Jump to content

Молитве на језеру - Свети Владика Николај

Оцени ову тему


Препоручена порука

XLIV

Слазим дубоко у срце своје, да видим, ко то у њему обитава сем мене и Тебе, Вечни Боже?

И са страхом налазим многобројне странце, како се боре око поделе срца мога. Нађох их онолико у срцу моме колико време од Адама садржи људских и нељудских душа.

Па разумех, зашто је срце моје изнемоћало, те не може да прими ни Тебе ни мене у одаје своје, него нас гура крају, - сопственике на ивицу имања њихова.

Пре него изађох из утробе матере своје, свет са својим жељама усели се у мене.

Сваку ласку света скупо сам и прескупо плаћао, вазда одвајајући и дајући део срца мога. Док не предадох свету цело срце своје, и док ми ласке не посташе отужне.

Жале ми се старци на године говорећи: од многих година остари срце наше.

Заиста, старци, не остари срце ваше од многих година но од многих жеља.

Па саветујем срце своје у самоћи: оцепи се од јучошњег дана, јер и он се већ оцепио од тебе. Сви они предмети, за које те је жеља везивала, данас не постоје: једни су се изменили, друге је болест онаказила, трећи су умрли. Нити постоје предмети твојих сутрашњих жеља. Својим бичем време шиба своје стадо, и ово се зноји и крвави од удараца. А предмети данашњега дана убацују у тебе, већ препуњено сенкама мртваца, нове жеље, које ће сутра и саме бити сенке мртваца.

Не понављај прошле осећаје, јер ће те ови онолико пута везати за стуб времена, колико их пута будеш понављало, срце моје. И бићеш роб времену, и остарићеш и умрећеш пре смрти.

Кидај што брже чворове страсти, који се завезаше од удружених и често поновљених жеља и осећаја. Лакше је искидати појединачне конце жеља и конце осећаја него јаке чворове страсти. Но и ове мораш искидати ма се раскрвавило, ако желиш ново детињство, и нову младост, лепшу и вечнију од прошле ти младости.

Избаци свет из себе, срце моје, па га посматрај онда, како је немоћан. И посматрај тада себе, и осетићеш неслућену моћ. Свет нам се чини моћан само дотле, док робујемо свету.

И бићеш пространо као вечност, и вечност ће се уселити у тебе.

Троједини Боже, који имаш срце необузето тамом и слободно од света, очисти срце моје од независних странаца, што га тамом прошараше. Нека срце моје буде светло, и тама нека немоћно кружи око њега, но нека га не обузима.

Нека срце моје буде срце сина и господара а не срце слуге и лопова.

Дај ми срце Исусово, око кога је тама узалуд тапкала? да уђе, и није могла ући.

Царице небесне красоте, огради срце моје материнском бригом.

Душе свети и свемоћни, оплоди срце моје небесном љубављу. Да све оно, што се у њему роди и порасте, не буде од плоти и крви но од Тебе, Душе Свети и Господе мој.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 102
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

XLV

Слазим дубоко у свој ум, и налазим у њему Јевреје, што спречавају улазак Теби, Светлоносни Царе мој, и што испунише сав свет причама о своме бекству из фараонског царства, које не побеже од њих.

И разгледах све што становаше у уму моме и очајно узвикнух: све то нисам ни ја, ни Бог мој, нити царство Бога мојега.

Све су то одјеци и слике земље, што моја и сувише вредна чула унеше споља и нагомилаше у уму моме.

Па где сам ја? Где је Цар мој и Господ мој? Где је царство Цара мојега? Зар у земљу обећану превукосте сво царство египатско? И у град Цара мојега зар унесте сво блато нилско?

Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што ми чула постављају. Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страшних размера, као што сенке увек страшилно велике порасту тамо где је светлости мало - зар је то ум мој? Све мишљење ума мога, нађох, није друго до зидања немоћних грађевина од немоћних сенки.

И још једном размотрих неизмерно поље ума мога, где се са хитрином многих паукова зидаху и рушаху читави градови од сенки, немоћнији од паучине, - и ожалостих се, и саветовах се са самим собом:

На чему могу сенке да играју ако не на светлости? Није ли та светлост ум мој? Не би ли се сенке смањивале поступно у колико би се светлост ума повећавала? Но да ли и мој ум није само једна немоћна сенка ума Божјега?

Тешко мени, ако мој ум, кад се растави од тела, кроз које му се и даје ово наслеђе, остане сам у вечности са овим страшилним ткањем!

И у самоћи понављах уму моме: сада када не видим ништа, не чујем ништа, не миришем ништа, не кушам ништа, не додирујем ништа - шта сада испуњава тебе, ако не само сеновите слике и сећања на оно што си чуо, видео, мирисао, окушао, додирнуо, што је све отишло у прошлост, изменило се, онаказило, распало, умрло? Зашто једном не сахраниш мртве и не оставиш их мртвима, и не бежиш, него стојиш као гробље, по коме сени мртвих играју, које чека нове мртваце?

Како се вишњи Јерусалим, град Цара мојега, претворио у царство мртвих и у сметлиште светско!

Царе мој, чујем тајанствени шапат Твој, и разумем; видим светлост Твоју, и појимам.

И кад разумем и појмим, радост ми натера сузе на очи, и кличем: спасење је моје у Господу мојему!

