Vaskršnja poslanica nadbiskupa Hočevara: »Tada im se otvoriše oči«

[Милан Ракић]

»Tada im se otvoriše oči«! (Lk 24, 31)‒ predivno je zapažanje tako posebnog jevanđeliste, Luke, dok opisuje putovanje u Emaus dvojice Isusovih učenikana sam dan Njegovog Vaskrsnuća.

Braćo i sestre! I mi ulazimo u ove velike dane slavlja Tajne Vaskrsa! Trebalo bi svima nama da se otvore oči. Upravo zato je tako dragoceno i istinski iskreno proslavljanje ove, najveće Tajne hrišćanstva; samo tako ćemo i mi, otvorenih očiju moći da nastavimo svoj istorijski hod.

U toj iskrenoj želji, i u dubokoj molitvi, sve vas, predraga braćo i sestre, i sve vas, dragi prijatelji, najsrdačnije pozdravljam!

Pozdravljam vas i pozivam da krenemo na put s Vaskrslim Gospodom. To je, pre svega, posebno bitno za nas, pripadnike Beogradske nadbiskupije. Jer mi, naime, slavimo svoj Prvi sinod. Stvarnost sinoda sastoji se upravo u tome da svi budemo zajedno na putu, da na tom putu vodimo dijalog, ali ne samo sami sa sobom. I nama se – kao i učenicima Hristovim – svojom svekolikom nenametljivom izvornošću, ali i onom snagom koja jedina garantuje pravo putovanje, pridružuje vaskrsli Gospod.

Svojim Vaskrsnućem, samo On je zaista pobedio izvore i uzroke smrti, umora, zaborava, sebičnosti, mržnje, svađe i ratova; svojom pobedonosnom snagom, samo On tako snažno utemeljuje budućnost.

Zato će se i tako će se i u nama obistiniti iskustvo Isusovih učenika Kleope i – najverovatnije – jevanđeliste Luke.

A kakvo je to njihovo iskustvo? Pre svega: temeljna promena u razumevanju Isusa Hrista! Naime, uprkos tome što su ti isti učenici više godina slušali Isusa, oni Ga nisu celovito i svestrano shvatili i razumeli. Od Njega su, nažalost, očekivali ne spasenje, nego nešto drugo, što mu u razgovoru na putu u Emaus oni otvoreno i kažu: »A mi smo se nadali da će On osloboditi Izrael« (Lk 24, 21). Učenici su, dakle, u Isusu gledali političkog i socijalnog delatnika. Očekivali su da će izbaciti okupatorsku rimsku vlast i da će ih stalno tešiti socijalno-medicinski shvaćenim čudesima: umnožavanjem hleba i ozdravljivanjem bolesnih. Za vreme Isusovog zemaljskog boravka među njima, oni su stvarno mogli i da vide i da iskuse tolika čudesa. Zato su Ga i proglasili prorokom, ali to su učinili više zbog sebe, zbog materijalne koristi, a ne da bi Isusa priznali kao pravog Boga i Spasitelja. Nisu još uvek mogli da shvate da je On, Isus iz Nazareta, Spasitelj čitavog čovečanstva. Još ni izdaleka nisu razumeli da su sva zla koja su prisutna u nama, među nama i u našim društvima ‒ plod greha! Kako istočnog greha, tako i naših ličnih grehova, ali i onih kolektivnih. A kolektivni greh je u našoj lažnoj solidarnosti, kada svesno saučestvujemo u koruptivnim delima, podržavamo zle navike i sva loša i nemoralna usmerenja u društvima kojima pripadamo.

Zato je ‒ dok su Mu govorili o svojoj žalosti i razočaranosti, i o uverenju da ih je »istorija« obmanula‒učenicima na putu Isus počeo da tumači sve ono što je u »svim Pismima« o Njemu rečeno (Lk 24, 27). Protumačio im je sve što je učinio Mojsije, sve što o njemu govore psalmi. Ali izabrani Božji narod je ipak više uvažavao svoje predstave o Bogu i nije prihvatio da Sin Božji upravo zbog naših zlodela mora da doživi velika izdajstva, osudu, smrt, i da trećeg dana vaskrsne.

Braćo i sestre! Jedno od najtragičnijih obeležja današnjice leži u tome što je vera pogrešno shvaćena i negativno predstavljena. Čak i toliki vernici nemaju o njoj celovito saznanje. Oni ne poznaju ni velika Božja dela u istoriji. Većina ljudi, pre svega, ne veruje dosledno u Boga Stvoritelja. Žive kao da Boga nema i ponašaju se kao da su oni sami jedini gospodari svega stvorenog, pa i svog tela. Šta reći o našem poznavanju istorije uopšte, o istoriji izabranja Božjeg naroda, o značaju čitave Božje objave i, posebno, o Isusu Hristu, o Njegovoj Crkvi? Setimo se samo kakve sve interpretacije susrećemo u medijima…

Za nas, ljude ovog vremena, posebno teško pitanje jeste pitanje Svetih Tajni ili sakramenata. Toliki ljudi, na primer, smatraju da je krštenje samo neki spoljašnji obred ili tek izraz ideološke pripadnosti zajednici. Takve osobe krštenjem nisu odumrle sebičnom egu, nisu se životno »obukle« u Isusov način života, ne žive iz milosti, i njima ne vlada Isusova misao, Isusova sjedinjenost s Ocem i Crkvom. Za mnoge, zato, lepe ikone i jesu samo ukras ili čak paravan iza kojeg skrivaju svoja nedela, a ne izraz vere, moralnosti i odgovornosti. I to posebno sablažnjava.

