Aва Јустин Поповић

[Rašo]

Свети Оче Јустине моли Бога за нас!

[Перезвон]

Беседа Епископа бачког Господина Иринеја (Буловића) изговорена на дан Преподобног Јустина Ћелијског

 

Беседа Епископа бачког Господина Иринеја (Буловића) у манастиру Ћелије, на дан Преподобног Јустина Ћелијског, изговорена 14. јуна 2014. године.

 

http://www.eparhijakrusevacka.com/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%91%D0%B5%D1%81%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D0%95%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%BF%D0%B0-%D0%B1%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B3-%D0%93%D0%BE%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%98%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98%D0%B0-(%D0%91%D1%83%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B%D0%B0)-%D0%B8%D0%B7%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D0%BD%D0%B0-%D0%B4%D0%B0%D0%BD-%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%BE%D0%B3-%D0%88%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%8B%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE%D0%B3.html

[Дејан]

 

1. Увод

 

Новопрослављени српски светитељ, преподобни Јустин (Поповић) Ћелијски, одржао је 1965. године у манастиру Ћелије омилију у Недељу 25. по Педесетници, а чији садржај се концентрисао на причу о Милостивом Самарјанину.[1] Ја ћу најпре дати свој превод ове параболе, а затим одмах и неколико оквирних напомена да би се видело колико је ова беседа дубоко укорењена у отачком предању, и како се овај моменат мора укључити у нашу слику о Јустину, да не би неоправдано био сматран само неким острашћеним зилотом.

 

2. Милостиви Самарјанин

 

Јеванђеље по Луки, 10, 25-37:

²⁵И гле, неки законик уста да би га испробао, па га упита: Учитељу! шта да радим да бих наследио живот вечни? ²⁶А Он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? ²⁷А он му одговарајући рече: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим разумом својим; и ближњега свога као самог себе. ²⁸А он му рече: Правилно си одговорио; то чини и живећеш. ²⁹ Но он, желећи да се оправда, рече Исусу: Ко је ближњи мој?

³⁰Наставивши говор, Исус исприча: Један човек силажаше из Јерусалима у Јерихон, и паде разбојницима, који га свукоше, израњавише а затим отидоше, оставивши га полумртвог. ³¹Случајно силажаше тим путем неки свештеник и видевши га пређе на другу страну. ³²А тако и левит, дошавши на оно место, виде га и оде на другу страну. ³³А неки Самарјанин путујући, приђе му, и видевши га сажали се над њим; ³⁴и приступивши му, зави му ране преливши их уљем и вином; и сместивши га на своје кљусе, одоведе га у гостионицу и постара се око њега. ³⁵Сутрадан пак извади два динара и даде их гостионичару рекавши: Побрини се о њему, а ако нешто више потрошиш, ја ћу ти надокнадити када се вратим. ³⁶Шта мислиш, који је од ове тројице био ближњи ономе који је пао разбојницима?

³⁷А он одговори: Онај који му је указао милост. А Исус му рече: Иди, па и ти чини исто.

 

3. Историјски контекст

 

Разлика између Јерусалима, који се налази на 750 метара надморске висине, и Јерихона, који је на 350 метара испод нивоа мора, је нешто мало преко километар. Траса је била око 27 км, са свим могућим запрекама које су могле инспирисати ову причу, а знамо да су и потоњи ходочасници путовали туда са заштитом. Свештеници и левити су ишли у Јерусалим сваке године да служе у храму. Можда Исус изабира њих за критику јер се због ритуалне чистоће не приближавају мртвом или полумртвом (Лев 21, 1-4). Ови бирају „љубав“ према Богу, а не ближњем. На страну овај егзегетски покушај, остаје као факт да један Самарјанин, јеретик за ондашње Јевреје, сматран да је на истом нивоу као паганин, прилази рањенику, не гледајући на нацију. Уљем ублажује ране, вином дезинфикује. За рањеника даје и два динара, што је била дводневна радна плата.

 

4. Отачка егзегеза

 

Отачки приступ као да је био трасиран интуицијом Климента Александријског. Он је понудио једно христолошко тумачење овог одломка: „А ко је овај Самарјанин до ли исти Спаситељ? Или, ко чини већу милост према нама, који смо скоро убијени од сила таме са ранама, страховима, жељама, бесом, тугама, преварама, задовољствима? Само је Исус лекар ових рана; само он искорењује пороке из корена“ (Quis dives, 29).

Не улазећи у детаље отачке егзегезе, која се од Климента преко Оригена, Амброзија, протеже до Теофилакта Охридског, могу се означити ови алегоријски еквиваленти:

Човек који се спушта из Јерусалима ка Јерихону – Адам (Јерусалим рај – Јерихон свет);  бандити – непријатељске силе; скидање одеће – лишавање благодати; свештеник – Закон (Старозаветни), левит – Пророци (Старозаветни); Самарјанин – Христос; гостионица –  Црква; два динара – Отац и Син; гостионичар – глава Цркве задужен да се побрине о њему; Самарјаниново обећање да ће се врати – Други долазак Исусов.

Многи веле да су Оци алегоризовали причу, тако да су одступили од текста. Али, алегорија никад није потпуно погрешно читање. Тежи да развије оно потенцијално у тексту. Оци виде у параболи димензију универзалне историје: човечанство је полумртво, огољено, отуђено, злостављано.

 

5. Јустиново тумачење

 

Јустин ће следити динамику текста и отачке сугестије, где ближњи мења улогу: у питању стручњака за Закон, ближњи је особа којој се помаже, а код Исуса је помагач. Ту је тензија и врата за различита тумачења.

Јустин говори о Сину Божијем који „је дошао у овај свет као међу болеснике: људи, сви смртни болесници... сваки човек ето, као да је рањеник на путу кога су опљачкали разбојници. Не само то, него сав род људски, браћо, ето рањеника кога су разбојници ухватили, ђаволи ухватили, обезоружали, отели му све што је Божије, израњавили га, душу израњавили гресима, страстима и оставили полумртва, како се вели у Еванђељу, како Господ вели, полумртва. Род људски, пре Господа Христа и без Њега – полумртав је... Свештеник прође, мимоиђе, не помаже брате! Левит прође, не помаже! То значи браћо, да Стари Завет, да лекови из Старога Завета не помажу, не спасавају човека од смрти, не спасавају од греха. А ко је тај милостиви Самарјанин који се смиловао на човека и на род људски, и пришао му и завио ране? Ко? Господ Христос!... Он је сишао на земаљски свет и род људски, тог страшног полумртвог рањеника, Он је превио, ране му залечио, излечио, и однео у гостионицу, у Цркву Своју... У овоме свету сваки је човек тежак болесник, болесник греха. Не мисли, него дубоко веруј, и ја и ти, и ја и ти смо рањеник тај који лежи на путу, коме никакви лекови људски помоћи не могу, нико те излечити од смрти не може, од те најстрашније и највеће муке наше“.

