Зашто је муслиману тешко да постане хришћанин?

[Цвеле1993]

Зашто је муслиману тешко да постане хришћанин?

Абдел Маши

Овом темељном анализом проблема обраћања муслимана у хришћанство, ПМЦ „о.Данил Сисојев“ отвара нову рубрику на блогу под именом „Мисионарска школа“. Наша жеља је да у њима објављујемо текстове који се баве проблематиком мисије, учењима инославних и иноверних. Текстове који би помогли како њима тако и православним хришћанима који желе да сведоче Истинску Реч Божију – Православну Веру.

Надамо се да ће се и у окриљу наше Мајке, Цркве Апостола Саве Српског, појавити права мисионарска школа у којој би браћа и сестре који желе да сведоче о Вери могли да добију неопходна знања…

* * * * *

ПРЕ 1300 ГОДИНА…

Ислам се налик експлозији раширио из земаља Блиског Истока у Азију, Африку и Европу. Данас се учврстио као друга по величини религија у свету. Муслиманска вера се противи свим покушајима хришћанског мисионарења. У исто време ми, хришћани, видимо да се мисли о планетарном ширењу ислама поново обнављају у самом исламу.

Зато се јавила неопходност да поразмислимо које то противречности постоје између ислама и хришћанства. О томе које тешкоће се јављају пред муслиманом када покуша да постане хришћанин.

ТРИ ДОГМАТСКЕ ПРЕПРЕКЕ

Муслиман не може себи да представи да Господ Бог има Сина, Који Му је раван по власти и величини. Већ од најранијих година муслиманском детету се привија мисао да хришћани поштују три Бога. Ко ипак покуша да то протумачи муслиману, да је у том случају 3 = 1 сусреће се са неразумевањем, које може да прерасте у мржњу. Наша западна дијалектика једва да може бити савладана муслиманским умом. Муслимани сматрају: или је Бог један, или је Он Тројица. Он не може истовремено бити и једно и други! Три личности не могу бити једна личност!

У исто време Коран садржи јасно указање на Божанственост Исуса Христа: Његово Рођење од Дјеве Марије. Разлика је у томе што је, по Мухамеду, Христос био створен у Дјеви Марији, помоћу стварајуће Речи Божије из ничега. Ми хришћани исповедамо да је Исус Христос још у вечности, пре векова, рођен од Оца (не створен) пре стварања света, истинити Бог од истинитог Бога. Отац са Сином у једној Природи. Да је Он, Исус Христос, постао човек ради нашега спасења.

Такве признаке христолошких спорова и разлика у мишљењу у црквама Блиског Истока доисламског периода може се наћи и у другим местима Корана. Тако Коран назива Христа „Речју Божијом“ и „Духом од Бога“. Много спорова је било у историји муслиманског богословља и по питању да ли је Реч Божија вечна или има почетак у времену. Суштина тог спора је у томе да ислам не признаје да је Исус Христос „Реч Божија која се јавила у телу“. Да је већ по Свом рођењу виши од самог Мухамеда. Дакле ислам је религија, то јест дух који одриче Божанство Христу, што је по Светом Писму (1. Јн. 4, 3; 15) признак антихриста.

Друга догматска препрека за муслимане је сведочанство о распећу Исуса Христа. Притом треба да обратимо пажњу на то да исламска критика није усмерена на значај и последице Христовог распећа на Крсту. Не, она радикално одриче веродостојност те само историјске чињенице. Мухамед је рекао, покренут на то својим духом, да Христос није умро на крсту, већ да је жив вазнесен на небо. Самим тим Мухамед је у корену истргнуо из муслиманског погледа на свет све основне појмове хришћанства као: оправдање, васкрсење Исуса Христа, изливање Духа Светога, обнова верних, њихово освећење и спасење. У категоричном одрицању Крста открива се истински карактер ислама. Док ми хришћани у доласку Исуса Христа у телу неопходну претпоставку Његове искупљујуће жртве на Крсту, Мухамед одриче и једно и друго.

Ко муслиману каже да је историја страдања и смрти Исуса Христа једна од најпосведоченијих делова Јеванђеља, наилази на трећу претпоставку, која раздваја ислам од хришћанства: схватање Откривења! Мухамед је без много размишљања изјавио да су све разлике између Светог Писма и Корана тобож докази фалсификата почетног откровења. Притом је суштина код муслиманских догматичара не у томе који стих је истинска Реч Исуса Христа, или који су извори који су у основи Јеванђеља. Не. Ту се Коран прихвата за једино истинско, неизоставно мерило божанске истине. Дакле, оно што се не поклапа са муслиманском књигом то се сматра за лаж и фалсификат. На тај начин се доказује и телесно вазнесење Исуса Христа на небо, јер је Он за муслимана једини човек близу Господа Бога, али само као пророк. Без Голготског Крста и без богосиновства!

КО ЈЕ АЛАХ?

