Претражи Живе Речи Утехе

Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је Црква жељела да хиљадугодишњицу Светог Јована Владимира обиљежи заједно са државом. -У том погледу смо се обратили Влади, тражећи да се Црногорска академија наука укључи, као што то свуда бива у Европи. Међутим, Влада је сматрала да ће она сама на себе да преузме ту одговорност и формирали су свој одбор за обиљежавање хиљадугодишњице Владимира Дукљанског, како га они зову. Плод тога је један зборник. И добро је што су они то урадили, али, питање је колико је добро што је тај зборник мање-више један идеолошко-политички памфлет, изуузев појединих текстова, казао је владика Амфилохије. -То је продукт брозоморно-монтенегринске идеологије утемељене на дукљанској митологији, прецизирао је Владика црногорско-приморски. Он је додао да је Митрополија стога преузела организацију тог догађаја, као и освештање Саборног Храма Светог Јована Владимира у Бару, које је планирано за 25. септембар. -Албански Архиепископ Анастасије је обећао да ће за тај дан уступити мошти Светога Јована Владимира, од којих се већи дио чува у Тирани. Надамо се да ће нам донијети из Свете Горе и лобању Светог Јована, а и један дио моштију су нам обећали из Македонске православне цркве, казао је владика Амфилохије. Тако ће се, како је истакао, послије хиљаду година сјединити лобања са тијелом Светога Јована Владимира. На питање новинара да ли ће мошти Светога Јована Владимира остати у Црној Гори, Владика је рекао да ће мошти бити враћене. -У том погледу је ангажовано Министарство културе и полиција. Молићемо Архиепископа Православне цркве Албаније Анастасија да нам макар једну малу мрвицу од моштију Светога Јована Владимира остави за храм. Надам се да ће он ту молбу испоштовати, рекао је митрополит Амфилохије. Протојереј-ставрофор Велибор Џомић, секретар Научног одбора, рекао је да Митрополија црногорско-приморска престојећи научни скуп о Светом Јовану Владимиру, који ће бити одржан од 15 – 17. септембра у хотелу „Принцес“ у Бару, припрема већ двије године. Према његовим ријечима, скуп ће окупити научнике из разних области из десет земаља. На скупу ће педесет и пет научних радника изложити око педесет саопштења, а десетак научника, који из објективних разлога нијесу у могућности да присуствују скупу послаће радове за зборник. Извор: Митрополија црногорско-приморска

– А, ако до­ђе до суд­ског ди­ја­ло­га, он­да ће Кри­во­ка­пић би­ти по­ра­жен и као чо­вјек и као по­ли­ти­чар – сма­тра Кр­цић. – По­во­дом ме­диј­ских про­зив­ки из­ме­ђу па­ро­ха пра­во­слав­не цр­кве у Ба­ру Јо­ва­на Пла­мен­ца и пред­сјед­ни­ка пар­ла­мен­та Цр­не Го­ре Ран­ка Кри­во­ка­пи­ћа, с об­зи­ром да се у ис­ка­зи­ма и јед­ног и дру­гог спо­ми­њу при­пад­ни­ци ислам­ске вје­ре, же­лим из­ни­је­ти став у име Ма­ти­це Бо­шња­ка. Да­кле, цр­ква Све­те Тро­ји­це на Ру­ми­ји је уста­но­ва пра­во­слав­них вјер­ни­ка, та­ко да је ха­рам би­ло ко­јег ин­са­на да про­га­ња ову бо­го­мо­љу, ко­ја, као та­ква, ни­чим не сме­та ни ислам­ским вјер­ни­ци­ма. Са чу­ђе­њем пра­тим ка­ко она сме­та Кри­во­ка­пи­ћу и ње­го­вој ате­и­стич­кој пар­ти­ји. О том чи­ну тре­ба да раз­ми­сле сви при­пад­ни­ци бо­шњач­ког на­ро­да-ислам­ске вје­ре, ко­ји су при­ста­ли­це Кри­во­ка­пи­ће­ве ин­те­ре­сне по­ли­тич­ке ску­пи­не А, па­ро­ху Пла­мен­цу и по­ли­ти­ча­ру Кри­во­ка­пи­ћу по­ру­чу­јем да сва­ки на­род и сва­ку вје­ру тре­ба да на­зи­ва­ју пра­вил­но, име­ном, ка­ко би се то и њи­ма уз­вра­ћа­ло – ис­ти­че др Кр­цић. Пре­ма ње­го­вим ри­је­чи­ма Кри­во­ка­пић овим по­ступ­ком ка­зу­је да ни­је истин­ски со­ци­јал­де­мо­кра­та, јер да је­сте не би се ми­је­шао у ства­ри бо­го­мо­ља, што ја­сно го­во­ри да ње­го­ва по­ли­тич­ка по­зи­ци­ја ни­је со­ци­јал­де­мо­крат­ска у сми­слу те ри­је­чи, већ чи­сто на­ци­о­нал-со­ци­ја­ли­стич­ка. – Због то­га при­пад­ни­ци Бо­шњач­ког на­ро­да тре­ба да на­пу­сте Кри­во­ка­пи­ће­во по­ли­тич­ко окру­же­ње из хи­ги­јен­ских раз­ло­га. Кад је у пи­та­њу па­рох Пла­ме­нац, са ду­хов­ним увје­ре­њем мо­гу ре­ћи да се ра­ди о вр­сном ин­те­лек­ту­ал­цу и чо­вје­ку. По­зна­јем га још из сту­дент­ских да­на као из­вр­сног астро­но­ма и ви­зи­о­на­ра. Ње­гов свје­то­на­зор и уну­тра­шњи по­зи­ви су га од­ве­ли у сви­јет ду­хов­но­сти гдје већ дви­је де­це­ни­је из­гра­ђу­је се­бе у ви­со­ког све­ште­ни­ка. Нор­мал­но је да он оба­вља сво­је по­вје­ре­не за­дат­ке и да шти­ти цр­кву ко­јом упра­вља, на то га оба­ве­зу­ју хри­шћан­ска пра­ви­ла. Ако је јав­но ре­као да ће спор са Кри­во­ка­пи­ћем ри­је­ши­ти ски­да­њем ман­ти­је, то не сма­трам при­јет­њом већ чу­ва­њем угле­да и чи­сто­ће ман­ти­је, ка­ко је не би ока­љао, као и свој свешт­енички по­зив, у рас­пра­ви са чо­вје­ком ко­ји се др­знуо да ки­ди­ше на ту све­ти­њу. Да­ље ру­ке од бо­го­мо­ље Пре­ма ри­је­чи­ма Шеф­ке­та Кр­ци­ћа, па­рох Пла­ме­нац, као из­у­зет­но то­ле­ран­тан све­ште­ник и чо­вјек са по­ли­ти­ча­рем Кри­во­ка­пи­ћем тре­ба да се раз­ра­чу­на кроз ди­ја­лог на не­кој од те­ле­ви­зи­ја Цр­не Го­ре. – То би му омо­гу­ћи­ло да сна­гом сво­га ду­ха та­кве ино­вјер­це опо­ме­не да уда­ље сво­је ру­ке од бо­го­мо­ља ко­је они ни­су ства­ра­ли – по­ру­чио је Кр­цић. Н.В. Извор: Дан

Изјаву Свештеника Јована Пламенца дату након саслушања преносимо у цјелости: Државни тужилац Миленко Магдалинић саслушао ме је у од почетка коректном поступку. Испред себе је имао само текст из “Вијести”, који је настао од мог јавног писма предсједнику Скупштине Црне Горе Ранку Кривокапићу, који је православним вјерницима изјавом да је црква Свете Тројице на Румији “ламина“ нанио тешку увреду. И у “Вијестима” су, као и многим другим црногорским медијима, фалсификовали посљедњу реченицу из мог писма и у црногорској јавности је створено увјерење о мом насилничком понашању. Међутим, овај непрофесионализам неких црногорских медија разоткрио је нешто на што засигурно нијесу рачунали: показало се колико овдашњи народ не воли Ранка Кривокапића. А овај народ њега зна кроз његове јавне наступе и ставове које заступа! И, с намјером да на мом примјеру науде Православној цркви у Црној Гори, помисао о насилничком одговору на Кривокапићеве увреде Цркви убацили су у главе многима… И то би морало да пажњу Тужилаштва са мене преусмјери на неодговорне и непрофесионалне уреднике црногорских медија и на Кривокапића лично, јер он је на црногорској политичкој сцени главни инспиратор излива мржње на Православну цркву и српски народ у Црној Гори. Извор: ИН4С