Јустин наставља са образлагањем шта је суштина хришћанског етоса: „Ето, данас је Господ кроз Свето Еванђеље објавио да је први закон, прво правило, прва врлина у овоме свету – шта? Сажаљење, сажаљење према човеку грешнику. Не уображавај ако си, како ти мислиш, здрав духовно, када су сви болесници око тебе. Ако то мислиш, ти си баш највећи болесник коме је најпотребнији Господ Христос, јер гордост разара твоју душу... Ми људи, стичемо Живот Вечни само тако ако предамо себе кроз љубав Богу и ближњем. То значи шта? Да живот је, мој Живот Вечни у рукама Божијим и мојих ближњих, у рукама твојим и њиховим, а и твој живот је исто тако, Живот Вечни је у ближњима твојим, не у теби“.

Ове речи, неодољиво подсећају на егзистенцијалистичку теологију Јована Зизјуласа, Јанараса и њихових истомишљењака. Твој живот није у теби него у другоме. На драматичан начин то Јустин понавља: „Не мисли, немој мислити да је Живот Вечни у твојим рукама. Не, Живот Вечни није у твојим рукама, него у рукама твог ближњег, у рукама Бога и твога ближњег“. Нема морала, нема вере, нема закона на коме се можеш осигурати јер је твој живот у руци ближњега. Другог који ће те волети и тако ти дати живот вечни. Кроз ту љубав спасава архетипски Самарјанин, Господ Исус. Ми смо пак хришћани, наставља Ава, само „ако имамо самилости према људима, према ближњима, према браћи“.

Иако је дао христолошки одговор, Јустин се враћа на питање: „Ко је ближњи мој, ко је ближњи твој? Спаситељ је казао у данашњој причи: ближњи је твој сваки паћеник у овоме свету, сваки страдалник, свако људско биће које се мучи и пати – у чему? У гресима, у страстима, а такав је сваки човек у овоме свету. И то је ближњи твој па био он Србин, био Кинез, био Американац, био Рус, то су ближњи наши. Човек под тешком челичном плочом смрти и греха – то је ближњи мој“!

У првом случају ближњи је Исус, у другом грешник. Није Јустин био збркани мислилац, него са више тачака посматра исту причу. Није био систематски богослов као св. Тома Аквнски, него је пратио двоструке егзегетске нивое које су Оци трасирали. Милосрђе је кохезивна сила људског рода. То није ни раса, ни вера, ни крвни односи, ни пол... Појам ближњег се тако проширио ван Цркве и ортодоксије. Верујем да ни ово није у колизији са јасним антиекуменизмом за који је ревновао Ава. Доктринарна и еклисиолошка чистоћа се морају чувати и не релативизовати, али опет то не значи претворити се у секташа, како многи доживљавају Јустинову поруку.

Инкарнирани пример овога што желим рећи, где се наоко неспојиве ствари обједињују у мисли и делу, имамо код Илариона Алфејева, митрополита волоколамског и председника Одсека спољних црквених веза Руске православне цркве. Мислим да је свима добронамернима познато његово еквилибрирано држање у екуменском дијалогу, где не долази до релативизације православне вере. Док је био игуман,[2] требао је обавити једно опело у некој забити. Било је више од стотину људи. Одмах после сахране, почела је кишу. Иларион је питао да ли би неко повезао њега и помоћника до најближег насеља. Сви су нашли изговор, а добар део је журио у ресторан на ручак. Стога се он и помоћник по пљуску упутише сеоским путем, али не знајући чак ни куда их пут води. Пошто су прошли доста, сустигоше их једна кола, у којима је било неколико Литванаца католика, који су били на сахрани. Иларион их је упитао да ли су позвани у ресторан, а они рекоше: „позвани смо, али је за нас важније да пружимо услугу православном свештенику, него да идемо у ресторан“. Ко се у том тренутку, пита Алфејев, „показао мојим ближњим“?[3]

 

Зоран Ђуровић

Рим 06.07.2014

[1] На више сајтова се може наћи овај текст: http://spcbatajnica.com/nedelja-25-po-duhovima-2/#more-1132; http://srbinaokup.info/?p=22722 итд. Ја стога нећу преносити сам текст на који се осврћем.

[2] Видети: Игумен Иларион (Алфеев), Человеческий лик Бога. Проповеди. М., 2001. http://www.pravmir.ru/kto-moj-blizhnij-o-miloserdnom-samaryanine-nedelya-25-ya-po-pyatidesyatnice/.

[3] Алфејев завршава: „То, что Христос говорил две тысячи лет назад - в историческом, религиозном и национальном контексте Своего времени - актуально и для нашей эпохи. И среди нас немало фарисеев и книжников, гордящихся своей принадлежностью к истинной вере. Но есть и "самаряне" и "хананеи", которым, как говорит святитель Григорий Богослов, "не хватает только имени христианина, тогда как они обладают самой реальностью". Задумаемся: кто первым войдет в Царство Божие - те, кто так уверен в собственном спасении, что готовы всех прочих осудить на вечные муки, или те, кто, не принадлежа к истинной вере, совершают дело Божие - то дело, которое мы так часто оказываемся неспособными совершать?“.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Олимп]

Ако некоме затреба ПДФ књиге:

 

http://www.scribd.com/doc/237102108/%D0%94%D0%BE%D0%B3%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%88%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D0%8B%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%A2%D0%BE%D0%BC-I први део

 

http://www.scribd.com/doc/237102105/%D0%94%D0%BE%D0%B3%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%88%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D0%8B%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%A2%D0%BE%D0%BC-II други део

 

http://www.scribd.com/doc/237102107/%D0%94%D0%BE%D0%B3%D0%BC%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B5-%D0%A6%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5-%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D0%BD%D0%B8-%D0%88%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD-%D0%8B%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%A2%D0%BE%D0%BC-III трећи део

[JESSY]

МОЛИТВА - Преподобни Јустин Ћелијски

Тим.4,4-8. 

 

Молитва = дисање душе; њоме се удише небески ваздух, небеске врлине, све што је божанско, бесмртно и вечно. Она: први услов душиног здравља; 

без ње = туберкулоза душе - разара ткиво душе, и она трули, док не иструли у злу, у греху. 