Три коренске противречности између ислама и хришћанства моду се поредити само са видљивим делом леденог брега, али основна маса разлога и проблема налазе се дубље, невидљиви су. Она је скривена у самом схватању Алаховог божанства, које се од муслимана доживљава са крајњом педантношћу. Алах је несхватљив, недостижан и неприступан. Његова величина се не може замислити и стоји, по муслиманским схватањима, ван граница, које може достићи људски разум. Он није рођен и не рађа. Њему нема равног. И рођење Исуса Христа од Дјеве Марије као Сина Божијег одбацује се као незамисливо понижење Алаха. Муслиманско схватање божанства је показало одлучујући утицај на формирање свих области исламске културе и јесте управо онај дух који везује муслимане и омета их да постану хришћани. По мишљењу ислама човек је створен не по образу и подобију Божијем, већ као Његов слуга, што се и наглашава ритуалом падања ничице од стране муслимана који се моли, што олицетворава буквално значење речи „ислам“. Та реч значи потпуну преданост, покорност, преданост Алаху. Ако муслиман размишља о молитви, он не представља себи слободан разговор са Богом, већ учешће у до најмањих детаља разрађеној служби у којој се налази неколико пута дневно његово поклањање Алаху. Та молитва формира подсвест муслимана више него што можемо то себи представити. Схватање хришћанске молитве је потпуно другачије. Ту се и крије једно од најдубљих противречности између ове две религије.

По схватањима муслимана Алах је толико велики да једино он одређује судбине свих људи. Срећа, катастрофа, смрт, несрећа, незгода – све се приписује вољи Алаха. Фатализам је вера у предодређену, неизмењиву судбину – дубоко се корени у исламу и окива стваралачку активност. Начин живота муслимана се у корену разликује од начина живота хришћанина. Разум и све побуде муслимана предодређени су схватањем божанства Алаха.

И „грех“ се схвата од стране ислама не као разлог који дели човека од Бога, који је човекова одговорност. Схвата се као непажња или грешка, која се на крају одиграла због Алахове кривице, који је створио човека тако слабим и подложним искушењу. На тај начин Алах је индиректно одговоран за сво зло у овом свету. И он сам, како жели, како он замисли, одређује једног за рај, другог за пакао. Он је налик на великог диктатора кога се сви боје о од кога се нико не може сакрити. И све мисли муслимана и све његове одлуке, коначну су одређене од Алаха.

Тако и Голготски крст није потребан Алаху, већ напротив, представља собом покушај на његов суверенитет. Алаху није потребна жртва и није потребан посредник који га мири са светом, јер он опрашта коме хоће и када хоће. То муслиманско схватање величине и искључивости Алаха и јесте најдубљи разлог који дели муслимане и хришћане.

То укорењено схватање Алаховог божанства формирало је све области исламске културе. Многе векове муж је господарио над својим женама и децом, као патријарх. Учитељ је био узвишен над својим ученицима. Послодавац је често био налик на робовласника, као и многи калифи и султани, који су се неретко користили неограниченом, крвавом влашћу. Болесни, слаби и сиромашни сматрани су кажњеним, док су у исто време моћни, богати и властодршци сматрани за утврђене од стране Алаха. Смирење хришћана, крст Исуса Христа и Павлово хваљењем својом слабошћу – све то је дијаметрално различито од духа ислама и чини хришћанство у очима муслимана недостојном и дегенерисаном религијом.

Тако да је и мисао да је Господ Бог наш Отац и да је из љубави према развраћеном свету жртвовао Свог Јединородног Сина, муслиману не само туђа, већ и смешна, ако не и богохулна! Уместо тога муслиман се поклања далеком и великом диктатору – Богу и плаши Га се! Свака тврдња о Божијој близини, о Његовој очинској бризи сматра се самообмана. Чак у будућем муслиманском рају Алах неће присуствовати лично јер он за своја створења увек далек, велики и невидљив. Ко говори да је Бог Себе јавио људима у лицу Исуса Христа сматра се лажовом и заводиоцем.

[Александар Милојков]

Врло добар текст. Хвала Цвеле. Потпуно је тачно да догмати вере креирају и нашу свест, наш морал и етос уопште. Каква ти је вера у Бога, како си Бога познао, тако гледаш и на свет и на људе. Ропство и Синовство - Ислам и Хришћанство. У томе је суштинска разлика.

[Милан Меденица :)]

занимљиво, мада сам уверен да је неком вернику било које друге вере далеко лакше да преточи своју погрешну духовност у Православље него неком невернику који одриче више него било која вера.

[Цвеле1993]

ИСЛАМСКИ НАЧИН МИШЉЕЊА

Схватање Бога у Корану је породило и сроднички начин мишљења код Арапа. Иако су и многи други фактори помогли развоју процеса мишљења и одразили се на његовом садржају. Међутим то и показује типични исламски начин мишљења.