Он је светлост мога ума, коме сам ја био дремљив стражар, те су се странци увукли и потамнели светлост царску.

Помоћи ће мени Господ мој, - кад признам да другог помоћника нема у свима световима, - да истерам таму и тамне странце из ума мога.

Нека таме, нека кружи око ума мога, но нека не улази у град Цара Светлости.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

XLVI

Слазим дубоко у душу своју, да видим, ко се у њој рађа и ко из ње исходи?

Како је страховита дубина душе човекове, Невесто Небесна, кад се човек осмели да понире у њу! Кроз свет и кроз ад понире смео човек тја до белих као млеко ангелских хорова, што стоје око Тебе као спољашња одежда Твоја.

Запрепастих се, кад прегледах сав многочислени пород душе моје, који се уплаши од мене и прну у страну као преплашени гаврани са стрвине.

А душа моја лежаше развраћена као девојчура са пијаца вавилонских, која заборави свога вереника.

И у гневу немоћнога и по обичају кривога поче се правдати душа моја, и пре оптужбе поче се правдати говорећи: не рађам ли ти синове? не шаљем ли ти духове?

А ја се покрих стидом и рекох: заиста, у томе и јесте и моја и твоја пропаст, што ми рађаш синове кад ја требам Сина, и што ми шаљеш духове, кад ја требам Духа.

Родила си ми не синове но слуге и разбојнике. Послала си ми не духове но прљаве становнике ада.

Као девојка дата си ми на чување, сроднику твоме, да од Светог Духа зачињеш и Сина ми рађаш. А ти несрећнице, заче не од Бога но од света, и рода ми не Бога но свет.

Зашто не сачека Духа Божјега у девичанству, него прими духове таме, који се намножише у теби, и заробише срце моје?

Подигнута си, да будеш храм Богу, а ти се преврати у путну крчму, где разбојници свраћају и леже.

Зашто не роди Сина Мудрости, који би и теби давао светлост и глас, него ми роди синове зла, који се дочепаше ума мога, и платише и теби тамом и бесловесношћу?

Гле, какав плод рађаш, онаквим се плодом и храниш. И све што из тебе излази, к теби се враћа умножено.

О кад би знала, душо моја, кад би само знала красоту невесне Девојке, чији образ ти си требала да будеш у мени! Како је диван и моћан Дух, који њу осењује! Како је прекрасан и величанствен Син, који се у Њој рађа! Уверавам те, ти би крвљу проплакала, ругобо моја, што печат своје ругобе удараш чак и на тело моје.

И одрекла би се прљавих духова, душо моја, и у свиње би их најурила. И изјурила би из куће пород свој, што свињском храном храни и тебе и себе.

И окадила би најмириснијом измирном дом свој, и осветлила га олтарским свећама. И окитила би га цвећем и звездама. И ангели, што стоје као млечно бела одежда Небесне Господарице твоје, долазили би ти слободно у посету и доносили благовест, од које би треперила утроба твоја. Треперила би утроба твоја као јутарња роса на планини под нежним ударима сунчаних зрака.

И зарадовала би се ти, душо моја, међу бледућим душама земаљским. И родила би сина, који би светлошћу својом изагнао нестварне сенке из ума мога и огњем својим сагорео жеље света у срцу моме. И ослободио би цео живот мој од власти злих духова, обвио га целога у плашт силе и славе Духа Божјега.

Видим сузе место гнева у очима твојим и радујем се, душо покајна.

Опажам ћутање твоје, у коме се рађа бунт против себе саме.

Покај се и обнови се, душо моја, покај се док још имаш рока. Обуци се у девичанство брзо; брже, док твоја прљава временост није постала прљавом вечношћу.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

XLVII

Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Душе Истине. Приђи, и уђи у мене дубље него што светлост и ваздух улазе. Гле, без светлости могу целу ноћ провести, а без Тебе не могу ни у постељу лећи. И без ваздуха могу десет корака корачати, а без Тебе не могу ниједан.

Усели се у душу моју дубље него што Ти мисао моја може следити. Сва васиона не може душу моју охрабрити да истраје у девичанству, ако је Ти не охрабриш.

Свет непрестано проси душу моју, да се с њом венча. Свет нуди души мојој сва блага своја, само да напусти чекање Тебе. Све своје гробове кречи свет бело, само да би замамио душу моју. Сав свој пепео износи свет на сунце и прелива га ласком и величањем, само да би завео душу моју.

Покажи, Душе Свети, сав свој сјај, да би душа моја познала, чија је она невеста.

Приђи ми ближе, и још ближе, Сило Тројице Света. Уђи дубље у свест моју него што мисли и представе светске могу ући. Као што мудра мајка, кад затрудни, спреми и кити колевку сину своме, тако и Ти, Красото и Чистото, спремај и украшуј ум мој за оно што ће се у њему из Тебе родити.

Многе зле мисли као змија, крију се око колевке сина Твога. И многе опаке жеље дижу се из срца мог и траже колевку царевића Твог, да га својим стрелама затрују.

Одбрани колевку ума мога, и научи душу моју, како се рађа и како се младенац негује.

Зави у дубоку помрчину путовање свих зломислених посетилаца рођенога мога. И дигни најсјајнију звезду над пут мудраца са Истока, мудраца првих, што са трајним даровима-вере, наде и љубави-ходе у посету најмилијем моме.

Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Сине Божји. Спусти се дубље у срце моје него што иједан осећај, или жеља, или страст овога света може сићи у њ. Сачувај срце моје од безбројних трговаца, од многих купаца и продаваца, што се увек у легионима роје око млада и неискусна срца. И научи срце моје да не лудује за шареним обманама људи и ствари.

На дну срца мога настани се, као домаћин у дому своме, Сине мој љубљени, и буди му неумитни судија и мудри саветник.

Када чистота душе и мудрости ума заузме срце моје, заиста зли духови ће узалуд обигравати да закораче у њ.

И срце ће се моје испунити неисказаним миром небесним, и славиће Бога у хору са херувимима и серафимима. И вратиће богато зајам души и уму, јер ће их као равно њима равном мером наградити.

И напуниће се срце моје слатком љубављу према Господу своме, и сажаљењем и добром вољом према мучећим се душама у свету и у аду.

Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Господару мој.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

XLVIII

Сви пророци од постанка вапију души мојој, да се створи девојком и спреми за пријем Сина Божанског у пречисту утробу своју.

Да постане лествица, низ коју ће Бог сићи у свет, и човек узићи к Богу.

Да исуши у себи црвено море крвних страсти, те да човек - роб може прећи у земљу обећану, земљу слободе.

Китајски мудрац опомиње душу моју, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао дејствује у њој. Слава нека је Лао - Цеу, учитељу и пророку народа свог!

Индијски мудрац учи душу моју, да се не плаши страдања, но да се кроз тешко и истрајно вежбање, кроз чишћење и молитву, диже Вишњему, који ће јој изићи на сусрет и показати јој лице Своје и силу Своју. Слава нека је Кришни, учитељу и пророку народа свог!

Царски син Индије учи душу моју, да се испразни потпуно од свега семена и усева света, и отпадне од свих змијских прелести немоћне и сеновите материје, па да као празна, мирна, чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека је Буди, царском сину и неумитном учитељу народа свог!

Громовити персијски мудрац говори души мојој, да у свима световима нема ништа осим светлости и таме, и да се душа мора оцепити од таме као дан од ноћи. Јер синови светлости зачињу се од светлости, а синови таме зачињу се од таме. Слава нека је Зороастру, великом пророку народа свог!

Израиљски пророк вапије души мојој: гле, девојка ће зачети и родити, сина, коме ће име бити - Богочовек. Слава нека је Исаији, видовитом пророку душе моје!

Господе небесни, отвори слух души мојој, да се не оглуши о савете посланика Твојих.

Не убијај пророке своје, душо моја, јер у гробовима њиховим не леже они но убице њихове.

Умиј се и опери се; осветли се и у светлости обуци. Смири се насред усталасаног мора светског, и чувај у себи савете пророка својих. Предај себе сву Вишњему, и реци свету: немам ништа за тебе.

И најправеднији од синова људских, верника твојих, само су немоћне сенке, које, као праведни Јосиф, у сенци твојој ходе. Јер смртност рађа смртност а не живот. Заиста ти кажем: варају се мужеви земаљски кад говоре да они дају живот. Они не дају но кваре; и сурвавају и топе живот у црвено море, и унапред га увијају у таму и чине обманом ђаволском. Нема живота, душо, док од Светог Духа не дође. Нити има стварности у овом свету, док с неба не сиђе.

Не убијај пророке своје, душо моја, јер убиство је самообмана сенки. Не убијај, јер никога убити не можеш до себе.

Буди девојка, душо моја, јер девичанска душа је једина полустварност у свету сенки. Полустварност - док се Бог у њој не роди. Тада душа постаје пуна стварност.

Буди мудра, девојко моја, и срдачно прими драгоцене дарове мудраца са Истока, намењене сину твоме. Не обзири се на Запад, где сунце залази и не лакоми се на дарове призрачне и лажне.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

XLIX

Склони, Боже, од злих очију душу моју, када рађа мудрост Твоју. Осами је између људи, у пећину чобанску. Нека је нико од смртних не прати осим сенка једног праведника. У пећину витлејемску, у пећину од камена, што никад не похули имена Твога, ту нека се склони бременита душа моја.

Нека јој друштво праве невина јагњад и телад, што су од рођења намењени за јело нечистијим од себе.

Нека над пећином тихо горе огњеви небесни, и са страхом нека гледају на скромни угао васионе, на црну земљу, и на најскупоценији део тога угла, на пећину богородну.

Нека се одмакну цареви земаљски и мудрујући препирачи варошки нека се не приближују. Скромни пастири јагњади и телади стајаће око пећине моје, и гледаће Небо како се отвара, и певаће с ангелима небесним, када душа моја роди спаситеља мога. Нека се удаље сви остали, који живе од тренутних спасиоца и спасења.

Води, Господе, светлошћу Својом источне мудраце, и пророке, и светитеље, ка пећини душе моје. Да јој донесу три најдрагоценија дара источног човечанства.

Први дар је видовито знање о Теби, што превазилази сва остала знања. Нека носилац тога дара кади драгоцени товар свој молитвама свих пророка Истока, и свих олтара источних пророка.

Други дар је видовито ишчекивање рођења Твога у чистоти девичанској: нека носилац тога дара држи пост целим путем, да му се око не замути од земљине масноће, те не изгуби из вида звезду водиљу.