 

Све се освећује молитвом: васцело биће човеково: јер молитва

низводи и уводи све остале свете врлине, које благодаћу својом освећују васцелог човека. Молитва освећује и сав свет око човека: молитвени однос према свету. 

 

О Богу се најбоље мисли молитвом, и најдубље и најсавршеније.

 

Храм Светог Јована Крститеља

[Данче*]

http://www.prijateljboziji.com/_moralne-pouke/5038.html

[JESSY]

- убити човека – грех је над гресима, безумље над безумљима. И још нешто: свако убиство у исто време је и самоубиство, јер онај који убија, самим актом убиства врши самоубиство: убија душу у себи.

- не убијати грешника због греха, већ спасавати грешника од греха; не изједначавати грешника са грехом, већ разликовати грешника од греха; волети грешника – мрзети грех; осуђивати грех – миловати грешника.

[JESSY]

Основна Истина Православља – Богочовек

 

Све се истине Православља изводе из једне истине и своде на једну истину, безграничну и вечну. Та истина је Богочовек Христос. Ако до краја проживите ма коју истину Православља, мораћете пронаћи да је њено срце - Богочовек Христос. Уствари, све истине Православља нису ништа друго до разне варијанте једне Истине: Богочовека Христа. Православље је Православље Богочовеком. И ничим другим и никим другим. Отуда је друго име Православља - Богочовештво. У њему ништа не бива по човеку и од човека, већ све долази од Богочовека и бива по Богочовеку. А то значи: основну, вечну истину живота и света човек доживљује и сазнаје само помоћу Богочовека, у Богочовеку. Још нешто: потпуну истину о човеку, о циљу и смислу његовог постојања, човек дознаје једино кроз Богочовека. Без Њега и изван Њега нема правог човека, јер је човек прави човек само Богочовеком и у Богочовеку. Ван Њега човек се претвара у привиђење, у страшило, у бесмислицу. И место човека ви налазите отпатке човека, одломке човека, огризине човека. Отуда је и право човештво једино у богочовештву. И нема другог под небом.

Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је решио сва питања која муче и гризу дух људски: питање живота и смрти, питање добра и зла, питање земље и неба, питање истине и лажи, питање љубави и мржње, питање правде и неправде. Једном речју: питање човека и Бога. Зашто је Богочовек основна истина Православља? Зато што је својим земаљским животом најочигледније показао да је Он оваплоћена, очовечена, оличена вечна Истина, вечна Правда, вечна Љубав, вечна Радост, вечна Сила: Свеистина, Свеправда, Свељубав, Сверадост, Свесила. Сва божанска савршенства Он је снео с неба на земљу. И не само снео, него нас и научио, и дао нам благодатне силе да их претварамо у свој живот, у своје мисли, у своја осећања, у своја дела. Отуда је наш позив: оваплотити их у себи, и у свету око себе.

Погледајте најбоље међу најбољима у роду људском. У свима њима Богочовек је то што је најбоље, и најглавније, и највечније. Јер је Он — светост светитеља, мучеништво мученика, праведност праведника, апостолство апостола, доброта добрих, милосрђе милосрдних, љубав љубећих. Зашто је Богочовек све и сва у Православљу? Зато што је Он, као Један од Свете Тројице, оваплоћени Син Божији, незаменљив и као Бог, и као Утешитељ, и као Заштитник, и као Учитељ, и као Спаситељ. Измучен земаљском трагиком, човек једино у Њему, свемилостивом Господу Исусу, налази: Бога који може истински осмислити страдање, Утешитеља који може истински утешити у свакој невољи и тузи, Заштитника који може истински заштити од сваког зла, Спаситеља који може истински спасти од смрти и греха, Учитеља који може истински научити вечној Истини и Правди.

Богочовек је све и сва у Православљу, јер је безмерно увеличао човека: уздигао га до Бога, учинио га богом по благодати. И то остварио не потцењујући човека на рачун Бога, већ испуњујући човека свим божанским савршенствима. Као нико, Богочовек је прославио човека: даровао му Живот вечни, Истину вечну, Л}убав вечну, Правду вечну, Радост вечну, Добро вечно, Блаженство вечно. И човек је Богочовеком постао божанско величанство.

[Anika]

"А Христов човек је вечно млад. Што дуже живи, све је млађи, јер таква је вечност коју Господ даје, таква је Вечна Сила, Вечна Правда, Вечни живот који Господ даје својим следбеницима." - св. Јустин Поповић, 1966.г.

[Milan Nikolic]

Житије Преподобног оца нашег Јустина Новог Ћелијског

 

http://www.spc.rs/sr/zhitije_prepodobnog_oca_nasheg_justina_novog_tshelijskog

 

 

"Молитва је просфора
умешена од суза и срца"
Ава Јустин

 

Авини родитељи

Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.
Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.

У православном храму у граду Скадру, уочи Светог Василија Великог, З1.децембра 1915/1.јануара 1916. године, архимандрит Венијамин (Таушановић), потоњи владика браничевски, постригао је младог богослова Благоја Поповића, заједно са Миланом Ђорђевићем, каснијим Епископом Далматинским Иринејем.

Jеромонах Јустин

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).


Лукачево,1931

У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...

Ава, - 1959.г.

... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.

Манастир Ћелије
1979. г. - 40-дневни помен

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

 

Извор: Манастир Ћелије

[Данче*]

Како сам упознао оца Јустина

Владета Јеротић

Оца Јустина Поповића, архимандрита и професора Теолошког факултета у Београду, најпре сам упознао преко његове књиге Достојевски о Европи и Словенству, која се појавила 1940. године, као друга верзија истоимене теме коју је отац Јустин обрадио и објавио као књигу, десетак година после Првог светског рата. Неки познаваоци дела оца Јустина тврде да је ова прва његова књига о Достојевском снажнија и дубља од друге коју сам набавио у једној београдској књижари почетком 1942. године.

