Молитве на језеру - Свети Владика Николај

[AnaLaz]

LXXIV

Погледа Отац с Небеса и виде ме сва у ранама од неправде људске, и рече: не свети се.

Коме да се светим Господе? Поворци стада, што иде на заклање?

Свети ли се лекар болесницима, што га са самртничке постеље руже?

Коме да се светим? Снегу, што копни, и трави што се суши? Свети ли се гробар онима, што се спуштају у гроб?

Коме да се светим? Незналицама, што мисле, да могу још некоме у свету нанети зло осим себи. Свети ли се учитељ неписменој деци, што не знају читати?

Вечност ми је сведок, да сви они што су брзи на освету спори су у читању и разумевању њених тајни.

Време ми је сведок, да сви они што су се светили, гомилали су отров у себе, и отровом избрисали себе из књиге живих.

Чиме се хвалите, осветници, пред противницима својим, ако не тиме, што ви можете поновити њихово зло? Не казујете ли тиме: и ми нисмо бољи од вас?

Бог ми је сведок: и ви и ваши противници подједнако сте безбрижни и подједнако немоћни за добро.

Видех трешњу, којој деца огулише кору и спалише, како даваше свој зрео плод тој истој деци.

И видех, краве, које људи мучаху великим теретом, како стрпљиво дају млеко тим истим људима.

И сузе ми ударише на очи: зашто природа да буде милостивија према људима него човек према човеку?

Природа ми је сведок, осветници, - само је онај моћнији од својих злотвора, ко је немоћан поновити дела ових.

Освети нема краја, и потомци настављају дело својих отаца, и одлазе остављајући га несвршена.

По широком друму јури зло, и од сваког новог мегдана добија снаге и мала, и умножава своју свиту.

Мудар се склања с друма, и оставља зло да јури.

Лајава пса брже умири један комад хлеба него хрпа камења.

Онај које учио људе: око за око,- учио их је, како ће сви остати слепи.

Коме да се светим, Оче мој небески? Поворци стада што иде на заклање?

Ах, како су жалосни сви злотвори и сви осветници! Заиста, као стадо што иде на заклање, а не зна куда иде, па се боде и ствара кланицу пре кланице.

Не тражим освету, Оче мој, не тражим освету но тражим, да ми даш море суза, да могу оплакати жалост оних, што иду на заклање, а не знају куда иду.

[AnaLaz]

LXXV

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.

Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

Они су место мене исповедили грехе моје пред светом.

Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.

Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука. Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.

Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.

Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.

Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.

Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.

Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.

Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.

Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене -

да би моје бегство к Теби било бесповратно;

да би се нада у људе искидала сва као паучина;

да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;

да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;

да би све своје благо сабрао на небу;

ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота. Непријатељи су ме научили да знам, -што мало ко зна - да човек нема непријатеља у свету изван себе.

Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.

Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.

За то благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје.

Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна.

Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

[AnaLaz]

LXXVI

У зору кад се пробудим, прве мисли моје лете к Теби; први покрети душе пружају се Твоме осмејку; први ми је шапат - Твоје име, прво изненађење - Ти, крај мене.

Као младенац, после страшнога сна, што грли мајку своју и радује се, што га сан није раздвојио од мајке, тако и ја: будећи се грлим Тебе и радујем се, што путовање у сну није ме удаљило од Твоје руке.

Како сам нељубазан према Теби, Љубави моја! Стид ме једе, што сам тако нељубазан према Теби. Док се Ти од мене ни за тренут не одвајаш, ја се од Тебе у сну одвајам по читаве сате. Зато проклињем сан и спавање моје, и дивим се небесним силама што поглед свој не скидају с Тебе ни дању ни ноћу.

Сан ме замара, а Ти ме одмараш. Нема одмора уморноме без гледања у Тебе, ни насладе огорченоме без разговора с Тобом, ни здравља болесноме без додира руке Твоје, ни очишћења нечистоме без купања у Твојој светлости.

Хитам храму Твојему кроз пусте улице, хитам и не сретам никога у пустим улицама. Сви спавају и у сновима својим муче се у далекости од Тебе, а Ти седиш на свакој постељи и чекаш повратак душа из даљине.

Стид ме једе, Љубави моја, како су људске душе нељубазне према Теби, и како се надуго одвајају од Живота свога.

И зверови горски пробудили су се узору, и Ти стојиш крај њих и чобанујеш. О храни мисле зверови

горски, о храни мисле рано изјутра као и ја. Гле, и ја мислим зором о храни својој, и знам, да се само Тобом глад моја може утолити.

Кроз пусте улице хитам, Славо моја, да тражим славу Твоју. И чујем мујезина где виче на кули, и чујем звоно где зове цркви. И дижем се у мислима својим и разгледам сва места на земљи, да видим, колико се синова људских растало од свог безумног путовања у сну и састало са Оним, који Јесте, и који је далеко од безумности сна.

Устали су свети испосници по пештерима и келијама, и одавно већ разговарају с Тобом. Устали су они, чија душа никад и не леже, но као свећа управо гори пред Тобом дан и ноћ.

Благослови, Господе, све те испоснике и молитвенике, који животом својим као тамјаном каде успавану земљу.

Хиљаде и хиљаде душа растају се од тела у зору. И кад се сунце роди, гореће оно као посмртна свећа над хиљадама мртвих.

И гледам Тебе, Љубави моја, како бдиш крај многих хиљада умирућих и чекаш, да призову име Твоје. И гле, неке од њих кају се за сав сан живота и вапију к Теби за помоћ.