Интегрално писмо објавио је једино Портал ИН4С, док је Дан такође објавио цјелокупно писмо, али у редакцијској обради. Остали су га користили како су нашли за сходно и створили су општи утисак да „српски поп пријети Кривокапићу“. Нијесу казали да је Кривокапић претходно цркву Свете Тројице, у којој већ три и по године сваког мјесеца Богу службу приносим на литургијама којима је, иако се на Румију веома тешко испети, присуствовао веома велики број вјерника, назвао – ламином. Нијесу акцентовали чињенице из мог писма да нијесу истините Кривокапићеве тврдње да је црква на Румији пореметила међурелигијски склад Бара, да је истина да је она остварење вјере предака припадника све три конфесије да ће црква на Румији бити обновљена и да су зато на Тројчиндан сви износили по камен тамо гдје је она сада, да није истина да су мухамеданци и римокатолици сасвим престали да излазе на врх Румије, да није истина да су раније излазили у великом броју, а да је истина да су претходно престали да излазе када су комунисти забранили румијску литију 50-тих година прошлог вијека, пола вијека прије обновљења цркве на Румији… Нијесу указали на чињеницу да Кривокапић на неистинитим премисама заснива своју јавну мржњу према цркви на Румији. Једино важно им је било да кажу да је свештеник Пламенац запријетио Кривокапићу да ће „скинути мантију и да ће овај добити оно што подуже заслужује“, односно да фалсификују крај мог писма који гласи: „Видите, Кривокапићу, овога пута био сам фин. Али ставите ли још једном цркву Свете Тројице на Румији у Ваша погана уста, по узору на мог чукунђеда војводу попа Илију Пламенца, који се ставио у заштиту Црногораца штитећи им вјеру, док Вам будем писао скинућу мантију и добићете што подуже заслужујете!“ Посебна прича је шпекулација неколико црногорских портала који су, као реакцију на мој исказ којег су фалсификовали, пустили сијасет коментара које пас с маслом не би појео. Њихови администратори, као својеврсна инквизиција посвећена обрачуну са „јересима“ православља и српства, учинили су јавном лавину коментара препуних мржње према Цркви, српском народу па и мени као православном свештенику, док су за супротне ставове поставили запреку. И Јавни тужилац, умјесто да због увреде коју је нанио православним вјерницима на саслушање позове Ранка Кривокапића, као и уреднике оних медија који су фалсификовањем и тенденциозним пласирањем дјелова мог писма Кривокапићу његову увреду и децидирани говор мржње учинили инспирацијом за излив мржње према Цркви и Србима на више црногорских електронских медија, на саслушање је позвао – мене! Као да је требало да кажем: „Да, господине Кривокапићу, Ви сте управу, љубим руке, ја Богу службу приносим у ламини“. Или да на то исто пристанем ћутањем. Па, ја сам православни свештеник, пастир Цркве Божије, и моја дужност је да се потрудим да отворим очи „заблудјелим овцама“, посебно када се препусте ономе који је отпао од Бога, Сатани, и када се упусте у борбу против Цркве и Бога. Ми се за такве молимо Богу, да им отвори очи ума њиховог, да увиде душегубност свог дјела и да се покају, или им мало подвикнемо, као што сам ја то урадио јавним писмом Ранку Кривокапићу, или „љути лијек на љуту рану“: када друго не помаже – клетва. На свештенику је да процијени коју духовну мјеру ће према коме примјенити, зависно од његовог духовног посрнућа. Према свецу тропар. Ранко Кривокапић је веома значајна политичка личност у Црној Гори и сигурно је да има утицаја на многе. Његово духовно посрнуће, због ауторитета којег ужива код тих људи, преноси се на њих, а тако се и његов лични гријех умножава. Ето, зато сам се одлучио да му упутим оно јавно писмо, због њега и посебно због оних који преко њега улазе у гријех богоборства. И још нешто: Молим црногорске политичаре, и оне на власти и оне у опозицији, да умјесто што троше силно вријеме и енергију на међусобице обрате пажњу на чињеницу да им се пред очима разбуктава – фашизам! Колико је он у Црној Гори већ узео маха рјечито говоре коментари по разним сајтовима (не само везанo за моје писмо Кривокапићу). Извор: ИН4С http://radiosvetigora.wordpress.com/2012/12/09/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D0%BD%D0%B5-%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%98/

Овај празник, као свој имендан прославља и Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г.г. Јован, који се безмало, већ годину дана потпуно бесправно, налази у притвору и над киме се спроводи незапамћена тортура у савременој Европи. Већ више година за редом, Архиепископ г.г. Јован је онемогућен да прослави свој имендан, заједно са својом паством. Архиепископ г.г. Јован се за празник светог Златоуста налазио у затвору и година 2005. и 2006. а узрок је и тада био политичкиот прогон, који десет година у континуитету спроводи власт у Р.Македонији. Осталих година, Архиепископ Јован се налазио у изгнанству, да би коначно, ове године поново био затворен и то под невиђено суровим условима, упркос лошем здравственом стању. Епископ г. Марко, је у својој беседи охрабрио сабрани народ да смирено истраје у искушењима и да има у виду управо пример светог Јована Златоустог, као и савремено исповедништво и сведочанство вере охридског Првојерарха, који ради Јединства Цркве храбро подноси прогонства, понижења и затварања. На бдењу је освећена петохлебница и кољиво, а после празничне Литургије, верном народу је приређено послужење. http://www.poa-info.org/vesti/2012/11/20121126.html

Приспевши у Крагујевац у вечерњим часовима 15. новембра, Митрополит се поздравио са домаћином, Епископом Јованом и пожелео му срећно навечерје крсне славе, празника Обновљења храма светог Георгија - Ђурђиц. Том приликом, Високопреосвећени је Епископу Јовану уручио несвакидашњи дар - оргинале осам фотографија снимљених на празник Врбице у Јагодини 1933. Ове фотографије - историјско сведочанство свога времена, су преко једног љубитеља старина, који их је набавио од продавца половних књига, дошле до митрополита Амфилохија који је расудио да им је најприкладније место у фототеци Епархије шумадијске, међу хиљадама фотографија које је својим трудољубљем прибавио и оставио за потоње генерације блаженог спомена Епископ шумадијски Сава Вуковић, као и оним које је придодао садашњи Владика шумадијски. Потом је владика Јован госту са Цетиња показао најзнаменитије просторије новоосвештаног дела Епископског дома, капелу и библиотеку. Том приликом посебно је скренуо пажњу митрополиту Амфилохију на фреску новомученика крагујевачких и шумадијских, постарадалих од нацифашиста у Шумарицама. Истовремено, указао је и на најзначајније књиге из библиотечког фонда Епархијске библиотеке којој је придодао и књиге које је прибављао од младих дана, по ступању у манастир Студеницу, преко служења као викарни Епископ тетовски и Епископ средњезападноамерички, до оних које је прибавио на овогодишњем сајму књига, пре двадесетак дана. На сам празник Ђурђиц, свету Литургију у крагујевачкој Саборној цркви служили су митрополит Амфилохије и домаћин, Епископ Јован уз саслужење четрнаест свештеника и четири ђакона и молитвено учешће великог броја верног народа Божјег. У току богослужења, Митроплит је обавио свети чин крштења младенца Јоване, погрузивши је у свету воду и помазавши је светим миром. У беседи коју је изговорио са двери крагујевачке Саборне цркве, Митрополит је, тумачећи јеванђелске речи о љубави и трпљењу, навео да је свети великомученик Георгије увек савремени пример и универзални образац верности Христовим речима о верности Божјим заповестима, до проливања сопствене крви која је и најбољи показатељ љубави према Богу и ближњима. Литургијско сабрање имало је своју пуноћу у светом причешћу великог броја присутних верника. Пред отпусни благослов, митрополит Амфилохије је благословио и са слављеником, епископом Јованом преломио славски колач, честитајући и њему и свима који светог Георгија славе као крсно име, небеског заштитника. Радост празника настављена је у гостољубивом дому Епископа шумадијског за славском трпезом на којој је владика Јован домаћински угостио преко двеста угледних представника културног, политичког, административног, јавног и интелектуалног цвета Шумадије. Међу угледним честитарима били су и градоначелник Крагујевца г. Верољуб Стевановић, народни посланици из Шумадије као и Преосвећена Господа Епископи Браничевски Игњатије и Врањски Пахомије, ректор Богословије Света три Јерарха др Зоран Крстић, архијерејски намесници и игумани и игуманије шумадијских манастира. Радост празника и сабрања употпуњена је презентацијом документарног филма снимљеног у продукцији Епархије, поводом десет година архијерејске службе владике Јована на трону Епископа шумадијских, као и песмом косовским јунацима коју је повео митрополит Амфилохије и оном коју је уз гусле отпевао. У здравици коју је, пред сабраним цветом народа Шумадије подигао домаћину, митрополит Амфилохије је истакао да је Шумадија изродила Карађорђевиће и да су нам они узор за сналажење у свим тешкоћама које преживљавамо као народ и појединци. Због тога је и одговорност садашње генерације шумадинаца пред њима и историјом утолико већа. Митрополит је споменуо и јуначки подвиг краља Петра и његовог сина Александра, команданта српске војске, који су у ове дане, пре стотину година, коначно раскинули ланце турског ропства српском народу на Косову и Метохији и Јужној - старој Србији. Истовремено, Митрополит је рекао да садашње стање у коме се налазе светиње Косова и Метохије, народ и земља, нису ништа бољи него током предходних периода робовањ, али да нас вера у правду Божју и узори наших славних предака морају крепити да истрајемо у верности косовском и светолазаревском предању. Своје слово Митрополит је завршио ускликом многољетствија домаћину, епископу Јовану и свему клиру и Христу верном народу Шумадије. У поподневним часовима Митрополит је посетио манастир светог Георгија - Липар код Крагујевца, срдачно поздрављен од сабраних верника, братства и настојатеља архимандрита Саве Аврамовића, који је у своје време део монашког послушања вршио и у манастиру Светог Стефана - Дуљево у Митрополији црногорско-приморској. Отпевавши са свима сабраним под манастирским кровом неколико богомољачких песама, Митрополит је подстакнут речима песме Владике Николаја "Говори Господе" изрекао неколико поучних речи, истакавши да је српски Златоуст био богонадахнут проповедник и тумач Речи Божје кога требамо сви следити у верности Отачком наслеђу, чувајући срце своје и ум од обмана и замки које Ненавидник добра плете кроз разне илузије, а међу њима и преко смутњи око начина и традиције богослужења у разним деловима наше помесне Цркве. текст и фото П. Кондић

