Филм "Заборављени адмирал"-прича о британском поморском официру који је служио Србији и српској војсци

[Милан Ракић]

Британској и српској јавности готово је потпуно непознато име адмирала Ернеста Трубриџа (1862–1926), иако је реч о човеку који је чак три ратне године провео са српском војском, налазећи се на веома важним дужностима. Ко је био Ернест Чарлс Томас Трубриџ?

Трубриџ је припадао чувеној британској поморској породици. По завршетку поморске академије обављао је низ дужности, али је врхунац његове тадашње каријере представљало постављење за команданта дела британске Медитеранске флоте, 1912. године.

Међутим, у првим данима Првог светског рата, Трубриџ се нашао у великој неприлици. Наиме, немачка модерна крстарица "Гебен" налазила се тада у Медитерану. Страховало се да тај моћни брод може да створи велике проблеме британској и француској морнарици. Први лорд Адмиралитета Винстон Черчил, издао је Трубриџу противречна наређења. Тражено је се спречи бекство "Гебена" из Медитерана, али у исто време, Трубриџ није смео да ступа у борбу уколико би проценио да располаже слабијим снагама од противника.

Капетан "Гебена" је одлучио да брод упути ка Константинопољу. Извршена је фиктивна продаја брода отоманској држави, чиме је битно поремећена равнотежа снага у Црном мору. Тај догађај је имао велики утицај и на одлуку Турске да уђе у рат на страни Централних сила. Винстон Черчил је био посебно озлојеђен таквим развојем догађаја и никада није опростио Трубриџу што је допустио да немачки бродови утекну.

Трубриџ је виђен и као формални кривац. Суђено му је пред војним судом за занемаривање дужности, али је ослобођен оптужби. Том одлуком није био задовољан Винстон Черчил. Намеравао је да Трубриџа ипак некако казни.

У међувремену, српска влада се обратила чланицама Антанте тражећи помоћ у борби против аустроугарских речних бродова. Наиме, из својих база у Земуну и Панчеву, бродови Дунавске флотиле су редовно бомбардовали Београд.

С друге стране, српска војска није располагала одговарајућим средствима за препречавање пута мониторима. Као одговор на српску молбу, помоћ је почела да стиже. Речне мине, поморски топови и панцирне гранате стигли су најпре из Русије, а затим и из Француске.

Черчил је одлучио да у Београд пошаље и адмирала Трубриџа. Било је то, како је приметио руски посланик у Србији гроф Трубецки, "почасно изгнанство". Тако је један адмирал стигао у земљу која није ни имала морску обалу. Долазак тешких топова у Београд био је и у вези са британском акцијом на Галипољу. Наиме, уколико би се код Београда блокирао Дунав, једини пут којим би Немачка могла да снабдева муницијом Отоманско царство био би затворен.

Трубриџ је стигао у Београд крајем фебруара 1915. године, заједно са осам тешких топова, минама и торпедима. На располагање му је стављено свега 70 британских војника. Долазак једног адмирала у Србију српске власти су прихватиле са симпатијама. Искрцавање топова на топчидерској железничкој станици описао је српски војник Михаило Каракашевић, који је касније постао део мешане британско-српске артиљеријске посаде.

„Ови енглески топови, окићени цвећем, вучени су запрегом од по шест пари волова, испраћени су на положаје уз бурно клицање Београђана који су у њима и својим савезницима, енглеским војницима, гледали своје заштитнике."

Мешовита српско-британска артиљеријска посада са адмиралом Трубриџом

Трубриџ је, као највиши по чину, преузео команду над свим савезничким поморским мисијама у Београду. По упознавању са ситуацијом, одмах је почео рад на томе да се одбрана ојача, па су наручена додатна средства из британске базе на Малти. Трубриџ се упознаје и са Београдом и Београђанима. Учи српски језик. Боравак у Србији описао је у свом дневнику на више стотина страница. Он доноси и дух британске морнарице у Београд.

Тако, Трубриџ и његови сарадници одмах почињу да размишљају не само како да Београд одбране већ и како да изврше препад на противничку морнарицу, усидрену у Земуну. На захтев Британске поморске мисије у Србији, са Малте је транспортована једна шалупа (мали брод) способна да испаљује торпеда. Након великих проблема, шалупа је са Малте, преко Солуна, железницом превезена у Београд. Наиме, брод је сечен на делове како би могло да се прође кроз тунеле на железничкој прузи за Србију.

Дана 23. марта 1915. године, Трубриџ је записао у свом дневнику:

"Шалупа је поринута ноћас и може се рећи: ово је тријумф! На Малти су ми рекли да је то немогуће! Конзул у Солуну ми је рекао да је то немогуће! Али ми смо успели!"

