Тудор Петку: Мој сусрет са Православљем (Разговор са Бертраном Вержелијем)

[Поуке.орг инфо]

Разговор са Бертраном Вержелијем, француским философом и есејистом, професором философије на Факултету политичких наука и моралног богословља на Православном институту Светог Сергија у Паризу; аутором преко шездесет наслова, од којих ће „Искушење човеко-бога“ ускоро бити објављено и у српском преводу.

Како сте се упознали са Православљем?

Нисам се упознао са Православљем у смислу да сам ишао ка њему. Оно је дошло мени; поклоњено ми је. Mајками је била пореклом из Швајцарске. Године 1945, желећи да упозна француску културу, напустила је Швајцарску и дошла у Француску. Ту, осим што је упознала француску, сусрела се и са руском културом, а преко ње, и са Православљем. Тај се сусрет одиграо у три етапе. Најпре је упознала једног Француза, Жофруа де Сузнел, супруга Аник де Сузнел, једне од великих имена савремене православне мисли, тумача Библије. Жофруа је примио Православље током Другог светског рата,у логору, при сусрету са једним православним свештеником, Евграфом Ковалевским. Жофруа је био први који је мојој мајци открио Православље. Потом је и моја мајка упознала оца Евграфа. Почела је да прати његова предавања у булевару Бланки, у Паризу, где је основао парохију. Та предавању су на њу оставила снажан утисак указујући јој на визионарски дух Православља. На послетку, трећи сусрет: онај са оцем Софронијем. Ученик старца Силуана, отац Софроније је живео уз њега у манастиру Светог Пантелејмона на Сетој Гори. Неколико година после упокојења старца Силуана, опхрван здравственим проблемима проузрокованим дугогодишњим подвигом, отац Софроније је напустио Свету Гору како би био оперисан у Француској. Живећи у једној кули у Сент Женевјев де Буа, размишљао је како да оснује манастир у Енглеској. Што је накнадно и учинио, основавши TheOldRectory у близини Малдена, у Есексу. С обзиром на његову изузетну духовност, личност оца Софронија је била одлучујућа у мајчином примању Православља. Православље је примила 1958. године, а и ја са њом, јер сам са шест година био помазан. Данас није реткост чути како неке особе не желе да крсте своју децу како би им оставили слободу да сами изаберу у шта ће сутра веровати. Уводећи ме у Православље, мајка ми није ограничила слободу. Она ју је умножила. Тај „упад на силу“, ако смем тако да кажем, у Цркву, учинио је да од малена будем свестан да је духовност саставни део живота.Бити слободан, за мене није значило бити слободан да изаберем Православље као религију, већ да кроз њега откријем  дубину и лепоту живота. Много касније сам открио да то што смо Православни не значи да и сами не морамо да се преобратимо у Православље. Тога сам данас више него свестан. Када смо заиста Православни? Онда када живимо целим својим бићем, од главе до пете. Када то постане случај, онда постајемо, сходно нашој скромној лествици, попут Пантократора који све привија у загрљај. Већ неко време, сваким даном, све више и више, осећам неопходност живљења целим својим бићем. У том смислу, верујем да полако почињем да се преобраћам у Православље.

Који вас је разлог навео на преобраћење?