Када стекнемо љубав Христову и добродетељ, доликује да поднесемо и гоњења Њега ради, ако треба и прогонство да прихватимо, па и да чујемо о себи и најнеприличније клевете, и свему томе још и да се радујемо - каже блажени Никола Кавасила. Тада, кад се у човеку распламти та божанствена љубав и када добродетељи засветле у њему, он бива спреман, не само да подноси страдања, не само да трпи злодела и затворске вериге, већ је спреман и да им се радује. Радост, пак, не раздаје се према заслугама, она никако није награда за подвиге, она је благодат, прекрасан и савршен дар милости Божје узрокован једино избором Оца да уђемо у Његову радост (Мт. 25,21-23). Они, пак, који су ушли у радост Оца, радују се радошћу Христовом, те тако, оно што Христа радује, Он чини да радује и оне који су Његови, а суштински Он се Сам у Себи радује. Будући да ви који сте у Телу Његовом и радујете се Његовом радошћу, лако ћете препознати радост којом смо обрадовани изнова стављени у окове Христа ради, вама намењујемо ову, по реду другу, посланицу написану у затвору, да би вас замолили да се сећате наших окова и да нас се не срамите, зато што смо још увек везани њима. Када је божествени Павле захтевао од Тимотеја да се не срами његовог затвора (2Тим. 1,8), није учинио то да би га прекорио због тога што се он стидео Павлових верига, већ је то учинио не би ли га охрабрио да прихвати и поднесе сопствене, ако до тога дође. Ако је донекле Павлу и било допуштено да има мрву сумње у колебљивост неких који још увек нису били чврсти у вери, и још су били на млечној храни (1Кор. 3,2), те при првом његовом исповедању пред судом, нико га није подржао већ су га сви напустили (2Тим. 4,16), и зато каже Тимотеју да Дух који нам је Бог дао, није дух страха, већ дух силе, љубави и мудрости (2Тим. 1,2), нама није допуштена никаква сумња у вас, јер ви сте нас подржали при првом, и при другом и све тако редом до овог шестог нашег исповедања вере пред грађанским судовима у Републици Македонији. Тако, ову посланицу не пишемо са намером да бодримо вашу мужественост у вери која се показала кроз вашa сведочењa док смо ми у затвору, већ је шаљемо да поделимо са вама радост којом нас је Господ обрадовао, радост која се точи од верига Христових, a којом се радује свако ко на један или други начин учествује у њима. Они, пак, који више воле вериге Његове наспрам сваког вида физичке слободе, они ће разумети и нашу радост којом се радује срце наше када се сећамо вас и на вашу бригу за нас. Нико други осим оног који је рањен лудом љубављу Божјом, не зна да открива и препознаје ту радост која се излива из страдања, из жалости, из тешкоћа, од затвора, од прогона. Но, онај који је отворио срце своје за примање милости Божје и допустио да буде рањен том непојмљивом љубављу, не само да допушта да често буде рањаван њоме, већ ране задобијене од такве љубави цени изнад свега. Они пак, који знају да искушења претрпљена Христа ради, увећавају дар радости, они нам завиде на оковима којима смо оковани у Скопском затвору, свакако не болном, већ суревњивом завишћу, а таква завист није иста са злурадом завишћу оних који на сваки начин покушавају да нас спрече у постављеном циљу према јединству Цркве. Први дакле, завиде незлобиво, завишћу која се препознаје као ревност Богу, а други завиде пакосном и нескривеном жељом да наштете, презирући чак и окове Христове, само зато што су у овом трену они постали и наши окови. Шта дакле? Једно је битно, каже апостол: „Било како му драго, дволичењем или истином, Христос се проповеда;“ (Фил. 1,18). Онај који разуме, разумеће и оно што следи: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак.“ (Фил. 1,21). Може неко да прими смрт као добитак, само ако је претходно радошћу примио тешко поднесива понижења, исмевања, клевете, гоњења и затварања Христа ради (1Кор. 4,9-13). И то само ако на неправду која се подноси не одговори одмаздољубиво, гневно, мржњом и са самоувереношћу за своје врлине. Јер сваки вид врлине тамни у додиру с мржњом. То је разлог што Апостол убеђује Коринћане да на исмевања треба да одговоре добрим речима, на гоњења трпљењем, на клевете пријатељским речима. Оружје у духовној борби је слабост крста, оружје за које, већина на овом свету не верује да је победоносно. У суштини, тада кад се чини да смо изгубили целокупну снагу, тада смо најјачи (2Кор. 12,10). Зато нас, који смо одабрали тај начин борбе, сматрају лудима, управо као што се дешавало и у апостолско време (1Кор. 1,23-24). Ко је више претрпео од блаженога Павла? Затваран много пута, бичеван незамисливом грубошћу, много пута пред опасности да буде и усмрћен. Прошао је најразличитије видове искушења, на копну, у пустињи, на мору (2Кор. 11,23-29). Но, није ли управо то узроковало да се дубоко у њему уреже сазнање, да искушење приводи трпљењу, а трпљење ка провереном карактеру, а проверени карактер ка нади. А нада, пак, никога од нас неће посрамити (Рим. 5,3-5). Неки злобник ипак може, да каже за апостола Павла да је он био далеко од Бога и да је гнев Божји био окренут према њему, те му се зато дешавало горепоменуто? Напротив, све то он подноси са радошћу управо зато што је Бог био с њим. „Доста ти је моје благодати“ – говори му - „јер сила Божја у слабости човечијој се пројављује у пуноћи“ (2Кор. 12,9). Блажен је онај човек који подноси искушења са надом. Јер, ако их поднесе без смутње вере у обећано, задобиће награду вечног живота коју је Бог обећао онима који га љубе (Јак. 1,12). Ниједно искушење није изнад мере онога који је кушан. Бог који је срцезналац и који познаје дубине људске душе, зна духовне снаге и способности сваког понаособ, па не допушта искушења која подносимо да надиђу праг наше издржљивости. Онај ко верује, сваким искушењем које прима, истовремено прима и излаз из њега (1Кор. 10,13). Но, излаз није увек уочљив од самог почетка. Он је сакривен у сплету трпљења и наде, и открива се тек када се покажемо трпељиви у надању (Јак. 1,4). Свакако, није Бог тај који нас поставља у искушења. У искушења нас води наша погрешно усмерена воља (Јак. 1,13-14), али у искушењима и без учествовања наше воље могу нас поставити и они који нам завиде, који нас мрзе или имају пак за циљ, да нам одузму оно што поседујемо. Понекад дакле, нити Божјом вољом, нити пак нашом кривицом, трпимо искушење, но у том случају, венац који нам се спрема је већи и од оног којег би добили уколико трпимо искушење у које смо запали погрешним усмеравањем свог самовлашћа. Када нас други увлаче у искушење, онда се то може назвати страдање. Награда пак, за претрпљено страдање, које смо поднели благодарношћу и без пркоса, и нисмо се помрачили мржњом према онима који су нас гурнули у нежељено страдање, већа је и од оне која се даје за живот украшен добродетељима. Пример тога је блажени Јов. Када се он показао достојнијим за венац, када је светлео добродетељима: гостопримства, састрадања, милости, човекољубља, праведности, трудољубивости, кротости, мудрости, уздржања и још много других, или тада када се показао трпељив у страдањима која ничим није заслужио, нападнут само ради зависти ђавоље? Свакако да су добродетељи Јовове неоспорне и сасвим довољне за венац, но подношење неправедно изазваних страдања, чине га још достојнијим. Подношење страдања је онај тежи део борбе, у којој је за победу, покрај великог трпљења, потребна и велика љубав према Богу. Када страдамо неправедно и због љубави према Христу, ми у суштини постајемо причасници Његовог неправедног страдања, но уједно и Он постаје учесник наше боли. Управо оваква сутелесност са Христом, нам и даје највећу утеху у страдању. Наш је живот скривен у Христовом и ми већ умресмо у Христу (Кол. 3, 3), као што је и Он једном умро за нас. Међутим, када су власти у нашој отаџбини схватиле, да за оног који је у Христу умро и изнова се родио као заробљеник Његове љубави, страдање у затвору не може да изазове ни бол, ни рану, решили су да посегну по најљубљенијима, по бесцењеним Епископима и часним презвитерима, по монасима и монахињама, али нису изоставили ни словесно стадо, а међу њима и занемоћале старце. Подигли су оптужнице и против њих, не би ли их начинили саучесницима у неделима која су најпре нама, лажно и без трунке гриже савести преписали. Тиме су се изједначили са гонитељима Цркве из старих времена, и постали су гонитељи самога Христа, јер онај који гони чланове тела Његовог, које јесте Црква, гони Њега који је усељен у сваког од нас појединачно и у свима нама заједно. Па ако нас затворски окови, њиховом тежином нису саломили, бол за страдања браће Епископа, клирика, монаха и верног народа, нас је покосила као са оштрим српом и згрчила у горчини као од испијене чаше пелина. Неизмерно болнија је рана изазвана страдањем оних које љубимо, од боли сопствених страдања. Заправо, ономе ко је већ умро у Христу, њему управо љубав према љубљенима не дозвољава и истински у потпуности да умре за себе. Онај који љуби, ставља се на располагање ономе кога воли, и чека тренутак да ако затреба, и умре за љубећег. Тако нас је научио Спаситељ, који нам је рекао да нема већег од тога, да и живот свој дамо за онога кога љубимо (Јн. 15,13). Рекао нам је и ово: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити“ (Мт. 10,28). Не могу наши гонитељи да наштете душама нашим, иако су већ успели да наштете телима неких од нас. Нису успели силом власти, да нам пољуљају веру у Оног Ког чекамо да дође и да нас обуче у ново тело, достојно бесцења наших душа којом нас је украсио Господ. Па када је Бог са нама, ко може бити против нас? Није се Бог сажалио ни над јединородним Сином Његовим, каже блажени Павле, него га преда смрти нас ради. Па ако ради нас преда страдању најљубљенијег, то значи да неће остати безбрижан и неделатан ни када неко покуша да посегне, не само за нашим телом, већ и за нашом душом. Могу да нас оптужују и клевете лажним оптужбама и недоличним клеветама, могу нас судити и осудити, могу да нас затварају и гоне, могу дакле силом принуде чему може прибећи свака неодговорна земаљска власт, да нам умноже телесна страдања до граница неиздржљивости, али могу ли тиме да нас одвоје од љубави Христове? Могу ли жалост или тјескобе, гоњење, глад, голотиња, опасности, или пак, мученичка смрт, да нас одвоје од Христа? - пита