Ушао сам тада у осамнаесту годину, похађао сам осми разред Друге мушке гимназије у Београду, спремајући се за велику матуру. Док је беснео Други светски рат, Југославија је била прегажена, окупирана и подељена од немачких завојевача. Тек што су почињали – из данашњег угла посматрано, преурањени – устанци четника и партизана по Србији, ја сам проживљавао најмистичкији период моје младости. Quo Vadis Хенрика Сјенкјевича, и нарочито целокупна дела Фјодора Михајловича Достојевског (неке његове књиге већ су се од пре рата налазиле у кућној библиотеци мога оца и мајке), испунила су ме необичним мистичким жаром искреног и страсног преживљавања драме Христовог живота, те умало да нисам био одлучио да се после положене матуре сасвим повучем у неки православни манастир и тамо себе целог предам Богу. Овој мојој одлуци, коју још нисам смео ником да поверим, а најмање строгом и реалном оцу Момчилу, битно је била допринела поменута књига оца Јустина о Достојевском. Пошто сам је пажљиво, али и са великим одушевљењем прочитао – забележио сам чак тачан датум почетка читања 12. април 1942. године, и готово целу црвеном оловком исподвлачио, осећао сам се те целе 1942, а и добар део идуће, 1943, године као на „седмом небу“. Знао сам напамет поједине делове из студије оца Јустина, а књиге Достојевског нисам испуштао из руку. Необично је било да сам од свих романа прво почео са Браћом Карамазовим, још крајем 1941. године, и да ме је управо овај роман „залудео“ (израз који је љутито употребљавао мој отац, вероватно у страху да ћу напустити школу и свако даље учење), а потом сам тек стигао до његових почетних дела: Бедни људи, Понижени и увређени...

Наравно да сам после читања књиге оца Јустина силно желео да упознам овог православног духовника, који је о Достојевском исказао мисли и испољио осећања, која су била, како сам био убеђен, управо моја осећања и моје мисли, какве бих ја ставио на папир да сам био за ово тада способан.

Нисам се, ипак, још распитивао где живи тај мој, већ толико добро упознати, а опет незнани духовни отац, нити сам био нестрпљив да га и лично потражим. Можда и није било на делу неко моје нарочито стрпљење, и то још у осамнаестој години живота, колико моја стидљивост и страх да се појавим пред овим мојим православним учитељем. Као да сам чекао прилику да сам Бог „аранжира“ наш сусрет и тако увећа моју радост. Ова прилика се убрзо појавила, мада ни тада нисам могао да се лично представим оцу Јустину.

Марта месеца 1943. године припремала се, некако нарочито свечано и молитвено, српска црква, у току ускршњег поста, за дочек највећег православног, хришћанског празника – Христовог васкрсења. Одлазио сам често у Саборну цркву, не само на недељне литургије, већ и на вечерње службе и бдења, нарочито радо у ову цркву, ваљда и зато што сам се у једној малој улици (Задарској), непуних двеста метара удаљеној родио и у њој провео првих десетак година живота. Управо једне недеље, била је то недеља православља, 14. марта 1943. године, за проповедаоницом у цркви појавио се отац Јустин и почео беседу. Не знам колико је трајала његова проповед, јер сам био потпуно изгубио осећање времена. Нетремице сам, из препуне Саборне цркве, гледао у оца Јустина упијао његове речи и трудио се да их све запамтим и да их одмах, када дођем кући, запишем. Мислим да од силног узбуђења нисам много запамтио, а ево шта сам стварно записао: „У сваком цвету, свакој птици налази се мисао Божија... Човек је највиша вредност у свим световима, он је мали бог у блату... Ја бих роптао на Бога што ме није створио човеком да није Христос живео на земљи... Христос, то је одговор на сва човекова питања...

После Христовог доласка, небеса су остала стално отворена, успостављена је стална веза између Бога и човека. Човек, то је икона Божија, род људски, иконостас Божији... Осудите грех, али милујте грешника, као што је Исус осуђивао грех, а опраштао грешницима. Циљ човечијег живота, његова непрекидна тежња, треба да буде остваривање Богочовека Христа у себи. Ви имате кичицу, малајте! Малајте све дотле док не измалате Христа у себи. Сваки грех, свака страст, сваки порок, прљају лик Христа у вама. Човек с много грехова је човек без Бога... Волите сваког човека, поклоните му се, јер се клањате боголиком лику у њему. Ни најбезначајнији човек није без овог дара у себи... Душа је оно што чини човека најлепшим у целој васиони... Православље каже: човек је икона; Европа каже: човек је звер. Православље каже: род људски је иконостас, Европа: то је зверињак у коме јача звер побеђује слабију... Човек је највиши зато што је Бог утиснуо свој лик у њега... Србин је само онда прави Србин ако иде светосавским путем“.

После непуних месец дана – записао сам у дневнику (који сам почео да водим још од своје четрнаесте године), било је то 14. априла – у цркви Ружици, на Калемегдану, у току духовне недеље слушао сам, још једном задивљено, архимандрита Јустина, који је снажним и продорним гласом осуо најпре сву расположиву, увек хришћанску, паљбу на комунистичку идеологију која је тада доживљавала свој процват међу младим људима у Београду, а онда следећим речима објашњавао зашто хришћанско учење сматра најбољим и једино потребним свим људским душама: „Највећа револуција и преврат у човечанству изазвале су Христове речи својим ученицима: Не владајте људима као кнезови и владари, већ владајте служећи им. Онај који хоће да буде највећи међу вама, нека буде први и највећи слуга, слуга свима и свакоме... Свештеник је само онда свештеник када служи својим парохијанима, а не одаје се партизанству, фарисејству и лицемерству. А ако не служи, он није православан свештеник... Често кажу, човек је мрак. Али, свети Григорије Богослов је показао својом светом личношћу да је човек светлост. Он је своје тело преобратио у провидну материју из које зраче чистота и светлост... Хришћанске врлине су лествице којима се човек пење са земље на небо... Зар Бог не служи и данас људима? Зар им Он не служи кроз сунце, цвеће, биљке, животиње?“

Још сам два пута у току 1943. године слушао оца Јустина. његове проповеди, испуњене хришћанским духом љубави, али и чврстине, постојаности, снаге сведочења, која је могла произићи само из личног, опитног доживљаја једног хришћанског монаха, биле су за мене трајан путоказ у каснијем животу. Оцу Јустину сам се враћао увек поново, и када бих залутао са пута и скретао за неко време према азијским философијама и религијама, или се упуштао у студирање европске философије и науке.