Благослови, Господе, све покајнике на смрти, и одазови се њиховом вапају.

Кроз пусте улице хитам, Славо моја, и улазим у храм, да певам и величам славу Твоју. И сам стојим у храму, препуном Тебе и ангела Твојих. И падам, на колена и молим Ти се са сузама: .

Пробуди к Себи све успаване душе, Господе, Небодржни, све успаване душе браће моје и народа мога!

Отежале су и омлитавиле душе грешника, и спустиле се до близу Ада. Вечито будна Љубави, пробуди их пре него што их смрт гурне један још корак дубље у сан, у вечити сан - у сан страшни, крај кога Ти не бдиш.

[AnaLaz]

LXXVII

У подне деца се скупљају на језеро, да се купају у сунцу и у води.

Господе, како се диви сва природа невиности! Мучни и намучени аргати у присуству грешника - језеро и сунце преображавају се у присуству деце. Како величанствен храм Господњи постаје језеро, када су деца на њему, и како је узбуђен првосвештеник сунце, кад се зраци његови укрсте са зрацима душе детиње.

Пустите децу нека приђу к мени, шапће сва природа, и разумећете, да сам и ја дете. Према разбојницима и ја се правим разбојником, према деци и ја сам дете. Бездушницима и ја се чиним бездушним, светитељима ја сам олтар. Ко тражи звера у мени, послаћу му звера у сретање; ко тражи Бога у мени, показаћу му Га. Грешници ме именују кланицом, праведници жртвеником. Само невиности откривам се као невиност, и деци Божјој као дете Божје.

Пустите децу нека приђу к мени, виче гласно Син Девојачки, и деца Му једино прилазе. Паклу огњем биће одговорни они, који бране деци приступ Сину Божјем. Јер нити сами прилазе нити даду другима да приђу.

Зашто децу, Господе, зашто децу иштеш? питају створени и нерођени Рођенога и Нестворенога. Као кипови камени такви су створени и нерођени, и покрећу се ветровима светским. А Рођени и Нестворени покреће се животом изнутра, и ветрови светски беже од Њега.

Зато што сам и ја дете, зато иштем децу. Варалице виде у Мени варалицу, безбожници безбожника, и властодршца отмичара власти. Фарисеји питају: ко је овај? и не могу да се досете, а мудраци овога света лове Ме на своју земаљску мудрост.

Само Ме деца познају, јер сам и Ја дете. Као дете нисам свој, и као дете не тражим славу за себе. Као дете не мислим ништа од себе, и не говорим ништа од себе, и не делим ништа од себе. Него као дете мислим оно, чему ме Отац мој учи, и говорим оно што чујем, и делам оно што видим.

Деца престају бити децом, а Ја никад не престајем бити дете. Деца престају бити децом због злих вођа својих, који им забрањују сталан боравак са мном, и уче их старачкој мудрости света. Аја не престајем бити дететом, јер се храним вечно младом мудрошћу неба.

Благо онима, који се у старости отресу својих злих вођа и њихове мудрости, што их чини старим, и болесним, и мртвим. Ко се обрати к Мени, ако је и остарео од света, учинићу га дететом и као вечито дете цареваће у царству Моме, у које старци светски немају приступа.

Кажем вам, царство Моје царство је деце.

Заиста, створени неће видети светлости царства Божјега, него само рођени. Оно што је Моје, што је као Ја, оно ће бити са Мном.

Излупаће се камени кипови, што их светски ветрови покрећу, и њихов пепео биће игра ветрова. А деца, што се покрећу животом изнутра, ући ће у вечити живот.

Господе Лучезарни, и Вечито Дете у крилу Свете Триаде, помози ми невиношћу својом, највећом снагом у свима световима, да се родим од Духа Светога.

Да не би као камени кип, створен овим светом, био разлупан и у ветар развејан.

Но да би као рођени младенац био нераздвојен од Тебе у вечности, Кнеже невиности и свих невиних.

[AnaLaz]

LXXVIII

У вече се засија звездана прашина над главом мојом, и ја осећам понор, над којим виси живот мој. И с трепетом душе пружам руке к Теби и вичем: Господе, склопио ме је страшни свет са свих страна, као пешчана пустиња малену премалену оазу.

Нећу се моћи одржати, ако ме Ти не подупреш Твојом снагом. Потаваниће песак зелену ливаду моју, загушиће извор у ливади, и поврх палми дизаће се пешчана брда. И под песком упепелиће се једно срце, које Теје љубило, и пепео ће се хватати за копите камила. И запушиће песак уста, која су знала само за једну песму, песму Теби Свемоћноме. И из милион година живота биће збрисан један дан живота, као да га никад није ни било. И тешка кола васионе лупараће и даље не жалећи, што су један дан живота претворила у једно зрно песка.

Но Ти си моћнији од света, Господе Боже мој, и позајмићеш слуги своме херувимски мач од пламена, којим ћу одбијати навалу света на живот мој.

Нећу се спасти, ако сам чак и равномоћан са светом, а још мање, ако сам немоћнији од света. Раван свету не одолева свету, нити га се свет боји; а немоћнијега од себе свет од малена учи, да спрема себи гроб. Него ћу се спасти само ако сам јачи од света, те победим свет.

Самообмана моја представља ми свет као страшну моћ. Кад умре самообмана у мени и гране истина, ја видим и знам, да је једна кап Твог животног огња јача од васионе пепела. Нити сва васиона има снаге да нахрани једну травку, ако од Тебе не прими.

