Свети Јован Шангајски - житије

[JESSY]

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име.

 Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику". Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.

Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.

У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја - Коренаја").Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: "Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу."

За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

 

View full Странице

[Bokisha]

Прота Радосав Митић о светом Јовану Шангајском

ПРОТ.-СТАВРОФОР РАДОСАВ МИТИЋ

БИТОЉСКИ ЖИВИ СВЕТИТЕЉ

Поштовани читаоци, поводом празника св.Јована Шангајског, Чудотворца последњих времена, доносимо кратко сећање његовог бившег ученика из Битољске богословије - проте Радосава Митића. Св. Јован Шангајски припадао је Руској заграничној цркви - ''цркви која је поставила за свој циљ да чува неповређеном нашу свету веру, наше исконско руско православно благочешће'' (митр.Филарет Вознесенски).

 

  

Ја се радо и са задовољством сећам свих својих професора од првог до краја шестог разреда богословије, али највише задржавам своје сећање, пажњу и љубав према авви Јустину Поповићу, архимандриту. И чини ми се, још мало више љубави према телом малом човеку, али великом духом, јеромонаху Јовану Максимовићу, за кога сам првих дана по доласку у Битољ чуо из уста блаженопочившег епископа (тада охридског) Николаја Велимировића, који је казао: „Ако ко жели да види живог светитеља, нека дође у Битољ, да види и упозна јеромонаха Јована Максимовића“.

Више пута је владика Николај, долазећи у богословију, излазећи из богословије или за време ручка у трпезарији, свима нама ђацима скретао пажњу да слушамо своје професоре, али посебно је наглашавао и тражио нашу послушност и љубав детињску према Јовану Максимовићу.

Отац Јован је био наш васпитач. Духовник, први или главни васпитач је био авва Јустин Поповић, а о. Јован био је његов млађи помоћник (тако се то тада звало). Он је био васпитач који нас је поучавао не само из богословских наука. Сећам се да је настојао да све ђаке у току школовања произведе у чтеце, тако да смо сви већ на другој или трећој години били чтеци. Учио нас је читању Апостола. Сви смо морали да научимо да правилно држимо кадионицу. Давао би нам кадионицу без ватре и тамјана, и рекао: „Књигу под мишку!“, и тако смо учили да кадимо. Ако при кађењу падне књига, значи да кађење није правилно. Рука не сме да се одваја од тела. Гледам како то данас раде, са високо подигнутом руком, па се сећам поука нашег доброг професора Јована, који је свима нама за читав живот усадио не само љубав према служењу, него и правилан став на богослужењу. За време часа, нарочито кад је испитивао, он је одлазио у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се за време часа да га мало ухвати сан и почне мало да хрче. Ми дечаци почнемо да се смејемо, а ђак који одговара, ако није знао одговор на постављено питање, мења питање, мислећи да он спава тврдим сном. Међутим, отац Јован се тргне, подигне главу и каже: „Ну, што ти тамо глупости говориш! Дај, брате, дај, сине мој, врати се на постављено питање“. Од 1931. до 1934. године био ми је професор. За то време, тврдим, отац Јован никада није себе распремио, као што то ми радимо, да легне у кревет па да се одмори.

И отац и мајка

И кад служи, и кад проповеда, и када држи предавање или испитује ђака, он је показивао огромну смиреност. Кад служи, није дозвољавао ни мува да се чује. Не само у олтару, где он стоји и врши свету Литургију или неко друго богослужење, него и у читавом храму морао је да буде небески мир, тишина. Ред, беспрекоран ред. Он је заиста примером својим учио.

Био нам је више него мајка и отац. Сваки ђак који би добио нешто новца од својих родитеља, да има мало за џепарац, волео је да замоли о. Јована да прими његов новац на чување. Толико је памћење имао да је то чудо једно. Нас тридесетак смо давали њему новац на чување. На пример, добијем 20-30 динара, одем код оца Јована и замолим га да прими и чува мој новац, да га не изгубим; деца смо, играмо се, може негде да ми испадне. У свако доба, и дању и ноћу, ако бих га упитао: „Оче Јоване, колико још имам новца?“ (иако је у међувремену прошло два или три месеца, и другим ученицима је давао колико су тражили), тачно је у динар увек знао колико ко има новца на чувању код њега.