Апостол Римљане. И одговара као што би одговорио свако од нас који је рањен и поробљен од луде љубави Божје: „Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност; Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем. “ (Рим. 8,31-39). Зато, не брините превише, ни за наше окове, ни за наша гоњења којима као да се крај не види. Овде немамо постојана града, и чезнемо за оним који ће доћи (Јевр. 13,14). Пробајте да се не узнемиравате ни ради лажних оптужба којима неке од вас праве саучесницима у клеветњу усмереном на нас, а да би срамотили нашу оданост Богу и Цркви. Господ нас учи да се не узнемиравамо око тога шта ћемо рећи када нас изведу пред судије. Он ће нас просветлити у том часу шта да кажемо, јер нећемо бити ми ти који ће одговарати пред судом, већ ће Дух Оца говорити преко нас (Мт. 10,19-20). Ми који смо у Цркви и које нас је Бог обдарио свим харизмама Светога Духа, јер удео чак и у најмањим харизмама прави нас учесницима у свим Његовим благодатним даровима, својствено нам је да говоримо истину јер је она за нас сами живот. Ипак, примите као претходеће знање, и наше не тако мало искуство са судовима у нашој отаџбини и њихове неправедне и незаконске пресуде против нас. Када су судске одлуке под утицајем политичких стања, као што се уосталом дешава са свим судским процесима везаним за Православну Охридску Архиепископију у последњих 10 година, тада је правда обесправљена, а истина суштински повређена. И поред тога што су установљени управо да би судили по правди и истини, судови који нас суде као да имају намеру да чине управо супротно. Па тако, може да нам се чини да из овакве ситуације нема излаза, али ипак да не очајавамо. Ми смо глинени судови, слаби, ломљиви, трошни, према неким вероватно и безвредни, но пред Богом имамо ненадмашиву вредност (2Кор. 4,7-8). Да све бриге положимо пред Њим јер се Он стара за нас (1Пет. 5,7). Што више учествујемо у страдањима Христовим, утолико више примамо Његову подршку. Чак и онда кад пролазимо кроз жалости ради неправедних страдања која нас понекад сналазе у животу, то је за нашу подршку и спасење. А када Бог подржава некога који страда, тиме Он подржава и оне који преко везе љубви учествују у страдањима онога који страда. Па као што су и Коринћани преко везе љубави учествовали у страдањима апостола Павла, а он ради тога са правом очекивао да ће бити помогнути од Бога (2Кор. 1,3-11), тако и ми очекујемо и молимо Господа да вам распламса веру у Његово обећање, да вас оснажи и подржи у борби са искушењима у која вас је гурнула злоба расколника, и коначно да вас избави од онога што би надишло вашу силу да истрајете и да победите. Но онима који су окусили бол изазван страдањима у која их је гурнула злоба њихових непријатеља, не треба им додатно тумачити зашто „боље је уздати се у Господа, него ли уздати се у човека“ (Пс. 117,8), као и то да је боље тражити прибежиште код Бога отколико да се уздамо само у човека или у властодршце овога света (Пс. 118,8-9). Суровост и несастрадалност људи понекада могу бити веће и од оних самог ђавола, па зато богонадахнути Давид прихвата као боље, падање у руке Божје, и да буде кажњен од Њега, отколико падање у руке човека те да се буде плен одмазде човечије (2Сам. 24,12). Обећања која даје човек су непостојана, променљива и често зависе од личне користи. Обећања која даје Бог се испуњавају са сигурношћу, свакако у своје време, када Господ одлучи да је то најкорисније. То што Бог обећава, Он то запечаћује и потписује крвљу проливеном на крсту. Зато, када нам дође да уздишемо подгрбљени под тежином страдања, немајући на коме другом да се подупремо осим на самог Бога, уздахнимо али без разочарања: „Јер шта ми то постоји на Небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи?“ (Пс. 72,25). Бог ће нас пак, са сигурношћу услишити и утешити, особито ако смо успели да покажемо и оно најсавршеније што нам заповеда, да љубимо непријатеље своје (Мт. 5,44). Да се молите за добро ваших гонитеља, да тражите Божји благослов за њих и да их не проклињете (Рим. 12,14). Ех, каква узвишеност, ех колика савршеност! Да поштујемо власти, изгледа некако природно после онога што каже апостол Павле (Рим. 13,1-7), па још и да се молимо за њих (1Тим. 2,2), али, молити се за непријатеље, укључујући међу њима чак и оне властодршце који су непријатељски расположени према Цркви, е то је заиста парадоксално. Ипак, није ли Црква препуна и многим другим парадоксима? Није ли несхватљив парадокс само оваплоћење ипостаси Сина Божијег? Није ли парадокс Христово бесемено зачеће и Његово натприродно рађање од Девојке? Није ли парадокс да једењем хлеба и пијењем вина постајемо чланови тела Христовог, а тиме и учесници Божијег живота? Тако, да се љубе непријатељи, па још и милост да се тражи за њих од Бога, уистину је парадоксално, али управо та парадоксалност, нас чини најсличнијим самом Богу. Суд и одмазда су Божји. Он је рекао, да Њему припадају одмазда и узвраћање. Господ ће оправдати оног који је обесправљен (Пон.Зак. 32,35-36) и страшно је пасти у руке Бога живога (Јев. 10,31). Он не кажњава увек неправеднике, па чак и када кажњава, не чини то увек видљивом казном. Јер ако би кажњавао све виновнике по реду и ако би то чинио видљивом казном, шта би тада остало за последњи суд? У овом свету, љубљена браћо, страдају и добри и зли. Но, иако је страдање подједнако и за оне који су га на неки начин заслужили и за оне који немају никакву кривицу, ипак не нестају разлике међу њима, каже блажени Августин. Постоји разлика међу онима који страдају чак и када је начин страдања сличан, па чак и бол да је иста, нити осуда, а нити помоћ које су Божије, нису исте. Јер као што у једном истом огњу злато засија, а слама изгори, или као што под истим вршником, класје се крши а жито се врши, тако и када иста сила удара на добре, она их опробава, прочишћава, поправља, док зле кажњава, ломи и уништава. Одатле, при истој невољи, зли проколињу и хуле на Бога, док се добри моле и славе га. Дакле, није важно, каква су и колика су страдања, већ ко и како их подноси. Коначно, нису ли најблаженији управо они који су исмевани, гоњени и осрамоћени лажним оптужбама, Христа ради (Мт. 5,11)? Врх свих блаженстава није ни у кротости, ни у чистоти срца, као што није ни у душевном миру или пак у миротворству, нити пак у праведности. Врх је у дару да се истраје при неправедном исмевању, гоњењу и залостављању ради живота у Христу. А када човек досегне до тог врха, тада га радост сама походи, не долази она по заслузи, нити пак као награда за велике подвиге, већ као што рекосмо на почетку, долази као благодат, као прекрасан и савршен дар милости Божије. Ову посланицу, скупоцена и у Господу љубљена браћо и сестре, шаљемо вам из притворског одељења затвора у Скопљу, где смо затворени ево већ пуних 10 месеци. Услови у којима се налазимо су сурови; у летњим месецима, скоро по цео дан смо били без воде, са недовољно хране и без икаквог медицинског надзора, затворени по 23 часа и само сат времена у току дана имамо приступ чистом ваздуху. Свака пошиљка коју примамо, бива детаљно претрешена, а за све што је написано на страном језику, месецима чекамо дозволу од суда да нам буде уручено. Ипак, човек је икона Божја и има дарове да буде прилагодљив спољашњим условима, па раније или касније, свако од притвореника прихвата ту сурову реалност и живи у њој и са њом. Највећи број притвореника још није осуђен, они или чекају дан суђења, или пресуду. Управо та неизвесност је нешто што је најтеже у притвору. Човек се навикне да скучен простор од само пар квадрата дели са сустанарима у ћелији, може се прилагодити и на живот међу влажним и буђавим зидовима, чак ни недостатак хране и здравствене заштите могу толико да га потресу, као што то може да га потресе и онеспокоји ишчекивање суђења и судске пресуде. Стање притвореника можда се може упоредити са стањем злочинаца који после смрти очекују привремену пресуду. Они ће доцније, тек после коначног суда, издржавати коначну казну, али и само ишчекивање казне, већ јесте казна. Ако за злочинце кажемо, да још пре задобијања заслуженог пакла њега чекају у неком стању пакла, онда за притворенике можемо рећи да су у оковима, често пута тежим и од оних које ће носити по суђењу и пресуди. Зато, после свега написаног, молимо вас на начин као што је и апостол Павле тражио од просветљених: „Сећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у телу.“ (Јев. 13,3). Сећајте се, но не брините се премного за нас. Неправедно страдање многе је ослободило грехова, свесно или несвесно учињених. Тако да и ово наше страдање, уколико је ради греха којим смо се о неког огрешили, онда је праведно, а ако пак не страдамо грехова ради, онда ће нас ова наша бол само присније приближити Христу и вама. Неправедно страдање, у Господу љубљени, најкраћи је пут до дубина богопознања. Свакако само ако се то страдање прихвта вољно, без пркоса, без негодовања, па још и са радошћу. Страдањем, особито пак када је оно неправедно, откривамо и потврђујемо у суштини колико смо близу Бога, боље речено колико се Он приближио нама. Ми постајемо блиски Њему, када нашим страдањем учествујемо у Његовој жртви за живот света. Само, наша жртва није довољна за помирење са Богом, зато је и била потребна жртва Христова, но жртва коју ми подносимо, некада може да нас помири међусобно. Ако ова наша мала жртва коју добровољно приносимо Богу, допринесе да дође до потпуног помирења са расколницима и до надилажења постојећег раскола, тада све што подносимо последњих 10 година, између осталог и неколика прогонства и већи број затварања, нека буде само наш мали залог у ономе што је најдрагоценије за Цркву, а то је свакако њезино јединство. Још молимо Бога Оца, да вас укрепи и учврсти у јединству са Његовим Сином љубљеним, те сабрани у једном телу дејством Духа Светог, да заједно прослављамо Бога у Тројици, чекајући долазак Христов, јер у Њему умресмо и наш је живот сакривен са Христом у Богу. А када се појави Он – наш истински живот, онда ћемо се и ми с Њиме јавити прослављени од Његовог присуства. (Кол. 3, 3-4). 08. / 21. септембар 2012. г. Рождество Пресвете Богородице Притоворско одељење КПУ Затвор –Скопље Ваш у Господу Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован

Књига је угледала светло дана са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, као издање Издавачке установе Епархије бачке Беседа, управо пред овогодишњи 57. београдски Сајам књига. Појава ове књиге је још један од начина на који Епархија бачка обележава седамдесет година од страдања Срба, Јевреја и Рома у Новом Саду и широм Бачке и Барање. Вредност књиге је највише у томе што пред читаоце износи до сада непознате податке, архивску грађу и фотографије које сведоче о трагичном страдању Православне Цркве у Бачкој. Књига доноси приче о животним судбинама како обичних људи, деце, тако и свештеникā и епископā који су мученички исповедали своју веру у тим тешким временима. Књига се може набавити у свим продајним објектима издавачке установе Беседа. Извор: Епархија бачка

Извор: СПЦ

Сада пак, када је он већ епископ у поодмаклим годинама, а моја маленкост га по томе у стопу следи, принуђен сам да му се обратим поново (iterum), и то јавно, подстакнут његовом крајње непромишљеном, неозбиљном и црквено-канонски неприхватљивом изјавом да наша Црква треба да дâ независност или аутокефалност такозваној Македонској Цркви. Значи, по лаврентијевској логици, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром. Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне Цркве у заблуди – или „незреле”, како веле вође раскола у Скопљу – зато што, солидарно са Српском Православном Црквом, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима? Ако неколико епископа у расколу могу, по овој теорији, мирно и хладнокрвно, уместо предвиђених канонских мера, да чекају признање, односно награду за непочинство рушења црквеног поретка, одбацивања братске љубави и гажења сопственог исповедања вере датог пред епископску хиротонију, зашто онда и било који свештеник или монах не би могао да прогласи своју независност или „аутокефалност” у односу на надлежног епископа, рецимо на епископа шабачког Лаврентија, па да, уместо црквеног суда и рашчињења, чека и дочека признање и одликовање, попут, рецимо, признања и одликовања које је од поменутог епикопа добио несрећни поп Перановић? Зашто то, на крају крајева, не би могао и било који верник? Да невоља буде већа, теолошка знања, посебно пак еклисиолошка упућеност Преосвећеног апологете раскола и расколничких права, таква је и толика да он и не слути како је вековима у Православној Цркви давана и стицана аутокефалија, а, очигледно, није ни чуо за савремени, свеправославним консензусом формулисани став по овом питању. Да је ишта о томе начуо, знао би да ниједна помесна Црква, сама за себе, не може дати аутокефалију већ само предложити свеправославно разматрање евентуалног осамостаљења неких својих епархија. Жалим што мој уважени старији брат и саслужитељ не зна – или можда не жели да зна? – оно што данас зна сваки студент прве године теологије, па и ученик Богословије у старијим разредима. Епископ Лаврентије најављује да би или он или неко други могао да на Архијерејском Сабору предложи ово што је сада изјавио, па остао жив. Дубоко сам уверен да, осим њега, нико не би предложио тако нешто, а све се надам да ће и он у међувремену промислити, а можда понешто из еклисиологије и канонског права и прочитати. Уместо најављенога, могао би да учини нешто друго. Он је, наиме, до сада три пута подносио и повлачио оставку на активну службу, односно на управљање Епархијом. Уколико оваквим потезима мисли да крунише своју вишедеценијску архипастирску службу, много корисније и за њега и за Цркву било би, уверен сам, да по четврти пут затражи умировљење и да при томе остане. Ово говорим, пред Богом и пред људима, крајње добронамерно, без и трунке злобе или ироније. Посебно је интригантно питање како и откуд поједини медијски делатници непогрешиво знају коме да иду по мишљење када желе да добију поруку која годи њима или њиховим налoгодавцима и коју ће потом пропагирати до бесвести. Како то, например, да се нису обратили митрополиту Амфилохију, ветерану разговорâ и преговорâ са расколничком црквеном структуром? Како се нису сетили владике Атанасија Јевтића, међународно признатог теолога, притом преводиоца и коментатора свих канонских зборника Православне Цркве? Или зашто ништа нису питали остале учеснике дијалога са расколничком МПЦ? Или неке епископе који су доктори теологије? Треба ли напомињати да су, постављајући своја блиц-питања, ex-Press-питања и слична питања, потпуно – какве ли случајности! – заборавили да постоји и неки убоги портпарол Српске Православне Цркве? Одговор на ове недоумице тежак је и лак. Како за кога. Са свим поштовањем према свештеном чину, годинама и неспорним заслугама владике Лаврентија, закључујем питањем из наслова и прве реченице овог непланираног и нежељеног обраћања, и за адресата и за мене мучног, али ни у ком случају жучног. Поново: куда идеш, брате Лаврентије? Iterum: quo vadis, frater Laurentie? Информативна служба Епархије бачке Нови Сад, 24.10.2012. Извор: Беседа