Онај што је рођен од Истине и послан од Истине лако побеђује свет. Измиче се свет испред Њега као сен испред сунца.

Страх од света даноноћна је храна оних, који се од Истине одвојише. Створени од света посташе лутке света, с којима се свет игра као дете са својим игранкама. Деца Истине рођена су од Истине и не боје се мртвостворених.

Помози ми, Боже мој, да победим свет у мени, и лако ћу победити свет изван мене.

Нећу се погордити победом над светом, јер Твоја је победа а не моја.

Пустићу Тебе да растеш, а ја ћу се смањивати, и као дете држаћу се скута Твога.

Пустићу Твоју Реч, да се усели у тело моје, и протераћу из себе све немоћне речи, научене од света. Твоја Реч је невиност, и мудрост, и сила. Она ће уништити створење у мени, и помоћи ће рођењу моме.

Тело, у које се усели Реч Божја, није више тело од света створено, но од Духа Светога зачето и почето. Заробљена од света душа ми изатка и ропско тело. Зато у страху од света дрхти и душа моја и тело моје.

Осветли душу моју, Светлобитни Боже мој, и она ће се охрабрити и ослободити од света. И биће синовска душа, која ће умети изаткати синовско тело, храм Сина Божјега.

Кад засија звездана прашина над главом мојом, ја призивам Тебе у помоћ, Пресвети Боже мој, и не бојим се свију светова, као што се син не боји слугу у дому оца својега.

[AnaLaz]

LXXIX

Олошаше људи, па говоре: шта нам даје Господ?

Господ даје живот сваком телу; Господ даје лице свакој ствари. Као дете милостив је Господ, и себичност је њему непозната као и тама.

Господ даје сваком оно што ко од њега тражи. Своју вечност Господ испуњава давањем, а ви велите: шта нам даје Господ? Не би могли ни то питање поставити, да вам Господ не даје снаге за то.

Господ купи сузе жалосних у своје руке. Господ посећује сужне. Господ седи на постељи болесничкој.

Господ бди на опасним путевима, и над дубинама морским стражари, а ви велите: шта нам чини Господ?

Оно што тражите од Господа, оно вам даје. Но за то што сте почели више тражити од света него од Господа, зато се осећате обманути у надама својим, те говорите: шта нам чини Господ?

Као добар домаћин Господ је поставио трпезу и чека госте. Пажљив је Господ на куцање, и брз да отвори врата сваком госту. На Његовој трпези нагомилани су несањани дворови; за Његовом трпезом много је седишта. Ко погоди Његова врата и закуца, неће бити враћен, а ви велите, зашто нам Господ не отвори кад куцасмо? Зато што сумњом куцасте у врата Господња, а вером у врата света.

На вратима ваше душе стоји Господ са метлом, готов да на позив почисти вам душу од силне нечистоће, и са кадилима и мирисима да је почишћену намирише, и са девојачким накитима да је украси,- стоји Господ и чека на позив ваш.

И на ивици срца вашег стоји Господ са свећом великом, што гори без дима и испарења, стоји Господ и чека на позив ваш, да унесе свећу у срце ваше и осветли га, и сагори у срцу вашем сав страх, и све страсти и све ругобне жеље, и изгна из њега сав дим и зао мирис.

И на ивици ума вашег стоји Господ са својом мудрошћу и својим језиком, готов да на позив ваш уђе унутра и разагна све луде мисли, све прљаве утиске, све погрешне појмове, и избрише из ума вашег све непостојане слике, -стоји Господ и чека да унесе свој разум, и своје печате, и своје речи.

А ви велите: где је Господ? На ивици вашег живота. Зато вам је живот погрбљен. Да је Господу средини, где је Он био у почетку и где Мује место, живот ваш био би усправан, и ви би видели Господа, и не би питали: где је Господ?

Олошасте, зато питате; где је Господ? Предобар је Господ, зато Га лоши не познају. Препрозрачан је Господ, зато Га прашљиви не виде.

Пресвет је Господ, зато Га несвети не осећају.

Ако нема довољно људи, који ће исповедити име Господа, Господ ће се показати кроз ствари.

Ако ли и звезде небесне забораве име Господње, неће га заборавити безбројне војске небесних ангела.

Што слабија исповест имена Господњег у једном царству, то јача у другом. Нити се може смањити брујање имена Божјега, нити се може повећати. Ако један поток пресуши, други ће надоћи, и тако - море се држи на истој висини.

[AnaLaz]

LXXX

Зелени се кипарис и лети и зими. Мирише босиљак и лети и зими.

Кољу се јагањци и лети и зими.

Чувајте се од вукова, кад вас нападају, један с лица други с леђа. Но више се чувајте од два греха, од страха од грешника и презрења грешника. Јер ће зеленило ваше ишчезнути као зеленило врбе. И мирис ваш претвориће се у немирис. И смиреност ваша постаће гордост. И грешници ће вас назвати имењацима.

Праведници, грех је немоћ, и страх од грешника страх је од немоћи. Грешник се страши од мртвог праведника у себи, а два пут више од живог праведника уза себе.

Не страшите се онога, ко се вас двогубо страши.

Није ли Господ храброст праведника? Није ли Свемоћни Господ генерал војске праведничке? Заиста је мала правда оних, који стоје уз Свемоћнога и страше се свенемоћних.