Нико није могао да уђе код њега без молитве. У то време се није на вратима ни куцало ни звонило, него стане ученик пред врата и каже кратку молитву: „Молитвама свјатих отаца наших, Господе Исусе Христе Боже наш, помилуј нас“. Тек кад чујемо одговор: „Амин“, улазимо у његову собу. Његова собица није имала скоро никакав намештај. Један обичан војнички кревет, прости, дрвени сто са четири столице и исто такав ормар били су сав намештај. Често је звао нас ђаке код њега. Рекао би некоме да скине пакет са ормара. То су његови њему слали пакете. Он их није отварао, него смо то ми чинили. Понекад је два-три дана стајао пакет, све док не дођу ђаци. Кад дођемо код њега у собу, поседамо где ко стигне и заузме место, јер сви нису имали где да седну, а он каже: „Стојте, стојте, има места, служите се“. И ми смо се служили, он се радовао, а да није никада ни један једини комад појео. Остатак од пакета би спремио да понесемо у свој разред и поделимо друговима.

 

Даноноћне молитве

По читаву ноћ се молио Богу клечећи пред иконама у својој соби. Увече је знао да седи дуго за столом и ако осети да ће да задрема, он се тргне и крене у обилазак. Узме свој штап, тешко је ходао јер му је, чини ми се, десна нога била мало краћа, као последица рањавања. Он је у Русији био завршио Царску кадетску школу, то је била највиша војна школа. После је завршио и Правни факултет и једно време је био службеник у суду. Кад је избио рат 1917. године, он је, с обзиром на то да је завршио Царску кадетску школу - Војну академију, морао да учествује у рату против бољшевика. Био је рањен, нога му је остала краћа. И горња усна му је била повређена, вероватно га је окрзнуо метак, тако да је мало муцао у говору. То се није много примећивало.

Ако би, кажем, осетио дремеж, приликом молитве и клечања пред својим иконама или док би читао за столом, он би се тргао, узео штап и долазио у посету ђацима. Знао је сваке ноћи да посети спаваонице свих шест разреда. Сваки разред је имао своју спаваоницу. Никада нисмо чули да он уђе у спаваоницу или да из ње изађе, али смо осећали дух његов и знали смо да је он међу нама. Иде полако између кревета, а били су у три реда, и ако осети да неко мало теже дише, кашље или има температуру, он приђе, опипа пулс и тог оболелог ђака подиже, тражи његово одело, помаже му да се обуче, узме га испод руке и води га право у ђачку амбуланту.

Свакога јутра је служио свету Литургију и причешћивао се. Једино није на Велики петак, зато што тог дана нема Литургије, него се читају Царски часови. У подне сваког дана, без обзира да ли је радни дан или празник, одлазио је у градску болницу, која се налазила покрај наше школе, носећи разне поклоне болесницима. Ишао је из собе у собу, од кревета до кревета. Сваком болеснику би рекао да жели да се помоли Богу за његово оздрављење и да носи свето Причешће. Причешћивао је светим Тајнама све болеснике који су то желели. Био је вољен од свих због таквих поступака и због свог аскетског живота. И то не само међу његовим васпитаницима, нама ђацима, него и у читавом граду Битољу. Волели су га и поштовали људи свих вероисповести: православни, католици, протестанти и муслимани. Тада је један број грађана Битоља био муслиманске вере...

Јео је само једном у току дана, и то увече, по заласку сунца. Професорска трпезарија је била покрај моје учионице. Он би после вечере, а вечерао је једно парче хлеба, највише до 100 грама, и мало поврћа и воћа, а све што је остало: воће и колаче, знао је да стави у једну корпу, покуца на врата мога разреда или ако кога првога угледа од ђака, даје му корпу и каже да подели са разредом. Био нам је више неголи отац и мајка.

Епископски чин

Сећам се 1934. године, чини ми се да је било пролеће, мај месец, рече нам: „Децо, ја због посла идем за Београд, вратићу се ако Бог да“. Добио је позив од митрополита Антонија (поглавара Руске заграничне цркве у Београду), да дође и прими епископски чин, и да га шаљу за Шангај. Идући ка Руској цркви, која се налази иза цркве Светога Марка, срео је у трамвају неког пријатеља, који га је упитао: „Оче Јоване, откуд ви?“. „Па ето, дошао сам из Битоља, ови моји, на челу са високопреосвећеним митрополитом Антонијем, погрешно су позвали мене, Јована, да произведу у чин епископа уместо другог Јована“. Кад је дошао код митрополита, овај му је казао да је жеља његова и његових сарадника да баш он, Јован Максимовић, буде произведен за епископа и да иде за Шангај. Отац Јован је најпре одбијао високи чин и покушавао да се одбрани, као што су у првим вековима Хришћанства радили наши свети оци и учитељи Цркве, Јован Златоусти и Василије Велики, који су бежали од превише одговорног чина епископског. Јер то је дужност велика, човек мора да одговара не само за себе, него и за све епархиоте којима он као владика служи и одговара пред Богом и својом савешћу. Они су се склањали и бежали да не приме тај чин.