Свечаност је започела појањем Црквеног хора „Бранко“ и поздравним словом Преосвећеног Владике. Нишкој господи презентован је велики труд Епархије нишке на разним пољима како духовним, тако и културолошким, просветним и хуманитарним. Представљена је нова књига беседа Патријарха српског Господина Иринеја изговорених са свештене катедре нишких Епископа, књига о Часном и Животворном Крсту, Монографије Икона Христа и Икона и химна Богородици као круна богословског стваралаштва из ове области; Документарни филм „Константиново наслеђе“; пројекат будуће Богословске Високе школе у Нишу и хришћанско-културолошког смера у гимназији; на пољу мисионарског рада у сарадњи са Библијским друштвом Епархија ће својим епархиотима поделити 55.000 примерака Светога Писма Новога Завета; пројекат оснивања народне кухиње чека своју реализацију; промовисан је и Епархијски сајт са својим Богослужбеним водичем, као и сајт ‘’Свети Јован Златоусти’’ који се бави превођењем дела овог великог Оца и Учитеља Цркве Христове. Данашњи догађај од великог је значаја за будућа очекивана збивања у Епархији нишкој, доказ да уз молитву и труд можемо у границама својих могућности уградити себе и све житеље овога века у славну прошлост великог и равноапостолног Цара Константина и у жељно ишчекивани живот у будућем веку Царства Небеског. Са свешћу да су људи савременог доба жедни комуникације у свим облицима, Епархија нишка са одговорношћу дочекује велику годишњицу читавог хришћанства која је посебно везана за град Ниш. Припремљен је велики број пројеката у области издаваштва, образовања, градитељства, хуманитарне делатности, интернета, телевизије, музичке сцене. Један број тих пројеката је већ довршен, а на другима се пуном паром ради. ИЗДАВАШТВО У библиотеци „Источник“ Епархија нишка објављује књигу: Патријарх српски ИРИНЕЈ ПОКАЈТЕ СЕ И ВЕРУЈТЕ У ЈЕВАНЂЕЉЕ У књизи су објављене изабране архипастирске беседе, изговорене са катедре Епископа нишког 1975-2010. На једном месту, са захвалношћу су сабрани неизбрисиви трагови пастирског деловања бившег Епископа нишког, садашњег Патријарха српског Иринеја. После капиталне монографије, у црквеној и културној јавности веома запажене, посвећене Икони Христовој у издању Епархије нишке, управо је изашла и књига Епископа нишког Јована ИКОНА И ХИМНА БОГОРОДИЦИ. Ово значајно теолошко дело о Пресветој Богородици, њеној улози у спасењу човечанства, њеном месту и значају у Богослужењу Православне Цркве, о Богородици као инспирацији духовних писаца и песника кроз векове, богато је илустровано иконографском грађом из православне традиције. Објављена је као двојезично издање, на српском и руском језику. Заједно са ИКОНОМ ХРИСТА, ова књига остаје као један од незаобилазних трагова који овај црквени нараштај оставља будућим изучаваоцима православне културе, и у Србији и у свету, а у припреми је и трећи део својеврсног „иконографско-химнолошког триптиха“ – посвећен Светом цару Константину. Поводом јубилеја, из штампе ускоро излази и први том Отаца Цркве. Ова књига, прва у низу из широког опуса једног од најзначајнијих Отаца Цркве, подједнако је потребна и ученим теолозима као и свим осталим верницима. Велики беседник и истински хришћански педагог, Златоусти је, с једне стране, знао да на начин великог уметника своја најдубља осећања подели са слушаоцима, а с друге, и да, као Архипастир и духовник, препозна унутрашње потребе и осети покрете у душама својих слушаоца, и да им дa одговоре на најсложенија и најтананија питања. Књигу је превео са грчког и приредио Дејан Ј. Лучић. Трудећи се да ради на високој култури и тиме одговори обавези коју су нам поставили велики преци од Светога Саве до данас, Епархија нишка се истовремено стара да за годину јубилеја припреми и популарна, мисионарска издања. Књига ОВИМ ПОБЕЂУЈ – КРСТ ХРИСТОВ, избор најбољих текстова светих Отаца и савремених теолога о крсту – символу свих хришћана, припремљена је са циљем да доспе до што већег броја верника у Епархији нишкој, и то и старих и младих. Утолико је и њеном изгледу посвећена посебна пажња. У сарадњи са Библијским друштвом Србије Епархија нишка покренула је пројекат РЕЧ БОЖЈА КОНСТАНТИНОВОМ ГРАДУ. У припреми је Нишке епархије. Ово издање је у преводу Комисије Светог Арх. Синода и са предговором о св. Константину и Едикту проф др Радомира Поповића. Епархија нишка, у сарадњи са Градом, Универзитетом и Народном библиотеком, припрема и велику монографију о цару Константину која ускоро треба да изађе из штампе, а Центар за црквене студије прилаже прослави нови двотомни зборник у част Миланског едикта У припремама је и покретање савременог и комуникативног часописа Епархије нишке. ОБРАЗОВНА ДЕЛАТНОСТ Надамо се да ће у години јубилеја, после вишегодишњих и озбиљних припрема, нова академска година бити обележена и радом Богословског факултета Универзитета у Нишу, као и са увођењем у гимназије новог смера – хришћанска култура. ГРАДИТЕЉСТВО И ХУМАНИТАРНА ДЕЛАТНОСТ У години јубилеја црквени живот биће интензивиран кроз обнављање живе Цркве у свом њеним аспектима. Тако и у бризи за сиромашни и страдални народ, отварањем народних кухиња, као и довршавањем започетих и подизањем нових храмова. ИНТЕРНЕТ У духу новог времена и према потребама генерације стасале уз рачунаре, Епархија нишка посебну пажњу поклања развоју комуникације у дигиталним медијима. Портал Епархије нишке на веб адреси http://www.eparhijaniska.rs/rs/ постао је једна од највећих и најсавременије обликованих црквених презентација на интернету. Осим редовног праћења догађа у Епархији и упознавања са епархијским црквама и манастирима, ова презентација нуди и велики број занимљивих предавања на разноврсне црквене теме. Посебно су атрактивни садржији на презентацији груписани у „пројекте“. Осим већ познатих пројеката „Литургија“ и „Икона“ (са тв серијом рађеној по књизи епископа Јована), представљања дела светог Јована Златоуста у електронској форми. За годину јубилеја у оквиру презентације посебно је припремљен БОГОСЛУЖБЕНИ ВОДИЧ. Реч је о једној врсти савремене мултимедијалне енциклопедије православног богослужења, са великим бројем објашњених појмова, фотографија, аудио и видео записа. Одмах по њеном „лансирању“ у интернет сферу, ова енциклопедија посебне врсте наишла је на одушевљен пријем код публике. Биће од велике користи како онима који хоће да се упознају са основама сложеног православног богослужења, тако и са онима који ће је користити као подсетник. Посебно је занимљив и ЛИТУРГИЈСКИ ПРИРУЧНИК за особе са оштећеним слухом, са појмовником састављеним од видео клипова. У припреми је и пројекат КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ који се односи на упознавање широке публике са могућностима које православна култура нуди савременом човеку. ВИДЕО и ТЕЛЕВИЗИЈА Највећи мисионарски пројекат који Епархија нишка прилаже прослави годишњице Миланског Едикта је документарна серија КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ (Православна култура – ХХI век). Серија је направљена као дијалог Православне Цркве са савременом културом света. КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ разбија уобичајене предрасуда да се о теми која интересује многе нема скоро ништа рећи – јер је Црква, ето, „ван овога света“. Пре седамнаест векова хришћанство је у личности цара Константина ушло у чврст загрљај са светом. У загрљају којим је Црква повела свет ка вечности Царства Божијег, настала је православна култура, која још увек није довољно позната чак ни православнима. Том посебном културом бави се ова серија. У 6 једносатних епизода серија нас суочава са основним проблемима на којима је „запела“ савремена цивилизација и одговорима на те проблеме које православље нуди. У првој епизоди тема је „проблем вредности“, у другој „проблем времена“, у трећој „проблем простора“, четвртој „проблем тела“, петој проблем „приче и језика“, шестој „проблем заједнице“. Серија је снимана по највишим светским стандардима за ту врсту програма, уз коришћење велике документације, снимања на градским улицама али и у црквама и манастирима Ниша и Србије, уз учешће великог броја саговорника и игране сцене са статистима. Серија КОНСТАНТИНОВО НАСЛЕЂЕ динамично је монтирана са озбиљно урађеном постпродукцијом. Преговори о пласману на једној од већих телевизијских станица су у току, а управо је из штампе изашло троструко ДВД издање са комплетним садржајем серије и преводом на руски и енглески. Још нешто чиме ћемо као домаћини моћи да изађемо пред наше госте у години великог хришћанског јубилеја. Серија је урађена у продукцији Епархије нишке по идеји и благослову Епископа нишког Јована. Сценарио и режија: ђакон Ненад Илић. Директори фотографије: Драган Ракићевић и Ђорђе Дружетић. Монтажа: Владимир Петровић. Музика: Александар Костић. У оквиру недељне промоције пројеката Епархије нишке у Светосавском дому биће премијерно приказана и прва епизода ове серије. МУЗИЧКИ ЕДИКТ Посебну улогу у оквиру предстојеће прославе требало би да има нишка црквено - певачка дружина „Бранко“. Да подсетимо хор „Бранко“ основан је 1. Септембра 1887. год. при Саборном храму Свете Тројице у Нишу. Хор је добио име по чувеном песнику српског романтизма Бранку Радичевићу. Већ пуних 125 година овај хор саслужује са нишким епископом и свештенством у нишком катедралном храму без престанка. Садашњи диригент је гђа Сара Цинцаревић, под чијим уметничким руководством овај хор доживљава препород и постаје хор који превазилази границе Црквеног хора, познат не само у Србији већ и ван ње. Од 2009. год. црквено - певачка дружина „Бранко“ организује фестивал духовне музике Музички Едикт у Нишу на коме је у две године гостовало 35 ансамбала из 10 држава. Досадашња успела издања Музичког Едикта се могу посматрати као припреме за велику прославу и премијерно издање овог фестивала у години јубилеја. Извор: Епархија нишка