Isus je, dakle, čitav dan koračao s učenicima, odgovarao na sva njihova pitanja i tumačio im da bez naše lične smrti zlu i grehu – nema novog života. Njegovo tumačenje je polako grejalo i prosvetljavalo njihovo srce, ali Ga još uvek nisu u potpunosti poznali. Pomislimo samo: nisu upoznali Njega s kojim su tako dugo komunicirali!

I danas ta, iznad svega tragična činjenica– da »stari čovek«, čovek koji, dakle, živi samo telesnim i zemaljskim životom, i koji se Isusovom snagom nije istinski oslobodio sebičnosti i samodovoljnosti – bolno odjekuje u našem konkretnom životu. A taj »Stari čovek«, onaj koji se, dakle, nije zaista obratio, ne može da upozna Vaskrslog Gospoda. Zato se dešava ono o čemu nam sam Isus govori: »Ustima izgovaraju moje ime, ali je njihovo srce«– to jest, čitav odnos prema životu – »daleko od mene.« Ustima, dakle, svedoče jedno, a delima nešto sasvim drugo: ne-hrišćani.

Teško nam je da priznamo, braćo i sestre, da je suština Vaskrsa upravo smrt svekolikom zlu i svakom zlu. Vaskrs, dalje, predstavlja naše sjedinjenje s Njim po Svetim Tajnama: pogotovo po tajni krštenja i Euharistije!

Kada se, dakle, učenicima na putu otvaraju oči i oni upoznaju Isusa? U trenutku kad pred njima ponovo razlomi hleb! I tako i delom potvrdi da se u smrti – i nama sada po Euharistiji – potpuno predaje i Ocu i nama. On se tako »predao« za nas da mi sada možemo da Ga »jedemo i pijemo« u Svetim Tajnama. Samo ako se, dakle, moje biće hrani Isusovom beskonačnom ljubavlju, ako se hranim Njegovim načinom života, tada ne živim više samo ja, samo moj ego, nego u meni živi Isus Hristos, Vaskrsli Gospod! Zato Luka u svom Jevanđelju dalje kaže: »Tada im On otvori um, da razumeju pisma« (Lk 24, 45), a sam Isus dodaje: »Tako stoji pisano: Mesija treba da trpi i treći dan vaskrsne.«

Braćo i sestre! Isus nam je pokazao kako se umire izvorima svakog zla, to jest grehu, i kako se vaskrsava u novi život zajedništva, to jest ljubavi! Treba zato odmah i neposredno da se zapitamo: zašto je danas toliko nesporazuma i problema i u Crkvi i u svetu? Ako koračamo »zatvorenih očiju« ili kada smo, kako Isus kaže učenicima na putu u Emaus, »Bezumni i spora srca za verovanje prorocima“ (Lk 24, 24), onda je jasno zašto među svima nama ima više smrti, razočaranja, bega i podeljenosti, nego života u radosti.

Ali, braćo i sestre, čujmo i ovo: radosni završetak ovog događaja dopunjuje se činjenicom što se, u istom momentu kad spoznaju Isusa – uprkos noći – učenici vraćaju u Jerusalim. Vraćaju se u svoju apostolsku zajednicu, u središte svog naroda, u središte svoje verske zajednice! I tada žalost preobražavaju u radost, a plač u propovedanje da Isus živi! Ovaj preobražaj je tako snažan da upravo Isusovim Vaskrsnućem počinje preslavna istorija svedočenja i širenja Hristovog Jevanđelja na sve kontinente.

Braćo i sestre! Gajim duboku želju i molitvu da ovogodišnji Vaskrs i nama pomogne da otvorimo oči, da se konačno otvorimo razumevanju za »sva Sveta pisma«, razumevanju za to šta znači biti »novi čovek«, da se vratimo u svoju zajednicu vere i da svim svojim bićem svakog trenutka svedočimo: On živi! Vaskrsli je među nama! On je s nama na putu…

Srećan i blagoslovljen Vaskrs!

Braći i sestrama istočne tradicije kličem:

Hristos vaskrese – vaistinu vaskrese!

Svima želim Božji mir, radost i nesalomljivu nadu da je moguće živeti »otvorenih očiju« i tako razumeti sve tajne života. Zato vas blagosiljam u ime Oca i Sina i Svetog Duha.

† Stanislav HOČEVAR, nadbiskup beogradski