod i došao, kako se veli u crkvenoj molitvi, da obnovi Svoj Lik u čoveku, koji je istruleo u strastima i gresima.

Zato je Gospod i dao sveti post i svetu molitvu, da se mi pre Svetog Pričešća pripremimo za onaj veliki i sveti slavni dan, dan kada primamo Sveto Pričešće. Kad bi danas javili da car dolazi u tvoju kuću, ti bi sve očistio, opajao, da car uđe u čistu tvoju kuću, a kako li je tek potrebno čistiti sebe kad Bog ulazi u tvoju dušu? Boga primaš danas, pazi kako ga primaš! Svaki tvoj greh za koji se nisi pokajao i zaplakao pred Bogom, to je zver, zver koja će riknuti na Gospoda, to je mali đavo; svaki greh je mali đavo koji juriša na Gospoda u tvojoj duši. Pazi, kaj se pred Gospodom, plači, reci sebi: ja sam, Gospode, prvi među grešnicima, pristupam Tebi nedostojan, sledujući reči Svetoga Apostola Pavla kada on kaže da je "Gospod došao u ovaj svet da spasi grešnike od kojih je prvi on"

Istinski Pobeditelj - to je Gospod Hristos, vaskrsao iz mrtvih, osigurao telu našem vaskrsenje i pobedu nad smrću. Samo Onaj Koji je pobedio đavola jeste istiniti Pobeditelj - to je jedino Gospod Hristos. Samo Onaj Koji pobeđuje greh, i može da pobedi greh, jeste istiniti Pobeditelj - to je sam Gospod Hristos. A svi drugi ljudi koji se pašte i hvale kako su oni pobeditelji, ne znam u nauci, ne znam na bojnim poljima, u filosofiji, u tehnici, fabrikama - šta je to? Čime se vi hvalite? Sve je to prah i pepeo. Najmanji potres zemlje, vaše fabrike odoše u ruševine. Smrt - eto nje i za tebe, gospodine direktore, i za tebe, gospodine ministre, i za tebe, gospodine generale. Smrt - eto je tu, davi te, svaljuje te u grob. Kakav si mi ti pobeditelj kad se raspadaš sav u crve, kad se raspadaš u zmije! Kakva je to pobeda! Nema, braćo, pobede u ovome svetu, osim pobede nad smrću, nema pobede osim pobede nad grehom. Tu pobedu daje Gospod Hristos i dao je svakome koji Njega slavi i veruje u Njega.

[dragisa]

...Сам вечито жив и животворан, Господ Исус и науку своју чини вечито живом и животворном. Уствари, Он следбеницима својим, својој Цркви, оставља своју Личност, a ca њом и своју науку: Он је са њима и у њима у све дане до свршетка века.[9] У томе је основна разлика између Господа Исуса и осталих оснивача природних религија. Али, пошто је Христова наука неодвојива од његове Личности, то се најпре мора изложити тајна личности Исусове, па тек онда приступити објашњењу дела спасења које је Он извршио. Од решења проблема његове Личности зависи решење проблема спасења човека и света од греха, зла и смрти.

_____________________________________________________________________________________________

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ

ОСНОВНА ИСТИНА ПРАВОСЛАВЉА - БОГОЧОВЕК

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. Уствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа. Православље је Православље Богочовеком. И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у привиђење, у страшило, у бесмислицу. И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другог под небом.

Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога. Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свељубав, Сверадост, Свесила. Сва божанска савршенства Он је снео с неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавније, и највечније. Јер је Он - светост светитеља, мучеништво мученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих. Зашто је Богочовек све и сва у Православљу? Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати. И то остварио не потцењујући човека на рачун Бога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му Живот вечни, Истину вечну, Љубав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовеком постао божанско величанство.

Док је основна истина Православља Богочовек, дотле је основна истина сваког инославља човек, или разломци његовог бића: разум, воља, чула, душа, тело, вештаство. Нигде интегралног човека у инослављу; сав је разбијен у атоме, у делиће. И то све у славу величине човекове. Али, колико је бесмислица "уметност ради уметности", толико је бесмислица и "човек ради човека". Тај пут води у најкукавнији пандемонијум, где је врховни идол човек. А нигде кукавнијег идола од њега. Почетна је истина Православља: човек није ради човека, већ ради Бога. Или потпуније: ради Богочовека. Зато ми у име човека остајемо уз Богочовека. У Њему је једино могућа разумност човечијег бића, у Њему је једино могуће оправдање човечијег постојања. У ту истину се стичу све тајне неба и земље, све вредности свих светова о којима човек може мислити, све радости свих савршенстава која човек може постизати. Посредно и непосредно, у Православљу је Богочовек све, и у Њему онда и човек, а у инослављу је само голи човек. У самој ствари, Православље и није друго до чудесна Личност Богочовека Христа, продужена кроз све векове, продужена као Црква. Православље има свој печат и свој знак по коме се распознаје. То је светли Лик Богочовека Исуса. Све што тога Лика нема, није православно. Све што нема богочовечанске Правде, Истине, Љубави, Вечности, није православно. Све што хоће да Богочовеково Еванђеље оствари у овом свету методама овога света и методама царства овога света, није православно, већ значи робовање трећем ђавољем искушењу. Бити православан значи: имати стално Богочовека у души, живети Њиме, мислити Њиме, осећати Њиме, делати Њиме. Другим речима: бити православан значи бити христоносац и духоносац. То човек постиже када у телу Христовом - Цркви, васцело биће своје испуни Богочовеком Христом од врха до дна. Стога је православни човек стално разапет молитвама између земље и неба, као дуга која везује врх неба са понором земље. И док телом молитвено хода по тужном мравињаку земаљском, он душом борави горе где Христос седи с десне стране Бога, јер је живот његов сакривен с Христом у Богу (Кол. 3:1-3)

Богочовек је осовина свих светова: од атомског до херувимског. Откине ли се од ње ма које биће, отискује се у ужас, у муке, у патње. Откинуо се Луцифер и - постао је Сатана; откинули се анђели и - постали су ђаволи; откинуо се у многоме човек и - постао нечовек. Откине ли се од ње ма која твар, неминовно се сурвава у хаос и тугу. А кад се народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао и његове страхоте.

Богочовек је не само основна истина Православља, него и сила и свемоћ Православља, јер једино Он спасава човека од смрти, греха и ђавола. То никада није могао, не може, нити ће икада моћи учинити човек, ма који човек, нити човечанство као целина. Пораз је увек крај човекове борбе са смрћу, грехом и ђаволом, ако је не води Богочовеком. Само Богочовеком Христом човек савлађује и смрт, и грех, и ђавола. Отуда је смисао човека: испунити се Богочовеком, у телу Његовом - Цркви Православној, преобразити се Њиме кроз благодатне подвиге, освемоћити се Њиме силом Духа Светога, обесмртити се, обожити се, обогочовечити се. То је смисао, прави смисао и васцелог рода људског. То и радост, једина радост у овом свету безмерне туге и отровне горчине.

Православље је Православље Богочовеком. И ми православни, исповедајући Богочовека, посредно исповедамо христоликост човека, божанско порекло човека, божанску узвишеност човека, а тиме и божанску вредност и неприкосновеност човечије личности. Уствари, борба за Богочовека је борба за човека. Не хуманисти, већ људи Православне богочовечанске вере и живота боре се за правог човека, човека боголиког и христоликог.

_____________________________________________________________________________________________

0442_feel 0442_feel 0442_feel

[Давидова]

Justin Popović (1894-1979) je bio arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik.

Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po starom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak.

Blagoje biva mobilisan u „đačku četu" pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.

Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetotačke literature.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije.

U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije.

Otac Justin je stalno bio proganjan, saslušavan, privođen. Malo je bilo onih koji su stajali u njegovu odbranu.

Otac Justin je umro u isto vreme i u isti dan kada je i rođen - na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.

[Давидова]

Beseda na Velikii petak govorena u Karlovačkom patrijaršiskom hramu 1924.

STRAŠNI SUD NAD BOGOM

"Nikada nije bilo manje Boga u čoveku, draga braćo, nego - danas; nikada manje Boga na zemlji nego - danas. Danas se đavo ovaplotio u čoveka da bi razovaplotio Bogočoveka. Danas se sve zlo uselilo u telo čoveka da bi Boga isteralo iz tela. Danas se sav pakao preselio na zemlju. Da li se iko seća da je zemlja ikada bila raj? Današnji pad čovekov je neizmerno veći od prvog pada; onda je čovek otpao od Boga, a danas je - raspeo Boga, ubio Boga. Čoveče, kako ti je ime ako ne đavo? No, šta ja govorim? To je uvreda za đavola. Đavo nikada nije bio tako zao, tako umetnički zao kao čovek. Gospod Hristos je i u pakao sišao, ali ga tamo raspeli nisu. A mi smo Ga raspeli.