Ако је правда ваша правда Божја, моћ ваша је моћ божанска. У почетку моћ божанска грешницима се чини слабост, јер је сувише блага, и милокрвна, и многотрпљива. Но на крају, када дође победа божанска, грешници виде с ужасом, да је кућа њихова пролокана од подземне воде, и да се сурвава бесповратно.

Као трава споро и нечујно расте Божја победа. Но кад узрасте, не може се више ни погазити ни покосити.

Грешници су стадо без пастира; ви нисте. И кад вас пастир остави, не оставља вас да вас остави но да вас просеје на често сито. Вратиће се ваш пастир ускоро, и ви ћете умирати од стида због издајства.

Праведници, грех је болест, и презирање грешника презирање је болесних. Ко од свога здравља даје болеснима, тај умножава своје здравље. Презрење болесних поткопава здравље здравога.

Грех седи за трпезом оних, који се боје сести за трпезу грешничку. Грех улази у дом оних, који се боје ући у дом грешнички. Ко се с пута враћа натраг, да не сретне грешника, враћа се дому натоварен грехом.

На сваку капију ваше душе поставите по једног стражара, да гордост не уђе у ваш храм. Јер ако уђе, погасиће одједном свеће свих ваших врлина. И бићете као мех напуњен вином, кад се иглом пробуши.

Кратак је овај дан живота, но прави живот не зна за ноћ.

Ко умре од греха на овоме дану, умреће смрћу што не зна за дан.

Праведници, учите једну по једну школу без умора. Ко сврши једну школу правде, Господ га шаље у вишу и тежу. Грешник се мучи од неукости, праведник се мучи од учења. Но заиста слађа је мука праведника него мука грешника, као што је слађе враћање у домовину од седења у - туђој земљи.

Милосрдна Богородице Небесна, сачувај све оне, који су се упутили путем правде, да се не устраше од грешника, и да не презру грешнике.

Да их страх не би учинио богоиздајницима, и да их презрење грешника не би учинило човекоубицама.

Да полуправда њихова не би била само једна узвишица, одакле ће дубље пасти у пропаст.

[AnaLaz]

LXXXI

Бејах пастир овцама, и Ти ме уздиже за пастира људима.

Налазих овцама зелену пашу, и беху задовољне. Нудим Тебе за храну људима, и многи Те не окушају.

Згрчило се срце у мени од туге, Господе мој, и очи моје не престају влажити се сузама, јер Те многи не окушају, него траже себи храну на њивама глади.

Не туда, браћо, моја, не туда. То су њиве глади, куда ви гредете; повећаћете глад вашу. И у бесомучној глади јурнућете један на другог, и јешћете се узајамно, и глад нећете утолити.

Овце се хране оним што је од Бога, а ви сте зато људи, да се храните Богом. Ако ће се људи хранити храном овчијом, што би онда Бог стварао и људе и овце?

Шта је овца друго него трава, - храна којом се храни. А ви сте позвати, да будете богови. зато вам се Бог нуди за храну.

Господару мој, клечим пред Тобом и просим милост. Охладила се вера у свештеника Твојих, зато ге многи људи не окушају. И богата паша Твоја стоји једва начета. Добар пастир овцама није добар пастир људима. Зашто ме не остави, да будем добар у малом, него ме постави да будем лош у великом?

И када бејах пастир оваца, бејах Ти свештеник. Чобанским штапом превртах сваки камен и сваку травку, и лежах на земљи потрбушке и ослушкивах дисање земље, и лежах на леђима и посматрах страховите ватре небесне. И додиривах челом росно лишће у гори, и грлих високе јеле, запаране громом, са сажаљењем. И читах име Твоје, исписано огњем по целој земљи, и осетих, да свака стопа подамном гори и говори: ја сам олтар Вишњега. И испуних све ливаде, и све дубраве, и све путеве своје дивљењем величанству Твоме. А кад порастох познадох, са језом неисказивом, да си ми Ти још ближи него што и слутих у пољима детињства мога. Познадох, Господе, да сам и ја земља, у којој ти гориш и говориш. Познадох, Владико мој, да сам ја странац у себи самом, а Ти домаћин и господар.

И то познање доведе ме до ужаса, који ми проледи срж у костима. Рекох себи: па ти ниси прљао своју кућу него туђу? И ниси навлачио срам на себе него на другога? И ниси вређао себе него домаћина, у чијем си дому гост? И ниси се бацио блатом на своју свећу него на неко сунце у теби?

Какво крштење може опрати мој стид од Тебе? Какво покајање мој грех према Теби изгладити? Помози ми, да се уништим, да ме нема, и да се поново родом, као младенац без прошлости. Помози ми, Родитељу мој.

Незнабожачки идоли траже од својих свештеника извесну меру мудрости. Колико ли је тек мудрости потребно свештенику Бога Живота!

Идоли траже извесну меру чистоте. Колико ли је тек сунчане чистоте потребно ономе, ко служи Богу над боговима.

Идоли траже извесну меру снаге од својих служилаца. Коликом ли тек снагом мора бити опасан служилац Свемоћнога Сведржитеља?

Свевишњи Родитељу мој, очисти живот мој и учини га жртвом на жртвенику Твоме. Кад бејах чобан јагањцима, плаках, кад хоћаху заклати једно јагње. Учини ме невиним као јагње и сагори ме на олтару Твоме. Кунем Ти се, нећу заплакати, Господе мој и Боже мој.

[AnaLaz]

LXXXII

Подигоше неверници рат против Господа неба и земље, - сухо лишће против ветра планинског! Докле ветар шуми, чује се шуштање лишћа. Но кад се ветар захукти, развејаће се лишће по ритовима и друмовима, и остављени лист по лист изгубиће аваз и слепиће се с блатом.