Не сећам се тачно које године сам после Другог светског рата случајно срео оца Јустина испред зграде Српске академије наука у Кнез-Михајловој улици. Ходао је брзо, мантија је летела за њим, изгледао је озбиљан и одлучан. Појма немам ни данас откуд ми храброст да га зауставим. Представио сам му се као студент медицине, као велики поштовалац његових књига (у међувремену сам прочитао још неколико његових радова), кога мучи, већ подуже, једно питање (које ми је било стигло из Индије) које никако не могу да поравнам са хришћанским учењем, коме сам одувек био највише привржен: питање карме и реинкарнације. Благо се осмехнувши, одговорио ми је мирно и јасно: „Млади пријатељу – овако ме је касније увек називао, било када ми је писао краћа писма, или када ме је директно ословљавао – знам шта вас мучи. Мучи вас питање како је могуће да човек у току свога релативно кратког живота постигне онакво савршенство какво Христос од нас тражи, када је готово непрекидно излаган свим могућим искушењима физичке, материјалне, душевне и духовне природе. Азијска идеја реинкарнације чини вам се логична и прихватљива. Рећи ћу вам, она је савршено непотребна хришћанину. Зашто? Зато што и свети хришћански оци уче о продужавању нашег живота, али не поново овде на земљи, већ у духовном свету после смрти нашег земаљског бића. Сваки од нас наставља да се усавршава после пресељења тачно на оном ступњу духовне лествице до које је стигао овде на земљи.“

Овај одговор задовољио ме је био у потпуности и онда, он ме умирује и данас. Није ми, истина, јасно зашто и неки наши виђени теолози сумњичаво врте главом када им испричам овај за мене тако значајан, сада већ давно протекли разговор са Јустином Поповићем. Наслућујем да су ови православци сумњичави у погледу оваквог одговора оца Јустина, јер се он заправо не налази лако, а ни често код хришћанских светих учитеља (са изузетком светог Гргура из Нисе и можда још неког). Нико се од ових теолога ипак није усудио да назове овакво мишљење оца Јустина јеретичким; питам се није ли отац Јустин овакав одговор пружио само мени и то у тренутку када је једино тако могао да ме врати на хришћанску стазу, са већ скренутог правца пут азијских религија, којима сам се био доста одлучно упутио.

На крају овог кратког разговора, који сам водио у Кнез-Михаиловој улици са оцем Јустином, био сам почаствован и бескрајно обрадован још једним његовим поклоном: позивом да га посетим у манастиру Ћелије, у коме је трајно остао да живи до своје смрти.

Уследило је, од тада, мноштво мојих посета манастиру и његовом старешини, архимандриту Јустину, све до мога одласка у Европу 1957. године, у којој сам остао неколико година. У манастир сам одлазио обично суботом и остајао тамо до недеље после подне, или сам стизао рано у недељу, пре почетка литургије, која је за мене увек била празник, јер је служио, по правилу, сам отац Јустин, а певао је хор милих ћелијских сестара. Запамтио сам и неколико бритких и храбрих проповеди оца Јустина у току литургије, иако је био свестан да се од стране комунистичке власти будно прати, не само сваки његов корак, већ и свака реч. Поуздана је, међутим, била заштита Божја којом је овај врли српски духовник непрестано био невидљиво окружен, и то од тренутка када је правим чудом било прецртано име Јустина Поповића са списка људи осуђених на стрељање, одмах после рата, 1946. године, па кроз читав дуги период његовог заточења у манастиру Ћелије. Борбени темперамент и ватрени српски патриотизам овог православног јунака били су Промислом Божијим на најбољи начин обуздани управо принудним уклањањем са јавне црквене позорнице послератног православног и политичког живота у Србији и управљени пут једино плодног духовног рада – најпре, на себи, затим писањем нових књига и чланака, превођењем Житија светих и припремом четворице ученика за њихово наступање у јавности када то боља времена допусте (то су данашње владике Атанасије, Амфилохије, Артемије и Иринеј).

Што се мога духовног развоја тиче, могу мирне душе рећи да оно што је владика Николај Велимировић значио Јустину Поповићу, то је отац Јустин значио мени, без обзира, или баш зато, што нисам студирао теологију, већ медицину и психологију. Разговори које сам водио са оцем Јустином у току низа година, све од 1949. или 1950, па до његове смрти, 1979. године, увек у истој соби у приземљу конака, када је време било кишовито или хладно, а у порти манастира, испод великог бора, лети и по лепом времену, битно су утицали на мене да у току четворогодишњег боравка у Холандији, Немачкој, Швајцарској и Француској не западнем ни у какву философску или религијску јерес. Или, ако сам се повремено, на краће или дуже време, одазивао сиренском зову православљу туђих учења, увек су ме сећања на мога духовног оца из далеког, усамљеног манастира крај Ваљева, и на његове речи опомене, када је год била реч о европској култури – према којој ме је, уосталом, научио да будем опрезан још у мојој седамнаестој години Достојевски – а нарочито недељна православна литургија, коју сам редовно посећивао, обично у руским црквама где год се био затекао у Европи – враћали на православни пут, једноставан и прав, чист и леп.

Хтео бих да кажем и то да су моји разговори са оцем Јустином у манастиру Ћелије били вођени у духу велике трпељивости и отворености – атмосфери коју је, наравно, стварао он. Могао сам да постављам моме духовнику свакојака питања из хришћанске догматике или апологетике, могао сам да се не слажем са мишљењем оца Јустина и да останем при своме мишљењу, или да тражим од њега допуне разлозима које је већ био изнео у прилог неке своје поставке. Не памтим да смо се некад растали у неком напетом, непријатном или недефинисаном стању. Увек стрпљив и благ, и при заједничкој шетњи на растанку, често све до аутомобилског пута за Ваљево, отац Јустин је задржавао ауторитативан став доброг и снажног оца, ауторитативан, у једином могућем значењу ове латинске речи.

Желео бих на крају ових својих драгих сећања на Јустина Поповића – „бившег професора Универзитета“, како је волео да се потписује на својим књигама – изнесем још један, и то последњи доживљај који сам имао са оцем Јустином приликом сусрета у Ћелијама, у фебруару месецу 1979. године. Отац Јустин имао је тада 85 година! Ево, шта сам после тог духовног сретања записао: Духовно све прочишћенији, умно свеж за своје године, физички, и поред једне озбиљне срчане декомпензације, пре скоро годину дана, у стању је да одстоји, а игуманија Гликерија каже, понекад и да одслужи целу литургију. Иако већ годинама понавља своје омиљене мисли о Европи и православљу, с обзиром да те његове мисли задржавају пуну савременост, није никад досадно и сувишно да их човек, с времена на време, поново чује. Данас је успео да их изложи нарочито сажето и упечатљиво, и то једном младом француском теологу који се спрема да пређе у православље, и управо је пред путовањем у Свету Гору. Отац Јустин нам је тада рекао: „Европа је изгубила хришћанство када је изгубила молитву, са губитком молитве изгубио се и смисао поста. Европа је изгубила хришћанство због своје гордости и што је мислила да је у стању да реши све овостране и оностране загонетке. Нема истинског мислиоца који није дошао у својим размишљањима на проблем смрти. Нема озбиљног мислиоца који се није упитао да ли има некога који је за њега разрешио проблем смрти. Ако сви заувек умиремо, какав је онда смисао живота? Проблем смрти разрешио је једино и само Христос, једном заувек и за све људе, и то својим животом, својом смрћу и својим васкрсењем. Ову истину православље је најбоље сачувало и зато је радосно бити православан.