То постаје јасно и на примеру схватања „богонадахнутости“ Светог Писма. Док су по нашем хришћанском схватању богонадахнутости укључени такви појмови, као слушање, надахнуће од Духа Светога и просветљење који чине човека, без обзира на његову ограниченост, саучесником Божијег Откривења – исламско схватање „богонадахнутости Писма“ је радикално. Алах је буквално од речи до речи диктирао Мухамеду своје откровење, тако да је пророк у скоро бесвесном стању, као безвољни инструмент владалачког духа изговарао своје „суре“. Од тада се његово пророчанство сматра завршетком свих откровења, у коме се људском роду по мишљењу ислама предлаже највиша мудрост и најдубља знања. Муслиман не мисли да припада несавршеној религији, већ обрнуто, сматра да може усрећити својим примером богопоштовања цео остали људски род.

Дуго време је због страхопоштовања пред „Речју Алаха“ било забрањено занимање тумачењем Корана или критичко разматрање садржаја „сура“, јер су сва откровења сматрала јасним, схватљивим и завршеним. И ни један човек, по мишљењу муслимана није у стању да истражи или испита Алахове речи. Њих је могуће само пасивно прихватити, послушно признати и са верношћу сачувати. Немогуће их је у било ком случају критиковати или развити. У сагласности са тим код муслимана се развијала и способност да се учи напамет и на тај начин сакупља знање. Неретко муслимани у целини или делимично изговарају Коран, не схватајући ни његов смисао, ни садржај. Тај пасивни, статички начин мишљења формира и до наших дана целокупан систем образовања у школама и универзитетима, тако да многи Арапи носе у себи дубока знања, која емоционално делују у њиховој подсвести, али нису у стању да их примене активно, динамички. Сваки западни учитељ који ради у арапском свету убеђује се у пракси у то да накупљање знања учењем напамет уопште не означава самостално мишљење и да логично, систематско навођење размишљања веома ретко изазива активну мислилачку делатност код муслимана.

Одрицање ислама од самосталног мишљења објашњава се и улогом коју у његовом животу играју предања. Ни један човек нема права у спорном случају да тумачи Коран својим разумом и примењује изреке на своје околности. То може једино Алах! Јер је било створено бесконачно мноштво предања, у којима увек фигурира Мухамед, у чија су уста са мање или више истинитом стављена откровења. Само постојање предања јесте доказ да се у исламу искључује слободно мишљење, да је у исламу створен потпуно другачији начин мишљења у односу на Запад.

Сем тога, Коран је написан у форми својеврсних рима које на арапском звуче веома проницљиво. При том је Мухамед због рима ставио понекада речи не тамо где би по смислу требало, или променио слог, да би изменио ритам и звучност. Тачан садржај има другостепени значај. Тако из имена „Исус“ у Корану се добило „И’са“. Самим тим ради звучности било је искривљено Име које је више од свих имена.

Због тог поетског принципа код Арапа се и јавило религиозно осећање које је изазвано проницљивим звучањем и изражајним читањем, а не систематском логиком. Наше Јеванђеље је формирано потпуно другачије. Оно није написано у форми стиха, већ у прози и тражи удубљивање, размишљање и схватање. О Корану се говори да је он тобож написан најлепшим језиком Бога. Библија постоји само у нескладном арапском језику. И Јеванђеље у муслиманским ушима звучи чудно и туђе, док је Коран налик светлом стиху који је сачинио сам Алах и налази се на недостижној висини за све до сада написано.

Из свега овога је очигледно зашто муслиману није тако једноставно да схвати Свето Писмо и зашто му није тако лако да га призна као основ свог погледа на свет. Он не чује у њој зов и њено читање ретко побуђује у њему мислилачки процес или вољну одлуку.

У вези са тим ми који смо у мисији морамо да научимо да мислимо са позиција муслимана и предлажемо им да науче напамет изабране дело Светог Писма, да би тиме испунили подсвест муслимана истинском Речи Божијом и полако пробудили у њима хришћански начин мишљења и свест. Благословени су проповедници који предлажу не само хладне, догматски јасне проповеди, већ који носе Благу Вест са поривом и осећањем, јер схватање код Арапа долазе не кроз главу, већ кроз срце.

[Eniz]

Зашто је муслиману тешко да постане хришћанин?

Абдел Маши

Овом темељном анализом проблема обраћања муслимана у хришћанство, ПМЦ „о.Данил Сисојев“ отвара нову рубрику на блогу под именом „Мисионарска школа“. Наша жеља је да у њима објављујемо текстове који се баве проблематиком мисије, учењима инославних и иноверних. Текстове који би помогли како њима тако и православним хришћанима који желе да сведоче Истинску Реч Божију – Православну Веру.