- Zar ljudi nisu gori od đavola: zar zemlja nije paklenija od pakla? Iz pakla nisu proterali Hrista; a ljudu su Ga danas proterali sa zemlje, proterali iz tela svog, iz duše, iz grada svog.

U zenicu duše moje, braćo, upilo se kao zmija zlobno pitanje i zlurado me pita: Zar je čovek ikada bio dobar kad je mogao Hrista raspeti? - Ti veruješ u čoveka; hvališ se njime; optimist si? - Oh, pogledaj čoveka, pogledaj čovečanstvo sa zenita Velikog petka, pogledaj čoveka kako ubijia Bogočoveka i reci: jesi li i sada optimist? Ne stidiš li se što si čovek? Ne vidiš li da je čovek gori od đavola?

Zaboravite sve dane pre i sve dane posle Velikog petka; svedite čoveka u granice Velikog petka - nije li on zenica sviju zala, trkalište svih iskušenja, stecište svih gadosti? Nije li danas zelja poludela u čoveku? Nije li danas čovek, ubijajući Bogočoveka, dokazao da je on zaista - ludilo zemlje?

Ni Strašni sud, braćo, neće biti strašniji od Velikog petka. Ne, on će biti nesumnjivo manje strašan jer će onda Bog suditi čoveka, a danas čovek sudi Boga. Danas je Strašni sud za Boga; sudi mu čovečanstvo. Dans čovek ocenjuje Boga; ocenjuje Ga sa 30 srebrenika. Hrista sa 30 srebrenika! - Zar je to poslednja cena? Zar je Juda naša poslednja reč o Hristu?

______________

Наставиће се

[Guest]

Ава Јустин: Све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је

Данас је велики Празник, Свепразник, Мала Госпојина. А то значи мали Божић, јер се данас родила Пресвета Богомајка, Која нам Господа и Бога Христа родила. Отуд, овај Празник препун је радости. У безбројним данашњим молитвама и песмама непрекидно се наглашава да се данас рођењем Пресвете Дјеве Марије све и сва испуни радости. Све и сва, јер нам је Она - Бога родила. А шта је веће од тога на овој земљи?

Данас је и мали Ускрс, јер нам је Пресвета Богомајка родила телом Господа Христа. Телом којим Васкрсли из мртвих победи смрт, и све и сва испуни бескрајном радошћу. Јер шта је радосније за нас људе него да смрт буде побеђена, да смрт буде уништена, да нам Живот Вечни буде осигуран? А то је урадила Пресвета Богомајка родивши телом Господа Христа, телом коме је Господ дао васкрсну силу, дао бесмртност и Живот Вечни.

Данас је и мали Спасовдан, јер се родила Она која је дала тело Господу Христу, тело које је васкрсло из мртвих и узнело се на Небо и седи изнад свих Херувима и Серафима. Каква част за људско тело и каква радост за нас људе! А то је све чудесна заслуга Пресвете Богомајке, Која се родила на данашњи дан. Данас је, исто тако, мали Духовдан, јер се родила Она која нам је дала Сина Божјег, Господа Христа, Богочовека, Спаситеља света, Који је испунио сав домострој спасења, узнео се на Небо и ниспослао Духа Светога, и основао Цркву на земљи, дао такорећи телу Богомајке душу небеску. Зато је данашњи Празник заиста Празник велике и неисказане радости.

Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је. Она Му је дала ту човешку природу, Она му је дала душу нашу, дала му срце наше, дала му тело наше, да би све то Он спасао, да би све то испунио Богом, да би све то очистио, осветио, обожио и тако човека, биће људско рођено испунио највећом радошћу, бесмртном радошћу, сверадошћу. А то, то је подвиг и дело Пресвете Богомајке. Све је у Господу Христу од Ње, сав Спас, сав Богочовек, сво Еванђеље Његово, сва Црква Његова,сви Светитељи, сви хришћани, сви праведници, ви и ми, данашњи хришћани. Све је то од Ње, од Пресвете Богомајке. И још, од Ње смо и ми хришћани Срби, прави и истински Срби.

У једној дивној нашој молитви пева се и вели се: „Данас би почетак спасења нашег ". Данас, не на Божић, него данас, на дан рождества Пресвете Богомајке. Зашто? Зато што нам је Спаса Она родила. И родивши се на земљи, гле , са Њом се већ јавља и почетак нашег спасења. Уствари, од данас почиње Божић, од данас почиње Ускрс, од данас почиње Богојављење, од данас почиње Преображење, од данас почиње Духовдан, од данас почиње Црква, од данас почиње целокупно Хришћанство, од данас почињемо и ми, ја и ви и сви Срби, исрећни и несрећни Срби. Јер, све што јс велико, све што је свето у нашој историји, то је од Ње, Пресвете Богомајке. Од Ње сав Свети Сава, од Ње сав Свети Симеон Мироточиви, од Ње сви Свети Немањићи, од Ње сви Свети Српски Патријарси, Свети Српски цареви, Свети српски Сербљи, Свети Српски сељаци, Свети Српски Мученици што гинуше за Крст часни и Слободу златну. Од Ње сви велики Српски Мученици до данашњега дана, сви прави Срби.

Погледајте, данас је Празник свете Студенице. Велики Немања и превелики његов син Свети Сава посветили су Студеницу, ту мајку свих наших светих задужбина - коме? Рождеству Пресвете Богомајке - данашњем великом и светом Празнику да би се и у српској души родило све што је блиставо, све штоје еванђелско, да вечни поток Благовести Христове понесе сваку српску душу изовога на онај свет и принесе је Светом Престолу Тројичног Божанства. И највећи број светих задужбина наших посвећено је Пресветој Богомајци. Да, Она је заиста увек била и остала хранитељица, тј. чуварка и спаситељица рода Српског Христоносног.

И Она, родивши нам Бога Господа Христа, и давши све то штоје Он донео свету, због света тога Она је најславнија од свих људских бића створених у свима световима. Најмоћнија, Најчистија, Најбезгрешнија. Гле, Она је изнад Херувима и Серафима, чистија и светија од њ их. Људи, горе срца! Не бојте се ни греха, не бојте се ни смрти, не бојте се ни ђавола. Гле, пред намаи над нама је, испред нас и око нас, и свуда у свима световима Она - Пресвета свемоћна Богомајка. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свихђавола, јер нам је родила Победите љ а смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу сва створења Божја. Јер кроз Њу и од Ње Господ све спасава пакла, све спасава греха, свима се отвара Рај, свима се отвара Царство Небеско. О, какварадост имати испред себе, над собом, изнад себе, као вођу рода људског Пресвету, Преблагословену Матер Божју, Богородицу, Приснодјеву Марију. Све, свешто је од Ње, све је спасење наше.

Чарна данашња песма, дивни тропар, пун је божићне радости,пун је ускршње радости, пун је васељенске радости, пун је радости небеске. Казује нам сву тајну нашег спасе њ а и казује нам тајну наше радости. Зашто ми православни толико волимо, толико поштујемо и толико се молимо Пресветој Богомајци? Јер у Њој, од Ње, за нас је све, за нас православне. Дивни тропарданашњи гласи: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, објави радости целомесвету. Јер из Тебе сину Сунце Правде, Христос Бог наш. И разрушивши клетву, проклетство, даде благослов. И уништивши смрт , дарова нам Живот Вечни". Ето, ту је сво Еванђеље Сп аса, савдомострој спасења, сав Господ Христос, целокупно дело Његово. Значи: у Њој - Пречистој Богомајци.

Од Ње и код Ње, е то, ми се спасавамо, ми Живот Вечни добијамо, ми смрт побеђујемо. Сунце Правде Господ Христос рађа се кроз Њу и изЊе у овоме свету да одагна сваки мрак, сваку таму, да уништи сваки пакао и даљудима осигура бесмртни Живот Вечни, отвори сав Небески Рај и подари ЦарствоНебеско, и славу, и сва блага небеска. И ми, имајући пред собом Богомајку каонашу Молитвеницу, као нашу Посредницу пред Богом, као нашу Заштитницу свакодневну и сваконоћну, ми смо заиста моћни и силни, ми хришћани. Знате лик ада смо најмоћнији, знате ли када је хр и шћанин свемоћан? Када је сав прострту молитви пред Пресветом Богомајком, када је сав поверен Њој, када свом душом својом иде за Њом и служи Њој. Онда, онда ти си моћ, и сила, и свесила! Нема моћи мрачне и страшне у овоме свету која би могла да нашкоди твојој души итеби. Нема смрти која те може отети из наручја Пресвете Богомајке. Нема ђавола који може да се приближи теби кад си ти предан Пресветој Богомајци.