Када сам био мали, лепота и интензитет литургијског живота. Веома брзо, почео сам да се молим. Такође, веома брзо, почео сам да прислужујем у олтару. Када смо дете, када се молимо, и када прислужујемо, ступамо у додир са тајном личности. Небитно што смо дете, осећамо ту тајну. И желимо да јој кренемо у сусрет. Иако дете, осећамо се одраслим самом чињеницом што учествујемо у литургијском животу. Данас, оно што ме наводи на преобраћење  почива у одушевљености. Живот је бескрајно дубљи но што то замишљамо. Преумљујем се сваки пут када се осетим сићушним пред бескрајним, неуким пред чудом постојања. Када, живећи, осетимо да постоји још бескрајнији живот који, што га више има, чини наше живљење још бесконачнијим, отвореним за Бога; Бога који јесте сам тај живот, који наш живот чини још живљим. Западна интелигенција која је постала безбожна у Богу види препреку животу. Као што каже Сартр: „Уколико Бог постоји, онда не могу бити слободан“. Ја сам опречног мишљења. Чим Бог постоји и ја почињем да постојим. Чињеница да он постоји, чини да ја постојим. За западног интелектуалца, постојање у својој огољености, у својој грубости, доказ је да Бог не постоји. Оно је знак да је човек напуштен, „занемарен“ како би то рекао Хајдегер, којем дугујем ову мисао. Што се мене тиче, постојање у својој огољености као и усвојој грубости знак је да смо ништа, не због тога што не постоји ништа, него због тога што смо толико мали у односу на величанствену лепоту божанског живота. По томе ми је блиско апофатичко богословље које је у основи православног поимања постојања. Близак ми је, такође, и Мастер Екхарт и његово поимање мистичног ништавила. Слава Крста је средиште Тајне Христове. Када се осетимо ситним пред бесконачним, онда смо у слави Крста. Крст чини да се осетимо ситним. Слава, она чини да бесконачно живи кроз сићушно. Велики светитељи православног предања објашњавају да живети значи непрестаносепреумљивати. То је сасвим тачно. Живети значи да све оно што чинимонепрестано преображавамо у бескрајно. То значи имати широк, великодушан, љубвен поглед на постојање. Не бити баналан. Бити у том смислу „царем“, чинећи од постојања царство. Постати господарем, као што је Христос Господ. Уздићи ниво постојања и свести постојања, оплеменити га. Преобраћење подразумева све речено.

Како је Православље изменило Вашу свест и Ваш живот?

Православље је изменило мој живот и још увек га свакодневно мења подстичући ме да га живим срцем. Срце је у нама орган равнотеже који регулише слање крви у тело и на тај начин његово обнављање,примањем крви обогаћене кисеоникоми одашиљањем оне из које је кисеоник испражњен. Оно омогућава животу да се обнови и да сваког тренутка дише. Оно је, осим тога и емоционални, морални и духовни орган. Живети срцем значи ући у себе и живети живот који је у нама осећајући га. Када је то случај, оспољашњени и груби човек, човек који не жели живот, већ моћ над животом, бива разбијен у парам-парчад, а на његово место ступа аутентични човек. Човек на тај начин бива обновљен. Онај који није дисао, почиње да дише. Рађа се за живот. Православље које ме призива да живим срцем одговара том рођењу које мења мој живот сваки пут када га живим срцем. На изненађујући начин, ствари се са овим не завршавају. Када живимо срцем понирући у себе, не бивамо само ми препорођени. Свет и други људи бивају препорођени. У свакој ствари, у сваком бићу, почива жишка божанске лепоте. Живећи срцем, уочавамо је. Још боље, чинимо да живи. Чинимо је живом. То је оно што називамо добротом. УИдиотуДостојевског, принц Мишкин је слика те доброте. Када посматра људе, оно што види у њима није зло. Он прво опази добро. И уколико људи чине зло, оно што види јесте патња живота која је жртва зла. Не људску злоћу. Принц Мишкин је живи израз онога што је дубока православна свест. Када Православље мења моју свест, оно производи исти утисак. Оно не само да чини да живи аутентични човек кадар да живи у мени, већ у свакој ствари, у сваком бићу; оно ме подстиче да опазим искру божанског живота која се у свему налази. На крају, православни живот води и даље од тога. Када говори о Богу, Паскал  се позива на слику из Књиге XXIVфилософа: кружница којој је центар свуда, а обим нигде. Бог је торжествен. Када се пројави, пројави се попут божанске кише, божанског облака; божанског пожара. Не пројављује се на једном месту, у једном тренутку. Он се непрестано пројављује, свуда, бивајући оно што физичари називају плуриверзумом, у супротности са универзумом. Бог је божанска киша. У будизму, тај начин сагледавања постојањакоји је својствен „живима, а спасенима“, више не бива затворен у временско-просторну димензију ограничену двојношћу. Више не постоји ни сад ни овде, јер више не постоји овде које је у супротности са оним тамо, нити ово сада супротстављено ономе јуче или ономе сутра. Бог је свепросторан и свевременски. Овде је реч о апсолутној слободи која је слободно дисање. Ништа није узвишеније нити пространије од ове свести када се пројави, јер ништа није слободније нити испуњеније креативним духом. Када се, благодарећи Православљу, литургијском животу, молитви отворим за Христа Пантократора који све пригрљава својом бескрајном љубављу, у једном хиљадитом делу секунде, догоди ми се да се дотакнем ове апсолутне и величанствене тајне. Тада, могу рећи, по четврти пут, да доживљавам искуство свести, свести која више није физичко дисање, дисање аутентичног човека, дисање живог живота, већ дисање неког сасвим другогреда, примарног, онтолошког.