Надамо се да ће се и у окриљу наше Мајке, Цркве Апостола Саве Српског, појавити права мисионарска школа у којој би браћа и сестре који желе да сведоче о Вери могли да добију неопходна знања…

* * * * *

ПРЕ 1300 ГОДИНА…

Ислам се налик експлозији раширио из земаља Блиског Истока у Азију, Африку и Европу. Данас се учврстио као друга по величини религија у свету. Муслиманска вера се противи свим покушајима хришћанског мисионарења. У исто време ми, хришћани, видимо да се мисли о планетарном ширењу ислама поново обнављају у самом исламу.

Зато се јавила неопходност да поразмислимо које то противречности постоје између ислама и хришћанства. О томе које тешкоће се јављају пред муслиманом када покуша да постане хришћанин.

ТРИ ДОГМАТСКЕ ПРЕПРЕКЕ

Муслиман не може себи да представи да Господ Бог има Сина, Који Му је раван по власти и величини. Већ од најранијих година муслиманском детету се привија мисао да хришћани поштују три Бога. Ко ипак покуша да то протумачи муслиману, да је у том случају 3 = 1 сусреће се са неразумевањем, које може да прерасте у мржњу. Наша западна дијалектика једва да може бити савладана муслиманским умом. Муслимани сматрају: или је Бог један, или је Он Тројица. Он не може истовремено бити и једно и други! Три личности не могу бити једна личност!

У исто време Коран садржи јасно указање на Божанственост Исуса Христа: Његово Рођење од Дјеве Марије. Разлика је у томе што је, по Мухамеду, Христос био створен у Дјеви Марији, помоћу стварајуће Речи Божије из ничега. Ми хришћани исповедамо да је Исус Христос још у вечности, пре векова, рођен од Оца (не створен) пре стварања света, истинити Бог од истинитог Бога. Отац са Сином у једној Природи. Да је Он, Исус Христос, постао човек ради нашега спасења.

Такве признаке христолошких спорова и разлика у мишљењу у црквама Блиског Истока доисламског периода може се наћи и у другим местима Корана. Тако Коран назива Христа „Речју Божијом“ и „Духом од Бога“. Много спорова је било у историји муслиманског богословља и по питању да ли је Реч Божија вечна или има почетак у времену. Суштина тог спора је у томе да ислам не признаје да је Исус Христос „Реч Божија која се јавила у телу“. Да је већ по Свом рођењу виши од самог Мухамеда. Дакле ислам је религија, то јест дух који одриче Божанство Христу, што је по Светом Писму (1. Јн. 4, 3; 15) признак антихриста.

Друга догматска препрека за муслимане је сведочанство о распећу Исуса Христа. Притом треба да обратимо пажњу на то да исламска критика није усмерена на значај и последице Христовог распећа на Крсту. Не, она радикално одриче веродостојност те само историјске чињенице. Мухамед је рекао, покренут на то својим духом, да Христос није умро на крсту, већ да је жив вазнесен на небо. Самим тим Мухамед је у корену истргнуо из муслиманског погледа на свет све основне појмове хришћанства као: оправдање, васкрсење Исуса Христа, изливање Духа Светога, обнова верних, њихово освећење и спасење. У категоричном одрицању Крста открива се истински карактер ислама. Док ми хришћани у доласку Исуса Христа у телу неопходну претпоставку Његове искупљујуће жртве на Крсту, Мухамед одриче и једно и друго.

Ко муслиману каже да је историја страдања и смрти Исуса Христа једна од најпосведоченијих делова Јеванђеља, наилази на трећу претпоставку, која раздваја ислам од хришћанства: схватање Откривења! Мухамед је без много размишљања изјавио да су све разлике између Светог Писма и Корана тобож докази фалсификата почетног откровења. Притом је суштина код муслиманских догматичара не у томе који стих је истинска Реч Исуса Христа, или који су извори који су у основи Јеванђеља. Не. Ту се Коран прихвата за једино истинско, неизоставно мерило божанске истине. Дакле, оно што се не поклапа са муслиманском књигом то се сматра за лаж и фалсификат. На тај начин се доказује и телесно вазнесење Исуса Христа на небо, јер је Он за муслимана једини човек близу Господа Бога, али само као пророк. Без Голготског Крста и без богосиновства!

КО ЈЕ АЛАХ?

Три коренске противречности између ислама и хришћанства моду се поредити само са видљивим делом леденог брега, али основна маса разлога и проблема налазе се дубље, невидљиви су. Она је скривена у самом схватању Алаховог божанства, које се од муслимана доживљава са крајњом педантношћу. Алах је несхватљив, недостижан и неприступан. Његова величина се не може замислити и стоји, по муслиманским схватањима, ван граница, које може достићи људски разум. Он није рођен и не рађа. Њему нема равног. И рођење Исуса Христа од Дјеве Марије као Сина Божијег одбацује се као незамисливо понижење Алаха. Муслиманско схватање божанства је показало одлучујући утицај на формирање свих области исламске културе и јесте управо онај дух који везује муслимане и омета их да постану хришћани. По мишљењу ислама човек је створен не по образу и подобију Божијем, већ као Његов слуга, што се и наглашава ритуалом падања ничице од стране муслимана који се моли, што олицетворава буквално значење речи „ислам“. Та реч значи потпуну преданост, покорност, преданост Алаху. Ако муслиман размишља о молитви, он не представља себи слободан разговор са Богом, већ учешће у до најмањих детаља разрађеној служби у којој се налази неколико пута дневно његово поклањање Алаху. Та молитва формира подсвест муслимана више него што можемо то себи представити. Схватање хришћанске молитве је потпуно другачије. Ту се и крије једно од најдубљих противречности између ове две религије.