А Она, Она је на небу и на земљи, непрекидно служи Своме Божанском Сину. Шта је Њен живот на земљи био? Служење Богу, служење Господу Христу. Шта је Њен живот на небу? Опет служење Господу Христу, служење Богу. Непрекидно Богослуж е ље. Ето, то је Пресвета Богомајка, Пресвета Богородица. Ими празнујемо Њу толико пута у години и, боље рећи, сваки дан и сваки час Православна Црква ј е слави кроз безбројне песме и стихире на свакодневним богослужењима. Непрекидно Јој служи. О, те дивне среће да и ти и ја учествујемо у томе! И ми муцамо те дивне молитве и непрекидно призивамо Њу за Заштитницу,за Молитвеницу свих нас, васцелог рода људског и рода Српског. Сваки празник је Њен. И данашњи празник је Њен. За нас је то извор благости, извор сил е и у нассе улива сада с неба безбројна и неисказана Божанска сила. Заступништвом и молитвама Пресвете Богомајке и ми постајемо моћни и силни, моћни да сатремо сваки грех који јуриша на нас или ниче у нама, у нашој души, из наше грехољубиве природе. Зато је сваки празник Пресвете Богомајке извор радости за нас.

Ми православни хришћани и на данашњи дан прослављамо Њу Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Владичицу нашу Богородицу. И ми, служећи Њеном Божанском Сину, служимо уствари и Њој. Јер вршећи заповести Еванђеља Христовог, ми показујемо своју љубав према Њему и потврђујемо своју љубав. „Ко љуби мене, врши заповести моје " - вели Спаситељ. И ми, вршећи заповести Исусовог Еванђеља, идемо за оствареним и вечним Ева н ђељем Господа Христа, првим оствареним Еванђељем - Пресветом Богомајком. Шта је Она? Оличење Еванђеља Христовог у роду људском, најсавршеније оличење, савршеније од свих Светитеља, од свих Анђела, оличење свесавршеног Еванђеља Христовог. Пресвета Богомајка, за нас хришћане, за све православне хришћане, за сва небеска бића. Пред њом трепте Херувими и Серафими, јер је неизречено узвишенија од Херувима и драгоценија и скупоценија од Серафима. То је Она, највећа вредност свих светова, највећа вредност и највеће благо рода људског.

И зато све наше молитве, све молитве Православна Црква лије и излива и шаље Њој. Све су те молитве препуне славе Пресвете Богородице, и Она је у свима молитвама увек испред свих нас. Као да ходатајствује и посредује пред престолом Чудесног Сина Свог, Господа Христа, да нас спасе греха, да нас спасе смрти, да нас спасе пакла. И зато ми православни хришћани толико величамо Пресвету Богомајку. Никога више толико као Њу, после Њеног Божанског Сина, Господа Христа. И како је увек дивна, увек заносно лепа и моћна, она чудесна молитва коју толико пута на дан понављамо у нашим православним молитвама: „Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе и један другог и сав живот свој Христ у Богу предајмо " .

Не можемо ми предати живот свој Господу Христу без Ње. Само са Њом и са свима Светима ми можемо ући у Царство Небеско, ући у Рај, и наследити сва блага која је Господ Христос дошавши на овај свет дао и даривао.Од нас тражи се само једно - вера. И у вери молитва и љубав и служење Господу Христу свим бићем и свом душом, свом снагом, свим срцем својим. Заиста, Господ Који нам је донео толика блага, Који нам је даровао Живот Вечни, даровао нам најпре Пресвету Богомајку, Пресвету Богородицу, Која нас је спасла после пада људског кроз нашу праматер Еву, спасла нас греха, смрти, ђавола, кроз Сина Свог Божанског. Њу нам је дао Он. Такву радост, такво благо кад нико се томе није надао!

И ми имајући та блага, како ћемо душу своју људску, човечанску душу своју, и савест, и цело биће своје најбоље употребити у овоме свету и наћи најбољи пут и највећу вечност и вредност за све то? Како? Само верујући у Господа Христа и служећи Му кроз Пресвету Богомајку, вођени Њоме ипредвођени. Нека би нас Она увек крилила и чувала од свакога греха, од свакестрасти, од сваке смрти, од сваког ђавола.

Нека би нас увек сигурним путем, путем молитве, путем поста, путем милосрђа, путем љубави еванђелске, путем кротости и смирености, водила ка Сину Свом, и извела из овог света у онај свет и увела у Царство Небеско. Да тамо заједно са Њом, далеко од Ње, али увек присутни у Њој, славимо Чудесног Сина Њеног Господа Христа. А и Њу, Пресвету Богомајку, Која је Њега родила, Њега, ту Сверадост свих светова, ту Свевредност свих људских светова. Њему преко Богомајке част и слава и сада и увек и кроза све векове. Амин.

Текст преузет из књиге: Преподобни Јустин Ћелијски,ПРАЗНИЧНЕ БЕСЕДЕ, Београд,1998.

Извор: Епархија бачка

[Oglo]

Све је од Ње, Пресвете Богомајке; све што је Господ Христос учинио у овоме свету, од Ње је.

.Bogorodica. isus-sinai

[Давидова]

Beseda na Velikii petak govorena u Karlovačkom patrijaršiskom hramu 1924.

STRAŠNI SUD NAD BOGOM

Nikada nije bilo manje Boga u čoveku, draga braćo, nego - danas; nikada manje Boga na zemlji nego - danas. Danas se đavo ovaplotio u čoveka da bi razovaplotio Bogočoveka. Danas se sve zlo uselilo u telo čoveka da bi Boga isteralo iz tela. Danas se sav pakao preselio na zemlju. Da li se iko seća da je zemlja ikada bila raj? Današnji pad čovekov je neizmerno veći od prvog pada; onda je čovek otpao od Boga, a danas je - raspeo Boga, ubio Boga. Čoveče, kako ti je ime ako ne đavo? No, šta ja govorim? To je uvreda za đavola. Đavo nikada nije bio tako zao, tako umetnički zao kao čovek. Gospod Hristos je i u pakao sišao, ali ga tamo raspeli nisu. A mi smo Ga raspeli.

- Zar ljudi nisu gori od đavola: zar zemlja nije paklenija od pakla? Iz pakla nisu proterali Hrista; a ljudu su Ga danas proterali sa zemlje, proterali iz tela svog, iz duše, iz grada svog.

U zenicu duše moje, braćo, upilo se kao zmija zlobno pitanje i zlurado me pita: Zar je čovek ikada bio dobar kad je mogao Hrista raspeti? - Ti veruješ u čoveka; hvališ se njime; optimist si? - Oh, pogledaj čoveka, pogledaj čovečanstvo sa zenita Velikog petka, pogledaj čoveka kako ubijia Bogočoveka i reci: jesi li i sada optimist? Ne stidiš li se što si čovek? Ne vidiš li da je čovek gori od đavola?

Zaboravite sve dane pre i sve dane posle Velikog petka; svedite čoveka u granice Velikog petka - nije li on zenica sviju zala, trkalište svih iskušenja, stecište svih gadosti? Nije li danas zelja poludela u čoveku? Nije li danas čovek, ubijajući Bogočoveka, dokazao da je on zaista - ludilo zemlje?

Ni Strašni sud, braćo, neće biti strašniji od Velikog petka. Ne, on će biti nesumnjivo manje strašan jer će onda Bog suditi čoveka, a danas čovek sudi Boga. Danas je Strašni sud za Boga; sudi mu čovečanstvo. Dans čovek ocenjuje Boga; ocenjuje Ga sa 30 srebrenika. Hrista sa 30 srebrenika! - Zar je to poslednja cena? Zar je Juda naša poslednja reč o Hristu?

Danas je čovečanstvo osudilo Boga na smrt. To je najveći bunt u istoriji neba i zemlje. To je najveći greh u istoriji neba i zemlje. Ni pali andjeći to učinili nisu. Danas je izvršen Strašni sud nad Bogom. Nikada nevinijeg osuđenika, nikada bezumnijeg sudiju svet video nije. Ismejan je Bog strašnije nego ikad, ...Јад всесмехливиј" uselio se danas u čoveka, i ismejao Boga i sve što je Božije. Ismejan je danas Onaj Koji se nikada smejao nije. Vele da se Gospod Isus nikada smejao nije, a često su ga viđali gde plače. Posramljen je danas Onaj Koji je došao da nas proslavi; mučen je danas Onaj Koji je došao da nas izbavi od muke; predaje se danas na smrt Onaj Koji nam je doneo život večni.

"Čoveče, ima li kraja tvome bezumlju? Ima li dna tvome padu?

__________________

Прекуцана фотокопија (РМ)

Наставиће се

[Viktor Ljvovic]

Да ли је неко прочитао коментар владике Атанасија на књигу Богдана Лубардића о Светом Јустину?

[Guest]

[Guest]

БЕСЕДА 1. У НЕДЕЉУ МИТАРА И ФАРИСЕЈА

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

САБРАНЕ БЕСЕДЕ

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа 1. у Недељу митара и фарисеја

1965. године у манастиру Ћелије

Недеља митара и фарисеја. Данас почиње Ускршњи пост; пост душе, пре него што уђемо у пост тела. Пост ускршњи значи: пост је сила која васкрсава душу из мртвих и тело из мртвих. Каква моћ, каква сила! Грех сатерује душу у смрт, а пост, та света еванђелска врлина га васкрсава из смрти. Постоји свегрех, постоји свеврлина: свегрех - то је гордост, свеврлина - то је пост.