Најпоузданији пут да се дође до ове Истине јесте молитва и зато се ја молим Господу: Омолитви ме и охристољуби ме. Вера је највећа међу свима људским врлинама. Она је повезана тесно и са надом и са љубављу, али и када ове две некад малаксају, вера мора да остане присутна. Све три врлине међусобно се привлаче. Има људи код којих постоје и појединачно, али тек када су све три заједно, остварена је пуноћа. Морамо се молити да достигнемо ову пуноћу. Свети Јован Кронштатски рекао је свештеницима да се чуди како то да се они стално не моле. То значи да је он својим дуготрајним молитвама постигао то да је молитва у њему сама чинила своје, он је сав постао молитва. Осим молитве и поста, смиреност је неопходна за човека. Он мора да осети да је ништаван пред Богом и то ће тек да му пружи неопходну скромност у опхођењу са људима и самим собом. Свако наше истинско кајање производи неописану радост небеских бића и сваки наш пад такву исту жалост. Када бисмо осетили тугу растуженог човека коме смо ми нанели бол и учинили га тужним, то би био увод у осећање туге коју још много јаче осећају небеска бића када паднемо. А ако је човек у стању да доживи интензивну тугу, без жеље за осветом, када смо га увредили, како тек доживљавају ову тугу много осетљивија духовна бића! Молите се најпростијом могућом молитвом: „Господе Исусе Христе, опрости ми и помози!“

Радо се још сећам оних својих посета оцу Јустину и манастиру Ћелије, негде од краја 1966. године па до конца његовог живота, када сам већ био ожењен и када сам, срећан и захвалан Богу, хтео и мојој Јелени да „покажем“ и свога другог оца, духовног, и као таквог за мене значајнијег од физичког. Јелена је увек била радо дочекивана од оца Јустина, као моја природна друга половина.

 

http://www.prijateljboziji.com/_Kako-sam-upoznao-oca-Justina/39338.html

[Данче*]

Рођење највећег међу људима

Преподобни Јустин Ћелијски, беседа на Ивањдан

У име Оца и Сина и Светога Духа. Ево великог Празника, ево Празника Највећег човека у роду људском, јер данас празнујемо рођење Светога Претече. Човека - али више Пророка, више Анђела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Све је он то у себи имао, зато је Спаситељ и изрекао највећу похвалу о њему,  да је он„Највећи између рођених од жена", Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28) .Замислите такву похвалу! Није ту похвалу изрекао човек, ни Пророк, ни Апостол - већ сам Бог, Господ Христос, Који је постао човек и дошао у овај свет. И гледајући сав род људски, Он је њега истакао као Највећег у роду људском. Зашто? Зар је већи од Апостола Павла, зар је већи од Апостола Петра, зар је већи од Еванђелиста Јована? Да, већи. У чему је величина његова? Ево у чему.

Господ га је послао у овај свет као Претечу, као Предходника - чијег? Господа Христа. Као претходника Бога Који се рађа у телу. Претеча значи предходник, и он је ишао испред Господа Христа. Господ Христос је дошао у овај свет да би сав свет ишао за Њим, не испред Њега. А Он је одредио Претечу Светога да иде испред Њега. Шта то значи? То значи ово: овај свет до доласка Господа Христа био је змијарник. Овај свет до доласка Исуса Христа био је трњак греха, змијарник страсти, ужас злочина. Све је то овај свет био. И Господ је дао Претечи да сагледа све грехе свих људи на земљи. Како је то страшан дар! Замислите да на вас падне та страшна мука да у једном тренутку сагледате све грехе рода људског, све ужасе, све смрти, све ђаволе које смо довели у овај свет. И он, нико испред њега, а он испред Господа Христа иде и крчи змијарник и крчи трњак и разгони ђаволе, припрема пут Божанским ногама Господа Христа. Заиста, пут Мученика и то Свемученика, пут Апостола и Свеапостола, пут Еванђелиста и Свејеванђелиста.

Веле и пишу да Свети Претеча никада се није смејао. Како се могао смејати човек који пред собом види сав род људски, сву историју света? Види све грехе, види све страшне поворке смрти, види све безбројне легионе ђавола. Све то, све то ми смо људи довели у овај свет. Не звери, не неки нарочити животњски злочинци, него ми људи. Ми смо увели грех у овај свет, и смрт увели у овај свет, и ђавола увели у овај свет. И све то, ето, Свети Претеча је имао пред собом, све је то јуришало на њега. Јер је за њим ишао Господ Који је постао човек, да би нас ослободио од свих тих грехова, свих тих смрти и свих тих ђавола. Зато је лице Светога Претече увек било тужно и вероватно увек уплакано. Никад се смејао није!

Исто тако пишу црквени историчари да се Господ Христос никад смејао није. Како се могао смејати Господ који је дошао и узео на Себе све грехе рода људског, узео на Себе све смрти рода људског, узео на Себе све демоне рода људског? Како се Он могао смејати? Тужан, увек тужан, гледајући људе како, пре него што је Он дошао у овај свет да их спасе свега то га, свих тих ужаса, многи од њих неће спасење. Неће да иду за Њим. А гле, Претеча је ишао испред Њега. И шта? Показао пут, исцелење од свих грехова, исцелење од свих страсти, ослобођење од свих демона. Како? Покајањем. Зато је Претеча Свети Апостол покајања, Пророк покајања, Мученик покајања, Еванђелист покајања.Јер је објавио тај лек, тај свелек за грехе људске. Јер покајање јесте лек за сваки грех рода људског, за сваки грех мој и твој и сваког људског бића. И Господ је то објавио дошавши у овај свет, поставши човек. Свети Претеча је своју проповед, своје Еванђеље, нарочито сабрао у ове речи: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско" (Мт . 3,2). Како се то приближи Царство Небеско? У коме? У Господу Христу. Сишао је Бог у овај свет, како са Богом да не дође Царство Небеско? Небеса су сувише мала, небеса су капља према величини Бога и Господа Христа.

И ту реч Светога Пророка и Претече: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско", прихватио је Господ Христос, и од тога и тиме почео Своје Еванђеље. Он је почео Своје Еванђеље речима: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско". Ето, сав Претеча је пред Њим. Сво Еванђељеје у речима овим: Царство Небеско носи нам - шта? Носи нам Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, Рај. Носи све оно што је Божанско, носи све оно што је без греха, без страсти, без зла и без ђавола. И тако је Господ продужио Еванђеље Свето га Претече и дао нам лек за сваки грех.