По схватањима муслимана Алах је толико велики да једино он одређује судбине свих људи. Срећа, катастрофа, смрт, несрећа, незгода – све се приписује вољи Алаха. Фатализам је вера у предодређену, неизмењиву судбину – дубоко се корени у исламу и окива стваралачку активност. Начин живота муслимана се у корену разликује од начина живота хришћанина. Разум и све побуде муслимана предодређени су схватањем божанства Алаха.

И „грех“ се схвата од стране ислама не као разлог који дели човека од Бога, који је човекова одговорност. Схвата се као непажња или грешка, која се на крају одиграла због Алахове кривице, који је створио човека тако слабим и подложним искушењу. На тај начин Алах је индиректно одговоран за сво зло у овом свету. И он сам, како жели, како он замисли, одређује једног за рај, другог за пакао. Он је налик на великог диктатора кога се сви боје о од кога се нико не може сакрити. И све мисли муслимана и све његове одлуке, коначну су одређене од Алаха.

Тако и Голготски крст није потребан Алаху, већ напротив, представља собом покушај на његов суверенитет. Алаху није потребна жртва и није потребан посредник који га мири са светом, јер он опрашта коме хоће и када хоће. То муслиманско схватање величине и искључивости Алаха и јесте најдубљи разлог који дели муслимане и хришћане.

То укорењено схватање Алаховог божанства формирало је све области исламске културе. Многе векове муж је господарио над својим женама и децом, као патријарх. Учитељ је био узвишен над својим ученицима. Послодавац је често био налик на робовласника, као и многи калифи и султани, који су се неретко користили неограниченом, крвавом влашћу. Болесни, слаби и сиромашни сматрани су кажњеним, док су у исто време моћни, богати и властодршци сматрани за утврђене од стране Алаха. Смирење хришћана, крст Исуса Христа и Павлово хваљењем својом слабошћу – све то је дијаметрално различито од духа ислама и чини хришћанство у очима муслимана недостојном и дегенерисаном религијом.

Тако да је и мисао да је Господ Бог наш Отац и да је из љубави према развраћеном свету жртвовао Свог Јединородног Сина, муслиману не само туђа, већ и смешна, ако не и богохулна! Уместо тога муслиман се поклања далеком и великом диктатору – Богу и плаши Га се! Свака тврдња о Божијој близини, о Његовој очинској бризи сматра се самообмана. Чак у будућем муслиманском рају Алах неће присуствовати лично јер он за своја створења увек далек, велики и невидљив. Ко говори да је Бог Себе јавио људима у лицу Исуса Христа сматра се лажовом и заводиоцем.

Dat cu komentar na ovaj tekst, sada nema vremena zbog posla.

[Eniz]

Prvi dio teksta:

Ислам се налик експлозији раширио из земаља Блиског Истока у Азију, Африку и Европу. Данас се учврстио као друга по величини религија у свету. Муслиманска вера се противи свим покушајима хришћанског мисионарења. У исто време ми, хришћани, видимо да се мисли о планетарном ширењу ислама поново обнављају у самом исламу.

Зато се јавила неопходност да поразмислимо које то противречности постоје између ислама и хришћанства. О томе које тешкоће се јављају пред муслиманом када покуша да постане хришћанин.

Komentar:

Po meni bi ovaj naslov trebao biti zašto muslimani teško prelaze na kršćanstvo a zašto kršćani sa lahkocom prelaze na islam?

Da islam je se velikom brzinom širio diljem tada poznatog svijete i srušio je u vrlo kratkom vremenu dvije velike imperije, to vam je poznato.Zašto je uspio da se širi tolikom brzinom.Reći ćete sabljom, ja kažem nije baš tako da ratom je veliki dio teritorija osvojen ali prije bitaka tamnošnji stanovnici su bili ugnjetavanji od strane tih imperija i kada su vidjeli odnos novih osvajača kako ih vi zazivate, u velikoj mjeri su prelazili na islam!Ali o tome ću takođe i u znatno širem obliku pisati.