То нам каже данашње Свето Еванђеље - чудесна Благовест: Два човека уђоше у храм да се моле Богу. Један фарисеј (а други цариник). Фарисеј стаде и мољаше се Богу у себи говорећи: "Боже! хвалим те што нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам". А цариник стајаше (издалека), и бијући прси своје мољаше се Богу: "Боже! милостив буди мени грешном". Кажем вам - завршава Спаситељ Своје данашње Еванђеље - кажем вам, овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се понижује подићи ће се.

Ето благе и страшне вести. У храму, у цркви душа отворена пред Богом. Стоји на молитви фарисеј, отворио сву душу Богу, много добрих дела има он у животу, није он прељубошнац, није он разбојник, није он пљачкаш, није он неправедник. Значи: држао је закон Божји. А гле како га Спаситељ испраћа из цркве: није оправдан отишао кући својој. Где су та његова добра дела, шта би од њих? Закон испунио, заповести Божје извршио, а гле, погинуо! душом погинуо. Гордост, ето убице његовог, ето чиме је сва своја добра дела уништио, сав свој живот упропастио. Авај, пакао себи зарадио, рај изгубио, Царство Небеско изгубио, Бога изгубио. Шта је то? Ако има свегреха, онда је гордост свегрех. Сећате се, најпрви Анђео Луцифер, најсветлији Божји Анђео, светлоносац, гордошћу претворио је себе у сатану, у ђавола. А гле, гордост претвара несрећног фарисеја у ђавочовека. Јер кад је гордост у стању да Херувима и Серафима претвори у ђавола, како није у стању да човека претвори у ђавочовека.

Данас Света Црква приводи нас великој тајни Христовог Васкрсења, великој победи над смрћу, над смрћу душе и смрћу тела. Али данас нам казује (и) ко је главни човекоубица у свима световима: гордост, охолост, понос. Зато први дан Ускршњег поста, данашњи дан поста душе, то је објава рата гордости, том основном и страшном греху. И пре него што запостимо кроз три недеље телесним постом, данас почиње наш духовни пост. Пост и хрвање, страшна борба са најстрашнијим непријатељем, са гордошћу. Она има безброј обличја, она има безброј маски.

У једној молитви црквеној вели се да је ђаво многолик. Јесте, ђаво је многолик, има безброј лица, безброј шминки, безброј маски. Гардероба његова је огромна. Он се пресвлачи и облачи у разна светла, заводничка одела. Лице своје дотерује, глача, маске ставља, еда би пришао свакоме од нас по жељи срца његова, по главноме греху његовом. Ми не сматрамо за гордост нашу напраситост, наш гњев. Све то долази од гордости. Завист, од чега долази? Опет од гордости. Ја, зашто он да буде бољи од мене? Ја да будем испред њега. Пакост, опет из охолости и гордости. Зашто он да буде такав? Хоћу да га минирам, да ја станем испред њега? Тако редом: свака наизглед и најмања страст, сваки наизглед и најмањи грех, долази од тог свегреха, од тог главног извора свих грехова људских, од гордости. Гордост је увела грех у овај свет. Гордост је увела грех у анђелски свет. Гордост уводи у грех свакога од нас.

Ако хоћемо да пажљиво размотримо душу своју, ако распростремо душу своју у Цркви, када смо на молитви Богу и загледамо у себе, ми ћемо видети чуда у својој души, ми ћемо видети безбројна обличја грехова, грехова у које се облачи демонска гордост. Нама шта остаје, шта преостаје, него борба на живот и смрт са том аждајом, која се назива гордост, охолост. Борба и дању и ноћу. Оружје нам даје сам Господ Христос. Оружје против гордости то је смиреност. Зато је Господ и ставио смиреност као прву врлину новога живота, Новога Завета, као прву врлину Цркве Христове, као врлину, као темељ на коме се зидају све друге врлине, сав живот човека хришћанина и у овоме и у ономе свету. Темељ на коме се зида вечна кућа нашег људског бића. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Ето, то је смиреност коју је Господ ставио у темељ нашег живота моралног, нашег живљења и на земљи и на небу.

Сиромашни духом, ко су? То су смирени људи који стално осећају да је дух наш људски пуко сиромаштво према Духу Божјем. Да дух наш стално је сиромах, да треба да се обогаћује Духом Божјим, да допуњује себе, да усавршава себе. Отуда Светитељи Христови, отуда сами Свети Апостоли стално осећају да су несавршени и недовршени, да су убоги људи. Светитељи обично себе називају најубогијим људима, најгрешнијим људима. Отуда, кад је дух еванђелског смирења прожео сву њихову душу, њихово биће; што они знају да се човек у овоме свету може одржати у Еванђељу Христовом, и у светоме животу једино смиреношћу. Допусти ли хришћанин гордости да уђе у његову душу, да ушета, оде темељ његовог бића. Али и ако уђе, ту је покајање. Главно је душу своју стално испуњавати смиреношћу, а она, она је божанска сила.

Смиреност је божанска сила која потискује све што је гордо у нама, потискује сваки грех, сваку страст, док је потпуно не потисне. И ми стекнемо онај покој души о коме Спаситељ говори: "Ходите мени сви који сте уморни и натоварени; ја ћу вас одморити, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим". Покој душама својим... То данас недостаје човеку, новом модерном човеку европском, и нама свима. Нема веће силе од смирености. Гле, смиреност враћа Рај човеку, враћа Царство Небеско човеку. Не само то, него и дарује му Царство Небеско. То значе Спаситељеве речи: "Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско." Гле, још овде на земљи, ако имаш еванђелску смиреност, ти имаш Царство Небеско. Каква сила, божанска сила у овој светој врлини Христовој, у овој светој врлини еванђелској. Твоје је Царство Небеско када себе смириш, а дотле - какво је царство (у теби)? Ако греси царују у теби, грех до греха прави пакао, а шта онда носиш са собом? Пакао, цео пакао. Отуда, обратите пажњу на сваки свој и најмањи грех: како узнемири душу, узнемири срце, ако ниси спокојан, ако си га учинио данас, ноћ ти је немирна, ако га ниси исповедио, не ноћ, него дан, и сутра и прексутра и сви дани, док га не исповедиш, немирни су и пуни унутрашњег неког страха, неког трепета.

Хоћеш да осетиш како су живели наши прародитељи у рају и превладали грех? Смири себе најпре пред Господом, простри себе пред Њим у молитви. Кажи Њему срце своје, кажи Му душу своју: "Господе! видиш све ране моје, све смрти моје видиш, све гробове моје видиш. Васкрсавај ме"! А Он ти вели: Један је васкрситељ из свих гробова. То је твоје смирење. Колико смрти у теби, колико дубоких змија у теби. Шта ти остаје, шта теби, шта мени, него да заједно са покајаним и чудесним цариником завапимо: "Боже, милостив буди мени грешноме". Тако данас, тако сутра, тако ноћас, тако сваког дана и сваке ноћи, над тобом ће брујати благи глас Господа Исуса: "Овај отиде оправдан кући својој". Дакле, браћо, све дотле у нама предстоји и у нама стоји сваки немир, свака страст, свако искушење, сваки грех. Сећај се увек да је грех убица свега онога што је Божје у теби и у мени. А гордост као свегрех највећи крволок, највећи човекоубица у свима световима. Зато борба са том немани, са том аждајом, нека је свакодневна и сваконоћна.

Чиме ми можемо савладати ђавола? Каква страшна мрачна сила! Нико га није могао савладати сем Господа Христа! Али ипак, долазак Господа Христа у овај свет, оснивање Цркве и све што је Господ дао Цркви, даје нам силу да победимо сваког ђавола у овоме свету. А главно оружје против њега шта је? Смиреност.

Светог подвижника Макарије Великог једног дана срео на путу ђаво и јавио се носећи разне трачке и заводничке ствари, ишао је у манастир да обиђе Светог Макарија. "Куда ћеш ти" - вели му Свети Макарије. "У твоју обитељ" - вели ђаво. "Шта ћеш тамо?" "Да кушам твоју братију". "Лако је мени", вели он, са твојом братијом, бар са већином од њих. Али ми је тешко с тобом борити се". "А што" - пита га Свети Макарије. "Што? Ти постиш, ја никад не једем; ти бдиш, ја никад не спавам; ја сам јачи од тебе увек. Али има једно чиме ме ти побеђујеш". "Шта је то?" "То је твоја смиреност." А ту победу нама даје Господ Христос.