Трећи дар је видовита љубав према Теби.

Нека носилац тога дара бди над својим даром у путовању своме. Да се не спотакне срце његово о неку земаљску прелест, те не задоцни на поклоњење новорођеноме.

Заиста једнога од њих пратиће сав ум мој, и сва свесност ума мога. Другога од њих пратиће све срце моје, и све жеље срца мога. Трећега од њих ишчекиваће душа моја, испуњена благодаћу и љубављу.

Но свештени путници ће опрезно путовати, и застајкиваће на путовању своме, и питаће за пут, и довешће у опасност душу моју и првенца душе моје. Наивни као голубови, питаће за пут!

Али Ти си безгранично милосрдан и безгранично мудар. Кроз педесет столећа Ти слажеш скупоцене дарове на Истоку. И нећеш дати, да носиоци тих дарова падну у руке разбојника.

Од превечности Ти спремаш рођење Сина у девојачкој души. Те нећеш допустити, да га убије Ирод, неко, кога је земља родила и земља крунисала у поегипћеном граду Јерусалиму.

Склони, Боже, душу моју од многих злих очију.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

L

На тромим точковима тела путује душа моја по овом свету обмана, који се труди, да својом тромошћу и масивношћу докаже битност своју.

Господе Светлоносни, како се страшљиво припила душа моја уз трошне точкове! У слепилу своме мисли, да ако с тих точкова спадне, још ће моћи ниже пасти. Као да не стоје на истом пепелу и онај на дрвету и онај под дрветом!

У своме страху и незнању сва се душа моја предала телу, само да би је тело што спорије и што дуже носило на путу ка кобном крају.

Своје господарство, своју стварност - једину стварност у овоме свету - уступила је душа телу из страха и незнања. Уступила је огледало слепоме, и слепи га разбија у комаде.

Сети се свога почетка, душо, кад си била као сунчев зрак, и тело твоје као месечина. Тад си била оштра и прозрачна као светлост сунчана, а точкови твоји хитри као месечина.

Тад си знала, да је битност у теби, и да су точкови твоји само сенка твоја и позајмица твоја. И нису знали за страх, јер си вид имала и видела си себе на крилима моћи и бесмртности.

Троме точкове, на којима се сада возиш, сама си хтела по својој вољи, по своме страху, по своме незнању, и сама си их створила. Ни тебе каква си сад, ни тело твоје какво је сад није желео Бог створити. Да би се спасла ређег мрака, у који те је бацила жеља твоја, ти си се спуштала у све гушћи и гушћи мрак, док се ниси сасвим помрачила, и одебљала, и према себи и хаљину скројила. И док ниси најзад предала све своје достојанство дебелој хаљини својој, да би се само спасла страха.

Дала си своју битност ономе, ко не може да је носи, и тако си је изгубила на обе стране, и постала си небитна и страшилна сенка као и тело твоје. Јер битност је светиња, те чим се изнесе на пазар, да се продаје и купује, она оставља и купца и продавца и удаљава се подједнако од обојих.

Зато ти је, душо, и велики мудрац индијски одрицао битност - теби не мање него телесној одећи твојој. Но ако Бог сиђе у тебе, и роди се у теби, ти ћеш обрадовати ожалошћеног мудраца индијског, што на лотосу седи и мисли, јер ћеш повратити изгубљену битност. Заиста, сва је битност у Богу, и ван Бога нема битности ни колико зрно горушично.

Гле, видим у теби један кутић, као једну свећом осветљену пећину у големој планини, притиснутој мраком. Што дуже гледам у ту скривену светлост у теби, све више ми она личи на девојачку красоту, на твоју првобитну красоту, душо моја. Од гледања мога расте малена светлост, и све се јасније распознаје у њој чудно девојачко лице. Као један сунчани зрак обучен у месечину.

Ту је спасење твоје, душо устрашена. Тује живот твој, - све остало је гроб. Кад би само могла разбуктати ту малену светлост, и као буктињу велику унети је у ум мој и у срце моје.

Воспрени, душо моја, и прикуј поглед твој на малену пећину, где малена девојка обитава. Гле, из те пећине доћи ће ти избављење. У њој ти и сада лежи сва преостала моћ, и ненаружена красота, и непродата бесмртност.

Ван пећине, ван душе моје, где девојка рађа Бога, све је сен и пепео, заједно са тромим точковима тела.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

LI

Душе Свети, гле, како је подла душа моја!

Како страшљиво крије плод Твој у себи, страха ради јудејскога, страха ради безбројне деце мрака, што их она намножи у себи из брака свога са светом.

Народила је безбројне вукове и лисице, и ставила их у царске одаје своје, док Син Твој нема где главу да приклони. И сви траже да убију оно што се од Духа роди. Ах, Иродови саучесници! Јер се боје моћи и праве светлости! И стрепе за круне своје највише они, који су их отели и сами себи крваве на главу ставили.

Бежи, душо моја, са својим новим плодом, са својим јединородним плодом, бежи у Египат, у земљу још мрачнију од Израиља. Гле, безбројни робови, које си произвела у себи од семена светскога, дижу хајку на сина твог јединог, и траже да га убију.

Но очи зликоваца тамније су од круне њихове, те у слепилу своме не распознају младенца Божјега. За то ће поклати многе младенце, да би и твог младенца заклали.