[Eniz]

Dio teksta:

ТРИ ДОГМАТСКЕ ПРЕПРЕКЕ

Муслиман не може себи да представи да Господ Бог има Сина, Који Му је раван по власти и величини. Већ од најранијих година муслиманском детету се привија мисао да хришћани поштују три Бога. Ко ипак покуша да то протумачи муслиману, да је у том случају 3 = 1 сусреће се са неразумевањем, које може да прерасте у мржњу. Наша западна дијалектика једва да може бити савладана муслиманским умом. Муслимани сматрају: или је Бог један, или је Он Тројица. Он не може истовремено бити и једно и други! Три личности не могу бити једна личност!

Vi vjerujete da je Bog jedan i da on ima tri božanske osobine ili ličnosti ali da je on jedan onda govorite o Bogu kao podvojenoj ličnosti koji je nekada Bog nekada čovjek a nekada Božiji sin.

Mi vas nazivamo monoteistima iako u vašoj vjeri ima dosta primjesa politeizma pa nekada i mnogoboštva ali uprkos tome vi ste za nas monoteisti.

У исто време Коран садржи јасно указање на Божанственост Исуса Христа: Његово Рођење од Дјеве Марије. Разлика је у томе што је, по Мухамеду, Христос био створен у Дјеви Марији, помоћу стварајуће Речи Божије из ничега. Ми хришћани исповедамо да је Исус Христос још у вечности, пре векова, рођен од Оца (не створен) пре стварања света, истинити Бог од истинитог Бога. Отац са Сином у једној Природи. Да је Он, Исус Христос, постао човек ради нашега спасења.

To nije tačno.Kuran nigdje ne potvrđuje niti prihvata božanstvenost Isusa.Ako ćete prezentovati što piše u Kuranu napisite citat kojim zelite potvrditi vas stav.Islam kaže za Isusa da je njegovo rođenje bilo nadnaravna pojava ali da je on Poslanik i ništa više.

Такве признаке христолошких спорова и разлика у мишљењу у црквама Блиског Истока доисламског периода може се наћи и у другим местима Корана. Тако Коран назива Христа „Речју Божијом“ и „Духом од Бога“. Много спорова је било у историји муслиманског богословља и по питању да ли је Реч Божија вечна или има почетак у времену. Суштина тог спора је у томе да ислам не признаје да је Исус Христос „Реч Божија која се јавила у телу“. Да је већ по Свом рођењу виши од самог Мухамеда. Дакле ислам је религија, то јест дух који одриче Божанство Христу, што је по Светом Писму (1. Јн. 4, 3; 15) признак антихриста.

Prizvoljno tumačenje koje nama veze sa istinom.

Друга догматска препрека за муслимане је сведочанство о распећу Исуса Христа. Притом треба да обратимо пажњу на то да исламска критика није усмерена на значај и последице Христовог распећа на Крсту. Не, она радикално одриче веродостојност те само историјске чињенице. Мухамед је рекао, покренут на то својим духом, да Христос није умро на крсту, већ да је жив вазнесен на небо. Самим тим Мухамед је у корену истргнуо из муслиманског погледа на свет све основне појмове хришћанства као: оправдање, васкрсење Исуса Христа, изливање Духа Светога, обнова верних, њихово освећење и спасење. У категоричном одрицању Крста открива се истински карактер ислама. Док ми хришћани у доласку Исуса Христа у телу неопходну претпоставку Његове искупљујуће жртве на Крсту, Мухамед одриче и једно и друго.

Ко муслиману каже да је историја страдања и смрти Исуса Христа једна од најпосведоченијих делова Јеванђеља, наилази на трећу претпоставку, која раздваја ислам од хришћанства: схватање Откривења! Мухамед је без много размишљања изјавио да су све разлике између Светог Писма и Корана тобож докази фалсификата почетног откровења. Притом је суштина код муслиманских догматичара не у томе који стих је истинска Реч Исуса Христа, или који су извори који су у основи Јеванђеља. Не. Ту се Коран прихвата за једино истинско, неизоставно мерило божанске истине. Дакле, оно што се не поклапа са муслиманском књигом то се сматра за лаж и фалсификат. На тај начин се доказује и телесно вазнесење Исуса Христа на небо, јер је Он за муслимана једини човек близу Господа Бога, али само као пророк. Без Голготског Крста и без богосиновства!

[b]Po nama je uistinu vaša knjiga iskrivljena i u njoj se nalaze mnoger stvari koje su napisane po željama konstruktoraSvete knjige.[/b]

[Александар Милојков]

Po nama je uistinu vaša knjiga iskrivljena i u njoj se nalaze mnoger stvari koje su napisane po željama konstruktoraSvete knjige.

Да, и то је крајње произвољна тврдња, ничим доказива. Ја сам навео чињеницу да би први хришћани сигурно напали на Јевреје да су ови кривотворили Библији. То би једва дочекали. Међутим, у списима раних отаца Цркве нема ни помена о томе. Не само код њих, чак ни сам Христос нигде не помиње да су Јевреји покварили Библију. Напротив, Христос чита и тумачи речи Библије.