Он је Син Божји, Бог постао човек и, како се вели у светом Еванђељу, понизио Себе. Какво је понижење за Бога постати човек. Понижење, сигурно страшно велико, ужасно понижење за Бога постати човек. А Господ чини из Своје велике љубави према човеку све да спасе човека од ђавола. Понизио је Себе, вели се у Светом Еванђељу, понизио је Себе до смрти крстове. Зато је Он прослављен, и име Његово је славније од свих имена у свима световима, да се Њему поклони све што је на Небу и на земљи и под земљом. Том великом Својом смиреношћу, том великом Својом божанском љубављу и жртвом Господ Христос је спасао род људски од ђавола, од силе смрти и осигурао бесмртни Живот Вечни роду људскоме. Али од нас, од свакога од нас зависи да ли ћемо ми да користимо ту божанску силу Христову.

Чули сте данас у Еванђељу да Спаситељ вели: "Сваки који се сам подиже, понизиће се, а који се понизи, подићи ће се". Сваки... и ја и ти, и сваки од нас. Господ стоји свакоме на расположењу у Цркви Христовој. Од твоје воље зависи да ли ћеш да Га пригрлиш и примиш. Од твоје воље зависи да ли ћеш ти да протераш гордост из душе своје и испуниш себе смиреношћу Христовом. Нећеш ли, Господ те не приморава. Ако нећеш, ништа се неће десити. То значи изабрати пакао, изабрати вечни живот у вечним мукама. Изабрао си за господара свог, за вечног владара свог - кога? Ђавола, сатану, бога гордости, лажнога бога! Гордост је бог овога света! Страшна реч, али истинита. Он тако лако и вешто заводи људе, представља себе као огромну силу, као бога овога света. Сећате се да је кушао Самог Господа Христа. Он се хвали и вели: "Све ово даћу теби, сва царства која видиш, сву земљу, ако паднеш и поклониш ми се".

Ето, то хоће он самозванац, он који је хтео да замени Бога и да седне на престо Божји, како вели Свети Пророк Исаија. Зато је сурвао се са највиших небеских висина у поноре пакла. Где је ђаво, ту је пакао, сав пакао.

Господ у овоме свету дошао је да све то уништи, да да нама васкрситељске и васкрсне силе да побеђујемо најпре у души својој сваки грех, да душу васкрсавамо прво из мртвих, и то ће нам осигурати васкрсење тела на дан Страшнога Суда. И ти, када се бориш са ма којим грехом у себи, ти се бориш за бесмртност, ти се бориш за васкрсење из мртвих. Ето гордост - стотину гробова у твојој души, стотину гробова ...гордост. Све се усмрдело у тим гробовима, сва душа се усмрдела. Хајде васкрсавај ти својим рукама, васкрсавај своје мртваце. Ево ти смирености као божанске силе, смирености покајаног цариника: "Боже, милостив буди мени грешноме". Ето силе и моћи којом ти и ја можемо васкрсавати себе из сваке смрти. Господе, ти видиш: сав сам немоћ, сав слабост: Милостив буди меии грешном! И онда васкрсавају из мртвих сви наши мртваци, сви се гробови наши отварају и ми души својој осигуравамо бесмртност и Живот Вечни. Вели Свети Пророк: "Душа која греши, та умире". Душа која греши, та умире. Душа умире одвојивши се од Бога, удаљивши се од Бога. Удаљује се душа од Бога кроз грех, кроз страсти. Да не би умрла потпуно, да се не би потпуно одвојила од Бога треба је видати, душу своју васкрсавати из мртвих.

Ето, чудесна Света Црква Православна и почиње Ускршњи пост са данашњим даном. Постом душе данас почиње борба за душу нашу, борба и твоја и моја, борба против свих смрти које јуришају на нас, борба против свих ђавола који јуришају на нас, боримо се против свих грехова. Тако, од данашњег Ускршњег поста ти си борац. То смо сви.

Тако, данашња Недеља митара и фарисеја даје нам учитеља, учитеља бесмртности, даје нам васкрситеља који васкрсава нас из свих смрти. Ко је то? Покајани цариник. Ето нашег учитеља, учитеља кроз Велики пост који иде испред нас, крчи нам пут кроз прашуму грехова и искушења, и води нас Васкрсењу Христовом: он смирени покајани цариник, он који је себе казао према свима световима, према Богу, кроз вапај и уздах: "Боже, милостив буди мени грешном". И ми, од данашњег дана до Ускрса, да пригрлимо, како се вели у једној дивној песми, да пригрлимо цариничке уздахе. Нека нас сви уздаси воде кроз све дане до светог и славног Васкрсења Спасовог - до Ускрса.

Све што се у души твојој ... Најпотребније је теби, мени, сваком човеку, сваком људском бићу - шта? Да се смири пред Господом (свих) светова, да се смири пред Господом Христом, Који је тако божански неизмерно смирен. Примиће грешнике, покајнике и показаће пут спасења. Шта је лакше, шта је краће него вапити као цариник: "Боже, милостив буди мени грешноме". Смирење је скраћено спасење - вели Свети Варсануфије. Вели: Смирење је скраћено спасење! Ако те уплаше многе заповести Спаситељеве, Еванђеље са безбројним захтевима: Љубите непријатеље своје, молите се Богу за оне који вас куну, проклињу, и друге тешке заповести, ако те то уплаши, сети се да ћеш све то добити - како? Врло просто. Смиривши се пред Господом говорећи стално: "Господе, ја сам нико и ништа у овоме свету, Ти си моје све, Ти си мој рај, Ти си моје Царство Небеско, ти си мој Вечни Живот, моја Вечна Истина, моја Вечна Правда. Све ми то дај, и ја сам твој". Смирење је спасење. За спасење се не тражи ништа нарочито, никакве велике материјалне жртве, већ једно: Смирити се пред Господом Христом. И онда, онда нам Он даје све. Како, - како можемо да се оглушимо на све Његово? Ако се не молимо, ако смерно стојиш пред Њим ие молећи му се. А најбоља молитва, молитва која сигурно спасава од свих смрти и осигурава сва васкрсења сваком људском бићу, то је молитва покајаног цариника: "Боже, милостив буди мени грешном".

Благи Господ, молитвама свих Светитеља Својих, свих покајаних и спасених грешника, и свих славних и великих сунчаних Праведника, нека душе наше испуни том смиреношћу, нека душе наше води том смиреношћу из врлине у врлину, и тако нам осигура Живот Вечни и Царство Небеско, где Чудесни Свеблаги Господ Христос царује и влада. Њему свака слава, сада и свагда кроза све векове. Амин.

ИЗВОР

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ III

Беседа 2. у Недељу митара и фарисеја[1]

1966. године у манастиру Ћелије

Данас је Недеља митара и фарисеја. Данас уствари почиње Ускрс, Ето, десило се велико чудо. Десило се васкрсење душе пре славног Васкрсења Господа Христа. Десило се то у некој незнатној црквици. Тако гласи данашња Благовест, данашње Свето Еванђеље: Два човека ушла у цркву да се Богу моле: фарисеј и цариник. Фарисеј се мољаше и хваљаше себе у молитви. А цариник стајаше издалека, и не шћаше ни очи своје подигнути у небо. Бијући прсе своје каже: "Боже, милостив буди мени грешном". Ето тада, тада се збило васкрсење ове душе, јер драги Господ, гледајући га и слушајући њихове молитве, рече: "Овај отиде оправдан кући својој, отиде спасен кући својој, а не онај".[2]

Шта је то спасење? Шта се десило са овим човеком? За неколико речи доживео је Васкрс, васкрс своје душе. Спасена душа, значи - шта? Спасена из пакла и узнесена у рај. Спасена од греха и узнесена у Царство Небеско. Спасена од ђавола и узлетела Богу. Чудо, чудо које (је) овај покајани цариник учинио са собом. У овој његовој смерној молитви сав је Ускрс његов. Уствари, у смерној молитви Ускрс је мој и твој и свачији, Ускрс лични, посебни, пре славног Васкрсења Спасовог, пре славног Ускрса Његовог, којим Он спасава сав род људски[3] и осигурава у телу људском васкрсење из мртвих и бесмртност и Живот Вечни. Та васкрситељска сила у неколико молитвених смерних речи: "Боже, буди милостив буди мени грешноме". Каква сила дата човеку, каква власт!

Гле, ти човече, који живиш на земљи у гресима, у мукама, у тминама, у помрчинама, ти баш хоћеш силе и моћи да себе одједанпут извучеш из тога, да муњевито полетиш ка Небу и освојиш Небеско Царство. Каква је сила у смерној молитви, каква васкрситељска сила! Колика ја сила ова цариникове смерна молитве показао нам је у новије време Свети Серафим Саровски, велики Светитељ Православни. Он је хиљаду дана и хиљаду ноћи на камену провео непрекидно молећи том истом молитвом: "Боже, буди милостив буди мени грешноме". Хиљаду дана и хиљаду ноћи. И по самом његовом изгледу тада су у њему престале све страсти и сви похити ка греху. Он је постигао бестрашће, постигао је уствари Живот Вечни на земљи. Постигао је на земљи анђеоски живот, живот без греха. Какав је то размак? Какво растојање између човека грешника и Бога? Гле, Свети Серафим Саровски светом и чудесном миротворном молитвом себе васкрсао из свих смрти! Јер сваки грех мала смрт. Он је васкрсао из свих смрти, победио све страсти. Свака страст пакао. И (он) са душом узишао у Царство Небеско. Показао пут свима нама, показао каква је васкрситељска сила у овој цариниковој молитви: "Боже, милостив буди мени грешноме".