Видех пастира озебла крај малене ватре. Очи своје не скидаше он са ватре, као да хоћаше помоћи јој огњем очију својих да гори. И заклањаше ватру рукама од студених ветрова, и дуваше је дахом својим, да се јаче разгори, да порасте и одоле ветровима, и њега да загреје.

Тако из срца мога бесне ветрови злих жеља претећи божанској свећи у теби, да је угасе. И тако из ума мога бесне зле помисли, да напљују на једину светлост у теби, што им припрема пропаст.

Све што си ти, душо намножила у моме уму и у срцу моме, сматра тебе не за мајку но за маћеху, и никога нема у одвратном породу твоме, да ти стави прст на горећи језик и да те расхлади. Сад си први пут постала мајка, јер си родила сина, који расте у послушности према теби и Духу Светом, и у нежној родитељској љубави.

Не намећи му, робињо, ропске бриге овога света на главу. Он мора расти у сили духовној и бити у ономе што је Оца његовог. Гле, он долази као пламен, што ће сажећи непријатеље твоје, и осветити и загрејати тебе.

Као посланик он долази из једнога царства, где си ти царовала у девојачкој чистоти и красоти. Зар не познајеш сина свога, душо безумна?

Као весник он долази из царства светлости, где си се и ти блистала блистањем многих сунаца, да те позове поново у то царство. Зар не распознајеш гласа сина својега, оглувела душо?

Као витез слободе он долази из једног царства слободе, где си и ти негда живела, не познавајући страха ни глади робова, - долази, да те ослободи од дебелих верига, у које те је спутала дебелост светска. Зар још оклеваш, да поздравиш клицањем ослободиоца свога, онемела душо?

Душе Свемогући, ојачај спасоносног младенца у колевци душе моје. И сачувај га од свих отровних стрела, које лете на њ одозго из Израиља и одоздо из Египта.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

LII

Ликуј, душо моја, узрасте младенац твој, и опаса се снагом, јачом од земље. Рушилац свих твојих кула од дима узрасте у свету, и свет га не примети и не позна.

Пустиња му беше друштво, а мисао и молитва веза са небом, домовином његовом.

Ево га где слободно креће сада у посету мрачном породу твоме. У очима му сија вечност; и на лицу му се чита вечност; и у рукама му борави вечност. Јачи од света, ево, излази у борбу са светом, - са свима сеновитим световима твојим, душо заробљена. Ликуј, душо моја, гле младенца твога где узрасте, нечујно од света, и опаса се снагом, јачом од света.

Миран као сваки јунак, свестан своје непобедиве моћи и унапред побеђене немоћи противника, корача љубљени мој између зверова, и зверови му се склањају с пута, страхом испуњени.

Ваистину, природа га упозна пре људи, и предаде му се као прави слуга правом господару своме.

А од људи познаде га само један, и завика, и вик његов оста глас вапијући у пустињи, кога људи убрзо угушише насиљем и крвљу. Јер насиље је оруђе немоћнога, и крв је пут немоћи, од Каина до Ирода.

Отац свих насилника од почетка света срете га и понуди му сва блага овога света, само да поштеди и не згази његов усев у свету.

Виде властодржац овога света мога миљеника, као што ноћна сенка изјутра гледа долазак сунца и гледајући умире.

Као посланик живе и вечите Тројице стајаше мој миљеник пред властодршцем света обмана. И цар таме покуша, да унесе дисхармонију и да помути оличено тројство у јединству. Па по обичају своме, по опробаном на људскоме роду занату своме, он прво поласка стомаку витеза мога. Да би прво уловио стомак и дао му старешинство над срцем и умом, и ове учинио сенком и слугама стомака.

Но доњи човек оста у ненарушеној хармонији са средњим и горњим човеком. Стомак витеза мога оста веран јединичном тројству, у коме су троје једнаки и једно.

Тада властодржац таме и зла удари ласкама на срце миљеника мога. Но срце овога, светлије од светлости, не прими таму у себе, но, као и стомак, оста верно троичној хармонији.

Најзад властодржац таме са свима тамним силама, навали на ум спаситеља мога, да би га навео да суша Бога безумним и вратоломним чудима.

Но ум јединороднога мога бејаше као сунчана буктиња, што сваку нечистоћу сагори па одбаци из себе. Те тако ни ум не изиђе из слатке хармоније светог тројединства.

Тако мој победник однесе прву победу над царем дима и пепела, који. изиђе да преговара с војводом мојим, нудећи му све - осим власти над светом.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

LIII

Нека се спусти небо и придигне земља, кад отвара уста своја Ум превечни, рођен у пећини душе моје од Духа Светога и Пречисте Девојке.

Речи његове капљу на гробља, и пепео се почиње зеленити и цветати.

Одбачени од света, и који одбацише свет, трче му у сусрет, а миљеници света са ужасом беже од њега.

- Ја и Отац једно смо. Пре човека ја јесам. Тако говори Мудрост, рођена у девојаштву твоме, душо моја. Слушај и разуми вечност своју, изгубљену у пепелу времена.

Свака душа, која твори вољу Оца небеснога, може се назвати мајком Мудрости Божје. -

Овако говори Мудрост Божја, рођена од Духа Светог у теби, душо моја:

Ја сам живот и васкрсење мртвих. Ко прекине везу са мном, прекида везу са животом и постаје као облак дима, у коме нема ни светлости ни влаге.