Јер неверник се у гомили осећа јак и одаје глас. У самоћи га једе и страх и немоћ. А верник кад је у гомили дели немоћ гомиле, а у самоћи дели моћ с Тобом; за то је самоћа његова снага и његова песма.

Против кога дижете рат, безумници? Против Онога ли, који помишљу својом пали сунца, и стада сунаца и звезда гони својим штапом? Заиста, мање је смешан рат, што га врбе огласе громовима, и чикови водени страшним кондорима.

Сковали сте оружје, којим сатирете један другог, па сте устали, да истим оружјем војујете против Њега. Но гле, он може ходити по мачевима вашим као по мекој маховини. Нити се он плаши ваших тврђава више него ваших гробова.

Изумели сте ситне речи, којима ружите и понижавате један другог, па мислите, да ћете вашим ситним речима понизити Онога, који једини зна шта је реч и откуда је? Гле, Он вам је створио гласнице у грлу, и раширио плућа испод гласница, и просекао уста, и везао језик у устима. Заиста, мање је смешан устанак свирала у дућану против мајстора свога, и жица на харфи, против руке, што удара у њих.

Објавили сте рат не Богу но себи, и Бог са сажаљењем гледа на ваше самоубиство. Сухо лишће оглашује рат гвозденим точковима!

У колико ви дуже ратујете против Њега, у толико се Он све незадржаније извлачи из вас. Извлачи Господ своју снагу из вас, своју красоту, своје здравље, своју мудрост и своје блаженство. То је начин ратовања Господа Вишњега са својим противницима.

Шта остаје од вас, убојити борци, кад Господ извуче из вас оно што је Његово? Не остаје ли немоћ, и ругоба, и болест, и безумље, и несрећа? Ништа вам Господ неће одузети од онога, што је ваше. А ваша је немоћ. И кад Он узме своју моћ, коју ви злоупотребљавате, остаће вам ваша гробна немоћ, која није ни за употребу нити за злоупотребу.

Тргнуће Господ своју красоту из вас, и жабе ће бежати стрмоглаво од ваше ругобе.

Тргнуће Господ своје здравље из вас и крв ће се ваша у гној претворити, и бићете мирис угодан за црве, мирис, од кога ће градови затварати своје капије.

Вратиће Господ своју мудрост к себи, и ви ћете у безумљу своме јурити по дубравама, и свађати се са пештерама.

Блаженство своје и мир свој опозваће Господ к себи, и од вашег немира уплашиће се извори и побећиће; и од несреће ваше усахнуће лоза у брду, и земља у пољу вратиће свој плод натраг земљи.

Такав је начин ратовања Господа Свевишњега са својим противницима.

Као дете Он је немоћан да учини зло. И не враћа зло злом, јер је пресиромашан у злу. Но само сабира своје добре дарове и одходи с њима од онога, ко шкргуће зубима на њ. И оставља Господ невернике самима себи. И они се распадају као дрво црвоточно, | из кога је изишла сировина, и по чијој гњилости црви тумарају за храном, као по напуштеном дому.

Тако бива и с народом, који објави рат Животодавцу.

Рекох своме народу - запамти: таква је победа Животодавца, и такав је пораз безбожника.

[AnaLaz]

LXXXIII

Луде разговоре воде људи чим се удаље од Твога присуства, Мудрости моја. Безверници говоре о делима, безделници говоре о вери.

И свак подништава оно што нема, а оно што има телали по пазару.

Докле Ти, Господе, пуниш дом мој својим дахом животворним, ја увек заборавим да питам: шта је претежније - вера или дела? Чим Те увредим, и осетим се остављен од Тебе, jа са гневом улазим у разговоре људи, и подржавам ову страну или ону.

Јер без Тебе сам као ветроказ на димњаку, што чегрта према ветру. Кад се дигне ветар вере у души мојој, ја стојим с онима, који оставише дела и сташе за веру; кад се дигне ветар делатности у души мојој, ја држим страну с онима, што оставише веру и сташе за дела.

Но у твоме свеумирујућем присуству нема ветра, нема колебања, и нема делења ствари. Не осећам ни веру нити видим дела, но само Тебе Живога осећам и видим. Заиста Ти ниси моја вера но моје виђење. И ти ниси моје делање, но ја сам твоје делање. И опет говорим: Ти ниси моја вера но ја сам Твоја вера, и Твоје поверење.

Па учим разговорџије око себе: ко има праву веру у Живога Бога, тај радије ћути. И ко дела право дело Божје, тај радије ћути. А ко својим умом склапа своју веру, тај се радо препире о вери. И ко ради своје дело а не Божје, тај се радо хвали делима.

У човека од вере дубока је тишина у души, дубља од тишине на дну морскоме. Јер Мудрост Божја рађа се и обитава у дубокој тишини.

У делатеља дела Божјег дубока је тишина на језику, дубља од тишине гвожђа у срцу планине. Јер ко дела туђе дело, тај ослушкује наредбе и извршује их, и опет ослушкује, и нема кад да говори.

Говорим верујућим у дела: није ли молитва моја делање и пределавање мене самога? Није ли у мени сав свет од постанка до краја, и сва сиромаштина и нечистота света? Заиста нисам без помагања сиромаха у души мојој, - лечењу болесних и изгоњењу нечистих из душе своје.

Говорим верујућим у веру: не будим ли веру у суседа својих делима добрим, која делам?