Шта је уствари урадила ова молитва са душом цариниковом? Шта је урадила ова молитва са душом Светог Серафима Саровског. Ослободила их страсти, ослободила их греха, ослободила их смрти, ослободила их пакла. Ето каква сила је у овој краткој, чудесној молитви! Пређен сав пут од пакла до раја, сав пут од човека до Бога, сав пут спасења. Такав је пут отворен и теби и мени и свакоме људском бићу. Немамо извињења ако остајемо у гресима. Гле1, како је лако спасити се. Погледај на цариника покајаног који ништа друго не чини, бије прси своје и вапије: "Боже, милостив буди мени грешноме".

Спаситељ указује да је потпуно истинита и свечудотворна она Његова чудесна реч: "Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско"[4], та прва заповест међу заповестима еванђељског живљења. Као што је гордост сва за човека грех (који сурвава) у пакао, у смрт; не само за човека, него и Арханђела првог претворила га у ђавола, у сатану, и он створио себи пакао. Господ даје муњу коју ја и ти можемо употребити, и такву силу да мене и тебе, и васцело биће моје и твоје, пренесе из пакла у рај, у Царство Небеско. Блажени сиромашни духом, блажени и смирени значи, јер је њихово Царство Небеско, њихово је, вели. На земљи си, али ако си смирен, имаш то смирење које грехе протерује из душе, смирење које смрт истерује из душе, смирење које сажиже и спаљује сваког демона и сваког ђавола, гле, већ је ту Царство Небеско. Већ је ушло у њега... (и изгони)[5] све што би те одвојило од њега и отело ти Царство Небеско.

Непрекидно се велича смирење као једна победна сила, као Божанска сила, сила која нам је дата од Господа Христа. Назива се смирење високотворно, високотворно је смирење. Смирење је сила Божанска која чини велике ствари са човеком, тако велике ствари да му даје Царство Небеско. У посед, у имовину даје му Рај, даје му Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот. Заиста, високотворно је смирење.[6]

Онда, Бог је постао човек. То је навеће смирење које се могло десити у свима световима. Да Бог постане човек, постане погани човек, човек који је сав огрезао у смрти, и у греху, и у паклу...[7] Он, Безгрешни, Вечити, решио да постане човек. Какво смирење, какво смирење за Бога - да прими смрт за човека! Он је сишао због смрти наше, због смирења нашег, да би нас подигао из мртвих. То Његово Божанско смирење - ето нама спасења. Зато је велики Светитељ Божији Варсануфије Велики рекао: "Смирење је скраћено спасење". Имај смирења, ето, спасен си. Јер, то твоје смирење предаје (те) Господу Христу, смерном и смиреном Богочовеку, Који те подиже из свих твојих паклова у Небеско Царство и даје ти га у наслеђе. Та сила створила је све Светитеље, та сила створила је и ствара све хришћане. Ко има те силе спасења побеђује све грехе.

Значи, ја и ти, ако се решимо на подвиг смирења, да смиримо себе пред Богом, да примимо Њега, свога Спаситеља, да Њему служимо, да Његов закон испуњујемо, ето нам спасење - и Господ Христос заиста постаје и мој и твој Спаситељ. Сваки човек хришћанин смерно сагледава све своје недостатке, сва своје мане, све своје грехе, све своје смрти и сав свој пакао, (као) човек који би стао пред Господа Христа и осетио да је грешник. Бог сваком осим гордељивца - а гордост је увек позајмљена од ђавола, увек његова, увек отима човеку Бога и отима човеку спасење душе - Господ Благи Својим Еванђељем даје силе и моћи, Својим човекољубљем даје свакоме човеку да сам себе подигне. Како? Кроз смирење. И чинећи то сваки човек уствари очишћава своју душу од сваке нечистоте. Лечи себе од сваке болести. Нема греха који се не може очистити. Видите, Он ни истраживао није грехе смерног цариника. Он их је видео, али од њега није тражио да их ређа. Доста је било то што је цариник себе осетио грешним и што је сву душу своју излио у вапај: "Боже, буди милостив мени грешном".

Шта је човеку потребно у овоме свету за спасење? Ништа. Уствари, врло мало и теби и мени: смерна покајничка молитва. Нити се тражи као жртва, нити као имање, нити као приноси, нити као гасиш сунца, нити као палиш звезде, ништа слично. Човече! - стани смерно пред Господом Христом, Свемилостивим Човекољупцем, и завапи: "Боже, буди милостив мени грешном". Али, у човеку дела грехољубива сила демонска. Он не може да смири себе таквом молитвом. Он не може да натера себе зато што неће. Све зависи од наше воље, браћо и сестре. Све од нашег хтења. Хоћемо ли да будемо спасени сигурно ћемо да будемо спасени. Нећемо? - сигурно нећемо да будемо спасени.

Господ Благи не намеће никоме спасење; не намеће никоме ни погибао. Ни ђаво не може наметнути погибао човеку. Он само може да предлаже жовеку оно што је зло. Човек својом вољом усваја то или одбацује. Ђаво куша свакога и нуди му сласти греховне. Од нас зависи да ли ћемо прихватити те сласти или не. Какво је мучење за човека живети међу ђаволима! Какво је понижење за човека живети међу ђаволима, и живети међу гресима, и међу смртима! Какво је понижење за човека живети у паклу! Зашто понижење? Зато што је човек боголико биће, човек је саздан од Бога да наследи Небеско Царство, да наследи Вечни Живот, а не да себе преда смраду пакленом, демонима, свима страхотама. О, каква срамота за човека! Понижење човекова бића које је створено од Бога за Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Правду.

Каква красота за душу човекову, када сама себе понижује, а Господ га уздиже! А то бива кроз смирење, кад човек смири себе пред Господом, као овај цариник, тада му сва богатства Неба Господ, Који је дошао у овај свет, даје таквоме човеку. Отиде оправдан и спасен кући својој. Значи гле, ево га, ушао је у Царство Небеско, Царство Небеско постало је његово. Блажени сиромашни духом, његово је Царство Небеско. Какво прослављење човека! Каква слава! Од срамоте греховне, ето, човек уздигао се у анђеоске лепоте. У анђеоску славу, и још више, још узвишеније. Пресвета Богомајка, изнад архангелске и херувимске славе, изнад свих Архангела и свих Ангела. Каква сила, какво величанство, какав сјај, каква лепота за људску природу!

Зато је Он, богат будући, што је сам Бог - а ко је богатији од Бога? - постао човек (и осиромашио) да нас, како вели Свети Апостол Павле, Својим сиромаштвом обогати.[8] Постао је човек да би мени и теби човеку, из Своје човечанске руке, предао Небеско Царство, предао Вечну Истину, Вечни Живот, Вечну Љубав и сва Божанска богатства. Има ли шта веће за човека од тога? Има ли шта славније? Пред Господом смириш ли себе вером у Њега, молитвом смерном, гле, постајеш неосиромашен богаташ, богатији од сваког Анђела и Арханђела, богат као Бог. И извршује се и испуњује се она блага реч Спаситељева о човеку који се богати Богом у овоме свету.[9] Грех је, (када)човек води себе ка нечовеку, човек води себе у загрљај ђаволу, када се у овоме животу не богати Богом, него се богати пролазним, трулежним богатствима овога света. А кад се богати Богом, он заиста наслеђује сва богатства небеска и постаје сунаследник Христов, сунаследник Сина Божјег.6 Таква је љубав Господа Христа према човеку. Он нуди Своје богатство, нуди Своје Царство Небеско. Наше је да ли ћемо то примити или не.

Када је Еванђеље Христово примио, и смирење на себе Христово узео, Свети Антоније кога данас Црква слави, е, он је од себе изградио чудесну наданђеоску личност. Човек у телу, а уствари анђео у телу. Он је силом Христовом, смирењем, молитвом, постом и бдењем, постао јачи од сваке вражје силе, не само једне, него свих. Он се играо са демонима и исмевао их и чикао их. Ево, ја сам Антоније, не можете ми ништа учинити!

Ко ће ме раставити од љубави Христове[10]. Ко? Ви? Ви сте сенке немоћне! Хулници, ништаци! Дим и огањ. И од његове молитве заиста су се они растапали, као дим и огањ ишчезавали и бежали. Све зависи од наше молитве, од наше вере, од нашег труда.