У априлу, изведен је напад на земунску луку. По мраку, погођена је само макета аустроугарског монитора. Ипак, тај догађај је био од великог значаја за морал српске војске у Београду. По паду Београда, Трубриџ се са члановима Британске поморске мисије постепено повлачио ка Косову и Албанији.

Адмирал Трубриџ у Скадру 1916. године

Његов дневник је испуњен похвалама, али и покудама о стању у српској војсци. У петак, 12. новембра, описао је сцену којој је присуствовао: "Једном српском министру јуче су претили војници, тражили су и захтевали да добију хлеб. Ово показује какво је расположење и како се све лако може претворити у дебакл." 

 

У Албанији је именован за управника пристаништа у Медови. Организовао је укрцавање војника и цивила, и истовар помоћи која је стизала. Српски чиновник Министарства финансија Аврам Левић поменуо је у својим сећањима важну улогу коју је Трубриџ одиграо приликом покушаја "црнорукаца" да одузму Левићу државни новац. Наиме, Левић је 15. јануара 1916. године 250 сандука са новцем ставио под Трубриџову контролу, знајући да нико неће смети да насилно одузме сандуке од тако високог савезничког официра.

По напуштању Албаније, Британска поморска мисија је расформирана. Међутим, регент Александар је тражио од Трубриџа да се врати у Грчку и ради као лични официр за везу између британске владе и регента. На овако важном месту, Трубриџ је могао битно да утиче на доношење одлука обеју страна. Две године Трубриџ је провео на тој позицији. Тако је марта 1916. године пратио регента на дипломатској турнеји по савезничким земљама. У свом дневнику оставио је низ запажања о стању на Солунском фронту, али и о расположењу Британаца према Србима и обрнуто.

Петнаестог маја 1916. писао је: "Ситуација на Солунском фронту никако није добра. Не постоји никаква сарадња међу савезничким армијама, штавише може се рећи да међу савезницима постоји активна несарадња."

Адмирал Трубриџ и Никола Пашић приликом посете регента Александра Лондону 1916. године

Трубриџ је био са српском војском и током њеног продора 1918. године. Регент је у тим данима пуцао од самопоуздања, па је Трубриџ у свој дневник записао да су "Срби неподношљиви када им добро иде" и да може да их подноси "само када су потиштени". Затекао се и у згради у којој је проглашена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Може се рећи да је Трубриџ у Србији повратио углед. Битно је допринео одбрани Београда, али је истовремено био од помоћи и у низу других ситуација критичних по српску војску, пре свега у Албанији. Коначно, његовим радом, са пуно такта, српско-британски односи имали су само користи.

По заврштеку рата, његова веза са Балканом се није окончала. Почев од 1919. године, председавао је Међусавезничкој, а затим и Међународној дунавској комисији. Преминуо је 1926. године у Бијарицу.

Др Данило ШАРЕНАЦ

[Милан Ракић]

Др Милош КОВИЋ: Ернест Трубриџ - Адмирал кога смо заборавили

Британски адмирал Ернест Трубриџ и његова Британска поморска мисија бранили су, раме уз раме са Србима, Београд и Србију од удруженог напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске, у октобру и новембру 1915. Потом су, са Србима, препешачили црногорске и албанске снежне врлети. Адмирал Трубриџ је командовао и луком Медовом, преко које је исцрпљеним Србима стизала прва савезничка помоћ. Био је уз Србе и када су 1918. ушли у ослобођени Београд. Потомци његових српских ратних другова су га до данас, међутим, скоро потпуно заборавили.

У кући господина Тома Трубриџа, уређеној са сведеном, енглеском отменошћу, у елитном лондонском Челзију, о Србима и династији Карађорђевић говори се са посебним поштовањем. Уколико ту сретнете синовца и имењака господина Тома Трубриџа, сер Тома Трубриџа, који је носилац племићке титуле баронета и чувар главних породичних реликвија која је британској ратној морнарици дала четири адмирала, можда ћете имати прилику каква ће вам се и у Београду ретко указати да на једном месту видите највиша и најславнија српска ратна одликовања.

Припадала су адмиралу сер Ернесту Чарлсу Томасу Трубриџу, деди Тома Трубриџа и прадеди сер Тома Трубриџа, ратном другу Срба у Првом светском рату.Када избројите то ордење и када спознате њихов ранг, можда ћете осетити чуђење и стид, јер се о том човеку у Србији не зна готово ништа.

Англосаксонска историографија одавно је уочила значај мисије адмирала Трубриџа код Срба (1915-1918) за општу историју Великог рата. У српској литератури, међутим, помињан је само узгредно, све до посебног огледа који му је посветио Драгољуб Р. Живојиновић (2005). Од тада, у српској историографији и публицистици се уочава постепени пораст интересовања за овог британског адмирала.