Можемо ли поставити контра тврдњу: ваша Књига је потпуно искривљена, тачније она је неуспели плагијат Библије. Написана је по жељи Мухамедовој? Одакле нам доказ да је Мухамед посланик Божији? Потпуно је нелогично.

[Цвеле1993]

Komentar:

Po meni bi ovaj naslov trebao biti zašto muslimani teško prelaze na kršćanstvo a zašto kršćani sa lahkocom prelaze na islam?

Сви знамо да су за време великог потопа, само Ноје и његова породица били праведни и веровали у Бога.

Исти је случај и са Авраамом.

Тако да број верника не игра велику улогу.

Нама је Господ рекао: Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство. (Лк. 12:32)

Ту ми православни хришћани, видимо себе.

По Откровењу, при самом крају света, биће мало православних хришћана.

Јер ће цео све да се помрачи.

Док Јевреји верују, да ће кад месија дође, свет постати рај.

Сви ће веровати у једног Бога.

Неће бити ратова и помора.

Не знам како ви гледате на крај света?

Доћи ће Деџал?

Da islam je se velikom brzinom širio diljem tada poznatog svijete i srušio je u vrlo kratkom vremenu dvije velike imperije, to vam je poznato.Zašto je uspio da se širi tolikom brzinom.Reći ćete sabljom, ja kažem nije baš tako da ratom je veliki dio teritorija osvojen ali prije bitaka tamnošnji stanovnici su bili ugnjetavanji od strane tih imperija i kada su vidjeli odnos novih osvajača kako ih vi zazivate, u velikoj mjeri su prelazili na islam!Ali o tome ću takođe i u znatno širem obliku pisati.

Ислам се преносио мачем и убијањем.

Док су апостоли гинули за своје сведочанство.

И нису били наоружани.

Ту се види огромна разлика.

[Цвеле1993]

Vi vjerujete da je Bog jedan i da on ima tri božanske osobine ili ličnosti ali da je on jedan onda govorite o Bogu kao podvojenoj ličnosti koji je nekada Bog nekada čovjek a nekada Božiji sin.

Mi vas nazivamo monoteistima iako u vašoj vjeri ima dosta primjesa politeizma pa nekada i mnogoboštva ali uprkos tome vi ste za nas monoteisti.

Ту се види твоје непзнавање хришћанске православне вере.

Кад се говори о боговима, то значи да се они супростављају један другом.

Не мисле исто, не дејсвују исто.

То је многобоштво.

Е сад, наш Бог је један зато што је Бог Отац један.

Од Оца се рађа Син, а исходи Дух Свети.

Све Три Божанске Личности имају једну исту суштину, као и једну љубав, једну мудрост, један живот и све неизмерно богатство божанских вечних сила и енергија.

Дакле, зато је Бог један.

Као што се код човека рађа мисао, па по њој ствара, тако се и у Богу Оцу родио Логос (разум, реч) и кроз њега је све створено.

Бог је љубав у вечности, а за праву љубав потребно су Тројица.

Бог Отац је кроз Сина и за Сина, у Духу Светом створио свет.

Бог је заједница Личности.

Породица је слика Свете Тројице на земљи.

To nije tačno.Kuran nigdje ne potvrđuje niti prihvata božanstvenost Isusa.Ako ćete prezentovati što piše u Kuranu napisite citat kojim zelite potvrditi vas stav.Islam kaže za Isusa da je njegovo rođenje bilo nadnaravna pojava ali da je on Poslanik i ništa više.

На основу тога да у курану пише да се Иса надприродно родио, они су извели такав закључак.

Ако се човек роди без садејства мушкарца тј. Духом Светим, то јасно говори да се не ради о обичном човеку.

Po nama je uistinu vaša knjiga iskrivljena i u njoj se nalaze mnoger stvari koje su napisane po željama konstruktora Svete knjige.

Да, да преко хиљаду страница је искривљено.

Колико ли куран има страна?

Сва пророштва о Господу су се невероватно тачно испунила.

То сведоћи о истини Библије.

А то што има нека грешка, у преводу или нека контрадикција, то нема везе.

Не спасавамо се књигом, него Црквом Божијом и милошћу Божијом.

[Sherlock H.]

Зар нисмо сва ова питања претресли барем неколико пута?

[Александар Милојков]

[Цвеле1993]

Зар нисмо сва ова питања претресли барем неколико пута?

Остане у памћењу, кад се више пута понови. 245245245

[Sherlock H.]

Зар нисмо сва ова питања претресли барем неколико пута?

Остане у памћењу, кад се више пута понови. 245245245

Шта,опет обнављамо?Где је Селкоба,да га зовемо?