Ви што мислите, да сте живи, а у ствари сте мртав облак дима, што се креће случајним ветром, приђите к мени, и ја ћу вас напунити светлошћу и водом, светлошћу истинитом и водом живом, и бићете живи у истини.

Ви што драговољно прилазите к мени и пуните, се мојим животом, губите себе, какве вас свет сазда, и постајете једно са мном као што сам ја једно с Оцем небесним.

Заиста нећете се плашити времена, јер време је бич света, и припада свету а не мени.

Нити ће вас збунити колебања у времену и простору, јер сва колебања су уображено звиждање бича по игралишту, и припадају свету а не мени.

Дајем вам мој мир, кога време не може нагристи, ни простор стеснити, нити сва колебања света поколебати.

Испуњени светом, испражњени су од живота, и робови су света. Испуњени животом испражњени су од света, и синови су живота.

Ја сам пун живота, и смрти нема дела у мени ни колико врх од игле. Зато мене свет не познаје, јер света нема у мени. Свет познаје само своје, као што живот познаје своје.

И заиста, ја сам најнепознатији гост у свету. Дошао сам да понудим, а не да узмем. Од своје пуноће нудим; од ништа се нема шта узети. Моја пуноћа - пуноћа је Бога, који ме посла у свет, да дам себе свету, и оживим гробља, па да се опет вратим у царство живота. Ја и живот једно смо. И пре Адама ја јесам, и после Адама ја јесам. -

Душо моја, васкрсавај! Док је васкрситељ твој у теби, васкрсавај! Кад он оде из тебе, ти нећеш моћи ништа чинити до рађати мртве и сахрањивати мртве.

Претвори се у слух и у послушност, неживотни породе душе моје, и васкрсавај из гроба.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

LIV

Сине живота, испуни земљу тела и душе моје животом својим, да се имам с чим појавити међу живим ангелима.

Без Твога живота ја нећу моћи дисати ваздух што ангели дишу, нити јести хлеб што ангели једу. И бићу опет изгнан за врата царства небесног, испред којих и сада као раслабљен лежим.

Намами ме свет на свој хлеб, и засу душу моју камењем. Намами ме на рибу и засу срце моје камењем.

Намами ме на светлост, и обуче ум мој мраком.

Не мрзим сиромаха, али ми омрзе свет што се као сиромах прави богатим. Нити мрзим себичнога, али ми омрзе свет што се као себичан прави дарежљивим. Нити мрзим безумнога, али ми омрзе свет што се као безуман прави умником. Нити мрзим болеснога, али ми омрзе свет што као јехтичав намерно трује воду здравима. Варалицу и претварача мрзим, Господе, што живот мој затрпа земљом говорећи ми све време о небу.

Беше богат трговац, па умре, и дућан му би разграбљен од суседа и стајаше празан још увек са именом покојника над вратима и исписима драгоцене робе у дућану.

Такав сам и ја као овај дућан, рекох себи у стиду. Још носим име живота, а живот је мој сав разграбљен од суседа мојих.

Сине Божји, Сине Живота, испуни земљу моју животом.

Прво избаци камење из душе моје, и нахрани је правим хлебом. И очисти срце моје од змија и испуни га Собом. И разагнај таму из ума мога, и напуни га светлошћу неба.

Јер заиста нећу оживети, ако само душа моја оживи а срце моје остане испуњено смртним жељама. Нити ћу васкрснути, Господе, у царству твоме, ако се само срце моје очисти а ум мој остане и даље испуњен мраком.

Заиста, док се сва три извора у мени не избистре, неће бити живота животу моме. Избистри ли се један, друга ће га два мутити.

Избистре ли се два, трећи ће бити довољан, да замути оба прва. Сваки је од та три извора у мени или тровач или спаситељ других.

Сине Живота, испуни земљу моју животом. Ти си мудрост моја, јер је у Теби не само ум божански, но и девичанство божанско, и светост божанска. Јер да ниси рођен из божанског девичанства и божанске светости, не би био мудрост но ограничено светско знање и вештина.

Сине Божји, Ти си једини хранљиви хлеб живота мога. Молим Ти се, не одврати лице Твоје од мене грешнога. Ти си једина жива вода, што може напојити жедну пустињу живота мога.

Молим Ти се, не одврати лице Твоје од мене грешнога. Ти си једини здрав ваздух, што може исцелити раслабљеност живота мога.

Молим Ти се, не одврати лице Твоје од мене грешнога. Но помилуј ме и спаси!

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

LV

Ко си ти? питају деца света Сина, девичанска душо моја.

Јер га виде где ходи међу њима као цар међу робовима. И слушају његове моћне речи, и не разумеју. И гледају Његова моћна дела, и пуне се страхом. И осећају силу где излази из Њега, и збуњују се.

А Син твој, најлепши међу синовима људским, са чистим очима вола, и мирноћом јагњета, и снагом лава, и замахом орла, и лицем ангела, одговара:

Ја сам Истина. Дошао сам од истине, доносим вам дар од Истине, и враћам се на Истини.

Кад би у вама било истине, ви би ме познали, и не би питали: ко си ти?

Заиста, ви не умете рећи ни ко сте ви; како ћете онда разумети, кад вам кажем - ко сам ја?