Тешко човеку који свесно иде у смрт, који свесно ради против свог спасења!...[11] Непокајани греси, о колико је хришћана са непокајаним гресима! Колико је погибија душа због непокајаних грехова! А Спаситељ је рекао за сваки грех...[12] то јест, за свако грешење и свесно остајање при греху, то се неће опростити. Кад човек, свесно душа има Господа Христа и Бога, остаје свесно при томе, неће да се каје, нема му опроштаја ни овога ни онога света. Као што нема опроштаја ни ђаволу. Зато што се добровољно такав човек укорењује и утврђује у свему што је богоборно, у свему што је против Бога. ...[13] Али он је упропастио своја добра дела. Чиме? Охолошћу својом. Ето нисам као остали људи хајдуци, неправедници, прељубочинци, или као овај цариник. Нисам као они. И гле, цариник покајани оде спасен својој кући, а не он, не фарисеј. Страшно је када човек остаје свесно у својим гресима.

Први знак покајања то је да човек мрзи своје грехе, своје страсти, да се бори са њима. Чим то Господ види у теби, Он прилети теби, шаље ти Анђеле, безброј Анђела да те подрже у твоме подвигу, у твојој борби да савладаш грехе, а из свих грехова да савладаш ђавола, да савладаш све ђаволе који нападају тебе коз страсти и сласти. Не сумњај никада, Господ ће те спасти. Даће ти потпуно покајање и смирење и рећи ће души твојој: "Оправдана си, спасена си". Мудра реч Светог Антонија данашњег, великог Светитеља Божјег, који казује Господу да и ђаволу опрости, да ђавола поврати у ред анђела, да га спасе пакла и да му подари Рај и Царство Небеско. То је он доживео. Иако је био велики противник ђавола, изборио се за спасење своје душе, он је у моментима својег великог човекољубља жалио и саме ђаволе и молио се Богу за њих, за њихово спасење. И десило се једном ово. Свети Антоније је био прозорљив, видовит. Он је видео и анђеле и ђаволе да круже око њега и лете између неба и земље. По дару Божијем, због великих подвига, он је био велики мислилац[14] и прозорљивац. Пошто је искусио демонска кушања разноврсна, он ни у шта не рачунаше више њихова лукавства и њихова зла. И много пута је својим телесним очима видео и анђеле и ђаволе како се труде око људи да их привуку сваки на своју страну. Беше толико велики и моћан у својим врлинама да се ругаше несретним дусима и исмеваше их. Понекад их и наговараше подсећајући их на то како су бачени са неба и како се имају вечно мучити у огњу.

Читамо из Житија Светог Антонија[15], једном се десило ово: два демона се договараху како да отиду славноме старцу Антонију, и разговараху међу собом како нико од њих не сме да му се приближи, бојећи се да му старац не зада тешке ране. Јер, старац беше постигао велико бестрашће и савршено живљаше и беше се обожио: испунио себе Божанским силама које Господ дарује за подвиге, дарује нам (кроз) Свете Тајне, нарочито Свето Причешће. Беше се обожио пресветлим[16] Духом Светим. И један од те двојице демона говораше другу своме: "Брате Серафере, јер тако беше име овоме демону, ако би се који од нас покајао, да ли би Бог примио његово покајање? Може ли то бити или не?" Одговори други: "Ко то може знати?" А Серафер рече: "Хоћеш ли да отидемо старцу Антонију који нас се не боји, те да се код њега обавестимо о томе и сазнамо". Одговори му други: "Отиди, отиди, али се добро пази, јер је старац прозорљив и видеће да га кушаш, па неће хтети да пита Бога о томе. Ипак иди, еда би на неки начин сазнао шта желиш". И Серафер се претвори у човека и отиде к старцу Антонију, и стаде плакати пред њим и ридати. Он, Бог, желећи да покаже, да ни од кога који се каје не окреће главу, него прима све који му прибегавају, и дајући пример човеку грешнику како не би окренуо главу ни од ђавола, поглавара зла, када би се овај истински покајао, привремено је сакрио од старца Антонија намеру овога демона. И добри Антоније, видећи пред собом човека, а не неког демона упита га: "Зашто, човече, тако од срца ридаш и плачеш, те и моју душу потресаш својим сузама?" А препредени демон одговара: "О, оче, ја нисам човек већ демон, и зовем се Серафер." Пита га старац: "Шта хоћеш да ти учиним, Серафере?" И Преподобни сматраше да он из велике смирености назива себе демоном. А Бог му не беше још ништа открио. Демон одговори: "Оче Свети, молим те само за једно: помоли се усрдно Богу да ти каже, да ли би примио ђавола ако се покаје или не. Ако би примио ђавола примио би мене, пошто сам учинио дела која и он чини". Старац рече: "Испунићу ти молбу, али иди данас дому свом, па дођи сутра овамо, ја ћу ти рећи шта о томе Господ каже". И демон оде. Кад падне ноћ старац подиже к небу своје свете руке и помоли се човекољубиво(м) Богу да му каже да ли би примио ђавола ако се покаје. И одмах анђео Господњи стаде пред старца и рече му: "Овако каже Господ наш: Зашто ме молиш за демона. Он је дошао да те лукаво искуша"...[17]

НАПОМЕНЕ:

1. Еванђеље по Луки 18,10-14
   
2. Мт. 5,3
   
3. Неке речи нејасне на магнетофону. У загради додате по смислу. Прим. препис.
   
4. 2 Кор. 8,9
   
5. Лк. 12,11
   
6. Исто.
   
7. Исто. - Беседник је вероватно навео речи Мт. 12,31. Прим. уредн.
   
8. Можда: пресветим. - Прим. уредн.
   
9. Беседа није завршена, вероватно крај магнетофонске траке. - Прим. препис.
   

ИЗВОР

[Guest]

ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ - ТОМ ИИИ

Беседа 3. у Недељу митара и фарисеја[1]

1967. године у манастиру Ћелије

Беседа није завршена, вероватно крај магнетофонске траке. - Прим. препис.елики пост душе почиње данас. Пост душе - уздржање од греха, од свакога греха. И тај велики пост душе почиње Еванђељем о молитви. Молитва, шта је то? То је чудесна и најчудеснија сила на земљи. Молитва, то је највећи чудотворац са човеком у овоме свету. Од човека она прави бесмртно биће, прави Анђела, прави Херувима. Молитва преображава човека у бескрајну, бесконачну силу. Шта је молитва, уствари? То је приношење себе Богу, давање себе Богу. То је летење свом душом ка Богу, свим срцем, свом снагом. То је духовно сједињење човека са Богом. Зато је то велика и бескрајна сила.

Шта је за човека веће од Бога? Ништа и нико! А молитва, која га доводи у везу са Богом, зар није нешто највеће у овоме земаљском свету? Гле, молитва - молитва је пола Еванђеља, а пост друга половина. Спојени - ето целог Еванђеља! Господ је то објавио: "Овај се род изгони само молитвом и постом"[2]. То значи, сваки грех, сваки ђаво, свака нечистота, свака смрт изгони се молитвом и постом. Ради тога је Господ дошао у овај свет, ради тога је Он и донео Своје Свето Еванђеље, Еванђеље које је скрстио[3] у два подвига, у две свете врлине: у молитву и пост. Када се молитва упражњава искрено, свим срцем, свом душом, она се неминовно излива у пост, прелази у пост и храни себе постом. Зато, ко испуни ову заповест Спаситељеву, испуњује цело Његово Еванђеље. Јер у молитви, и од молитве, зачињу се и почињу све врлине новозаветне.

Велики и сјајни и славни философ и Светитељ Божји, Исак Сирин, пише: "Љубав је од молитве". То је искуство Светих Отаца, то је искуство Анђела, то је искуство свих правих људи, свих праведних људи, свих хришћана. Љубав је од молитве. Права истина, вечна, бесмртна: љубав је од молитве. Кад је та највећа врлина од молитве, а заиста је највећа, јер у Светом Еванђељу је објављена блага вест да је Бог љубав[4], и кад је та љубав од молитве, онда, која врлина није од молитве? Пост је од молитве. Несумњиво је и смиреност од молитве.

У данашњем Светом Еванђељу4, о покајаном царинику и гордом фарисеју, шта је речено? Молитва води у смирење, разлива га по души. Молитвом си стао пред Господа, гле, а Божанска светлост која се лије из Господа обасјава сву твоју душу и сав свет око тебе, и ти - шта видиш у себи кад стојиш пред Господом? Недостатке, грехе, свој мрак, своју таму. И онда? Онда искушаваш себе од Господа[5] и вапијеш као овај чудесни, дивни покајник, цариник: "Боже, милостив буди мени грешном"[6]. То, то постаје трајно искушење[7]. Кад год је човек у молитви, у молитвеном расположењу, несумњиво он је увек смирен, несумњиво он себе искушава, јер је стално пред Господом. А како се друкчије може стајати пред Господом него смирено, на коленима. Тако је молитва, моћ и сила.