Тако је и о. Јован покушао да избегне чин епископа рекавши митрополиту Антонију: „Високопреосвећени, па ја муцам, нисам ја за епископа“. А овај му је одговорио: „Зар се ви не сећате, оче Јоване, да је у Старом завету највећи пророк, онај којим се јеврејски народ избавио из мисирског ропства и био вођен 40 година по пустињи да би дошао до границе Обећане земље, Мојсије, такође муцао, па му то ништа није сметало да буде велики слуга Божји, велики пророк и велики вођа јеврејског народа?“. После тога је отац Јован, хтео-не хтео, морао да прихвати да буде изабран за епископа шангајског. После неколико дана опет је срео у трамвају оног пријатеља којем је рекао да га зову грешком. Кад је пријатељ видео сигнатуре, ознаке епископског достојанства, питао га је: „Шта то би, оче Јоване?“. „А ето, морао сам да примим.“

Вратио бих се мало на његов живот од детињства па до 1925. године, када је замонашен у Миљковом манастиру код Свилајнца. Рођен у Русији, задржао је презиме Максимовић, јер су његови преци као избеглице, односно прогнаници - ја избеглице називам нашом речју прогнаници, зато што нису сами напустили земљу по својој вољи, избегли, већ су под утицајем непријатеља и силе њихове прогнани - тако су и његови преци отишли за Русију, склањајући се од турског терора. Тамо су задржали своје српско презиме. Од малена је са родитељима одлазио на богослужење. Као дечак је заволео цркву и послуживао је као чтец свештеницима у своме месту. Завршио је, рекох, највишу војну школу, затим правни факултет и, стицајем околности, морао је да напусти Русију, као и многи који се нису слагали са марксистичком идеологијом. Дошавши у Београд са мајком и сестром, он је од првих дана, да никоме не би био на терету, прихватио да продаје новине по београдском улицама. Свако јутро је прво долазио у Патријаршију, да службеницима понуди новине. Одмах се, као ванредни студент, уписао на Теолошки факултет и нико није знао да је тај скромни продавац новина већ завршио два факултета у Русији.

Дипломирао је са највећом оценом и у прво време био је професор гимназије у Београду. Замонашен је 1925. године и неколико месеци после монашења добио је јерођаконски чин, а затим и јеромонашки. Дао је завет да живи као аскета, и то као крајњи аскета, који не само језиком него делима својим слави и хвали Господа. Као такав је 1929. године постављен од стране Светог архијерејског синода Српске православне цркве за суплента Богословије у Битољу.

Он је у Битољу провео шест година. Богословија је била са пет разреда све до 1932. године. Предавао је генерацијама које су имале петогодишње школовање и извео је матуранте 1930/31. и 31/32. године, а осталим разредима је предавао од првог до четвртог разреда. Ја сам био у четвртом разреду када је он отишао за Београд да буде произведен за епископа. Кад се вратио из Београда у Богословију, он се са свим разредима фотографисао. На фотографији, коју чувам и данас као најдражу успомену, види се један мали човек, мањи по телу, по расту, од његових васпитаника, али његово духовно знање, богатство његове душе веће је, чини ми се, него - кад би то било могуће - да се скупи знање свих данашњих житеља града Београда. Његова душа је била заиста богата непролазним богатством којим је он још за живота од Бога био награђен да чини, не он лично него преко њега Господ Бог, огромна чуда.

Ово сведочанство преузето је из интервјуа који је прота Митић дао за часопис Пут, Истина и Живот 2002. године

http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/svyataya-rus/537-prota-radosav-mitic-o-jovanu-sangajskom

 

[JESSY]

srecan praznik....

[JESSY]

О, светитељу, чудесни Јоване! Толико си раширио срце своје да се у њему без тесноте може сместити мноштво поштовалаца твојих из разних племена и народа. Погледај на убогост речи наших које ти ипак из љубави приносимо и помози нам угодниче Божији да се од сада очистимо од сваке нечистоте тела и духа делајући Господу са страхом и радујући му се са трепетом. И чиме ћемо ти узвратити за радост ону коју осетисмо гледајући у светом храму мошти свете твоје и славећи помен твој? Ваистину, немамо чиме узвратити, осим ако почнемо себе да исправљамо, бивајући нови уместо старих. Буди нам заступник за ову благодат обновљења, о свети Јоване, који си се од овога привременога преселио у онај вечни живот, у који те упути Пречиста Владичица Одигитрија Руског Заграничја и Расејања чудотворном иконом својом Коренокурском која ти беше сапутница у дан представљења твога, којој се радујеш сада у хору светих који славе Јединог у Тројици слављеног Бога, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.