Гле, ви сте сами по себи ништа, као сан одвојен од сањача. И нисте ни у два секунда у времену нити на два корака у пространству. Као кад се дим, носи над језером, па му сенка игра по води, тако је и живот ваш празно и небитно играње сенки.

Још само нисте заборавили да изговорите реч "истина", и то је све што вам преоста од Истине. Светлуцање ствари називате истином. Као кад би вечити тамничар, који је само чуо за сунце, назвао бубу - светлића - сунцем.

Ко познаје истину, истина се усељава у њега, и он постаје једно са истином, и није полован но цео човек. Истина уцељује, и чини целим, док обмана ситни у комаде и меље човека у пепео.

Као што је развејаном пепелу од дрвета немогуће више познати зелено дрво, тако је вама немогуће познати мене.

Заиста ја сам Истина, иста јуче, данас и сутра. Дух Истине, који је са мном, Он говори кроза ме, Он живи у мени. Без њега ја бих био ништа као и ви. Но због њега у мени ја сам Онај који јесте.

Са висине сам сишао, као плаха киша, да напуним исушено речно корито, које ви увек још називате реком.

Други су доносили законе, а ја доносим Истину. Други су чистили корито од осушеног блата и спремали га за воду, но нису могли дати воду. Ја дајем воду, и пуним корито, и оправдавам име реке.

Нисам дошао у вашу сухоту, да вас учим како се ископава вода из земље, него сам дошао -вода жива - да ме пију жедни.

Нити сам дошао, да вас учим како се прави хлеб, него да будем хлеб свима гладним.

Нити сам сишао у ваш мрак, да вас учим како се ствара светлост, него да вам светлим. Гле, ни сунце - мања светлост од мене - не учи како се светли, но светли.

Нити сам се спустио у безумно треперење сенки, да вас учим шта је стварност, но да будем стварност, у пределима празнине и ничега.

Заиста, нисам дошао, да вам будем учитељ мудрости но сама мудрост.

Ко мене не прима, не једе, не пије, не дише, и тиме не постаје једно са мном, тај остаје ван мене, што значи, да остаје ван живота и истине.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

LVI

За истином трчи душо моја, Сине Истине, и трчању њеном нема краја, нити имена њеном умору.

Боље, умири се, душо моја, и миром својим привуци истину. Како би ти назвала онога, ко би у поноћи рекао: не могу без светлости, морам трчати на сунце, да донесем неколико зракова?

Нашто почињати трк од хиљаде година, кад је светлост бржа од тебе и може ти пасти у крило за неколико тренутака.

Отвори се, душо светлости, и светлост ће доћи у тебе.

Зидови, што стоје између тебе и истине, и изгледају ти као чудовишне планине, које покушаваш заморним трчањем да пређеш, јесу твоја творевина, и слабији су од беле пене на језеру. Само кад би ти могла отворити очи довољно да их не видиш. Заиста, биће тих зидова зависи од твога виђења. Ако их ти не би хтела видети, они не би постојали.

Гледах пиле на црној табли где трчи у кругу, обележеном белом кредом. Гледах га дуго како трчи и не усуђује се прескочити белу линију, која му ваљда изгледаше или као жива ствар или као висок зид.

Таква је, рекох у жалости, и душа моја, кад мисли, да је од њене слободе дели или неки моћни дивови или страшно високи зидови. У ствари између њене тамнице и слободе постоји само једна уображена линија, тања од длаке.

Сви зидови твоје тамнице, душо моја, састоје се из твога страха од света, из твоје жеље за светом и из твојих мисли о свету. Све ове зидове ти си сама сазидала по упутству твојих чула од материјала, што су ти она дала, ваистину слабијег од пене.

У почетку ти ниси имала чула, и истина се није делила од тебе. Кад си ти ослепила, послала си чула, да трче за истином. И хртови трче и хватају најближи и најлакши лов, и доносе вукове слепом господару, и овај их једе као јелене.

Не трчи, душо моја, јер својство је чула, да трче. Слуге трче и робови, а господар мирује.

Гле, у једном углу дубоког мира и девичанске чистоте у теби отворило се предвечно око твоје. То око не види зидове твоје тамнице, зато и не трчи уз планине, које не постоје. То је Син Истине, један од Тројице што држе све небесно царство, од кога си се ти оградила, пожелевши да будеш Четврта. Заиста ти кажем, четврти не постоји нигде унакрст постојећег. Његово је име - Непостојећи.

Твојим играњем и заигравањем по тами ти си ме, душо, учинила четвртим. Сав твој народ из света четвртих бациће се каменом на Сина Истине. Бежи, душо бедна, од света четвртих. Одреши се од свега, баци све, омрзни све, и - поклони се Истини Тројичној, која ти се кроз Сина Истине даје.

Господе Истине и Живота, помози души мојој, да се баци преда Те и зајеца: Ти си моје биће, мој живот и моја истина, премили Сине Свете Тројице. Ти си моје све, и ја ти се предајем нага и сиромашна. Немам шта да одбацим нити да презрем, нити да омрзнем, јер сем Тебе ништа и не постоји. Смилуј се, и прими ме у своје наручје.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

LVII

Ниси ли ти онај што ће доћи? питају синови земље Рођенога од Девојке твоје, душо моја.