Ернест Трубриџ је у Београд стигао по казни, у фебруару 1915. године. Као командант ексадрона крстарица на Средоземљу, у августу 1914, на основу нејасног наређења Винстона Черчила, тада Првог лорда Адмиралитета, Трубриџ је, без борбе, у источно Средоземље пропустио немачки бојни брод Гебен, који је потом, заједно са бродом Бреслау, изненадним нападом на црноморску обалу Русије, охрабрио Турке да уђу у рат на страни Централних сила.

На војном суду је ослобођен оптужнице, али му команда на мору више није враћена. Уместо тога, послат је у Београд, да би спречавао немачко дотурање помоћи Турској преко Дунава и Црног мора, док се она бранила од инвазије Британије и Француске на Галипољу. Остатак рата Трубриџ ће провести међу Србима; овај светски сукоб он ће, зато, упознати у његовој најстрашнијој форми.

Винстон Черчил и његов тадашњи први секретар контра-адмирал Ернест Трубриџ, 1911. година, Лондон

Са око 50 британских официра, морнара и војника, осам топова, подводним минама и торпедним чамцем, по имену „Страх Дунава", Трубриџ је, на челу „Британске поморске мисије у Србији", успешно обављао своје задатке. Претпостављенима у Лондону је безуспешно објашњавао да је Дунав био кључ балканског чвора.

Одатле је, удруженим снагама са Србима, требало напасти Аустроугарску. У противном, Србија ће се, као главна комуникација са Турском, брзо наћи под новим ударом Централних сила. Британска влада је, међутим, одлучила да нападне Турску. Немци и Аустроугари су се, чим је Галипољска операција Савезника пропала, и пошто су на Источном фронту Русима задали тежак ударац, окренули ка Србији.

Александар Карађорђевић и адмирал Ернест Трубриџ у Београду 1915. Године приликом одмеравања удаљености непријатељских положаја

Сигурни да ће Бугари покушати да искористе немачки и аустријски напад да би им пресекли одступницу ка савезницима у Солуну, Срби су крајем септембра 1915. скоро сву тешку артиљерију и главнину снага из Београда пребацили на исток. Савезници им, међутим, нису дозволили превентивни напад на Бугарску.

У међувремену, савезничко артиљеријска оружје, три руска, два француска и осам британских топова, под уједињеном командом адмирала Трубриџа, постали су главнина артиљеријских снага Трупа одбране Београда. Под Трубриџовом командом налазило се и 567 српских официра и војника, који су ушли у састав савезничких артиљеријских, минерских и торпедних јединица.

Трубриџови људи јуначки су бранили Београд, када је, 5. октобра 1915. почела артиљеријска припрема напада. Три дана касније, пошто су у жестоким борбама уништени сви руски, француски и два британска топа, адмиралу Трубриџу је наређено да се повуче на Торлак. Одатле ће се, са српском војском, повлачити преко Ћуприје, Крушевца, Краљева и Рашке, ка Косову и Метохији. Потом ће, за шест дана, од 25. до 30. новембра 1915, пешице прећи Албанију, завејаним врлетима које су од Призрена, преко Пуке, водиле ка Скадру.

Адмирал Трубриџ и поручник Кер у обиласку британских батерија око Београда 1915. године

Када су напуштени Дунав и Сава, Трубриџ је своје минере упутио ка Битољу и Солуну, али је артиљерцима, под командом храброг поручника Чарлса Лестера Кера, наредио да остану на првим борбеним линијама.У саставу српске војске, они су се тукли с Немцима и Аустроугарима све док у Пећи није наређено да се, пре успона на црногорске планине, уништи сва српска тешка артиљерија.Тако су британски артиљерци, преко Црне Горе, промрзли, гладни и изнурени, са Србима стигли до Скадра.

Страница адмираловог дневника са фотографијом куће у Делиградској улици на Славији у Београду где је живео. (На том месту данас је познати ресторан брзе хране "Мекдоналдс")

Рукописи дневника адмирала Трубриџа, показују колико му је тешко падало то што га надређени нису на време послушали и нарочито то што Британци и Французи, искрцани у Солуну, нису помогли Србима. Најгоре је било то што је, пред огорченим Србима, који су за пораз оптуживали савезнике, морао да брани оно што је интимно осуђивао.

Трубриџ је очекивао да ће, суочени са истовременим нападом три државе и са нелојалношћу савезника, Срби потписати капитулацију. Међутим, од њих је морао да тражи да се не предају и да се уздају у савезничку помоћ. За разлику од темпераментних Француза, уздржани енглески адмирал није улазио у свађе и сукобе са српским официрима.