Међу осталим питањима, Епископски савет Океаније једногласно је осудио незаконито затварање Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована и непрестани прогон чланова Православне Охридске Архиепископије. Епископски савет Океаније истовремено је позвао и Владу Р. Македоније да одмах ослободи Архиепископа Јована из затвора, као и да се уздржи и прекине прогањање епископа, монаштва и верног народа Православне Охридске Архиепископије. Извор: Православна Охридска Архиепископија

У наставку Владика Теодосије је уз саслужење свештенства гњиланског архијерејског намесништва у препуној цркви служио Св. Литургију. У оквиру Св. Литургије Владика Теодосије је у чин ђакона рукооположио Александра Марковића из Ропотова. Након Св. Литургије празнична атмосфера настављена је у порти цркве где је приређен културно-уметнички програм и ручак. Извор: Епархија рашко-призренска

Председник Р. Србије, г. Томислав Николић тражи амнестију за Архиепископа охридског Јована Пред претстојећу официјалну посету Р. Македонији, Председник Р. Србије, г. Томислав Николић, дао је интервју за један македонски медијум у коме се осврће и на прогон Архиепископа охридског и Митрополита скопског г.г. Јована и Православне Охридске Архиепископије. У интервјуу је истакао да судски проблем може бити измишљен свакоме и предочава сву бесмисленост државног прогона Архиепископа Јована и Православне Охридске Архиепископије, а то је коришћење судова и тужилаштва, уместо да се спусти лопта и да се разговара, како би проблем био решен. Председник Србије г. Томислав Николић још наглашава да жели да помогне, а не да одмогне, при том акценат ставља на чињеницу да хапшења и затворске казне, никако нису пут ка решењу. У продужетку преносимо део разговора, који се односи на црквене прилике у Р. Македонији. Македонија већ неколико година не слави државност АСНОМ-а у манастиру "Свети Прохор Пчињски". Тражи с евеће поштовање тог датума, зато што је Дан државности Републике Македоније. То је проблем који је створила СПЦ. Шта ће урадити председник Републике Србије у вези са тиме? Да се овај датум више поштује. - Ми поштујемо ваше датуме. Македонија је створила проблем са СПЦ. Проблем је један број свештеника – македонаца који је остао уз СПЦ. Македонија није умела да реши тај проблем. Можда није имала саговорника у Србији. Данас има саговорника у Србији, са киметај проблем може да реши. Тај саговорник сам ја. Довољно поштујем СПЦ и довољно мене поштују људи из СПЦ да можемо да решимо тај проблем. И Македонија да оствари све што је хтела да оствари са СПЦ само да не буде груба и да не иде силом, зато што ако су Македонски политички руководиоци верници, онда знају да код људи који су посвећени Богу ништа не могу постићи силом. Једини који над њима може да дејствује силом јесте Бог. Нема тог затвора који може да измени једног калуђера. Ако желе да разговарамо на ову тему, на тему људских права митрополита охридског, свештенства охридске Архиепископије, односа МПЦ и СПЦ, ако желе МПЦ да добије своје место у породици православних цркава, на ту тему треба да се седне и да се разговара, а не да се користе судови и тужилаштво, то је бесмислено. Један свештеник да се ухапси и да му се измишљају оптужнице, то се у Србији никада неће догодити. Имамо и ми свештенике и из СПЦ и из других традиционалних цркава којима се не допада државна политика Србије и чија политика се не допада нама који водимо Србију. Председниче, Ви знате да је ''он'' осуђен за криминал. Није осуђен ради припадности некој цркви... - Само немојте та да ми говорите ... ''он'' осуђен за криминал, Ви знате да су судови независни .... - Овоисечите, молим Вас. 100.000 цркава у свету се граде на исти начинУ сваком храму постоје свештеници који сакупљају новац са икона, што њих не похапсе? Ту нема фискалних рачуна.Ни једна православна црква нема фискализацију, така да је то проблем који треба другачије решити.- Но, не со апсење на свештеници. Моје питање је било како Ви предлажете да се реши. - Нисам дошао да се расправаљм са вама око тога, можете да измислите судски проблем свакоме грађанину Србије као и свакоме грађанину Македоније ако желите. Да сам ја судија, веома бих се замислио како може да буде лопов, човек који је Богу дао завет и нема никакву имовину и његова имовина не остаје никаквом његовом наследнику. Да ли је такав човек заиста крао? Да ли је ставио у џеп? Или изградио храм? Затоа немојте тако да говорите, ја желим да помогнем, а не да одмогнем. Ја знам пут. Пут није хапшење митрополита и двајице владика. Сигурно то није пут. То није пут до манастира Светог Прохора Пчињског, у коме треба да се обележава АСНОМ. То није тај пут. Шта предлажете? - Предлажем да седнемо и да разговарамо. О чему? - О свему. О томе какав је однос Македоније према СПЦ, какав је однос СПЦ ка Македонији, о томе шта је заправо МПЦ и како може да постигне оно што жели. Ја вам кажемда у свему томе могу да го помогнем ако желе да разговарају самном и да спусте лопту. А ако не желе, тада тај проблем никада неће бити решен. Па хајде, посвађајте се са Грчком, посвађајте се са Србијом, па пробајте добро да живите. Не може. Хајде да решимо све спорове и да живимо добро. Желите ли још нешто да додате за крај? - Желим да поздравим ваше читаоце, да вас упутим на то да почнемо другачије да размишљамо једни о другима. Овде често имам могућност да новинаре замолам да ме на крају питају шта ће бити у будућности, јер новинари у Србији самном разговарају само о прошлости.Траже нешто у мојој прошлости што ће моћи да претставе као кочницу за будућност. Да би имали будућност, , Македонија и Србија морају да седну. Као што са вашим председником имамо одличне односе, као што са његовом екселенцијом, амбасадором у Београду, дивним човеком, имамо изванредне односе, као што сам са вашим председником владе целу ноћ, на једној свадби у Скопљу играо коло, така треба да живе и наши грађани. И у Македонији и у Србији. Поново да се спојимо. Две државе то је неоспорно, но да живимо скоро као једна. Једни другима можемо много помоћи. И да отстранимо тај спор о коме ми сада причате, зато што је то бесмислен спор. А оно што је нерешиво, само се гомила и људи почињу да мисле како више никада неће моћи да се помире. За једну ноћ можемо да отстранимо тај спор. Само ако постоји добра и искрена. Зна председник Македоније шта може да уради данас једним потписом и да покрене поступак. И свако да учини по неколико корака и ето већ смо се срели, а нисмо ни знали да ћемо се срести. http://poa-info.org/...0/20121020.html Превод: Поуке.орг тим