Која је духовна лепота Православља?

Лепота Православља се састоји у томе да испоштујемо све лепоте које сретнемо живећи, узводећи их још више. Прва је лепота телесна. Лепота света. Лепота жена, за мене који сам мушкарац. Духовна лепота Православља састоји се у томе да испоштујем овај телесни порив тако што гаприљубим уз племенитост и дубину. Космичка лепота је отвореност за Бога. Задовољство осећања живота у властитом телу, у живом телу света отвореност је за божански живот. Бог који је изнад свега реченог изражава се кроз лепоту која, у творевини, иде изван материје, придодајући јој лепоту. Лепота жена је друга велика тајна. Та лепота обавезује мушкарца да буде деликатан, пажљив, племенит. У супротном, уколико он остане на нивоу примарног ероса, она ишчезава. Бежи. Испарава. Нестаје. Разбија се. У том смислу, ерос је Христова педагогија, Учитеља промена и преобликовања. Космичка лепота је статична лепота. Лепота ероса је динамична. Уколико Православље велича космичку лепоту као метафизичку отвореност човековог ума за Бога, благодарећи поетском приступу свету, она још више узвеличава лепоту ероса који се преображава у лепоту сусрета мушкарца и жене у којем жеља постаје узвишеном, благодарећи управо том сусрету. Постоји и лепота ума. Свет је, било физички било биолошки, организован. Постоји велика лепота у уочавању те организације. Та лепота почива у пролазу из затовреног ка отвореном свету. То наликује зори. Када се појаве први светлосни обриси зоре у ноћи. Свет који се раздањује је попут духовног живота који је попут светлостикојаодгони таму. Заплењени смо. Ноћ је побеђена. Она није последња реч ноћи. То наликује васкрсењу где смрт нема последњу реч живота. Свет, живот, човек, повезани су овим неисказивим светлом. Само што они то још увек не знају или више не знају. Када се свет, живот и човек припоје тој лепоти, када се са њом усагласе, откривајући узвишеност те хармоније, открију чудесну лепоту. Лепоту сасвим другог реда. Та лепота је још већа када је у спрези са моралном лепотом. На тај начин, потреба за озбиљношћу која је у основи морала узводи ка једном узвишенијем човечанству. Када је то случај, човечанство више није хармонично. Оно је над-хармонично. Карактеристика таквог једног живота: све чега се дотакне постаје лепо. Све се преиспуњује духовном равнотежом. На крају, постоји лепота свих лепота. Она која пружа одговор на све, обасјавајући разлоге нашег бивања на земљи. Реч је о слави. Лепо је рећи некоме да постоји. То помаже да се разуме љубав Божија према свету и људима. У Божијим очима, лепо је што свет и људи постоје. Када се та лепота пројави не само као она лепота која је лепа, већ и лепша од лепоте, тада више не стојимо у лепоти него у слави. Православље које означава право славље јесте живот обасјан славом Божијом која прославља ову славу. Отуд и израз Православље, право-славље, права-слава, пуноћа славе, живот по слави.

Које је његово благо?

Благо Православља почива у тојвизији, не баналној, не само Православља, већ постојањауопште. Ова нетривијална визија изражена је апофатичким богословљем, а са њим, и антиномијским. Када Дионисије Аеропагит објашњава да Бога познајемо не познавајући га, он тиме не исказује негацију познања, већ један интензиван однос познања. „Бог је толико жив да је мало рећи да је жив“, каже он. Право познање је интензивно познање, а интензивно познање је интензиван живот. И супротно, интензиван живот је интензивно познање, а интензивно познање  је познање. У томе почива благо Православља. У том начину познања живота ништа не бива банално. Ништа није пуки конформизам. Ништа није тромо. Све је изузетно оригинално. Све самим тим поседује будућност. Божанска љубав је она која свему пружа будућност. Антиномије апофатичког познања омогућавају да се продре до љубави Божије. Николај Берђајев је написао целу једну студијукако би показао да је истински морал креативан и да се истински морална креативност налази у Христу. Како би исказаоту лепу идеју послужио се парадоксом, а са њим и антиномијом, објашњавајући како је прави морал ствар слободе, субјективности, дакле не-морала и без-закоња у свакодневном и баналном смислу речи. Такво виђење ствари добро изражава благо Православља. Једно апсолутно слободно виђење Бога, човека и морала, јер виђење Бога, човека и морала које полази изнутра, од личности, од њене лепоте, од њене племенитости.