Није ли моје дело у свету песма моје вере, псалам спасенога међу неспасеним? Ко ће зауставити песму у грлу препуне душе? Ко ће загушити препун извор да не отиче? Препиру ли се виле, што чувају извор, са вилама у потоку изворском око тога, која је вода кориснија? Заиста, да није извора, не би било ни потока.

Господе мој, не удаљуј се од мене, да не свисне душа моја од празних препирања. Ћутање у Твом присуству гоји душу моју; разговори у Твоме одсуству мршаве је и троше је у поздер.

Ослушнух и последњи пут препирања људи, и махну рукама, и удаљи се. Гле, то се не препиру истински верујући са истинским делатељима Твога дела. Но то је завада слугу, с мало вере и с много зле воље. То се маловерни свађају са потркушама светским. То се усахли извор свађа са пресушеним потоком.

Док су били пуни, обадва су певали једну исту песму радости, и у радости довикивали се.

То се зловерник свађа са злоделаоцем. Каква је моја заједница с њима? Шта ме веже за њих осим сажаљења, што утекоше од Твога сијања?

Испуни дом душе моје, Животворни Душе, да бих ослепио и не видео гневна лица препирача, и да бих оглувио за њихове луде разговоре.

Утекли су од Тебе, Радости моја, зато воде луде разговоре.

Молим Ти се и поклоним, вежи душу моју кроз хиљаде сунчаних зракова уз Тебе, да не утекне од Тебе, и не сурва се у хладну пропаст.

[AnaLaz]

LXXXIV

Они што просвећују, не просвећују него заслепљују, - шта ћеш чинити с њима, Господе?

Они одвраћају децу Твоју од Тебе, и бране јој, да приђу к Твојој Мудрости, јер говоре: Господ је једна стара реч ваших мртвих ђедова. То је стара амајлија, коју ђедови ваши носише собом и помреше. Ми ћемо вас научити, како се рије земља, и гоји тело, и кује злато, што јаче сија од мртвог Господа. Шта ћеш чинити са саблазнитељима деце Твоје, Господе?

Ништа им ја нећу учинити, јер они су учинили све за проклетство свога семена и племена. Заиста, гору су судбу спремили себи и своме народу него књижевници и садукеји из Јудеје. Јер имадоше пример ових, и не научише се.

У старости својој слушаће клепет мачева на прагу своме, и умираће од глади, ћелави и дрљави, а неће смети извирити се кроз врата, да опомену ученике своје. Чиме ће их опоменути, кад је име моје избачено из хајдучког срца њиховог? Што ће их и опомињати, кад су их они на то спремали, по безданој глупости својој, која прати свакога, кога Ја не пратим. Шта ће им бити, Господе?

Биће им горе него Вавилоњанима, кад се у сили својој клањаху крви и злату, и децу своју учише, да се томе клањају.

Прво ће доћи глад, какву ни Вавилон није запамтио. Па рат, ради пљачке хлеба, из кога ће се вратити побеђени. Па међусобно клање и паљење градова и села. Па болести, до којих се рука лекара неће смети дохватити. И учитељи ће бити шибани бичевима и гоњени да буду гробари својих ученика, од којих ће сви друмови смрдети.

Они, који воде народ, не воде него га заводе, - шта ћеш чинити с њима, Господе мој? Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.

Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.

Не уче народ истини, него га хране лажју округлу годину.

Немоћни су, да учине правду народу, него га застрашавају плашећи га гором неправдом прошлих времена.

Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају, да неће дуго.

Шта ћеш чинити с њима, праведни Господе?

Учинили су они све, и ја немам шта да чиним, него да их оставим себи. Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.

Осиромашиће, и мишеви ће им пролетати кроз продрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.

Доживеће да виде свој дом у згаришту, и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким.

Гледаће туђинце у својој земљи, и просиће комад хлеба од њих.

Горе ће бити држави њиховој него римској. Јер имадоше Рим за пример, и не поучише се.

Горе ће бити народу њиховом, који их је родио, него народу јеврејском. Јер имадоше пример народа јеврејског, и не поучише се.

Слушаће клетве свога имена, и неће смети провирити на прозор.

Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.

И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће, - дрхтаће а неће моћи умрети.

Господе Велики и Страшни, сви су Твоји путеви милост и истина. Шта ћеш чинити са заслепљеним, заведеним, слаганим и похараним?

Ако се ко сети имена Мога, сетићу се и ја њега, и спашћу га.

Чекам, да Ме ко викне, - и одазваћу се.

Докле има викања на земљи, имаће и еха на небу.

Ја сам онај, који је најближи свима и свему. Дајем се ономе, ко Ме жели; повлачим се од онога, ко Ме не познаје. Без Мене свет је пухор пепела. И без Мене људи су немоћнији од пухора.

[AnaLaz]

LXXXV

Где је цар, тамо је и царство. Цар без царства није цар, нити је удово царство царство.

Унутра у вама је царство небесно, рече Царски Син, и радост обасја све оне путнике по гробљима, који разумеше ову небесну поруку.

Муслиман не верује, да се Ти дотичеш прљаве земље. Незнабожац Те види свега у земљи. Царски Син зна за царски пут, и указује Те у земљи пречистој. У пречисту земљу и Он се обукао и сишао, да диму земаљском донесе светлости и битности.

Царе мој, ближи си ми од дихања мога, и дубље станујеш у мени од мисли мојих.