[cvijet]

Dio teksta:

ТРИ ДОГМАТСКЕ ПРЕПРЕКЕ

Муслиман не може себи да представи да Господ Бог има Сина, Који Му је раван по власти и величини. Већ од најранијих година муслиманском детету се привија мисао да хришћани поштују три Бога. Ко ипак покуша да то протумачи муслиману, да је у том случају 3 = 1 сусреће се са неразумевањем, које може да прерасте у мржњу. Наша западна дијалектика једва да може бити савладана муслиманским умом. Муслимани сматрају: или је Бог један, или је Он Тројица. Он не може истовремено бити и једно и други! Три личности не могу бити једна личност!

Vi vjerujete da je Bog jedan i da on ima tri božanske osobine ili ličnosti ali da je on jedan onda govorite o Bogu kao podvojenoj ličnosti koji je nekada Bog nekada čovjek a nekada Božiji sin.

Mi vas nazivamo monoteistima iako u vašoj vjeri ima dosta primjesa politeizma pa nekada i mnogoboštva ali uprkos tome vi ste za nas monoteisti.

У исто време Коран садржи јасно указање на Божанственост Исуса Христа: Његово Рођење од Дјеве Марије. Разлика је у томе што је, по Мухамеду, Христос био створен у Дјеви Марији, помоћу стварајуће Речи Божије из ничега. Ми хришћани исповедамо да је Исус Христос још у вечности, пре векова, рођен од Оца (не створен) пре стварања света, истинити Бог од истинитог Бога. Отац са Сином у једној Природи. Да је Он, Исус Христос, постао човек ради нашега спасења.

To nije tačno.Kuran nigdje ne potvrđuje niti prihvata božanstvenost Isusa.Ako ćete prezentovati što piše u Kuranu napisite citat kojim zelite potvrditi vas stav.Islam kaže za Isusa da je njegovo rođenje bilo nadnaravna pojava ali da je on Poslanik i ništa više.

Такве признаке христолошких спорова и разлика у мишљењу у црквама Блиског Истока доисламског периода може се наћи и у другим местима Корана. Тако Коран назива Христа „Речју Божијом“ и „Духом од Бога“. Много спорова је било у историји муслиманског богословља и по питању да ли је Реч Божија вечна или има почетак у времену. Суштина тог спора је у томе да ислам не признаје да је Исус Христос „Реч Божија која се јавила у телу“. Да је већ по Свом рођењу виши од самог Мухамеда. Дакле ислам је религија, то јест дух који одриче Божанство Христу, што је по Светом Писму (1. Јн. 4, 3; 15) признак антихриста.

Prizvoljno tumačenje koje nama veze sa istinom.

Друга догматска препрека за муслимане је сведочанство о распећу Исуса Христа. Притом треба да обратимо пажњу на то да исламска критика није усмерена на значај и последице Христовог распећа на Крсту. Не, она радикално одриче веродостојност те само историјске чињенице. Мухамед је рекао, покренут на то својим духом, да Христос није умро на крсту, већ да је жив вазнесен на небо. Самим тим Мухамед је у корену истргнуо из муслиманског погледа на свет све основне појмове хришћанства као: оправдање, васкрсење Исуса Христа, изливање Духа Светога, обнова верних, њихово освећење и спасење. У категоричном одрицању Крста открива се истински карактер ислама. Док ми хришћани у доласку Исуса Христа у телу неопходну претпоставку Његове искупљујуће жртве на Крсту, Мухамед одриче и једно и друго.

Ко муслиману каже да је историја страдања и смрти Исуса Христа једна од најпосведоченијих делова Јеванђеља, наилази на трећу претпоставку, која раздваја ислам од хришћанства: схватање Откривења! Мухамед је без много размишљања изјавио да су све разлике између Светог Писма и Корана тобож докази фалсификата почетног откровења. Притом је суштина код муслиманских догматичара не у томе који стих је истинска Реч Исуса Христа, или који су извори који су у основи Јеванђеља. Не. Ту се Коран прихвата за једино истинско, неизоставно мерило божанске истине. Дакле, оно што се не поклапа са муслиманском књигом то се сматра за лаж и фалсификат. На тај начин се доказује и телесно вазнесење Исуса Христа на небо, јер је Он за муслимана једини човек близу Господа Бога, али само као пророк. Без Голготског Крста и без богосиновства!

[b]Po nama je uistinu vaša knjiga iskrivljena i u njoj se nalaze mnoger stvari koje su napisane po željama konstruktoraSvete knjige.[/b]

1.Bog ima i postoji

2.Bog je jedan

3.Bog je oduvijek,jer nije postao

4.Bog je zauvijek,jer Ga neče nestati

5.Bog ničemu nije sličan

6.Bog Sam o Sebi opstoji

7.Bog živi svojim Svojim Božanskim životom

8.Bog sve zna

9.Bog sve vidi

10.Bog sve čuje

11.Bog sve Svojom,voljom čini

12.Bog je Svemoćan

13.Bog govori Svojim božanskim govorom

14:Bog sve stvara,održava i rastvara.

Ako je Isus Bog nek mi neko navede bar jednu od ovih osobina.