Зато је Господ и основао Цркву у овоме свету и у њој дао сва средства свакоме од нас да се ослободи својих грехова, да се ослободи својих страсти, да се ослободи својих ђавола. Зато нећемо имати извињења на дан Страшнога Суда, ми хришћани, који имамо безброј Апостола, безброј Светитеља. Имамо Самога Господа Христа, Који нам је дошао у овај свет и дао нам Своје Еванђеље. Дао нам Божанску силу да себе исцељу јемо од свакога зла и од свакога греха. Ви чујете на сваком богослужељу како се ми молимо: „Да нам Господ да овајдан сав свет, савршен и безгрешан", да тако проведемо овај дан. То значи: да се боримо против свакога греха који насрне на нас, споља и из спољног света и рикне из нас, из наше душе, из нашег унутрашњег света.

Господ је дао зато сва средства у Цркви Својој. Шта је Свето Причешће? Свето Причешће то је сједињење са Богом, а кад узмеш у себе Бога,онда из тебе бежи сваки грех. Где може остати грех поред Бога у теби, где може остати страст, где може ђаво остати у твојој души, ако Бог уђе у њу? - а улази кроз Свето Причешће. То је највећи дар који се даје роду људском, најсигурније средство за победу над свима гресима, над свима страстима. И осигурање, такорећи, безгрешног живота. Слаби смо, немоћни смо, падају греси на нас, падамо у грехе, али васкрсавамо из греха. Јер, сваки грех је мали гроб, сваки грех је мала смрт. А Господ је дао васкрситеља, он је у рукама твојим - то је покајање твоје. Покајање те васкрсава из свакога греха, само ако ти хоћеш.

Господ никог не спасава на силу, није Он дошао овде да примора мене и тебе да пођемо за Њим. Он предлаже: Ако хо ћете да идете за Мном, хајте за Мном (Мт. 16,24). Нећеш? Пази за ким идеш. Не иде ли човек за Господом Христом у овоме свету, за ким иде? За ђаволом, сигурно. Као што казује пример наших прародитеља, Адама и Еве, кад су окренули леђа Богу. Ђаво је стао испред њих и повео их кроз овај свет, и они су га увели у овај свет. У томе је страхота бити човек. Све птице, све биљке, све животиње, устаће на нас на дан Страшнога Суда, и рећи: Ево, људи су злочинци, они су нас убацили у смрт, они су увели ђавола у овај свет и све муке у овоме свету. Тако, сваки хришћанин уствари се смирава пред сваком птичицом, пред сваком биљчицом, и вели: Опрости, ти си безгрешна, ја сам сав грешан. Ја сам крив за муку твоју, ја сам крив за смрт твоју. Зато, прави хришћанин увек осуђује прво себе за грехе своје и за грехе овога света.

Када читате животописе Светитеља, ви наилазите на речи које веле: Господе ја сам свегрешан, не само грешан, него свегрешан. Један од највећих Светитеља Божијих, Свети Симеон Нови Богослов, стално пише о томе како је он свегрешан и истински свегрешан, и објашњава: Како могу, Господе, да неосећам себе свегрешним, кад сунце Твоје, кад светлост Твоја падне на мене, онда све, и најситније трунчице грехова, постају огромне планете, огромна сунца, огромне планине и падају на мене. Помози! Ти једини спасаваш од греха, а ја човек, ја сам свегрешан! То је осећање сваког правог хришћанина у овоме свету. Себе корити, себе осуђивати, свој грех сатирати у теби; не туђи, прво свој: Извади брвно из ока свог најпре да би магао извадити трун из ока брата твог (Мт.7,5) .

Да, и Претеча Свети, који је Претеча Господњи у свему, Претеча у новом животу, Претеча у нашој бесмртности, Претеча у свему што јееванђелско, он, он је указао на Господа Христа као на Спаситеља света, и вели: И ја Га не знадох, али Онај Који ме посла да крстим водом Он ми рече: на Кога видиш да силази Дух Свети, Он је тај који ће те спасти од греха и смрти. И ја видех, вели Свети Претеча, и засведочих (Јн. 1,33-34) . Видео је Духа Светог, Небеса отворена над Господом Христом када је крстио Господа у Јордану. И од тада, нема сумње, Господ је Спаситељ овога света, дошао у овај свет да нас спасе од греха, од смрти, од ђавола. И сву ту проповед, сву ту силу први је осетио Свети Претеча. Њему је Господ дао ту благодат да заиста пре свих нас, пре свих људи позна Господа Христа, пође за Њим, и објави целоме свету да нема спасења у другоме осим у Господу Исусу. Да, то је Свети Претеча, Апостол покајања, Пророк покајања, Мученик покајања.

Јер гле, то мало дете, Мајка Претечева од цара Ирода у пустињу је побегла са њим. Ирод је убио његовог оца, праведног Захарију, тражећи дете које се родило, мислећи да је то Господ Христос. Мајка Јелисавета побегла у пустињу и умрла после годину и по дана. И остало мало дете у пустињи, мало годину и по дана. Како је могло живети? Анђели Божји силазили, хранили га и однеговали; и није изашао из пустиње тридесет година. Када је навршио тридесет година почео је своју чудну и необичну проповед. Први монах. Ко је већи монах од њега? Први Мученик. Ко је већи Мученик од њега? Какве је муке детенце морало имати само у пустињи при рикању лавова и зверова, а он сам у пећини? Ви мајке, замислите то! Ви родитељи, замислите то! И иза свега тога, он је изашао као највећи Исповедник, као највећи Испосник, као највећи Пустињак и највећи Праведник.

Ето, божанска уста Господа Христа објавише свету да је он Највећи између рођених од жена. Шта ми можемо да очекујемо од њега, шта ако не милост и благодат и доброту? Да му се молимо да он, велики Еванђелист Божји, велики Мученик, велики Пророк, велики Светитељ, Највећи између рођених од жена, помоли се за нас да Господ опрости тешке грехе свакоме од нас и свима нама.

Нека би он, са Пресветом Богомајком, Која је једино већа од Њега у свима световима, нека би они молили се за нас, за род наш, за све људе, за сав свет, еда би Благи Господ смиловао се на нас многогрешне и избавио нас од свега што душу сатире и убија. Молитва Светог Претече заиста све може пред Господом.