Шта је дихање моје но нешто што споља улази у мене и излази? И пре дихања плућа мојих Ти си био у мени. Знао си за мене још у бедрима оца мојега. И пре створења света мислио си о мени.

Шта су мисли моје до печати спољашњих ствари, што улазе у мој ум као конци у разбој, и ткају се, и слажу се, и разлажу се, и губе се? Све су ствари ван ума мога, и у мој ум не улазе ствари но печати њихови.

Но Ти си једина стварност ума мога, с којом се ум мој и роди. И пре свакога печата Ти беше у мени; у додиру си са мном пре додира мога ма с којом ствари.

Од кад чух царску благовест, разастирем душу моју као покривач најдрагоценијих блага, и тражим Тебе и Твоје царство у њој. Разастирем је и не видим јој краја ни дна. Нити могу да досегнем све висове њене, нити да се спустим у све мајдане њене.

Откривам светле зраке, што наговештавају далеко сунце неко. Откривам златне стубове храма, но нигде не видим краја храму.

Осећам благовони мирис кадила, но не могу да видим царски престо.

Што се више трудим и откривам, све више видим закривенога.

Неслућене тајне сместио си у мене, Господе над безбројним војскама. На сваком војнику блиста се царски сјај Твој.

Као што сунце не бива без светлих зрака, тако ни Цар није без ангела својих, светлих зрака својих.

Безграничност носиш собом, Царе мој, и безграничност уносиш у душу моју.

Вечношћу си се огрнуо као плаштом, Царе мој, и тим плаштом огрћеш душу моју.

Дух ствара себи Где и Када, и не зависи од својих творевина.

Господе Пребогати, изумљавам се од чуда гледајући у душу своју. Какво си све богаство нагомилао у оскудни суд земаљски!

Заиста, моја је кривица, ако се осетим сиромашан. Моја је кривица, ако се осетим смртан.

Моје је самоубиство, ако се осетим роб земље и земљине самообмане.

Где си Ти, ту је и царство небесно; и где је небесно царство, ту си и ти.

Бесмртни Царе, чуј тепање језика мога; чуј песму моју, једину жртву језика мога:

Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, Тросунчаног Живота и Блаженства! Амин.

[AnaLaz]

LXXXVI

Добро ће бити с праведником.

Ко икад тражи гроб неправедника? Нашто ће му? А гроб праведников сви траже, и ограђују га, и подижу споменик.

Нашто ће им? То је исповест света, да праведник живи и после смрти, а неправедник да се губи као бразда на морској води!

Ти си правда праведника, Живи Боже. Његова правда није у законима људским, које људи хитро пишу и лено испуњавају. Твоје присуство његова је правда, и сваки Твој дах - његов нов закон.

Велики праведник нема старих закона, нити мари за законе писане на папиру. Јутрос од зоре он осећа да Ти пишеш по његовом срцу и уму, и чита.

Стотине насилника и трчилажа дижу се против праведника и радују се, кад му стегну грло, да не говори. Али насилници и трчилаже признају у себи, да би се по њима сви точкови света поломили од јутра до мрака. У самоћи, која је тешка кривоумним и кривопутним као страшни суд, насилници и трчилаже признају, да у колико још свет постоји, постоји једино због праведника - због правоумних и правопутних.

Ко је праведник изван богоносаца? Нико, Господе.

Онај ко Тебе доноси у свет, доноси живот у љуштуру живота, доноси воду у празне бунаре, и песму у занемела грла.

Као облак од суха дима, без грома и дажда, кога висински ветрови свемоћно расипају у ништа, заиста, такав је и сав овај свет без богоносаца. Сав свет је сухи дим, коме само богоносац може дати гром и дажд, и учинити га истинским облаком.

Облак личи на облак, и човек личи на човека, и свет личи на свет.

Но један облак је варљиви сухи дим, други је пун грома и дажда.

Један је човек постојећи, други непостојећи, премда личе један на другог. Један свет јесте, а други није, мада изгледа, да оба јесу.

Пре него се Ти родиш на земљи, Господе, земља је непостојећа сен; и сва бића на земљи непостојеће су сени.

Твоје рођење је улазак електрине у сух облак.

Твоје речи су дажд, што облак чини облаком.

Твоја чуда створила су од вампира људе.

Твоја крв, и сузе, и зној испуниле су празну сен света стварношћу.

Добро ће увек бити с праведником. Гроб његов увек ће се тражити. Гле, гроб праведников више садржи снаге него живи неправедници. Јер су неправедници сени сухога дима.

Благо народу с праведницима!

[AnaLaz]

LXXXVII

Богоносци, ви сте со земљи и светлост свету. Ако и ви обљутавите и потамните, свет ће бити љуштура живота, свлак што змија остави у трњу.

Ви држите небесни огањ у пепелу. Ако се и ви угасите, свет ће бити гомила пепела за вратима живота.

Смртоносци причају о вашем животу, јер свога немају.

Кривоклетници се куну у вашега Бога, јер свога немају.

Лажов се правда вашом истином, јер своје нема.

Неправедник се заклања под вашу правду, јер своје нема.

Очајник се теши надом, јер своје нема.

Мудраци земаљски обилазним путем траже мудрост и враћају се вашој мудрости, јер другу не налазе.

Слабићи вас гоне, јер се боје ваше снаге, а сами је не могу да понесу.

Страшљивци вам завиде на храбрости, јер њих нема шта да охрабри.

Богаташи, гле, сви од вас просе, а нико вам ништа не може дати. Богаташи сте, јер Бога имате. Богати сте, јер сте Богоносци.