А Рођени од Девојке блиста јутарњом светлошћу међу синовима земље, који су мрачни као угашени дани.

Пламени серафими сијају у Његовим очима; премудри херувими седе на његовим уснама; господствени престоли држе став Његов. Видећи Га сама, вођа без земаљске војске сваки умни човек поверује, да то може бити вођа страшне и безбројне војске невидљивих сила.

И ево, окружен ангелским војскама твој вођ, душо, отвара уста и одговара:

- Заиста, ја сам онај, кога очекујете и другоме се не надајте. Ако тражите пут, ја сам Пут.

Ја сам ваше Сутра од данас до краја времена. Свако добро, што ви очекујете од свих сутрашњих дана, у мени је. Данас је ваше сутра у мени испуњено. И ниједан дан, до последњег дана, неће вам донети оно што вам ја доносим. Гле, ја сам дан без почетка и без краја.

Ја сам ризница свеколике будућности и пут ка тој ризници. Сва будућност не може вам дати ниједно зрно добра, док од мене не позајми.

Сви пророци показивали су пут к мени. У мени се завршују и губе сви пророчки путеви. Од сада сам само ја пут, и ван мене су беспутице. Као многи потоци, што се уливају у једну реку, и при том губе свој пут. Тако су се сви пророци улили у мене, и од сад ја одређујем ток живота. Ко и надаље продужује да иде путевима пророка, тај ће ићи путевима непостојећим, и угруваће се.

Пророци су долазили, да покажу пут; ја сам дошао, да будем пут.

Ко хоће за мном да иде, тај не може ићи за мном само ногама, но и свом душом, и свим срцем, и свим умом својим.

Дуг је мој пут, и пашће од умора ко се само у своје ноге узда.

Када деца желе да иду упоредо с дивовима, морају се отказати хода својим ногама, и сести на леђа дивовима.

Ко хоће да иде упоредо са мном, мора се отказати својих ногу, и своје душе, и свога срца, и свога ума. Онога, ко се откаже свега тога, ја ћу узети на своје ноге, у своју душу, у своје срце, у свој ум. И неће ми он бити тежак, нити ја њему заморан. Онај пак, ко се не откаже свега, нити може мене на путу стизати нити задржавати.

Ја сам пут, и онај ко иде мојим путем, не иде сам но са мном. Пророци су показивали пут овуда или туда или онуда, јер сами нису били пут. Ја не могу показивати пут: овуда, туда, или онуда, нити пустити икога од мојих, да иде без мене. Ко хоће да иде мојим путем, тога ћу ја носити на себи.

Још вам једном кажем: ја сам жељено сутра и пут ка сутра. Без мене нити можете наћи пут ка своме жељеном сутра, нити га дочекати.

Богоносни Сине, помилуј нас и поведи нас собом.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

LVIII

Питате ме за пут, заморени тркачи?

К чему јурите, синови човечји? Кад би знали, к чему ходите, знали би и пут.

Безбројне су мете ваше, зато су вам и путеви безбројни.

Сударите се и проклињете један другог, зато што вам се путеви сударају.

Нека вас је колико траве на земљи, нећете се сударити, ако имате једну мету и један пут. И уста ваша осушиће се од проклињања.

Они што траже живот и истину, имају једну мету и један пут. Мета им показује пут, као што се сунце показује светлошћу. Заиста, ко се скрије од сунца, изгубиће и мету и пут, и узалуд ће се бацати по мраку тамо и овамо.

Не пуштајте се на путеве својих мисли, јер оне вас воде једна другој, и изван себе не знају ни мете ни пута.

Не верујте својој души док год вам она указује на месо, у које се обукла, као на мету и пут. Да лије икога до сад одећа водила путем?

Пут царству блаженства не налази се, и не показује се, и не пресеца се. Он се рађа у души онда, кад се у њој рађају живот и истина. Роде ли се живот и истина у души вашој, радујте се и веселите се, јер је и пут рођен.

Као што се живот не може одвојити од истине, тако се ни пут не може одвојити од живота и истине.

Док се све троје не објави, ниједно није објављено.

Не полажите наду своју на сутрашњи дан, да вам јачу светлост баци на ваш криви пут. Јер сутрашњи дан је само једна нова кривина вашег пута, и нова загонетка.

Не полажите наду у дане, јер дани су рукосад маште ваше. Него положите сву своју наду у Дан, који кад осване не смркава.

Господе, Господе мој; тросунчано Божанство моје, ко ће доспети до Тебе?

Путеви су људски као мрежа, по којој тркачи цео дан трче, и увече се нађу на истом месту. Збуњују ме измрежани путеви људски, и питам се, ко ће доспети до одморишта Господа мојега?

Ко позна мене као мету свога идења, томе ћу ја бити пут ка дворовима мојим.

Господе, Господе мој, тросунчано Божанство моје, ко ће смети ући у светлост Твоју?

Ко је привикао гледати светлост моју у себи, тај ће смети ући у светлост моју. И неће бити спржен.

Душо, душо моја, троноћна тамо моја, кад ћеш скинути образину своју и обратити се у тросунчани дан?

Спасавај се док божанска луча гори над тобом. Јер кад оде од тебе, нестаће те као што неста, гле, и играјућег месеца на дну језера.

Не одбаци ме од лица Твога и Духа Твога Светога не одузми од мене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

×
×
  • Креирај ново...