Постоји икона која се зове Деизис, то је мољење. С десне стране Спаситељеве Богомајка, а с леве Претеча. То се зове Деизис- мољење. Хоће да се каже да се Свети Претеча, заједно са Пресветом Богомајком, непрекидно моли за све нас, за сав род људски. Зато, нека наше молитве, наши вапаји не оскудевају. Упућујмо их увек Светом Претечи да нас он води и приводи Спаситељу, да живимо Њиме у овоме свету, еда бисмо Њиме живели у ономе свету, и славили Га, заједно са великим и славним Пророком Божијим Јованом, који нека нас сваки дан и сваке ноћи учи свему што је еванђелско, што је Христово, да бисмо заједно с њим служили Њему вечито, и у овом и у оном свету. Амин.

Беседа изговорена1974. године у Манастиру Ћелије

(Текст преузет изкњиге: Преподобни Јустин Ћелијски, ПАСХАЛНЕ БЕСЕДЕ, Београд, 1998.)

http://www.prijateljboziji.com/_Ro%C4%91enje-najveceg-me%C4%91u-ljudima/39362.html

[Данче*]

О Божијем промислу

Пошто је свет премудра творевина доброте и љубави Божје, то се он и одржава у постојању дејством вечне доброте и љубави Божје. Зависан од Бога бићем, свет је зависан од Њега и постојањем. Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем о њему.

Друкчије и бити не може, јер је Бог по природи добар и мудар, и зато промишља о свету, вели свети Дамаскин, јер није добар онај који не промишља. Као бесконачно добар Он дивно промишља о свему; као неисказано мудар Он се о свему стара на најбољи начин. Према томе, божански промисао је непрекидно дејство мудрости, доброте, љубави и свемоћи Божје; дејство којим Бог надгледа, чува и одржава биће и силе својих створова, упућује их крајњем циљу, помаже свакоме добру, а обуздава или исправља злоне спутавајући слободу твари.

Све што постоји у свету, видљиво и невидљиво, држи, одржава и управља непрекидним дејством промисла Божјег, а што се зла тиче Бог га само предвиђа и допушта, али га не подржава, јер га Он није створио. У својој промислитељској љубави Тросунчани Господ промишља о васцелој творевини својој уопште и о свакоме створу посебно. У тајанственој суштини својој промисао Божји је недељив, јер Бог и о целини и о посебним тварима промишља простим, несложеним детством, али у огледалу људског аналитичког разума он се показује као општи и посебни; општи обухвата сав свет у целини, а посебни - сваку твар понаособ, од највеће до најмање, од Анђела до црва, од свезвежђа до атома.

Промисао Божји се огледа у свему. Разгледајте, саветује блажени Теодорит, природу видљивих твари, њихов положај, поредак, стање, кретање, сразмеру, складност, красоту, дивоту, величину, корисност, пријатност, разноврсност, промену; погледајте како промисао Божји из сваке части творевине навире на вас, очитује себе, објављује себе; погледајте, он је очигледан на небу и небеским светилима: сунцу, месецу и звездама; он је очигледан у ваздуху, у облацима, на копну и на мору, у свему што је на земљи; очигледан је у растињу, трави и семењу; очигледан је у бићима словесним и бесловесним, у гмизавцима, у птицама, у рибама, у водоземцима, у кроткима и свирепима, у питомима и дивљима. Расудите сами: ко држи небеске сводове? Како то да небо толико хиљада година постоји а није остарело, нити је време изазвало икакву промену у њему, ма да је оно по природи изменљиво, као што сведочи блажени Давид (Пс. 101, 2738).

Сама мисао о Богу као бесконачно добром Творцу неминовно одводи закључку да је Творац неизоставно и Промислитељ света, јер ради чега је створио свет ако неће да се брине о њему? Кад је Бог, чијој доброти нема мере, благоволео небићу даровати биће, како би могао занемарити своју творевину и не бринути се о њој?

Одрицати промисао значи бити безуман. Они који не верују у постојање промисла Божјег, вели исти Отац Цркве, и безумно тврде да овај свет, који се састоји из неба и земље, без крманоша броди у оваком поретку и складу, личе на човека који седи на броду, плови по мору, гледа како крманош држи крму, окреће је како треба, час на лево час на десно, и управља лађу жељеном пристаништу, — па ипак почне заступати очигледну лаж говорећи да на крми не стоји крмонош, да лађа нема крме, да се не управља кретањем крме, већ сама по себи плови, савлађује таласе, побеђује ветрове, нема потребе за морнарима и за крманошем који командује морнарима. Ниједна створена природа, видљива или духовна, не може се одржати без Божјег старања и промисла.

 

Преподобни Ава Јустин Ћелијски

http://www.prijateljboziji.com/_O-Bozijem-promislu/39425.html

[JESSY]

Манастири су осматрачнице српске савести. У њима нам је остављено све што је бесмртно, вечно и божанско у нашој историји и нашем народу. Ми се и данас тиме поносимо пред целим светом, као својим бесмртним богатством.

[JESSY]

Чуда која се приписују Светом Јустину

Овде се наводе нека чуда која се приписују Светом Јустину.

Година 1952. Те године десило се чудо у манастирској пекари, у Ћелијама. У манастиру је било четрдесет сестара, а у кухињи је пословала мати Нина. Пошто је умесила хлеб за вечеру, остала је још једна вангла брашна. За вечером пожалила се сестрама, а ава Јустин је рекао: „Молите се Богу, Господ брине за нас!“ Сутрадан изјутра кад је мати Нина отишла у пекару нашла је пуна два окна (сандука) брашна. Ава Јустин, мати Сара и све сестре виделе су ово чудо и заједно заблагодарили су Господу.^[3].

Година 1953. Жена из околине Ваљева је боловала дванаест година. Веровала се да је била опседнута демонима. Често је виђала ђаволе, а они су је много тукли, мучили и мрцварили. Док су њени укућани кадили кућу, видела је ђаволе како беже од тамјана. Често се исповедала и причешћивала код оца Јустина и тако је потпуно оздравила. После тога се замонашила и постала монахиња Татијана. Часопис Двери Српске, Спасовдан 2004. године, двоброј 3, Издавач: Двери Српске ISBN 1451-6993 страница у часопису: 91^[3]

Година 1959. Кћерка једног човека из Стрмне Горе код Лелића била је болесна. Три године је непокретно лежала на постељи. Једном су је колима довезли и у ћебету је унели у цркву. Ава Јустин јој је читао молитве. После молитве се усправила, а после три године је проходала. И тада је, као и први пут дошла у цркву колима, а после молитве, сама је дошла до кола и села. Мотор, међутим није хтео да упали. Људи су почели да гурају кола али узалуд. Она је изашла из кола и мотор је прорадио; кад је поново села у кола мотор је стао. Тако је било неколико пута. Онда је рекла: „Идем пешке на брдо“. Била је са малим дететом, узела је дете у руке и са њим се попела на највише брдо.[