Душа ваша је колевка Бога Живота. Срца ваше престо је Његов. Ум ваш гора Синајска, где Он једини скрижали и говори.

Путујте слободно с Богом у себи; нећете изгубити пут, и нећете остати без конака. Уђите с Њим слободно на капију дана, и дан ће бити ваш. Уђите с Њим слободно на капију ноћи, и ноћ ће стукнути са својим страшилима, и показаће вам своја чуда.

Не продајите своје благо, јер га свет не може платити.

Не трампљавајте се са васионом, јер васиона вам не може дати ништа осим себе. А она је сва као папир према злату. Изгореће и она једнога дана, и биће шака пепела. Умреће? Она је већ мртва, и нема је, без вашега блага духовнога.

Пространство с краја у крај не може сместити ваше благо.

Време с краја у крај не може избројати ваше благо.

Свет вас гони, јер ви имате мир, а он нема.

Свет вам завиди, јер ви имате богатство, а он је сиромашан.

Свет вас се боји, јер ви имате моћ, а он је немоћан.

Свет вас мрзи, јер ви имате блаженство, а он је несрећан.

Не злобите свету, и не додајите уља на огањ. Јер свет сав гори огњем злобе.

Осамљени сте, велите? Зар су гробови неко друштво? Један жив на гробљу мање је осамљен него цело гробље мртвих.

Мало вас је, велите? Али сте наоружани. Ваши противници су везано робље.

Свет је безживотан без вас. Ви сте канали, кроз које се долива живот свету.

Свет је безрадостан без вас. Кроз вас улази осмејак у робијашницу.

Не гојте ваше тело, јер гојење је гнојење. Не трпајте блата на своје кости, јер ће вам кости отромити, и душа се ваша стеснити.

Држите ревносно божанског младенца у себи, и чувајте се, да га не поплашите. Заиста плашљив је као тица, и не намеће се. Од једне ружне помисли бежи из ума. Од једне прљаве жеље бежи из срца.

Запамтите: ако Он напусти вас, своју последњу земуницу, свет ће бити љуштура живота, свлак што змија остави у трњу.

[AnaLaz]

LXXXVIII

Дижем руке к Теби, Пастиру мој, но руке моје не досежу далеко.

Залуд се овца у рупи пропиње к врху; ако се пастир не сагне к њој, неће се спасти.

Благодат Твоја досеже даље од сунчаних зрака. Дохвати се руке моје, и изведи ме из тамнице. Само један зрак Твоје благодати - и дићу се на крила орловска.

Под каменом мучи се травка да узрасте, погрбљена од тражења светлости, бледолика без светлости.

Велика је радост мени смртном, када дигнем камен и гледам травку, како се усправља и зазелени.

Није ли Твоја радост још већа, Бесмртни, када дигнеш камен, наваљен од света на душу моју, погрбљену и бледолику?

Залуду ја сабирам дрва на гомилу, да огрејем душу моју, ако Ти не пустиш небесни огањ.

Залуду ја трчим; ако сам погрешио пут, узалудно је трчање моје.

Сав труд мој, и зној мој, жртва је Теби. Ако је Ти не благоволиш примити, бићу као пењач уз планину, затрпан снегом на врх планине.

Јер не гледаш на множину трудова него на жудњу срца.

За чим имаш да журиш, срца моје? Куда око погледа, види смрт. Чега год се рука дохвати, осећа гроб.

Што год обретеш, обретеш и страх, да то не изгубиш. Што год заволиш испуњава те жалошћу губитка.

Немирне мисли моје, гурате се по уму моме као пијани по сајму, и падате и умирете као скакавци по друму. Умреће све оно, што вас је послало у мене, и ни једна од вас неће се спасти из мога гроба, осим оне, што се везала за Безгробног, Неумирућег.

Заиста, ушле сте у гроб, ушавши у мене, и као гробари спремате мени гроб.

Али кад затруби труба, много цевна и многогласна труба, у души мојој, и објави долазак Сина Божјега! Тада ће се све смртне жудње срца мога, и све смртне мисли моје, издвојити на лево, и очистиће поље срца и ума.

И Син Божји ући ће у своје поље, и заравнаће све гробове, што сте ми спремали, као кртичњаке. И умиће ме и окупаће ме Син Божји, и намирисати миром. Не за смрт но за живот.

Сам сам се зазидао, Господе, од Твоје благодати. И не смем да провирим ван, јер си као страшни ветар.

Сазидао сам кућерке и колибице у души својој па се бојим, да их не разориш. А Ти разораваш не да би ме оставио бескућника него да би ме увео у палату, ширу и зрачнију од звездане васионе.

Одбацише људи Твој крајеуголни камен, јер им је сувише превелик за њихове кућерке и колибе. Одбацише га безумни зидари, јер не знаду, шта да почну зидати на њему. Не могу да се досете заборавни, да си Ти зидар, и да је сав посао њихов, да Теби не сметају у раду.

Сувише је велик Твој крајуголник, и дивови се плаше, да му се примакну. Говоре: ако почнемо на њему, кад ћемо довршити?

Сиротани, како их смрт плаши од сваког доброг почетка!

Како их време приморава на једнодневне грађевине!

Пружи ми благодат Твоју, дужу од сунчаних зрака, Богаташу мој, и ја ћу се осмелити да станем крај одбаченог камена.

Гле, Ти си благодат. Спусти се и дигни ме.

Одагнај смрт и време од мене, и ја ћу зидати с Тобом оно што земаљски дивови не смеју.