Многе православне личности бивају познате и препознате. Како открити Православље Западу?

Када се Православље препозна, то увек бива на јединствен, оригиналан начин, преко јединствених и оригиналних личности које око себе шире позитиван дух. „Довољно је да један човек устане и на стотине њих ће за њим устати“, каже свети Серафим Саровски. Тамо где постоје свети, тамо постоји Православље. Када се мушкарци и жене освећују, Православље се разраста. Православље се не мери бројношћу православних, већ њиховом врлином. У сваком случају једна објективна ствар помаже: постојаност литургијског живота и његова лепота. Чињеница да се мушкарци и жене даноноћно моле је оно што је најважније. Када таква једна молитва постоји, постоји основа на коју се можете ослонити. То чини да се свет окреће: духовна и морална утемељеност, лепота. Неретко се на Цркву гледа кроз политичку призму. Црква не напредује усвајањем публицистичког става, већ усвајањем унутрашњег настројења које суштински оживотворава срца. На крају, не треба превиђати мисао, а за њом, и учење Цркве, њено узвишено учење. Свет има потребу да буде нахрањен. Има потребу да се обрадује. Често бива нахрањен и обрадован споља. Потребно је да буде нахрањен и изнутра. Хришћанство се често поистовећује са љубављу према ближњем. Ближњи није свако. У параболи о добром Самарјанину, то је Самарићанин. Њега треба волети. Он чини да се воли оно што спашава. Не волимо увек оно што спашава. Православље нас учи да заволимо оно што спашава. По томе се оно препознаје.

Какво је православно виђење човековог спасења?

Спасење значи повратак, обновљење, које следи преумљењу. Под спасењем често подразумевамо искупљење за грехе кроз страдање. Овакво једнојуридичко виђење превиђа онтолошку тајнуспасења. Друштво кажњава деликвенте тако што их на неко време затвара и лишава слободе. То међутим не води нужно преумљењу. Човек јецарског рода. Само што је он цар који је остао безцарства. Спасење подразумева проналажење овог краљевског смисла постојања. „Тражите пре свега Царство Божије, а све остало ће вам се додати“, каже Христос. У Слободи морала Христос Јанарас наводи речи Светог Макарија: „Сети се да си царског порекла“. Мастер Екхарт говори о срцу човечијем називајући га „племенитим човеком“. Пронаћи ову царску димензију живота, пронаћи племенитог човека којег имамо у себи, ићи ка царству небеском, то значи спасење. Бог жели да човек не буде само човек. Он жели да човек буде цар. Човек је цар онда када је попут Христа који је по превасходству Цар, Цар царева, по смерности, по љубави, по Речи која живи у њему. Људи сањају о спољашњем царству на овоме свету. Они на тај начин секуларизују царство, чинећи да оно више није духовно. Бог за човека жели духовно царство, вечни живот бивајући вечним животом духовности, а не баналности.

Када неко жели да открије Православље шта му кажете?

Не кажем ништа. Слушам. Преобраћење је лична ствар, различита од особе до особе. Постоје преобраћењакоја су лажна. Постоје преобраћења која су аутентична. Можемо се наћи у прилици да некоме посаветујемо да не постане православним. Можемо битиу прилици да кажемо и супротно. Монахом се не постаје тако што се одбаци свет. Православним се не постаје тако што се одбаце остале религије или философије. Монаси смо по љубави и благодати. Православни смо по љубави и благодати.

Извор: „Entretien avec Bertrand Vergely: ma rencontre avec l’orthodoxie“, www.orthodoxie.com, 21 avril 2018.
Превод: Јулија Видовић

Изворник:

View full Странице