А гле, погледај! Сви блистају у врлинама, сви они преобразе се из грешника у праведне, из смртних у бесмртне. Чиме? На првом месту - молитвом. На првом месту молитвом и постом. То двоје је неодвојиво. Ако разгрнете ма коју душу, ма ког Светитеља Божијег, у њима налазите на првом месту молитву и пост. Нема Светитеља који је постао Светитељ у Цркви Христовој, мимо ових двеју врлина. Напротив, само помоћу њих постаје свет пред Господом, само се помоћу њих очишћује душа, очишћава срце, само се помоћу њих стичу све врлине. Шта је пост, шта је милосрђе, него духовни подвиг! Јер свака еванђелска врлина, и љубав, и пост, и смиреност, и трпљење, и кротост, и благост, и милосрђе - све се то стиче помоћу молитве, све се то измољује од Бога.

Ми улажемо свој труд, али Бог даје силе. Дух Свети је тај који одређује дарове, и раздељује и свете врлине. Даје нам силе тако да и наша вера, и наша љубав, све су то силе божанске, све те врлине наше, несумњиво наше људске, али у исто време и свете Божанске силе. Молитва узлази те (= уздиже те) ка Господу и сједињујући дух твој са Њим, она уствари богати тебе. Богати те Божанским богатством: прво знањем; богати те осећањем Бога; богати те осећањем бесмртности своје личне; јер човек који се молитвом сједињује са Господом увек осећа себе бесмртним, и зна и осећа да је човек бесмртно биће и да све што чини има бесмртну вредност и важност. Нема врлине која ће се зацарити у твојој души без истрајне и дуготрајне молитве, ма која врлина. Ако је молитвом не негујеш и не храниш, увенуће у теби, сасушиће се. Јер молитва јесте та света сила која храни сваку нашу душу. Зато Свети Оци непрестано и говоре и славе молитву као хоровођу у хору свих врлина. Хоровођу у хору врлина. Она диригује осталим врлинама, она ослађује остале врлине, она оживотворава, она носи и преузноси ка Небу.

Недеља митара и фарисеја, прва недеља када почиње Велики пост душе, почиње данас. Пост душе да нас припреми за пост тела. Данас почиње упорно уздржање од греха, борба са грехом, борба са страстима, а најпре са најстрашнијом и највећом страшћу, грехом гордости. Горди човек се не моли, а ако се моли, он се хвали. Горд човек има душу у свим гресима, уздиже себе сматрајући се за нешто велико, поноси се и глупим, увек глупим, разуме се, радостима. Горд човек не осећа како су се у њему зацарили велики пороци, збир свих порока, збир свих грехова. Човек мртав, заборавио све што је Божје, не осећа ништа што је божанско и величанствено у овоме свету, што је бесмртно и вечно, него само себе тови и гоји у себељубљу свом. А данас Свето Еванђеље казује, како је самоубица постао горди фарисеј, убио душу своју, па са тугом вели, да он отиде неоправдан кући својој. Као да је био на Страшноме Суду и осуђен. А за смиреног цариника Спаситељ објављује да он оде оправдан кући својој.[8] Био је на Страшноме Суду, сам је себи пресудио својим смирењем, својом вапајном молитвом, својим уздасима, бијењем себе у прса и вапајем: "Боже, милостив буди мени грешноме". Он је отишао оправдан, отишао спасен, Страшни Суд је прошао. Гле, смирена молитва, скрушена молитва отвара двери Царства Небеског...

И данас, ето, поприште и бојиште је пред нама, а наше главно оружје је молитва. Молитва као свемоћни мач који отсеца главе свима непријатељима духовним, непријатељима спасења нашег. Најоштрији и најнесаломљивији мач - молитвено расположење. Да, ето пролећа, вечног пролећа у души. Ето дивне климе за сваку свету врлину у души: и за смиреност, и за трпљење, и за братољубље, и за љубав, и за све што је свето и ближе Господу. Тако данас славећи тај велики и свети пост, пост душе, пазимо на себе смирењем, молитвом, покајањем. Не реци: тешко је спасење. Не реци: ја се не могу спасити. Да, не можеш се спасити када упорно остајеш при својој злој вољи. Учинио си грех јуче, прекјуче, а ти и даље пренебрегаваш да ономе коме си учинио грех, кажеш: опрости! Господу да кажеш: опрости; твом ближњем исто тако. У својој души негујеш самоубицу, гордост, непокајаност - а спасење је тако лако, тако лако, ништа лакше од њега. Као покајани цариник завапи: "Боже, милостив буди мени грешноме". Ударај искрено себе у прса своја, и душу своју чисти од гордости и од свакога греха.

Гле, спасење је сигурно, јер све врлине нису ништа друго, и не служе ничему другом, него очишћењу наше душе, очишћењу душе и спасењу наше душе, а то никада не бива без наше воље. Самог себе осуђујеш ако останеш непокајан у гресима, и ето смрти. Ако се покајеш свим срцем, свом душом, вапајно, царинички: "Боже, милостив буди мени грешноме", спасење је лак подвиг, врло лак. Једино потребно теби и мени, и сваком људском бићу јесте - смирење. Смирење је скраћено спасење.То је блага вест (Светих Отаца). Свети Варсануфије вели: Ако имаш истинско смирење, е онда и себе сам предајеш молитви, предајеш Господу, јер молитва је знак да си у вези са Господом, да си поставио везу између себе и Неба, између себе и Бога. Молитва је први истински знак твоје вере.

Када је страшни (гонитељ) Савле обневидео на путу за Дамаск, кад му се Господ јавио и Својом светошћу ослепио њега, христоборца, кад су га његови другови и пријатељи одвели слепог у Дамаск, Господ се јавља Апостолу Ананију и вели му: "Иди у ту и ту улицу, која се зове права, и потражи тамо у кући Јудиној Савла Таршанина", и вели Господ: Јер гле, он се моли Богу"[9]. Ето јунака, ето дошао у везу са Господом Христом, са Богом. Гле, он се моли Богу. Трудиш се да будеш стално у молитвеном расположењу, онда си стао пред Господа. Када је Корнилије као што знате, из Дела Апостолских, путовао, њему се јавља Анђео на путу у подне, и објављује да су молитве његове изашле пред Господа. Молитве његове и милостиње, Господ се сетио њега, због молитава.[10]

Тако и ти, кад си у искушењима, у тешкоћама, у мукама, ти узноси молитве Господу. И Он зна када треба да ти помогне, да пружи руку Своју, да похита, да те прихвати да не потонеш. И ако чекаш, да то не буде дуго. Ако не пружа помоћ, то је само зато да проба твоју веру и да види силу твоје молитве, да ли ти истински верујеш да ће ти Он помоћи. Тако, молитва је знак поуздања у Господа и велике вере у Њега. Молитва, а с њом и у њој све остале врлине. Нека Он диригује и управља свима светим врлинама, нека Он води и руководи и онда - сигурно је спасење свакога од нас. Онда, пост душе који почиње данас, отвориће царске двери Небескога Царства свакоме од нас и узнети нас ка Господу Христу. Ништа лакше, јер ништа лакше него принети Господу уздисање цариниково.

У дивној данашњој песми вели се: "Узнесимо Господу уздахе цариничке са покајањем, да нам се греси опросте". Тако и ми узнесимо уздахе своје молитвене Господу и никад нас неће оставити сама, никад нас неће оставити и препустити гресима и страстима да нас растргну, и да униште душу нашу и спасење наше. Не, Господ Свемилостиви је пун љубави бескрајне за свакога од нас, само - шта чека? Чека од нас наше врлине, наш напор, наш труд.

Благи Господ молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља Божјих који испунише Еванђеље Спаситељево, и испуњују га непрекидно молитвом, нека и нас води и руководи научене правој молитви. Да и ми увек на свима бојиштима за душу своју, у свима борбама са сваким грехом, молитвом и осталим светим врлинама, побеђујемо све непријатеље душе наше, све непријатеље спасења нашег, непријатеље видљиве и невидљиве. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Еванђеље по Луки 18,10-14

Мт. 17, 21

Можда: скратио. - Прим. уредн.

1 Јн. 4, 16 Лк. 18,10-14

Можда: испитујеш себе (колико си далеко) од Господа. - Прим уредн.

Лк. 18, 13

Можда: расположење. - Прим. уредн.

Лк. 18,14

Д. Ап. 9, 11

Д. Ап. 10,14

ИЗВОР

[Guest]

НЕДЕЉА МИТАРА И ФАРИСЕЈА

Лука (18, 10-14)

Два човјека уђоше у цркву да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже! хвалим те што ја нијесам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубочнци, или као овај цариник. Постим двапут у недјељи; дајем десетак од свега што имам. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију подигнути на небо, него бијаше прси своје говорећи: Боже! милостив буди мени гријешноме. Кажем вам да овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понижиће се; а сваки који се сам понижује подигнуће се.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=sinod&lang2=&book=42&chap=18