Под отвореним небом уз молитвено саслужење царског свештенства, свештенослужитеља Епископије нишке и других Богом чуваних Епархија Српске Православне Цркве, Преосвештени Владика нишки Г. Јован служио је свечано празнично бденије. На чудотворном извору где је Пресвете Богородица благословила да се водом живом напајају верни ради утехе и исцелење, по старом обичају служен је акатист Покрову Превете Богоматере. Бираним речима и славословима Преосвештени Владика Јован произнео је беседу хиљадама верних чије су душе трепериле пред светињом Празника, пред светињом присуства Богомајке у обитељи коју је сама устројила. Свечаност овог великог празника крунисана је светим Евхаристијским слављем којим је у јутарњим часовима у светопокровској цркви началствовао Архипастир Епископије нишки Преосвећени Епископ Г. Јован, на светој Литургији у презвитерски чин благодатним даром Пресветога Духа, а десницом Преосвештеног Владике Јована рукоположен је јерођакон Стефан који ће на даље вршити дужност свештенослужитеља и духовника при овој светој обитељи. Трпезом љубави коју је сетринство манастира на челу са својом игуманијом високопреподобном монахињом Маријом приредило настављено је заједничењем у братској љубави, под Покровом Пресвете Богомајке. Извор: Епархија нишка

Адмирал Ставридис је, као потомак Грка из Мале Азије, показао разумевање за сложену историју Косова и Метохије, а нарочито занимање је изразио за судбину и очување српских православних светиња у провинцији, које по њему имају значај за целокупно човечанство и стога морају бити пажљиво чувана. Епископ Јован је нагласио да је Пећка Патријаршија симбол који је био на мети екстремиста кроз сву своју историју, па и марта 1981. године када су спаљени манастирски конаци, много пре трагичних збивања у Југославији. У дужем и срдачном разговору с Епископом липљанским г. Јованом, адмирал Ставридис је нагласио потребу да се буде окренут будућности, иако је свет у коме живимо препун сукоба који се збивају пред нашим очима. И адмирал и Епископ Јован су заједнички изразили посебну забринутост за збивања у Сирији и судбину тамошњих хришћана. Извор и фотографије: СПЦ

Његову Светост и званичну делегацију у Каиру је дочекао Његово Блаженство Папа и Патријарх александријски и све Африке господин Теодор II у пратњи Преосвећеног Епископа нитријског господина Никодима, Патријарховог заменика у Каиру, после чега су се упутили ка древном и историјском манастиру Светог Георгија, где су их свечано дочекали игуман-Преосвећени Епископ вавилонски господин Нифон са свештеним клиром. После свечане доксологије, Блажењејши Патријарх александријски је надахнутом беседом пожелео срдачну добродошлицу Његовој Светости Патријарху српском господину Иринеју у којој је истакао да ова посета Патријарха српског не значи само уобичајени дијалог између две помесне Православне Цркве већ израз искрене и дубоке братске љубави у Христу, јединства, саосећајности и духовне радости. ,,Господ нека Вас снажи у наставку Ваше крсноваскрсне првосвештеничке службе, на корист и напредак верног српског народа“, рекао је Блажењејши Патријарх александријски у свом првом обраћању Његовој Светости Патријарху српском. У послеподневним часовима истога дана, два Првојерарха, са члановима делегацијâ, упутили су се ка Александрији, древном седишту Патријарахâ александријских. У суботу, 6. октобра 2012. године, Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј је имао посебан сусрет са Његовим Блаженством Патријархом александријским и све Африке господином Теодором, у древном седишту Патријаршије. Том приликом Свјатјеши је имао прилику да посети Патријарашки двор, библиотеку и александријски манастир Светог Саве Освећеног, при којем је отворена и школа Александријске Патријаршије ,,Свети Атанасије“. Свјатјеши је посетио и чувену александријску библиотеку. Истога дана, Његова Светост се састао и са високим функционерима Републике Грчке у Александрији. У поподневним часовима, Свјатјејши, са осталим члановима делегације Српске Цркве, присуствовао је свечаном вечерњем богослужењу у Саборном храму посвећеном Благовестима Пресвете Богородице. У недељу 7. октобра 2012. године, служена је света саборна архијерејска Литургија, уз саслуживање два Поглавара, Блажењејшег Патријарха александријског и све Африке господина Теодора и Свјатјејшег Патријарха српског господина Иринеја. После свете архијерејске Литургије уследило је празнично сабрање у патријаршијским просторијама и том приликом Блажењејши Патријарх александријски и Свјатјеши Патријарх српски, по већ устаљеној пракси приликом мирних посета Поглаварâ, разменили су дарове који символишу две црквене катедре. Беседе обојице Патријараха, изговорене том приликом, објавићемо ускоро. Јереј Владимир Вранић Извор: СПЦ

архимандрита Гаврила (Вучковића), настојатеља манастира Лепавине, јеромонаха Василија (Србљана), сабрата лепавинске св. обитељи, јереја Радована Димитрића, пароха копривничког, јереја Александра Тарабића, пароха великопоганачког, ђакона Ненада Радаковића из Пожаревца и ђакона Бранимира Јокића из Загреба. детаљније..... извор: сајт Манастира Лепавине

У току свете Литургије ангелског лика удостојен је искушеник Горан (Виларет) дипломирани теолог из Прибоја сабрат ове свете обитељи. Новопостриженом монаху Преосвећени Владика Јован наденуо је име Роман у част светитеља Цркве Христове Романа слаткопојцa. У свештенођаконски чин руком Преосвећеног оца и Епископа нашега Јована рукоположен је монах Стефан. Педесетничком радошћу данашња света Литургија сабрала је око Жртвеника Господњег велики број људи. Света Служба завршена је парастосом на манастирском гробљу, блажено упокојеним сестрама ове свете обитељи монахињама Вери и Марини. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован Беседа на крају Литургије Download Извор и фотографије: Епархија нишка

У земљотресу 847. црква је дјелимично оштећена, да би додатна оштећења претрпјела током напада Нормана 1084. Нова црква је подигнута на њеним рушевинама 1617, али је порушена 1900, да би се стара обновила. Овај древни храм осликан је фрескама у византијском стилу, из периода папе Мартина I (649-655), папе Јована VII (705-707) и папе Захарија (741-752). Пројекат обнове средњовјековних фресака отпочео је 2001, а његово окончање планирано је за 2013. Извор: Радио Светигора

Лишен сам и тог великог благослова и како само чезнем да будем удостојен Твојих Свесветих Дарова. Нема никога да се помоли са мном, али бивам утешен благодаћу Божијом. Чујем молитве верних чеда Цркве Христове које се узносе за мене грешног и њихове молбе за моје помиловање. Али нико не мари за њих, и све теже речи износе о мени бедном. Моје утамничење траје из дана у дан, из сата у сат, али нисам сам! Окрепљен Твојим присуством и Твојом благодаћу прихватих вољу Твоју! Нисам изгубио ову драгоцену и кротку љубав, и молим Ти се за све, а посебно за оне који ме гоне! Молим Ти се за моје стадо и духовну децу, да их оснажиш у вери и љубави! Благодаћу и миром који ми дарујеш, не самујем, већ ме светолст Твога благослова изнутра просвећује, богатећи ме неизрецивом радошћу! Услиши ме Господе, благослови све и покривај десницом Својом! Твоја воља је радост моја! И да буде милост великог Бога и Спаса нашег Исуса Христа са свима, а Пресвета Богородица да им буде заштитница! Сети се и мене Господе, и помози ми да свршим дело Твоје у Винограду Твоме! Амин! Молитву саставио: Високопреподобни архимандрит Нектарије (Серфес), парох цркве Св. Константина и Јелене – Грчка Православна Црква и председник Удружења за помоћ манастиру Дечани – САД