Србима је, међутим, одговарао на страницама свог дневника, које откривају културне и класне предрасуде енглеског племића према овој самовољној, неукротивој сељачкој нацији. Највише му је сметало безгранично самопоуздање Срба, који су га, усред пораза и повлачења, уверавали да би они, да су се искрцали на Галипољу, освојили то малено полуострво за непуних недељу дана.

Трубриџу су искуство и уздржаност као и храброст његових артиљераца, ипак омогућили да сачува поштовање Срба. Средином децембра 1915. прихватио је молбу регента Александра Карађорђевића да преузме команду над луком у Медови. Од 20. децембра 1915. до 19. јануара 1916, он је бринуо о допремању савезничке помоћи српској војсци, чија се главнина налазила у Скадру и околини, и о првим евакуацијама избеглица, болесних војника и савезничких мисија.

Адмирал Трубриџ се упорно супротстављао захтевима Срба, којима се придружио и француски генерал Пијарон де Мондезир, да се што пре почне са евакуацијом српске војске из Медове. У првој седмици јануара 1916. то је довело до озбиљних несугласица. Трубриџ је доказивао да би то значило сигурну пропаст Срба и да се марш, упркос изнурености, морао наставити кроз албанске мочваре до безбеднијих лука, Драча и Валоне.

Захваљујући близини Котора, одакле су аустроугарски авиони стизали до Медове за само пола сата, а подморнице за сат времена, плитке воде ове луке већ су биле препуне потопљених савезничких бродова. Чамци су са обале, на којој није било услова за укрцавање преко 120.000 српских војника, морали дуго да путују према предалеко усидреним бродовима.

Адмирал Трубриџ у Битољу, 21. новембар 1916. године

После неколико дана, Мондезир је прихватио Трубриџове аргументе. Већ у Првом балканском рату српски војници давили су се у водама Медове; српска војска је сада, после пада Црне Горе и надирања Аустроугара према Скадру, остала без икаквог избора. Започео је нов марш ка југу. Тада је и Трубриџ напустио Медову, да би се, преко Италије, вратио у Британију.

Чарлс Фрајер, писац најпотпуније студије на енглеском језику о ратном путу Срба у 1915. години, тврди да је Трубриџ, спречивши евакуацију из Медове, спасао српску војску од сигурног уништења.

Адмирал Трубриџ ће се међу Србе вратити већ у септембру 1916, када ће прихватити позив регента Александра да постане његов лични саветник. После пораза и страдања, Трубриџ је дочекао да са Србима подели победу и радост. Са њима је 1918. ушао у ослобођени Београд и присуствовао проглашењу Краљевине СХС. Трубриџ ће, после тога, бити главнокомандујући савезничких снага на Дунаву и председник Међународне дунавске комисије.

Војвода Живојин Мишић, принц Ђорђе Карађорђевић и адмирал Трубриџ 1915. године

Смрт је адмирала Трубриџа стигла изненада, на одмору у Бијарицу, почетком 1926. године. Његова надгробна плоча у овом монденском француском одмаралишту била је већ увелико начета ветровима са Атлантика када ју је, пре двадесет година, пронашао Чарлс Фрајер. Срби би добро учинили уколико би, после једног века, на себе коначно преузели бригу о гробу адмирала Ернеста Трубриџа.

Британски адмирал поздравља српске морнаре приликом параде Краљевске морнарице 1916. године

Породица Трубриџ дала је британској ратној морнарици четири адмирала. Први од њих добио је овај високи чин и племићку титулу баронета за храброст у ратовима Британије са Наполеоном. Ернест Трубриџ је и по својим друштвеним везама припадао британским високим друштвеним слојевима. Са британским принцом, потом и краљем (од 1910) Џорџом V спријатељио се још док су као млади морнарички официри службовали на Антилима. За време Првог светског рата, личан, пријатељски однос успоставио се и између српског регента Александра Карађорђевића и Ернеста Трубриџа. Адмиралово пријатељство са британским краљем сигурно је додатно допринело да га регент Александар задржи у свом штабу све до краја рата.

 

[Милан Ракић]

 

[Милан Ракић]

Премијера филма "Заборављени адмирал"

Документарни филм “Заборављени  адмирал” о британском адмиралу Ернесту Трубриџу, који је провео Први светски рат са српском војском, синоћ је премијерно приказан у Југословенској кинотеци.

Пројекцији су присуствовали државни секретар Ненад Нерић, амбасадор Велике Британије у Беогаду Денис Киф, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са члановима колегијума, престолонаследник Александар са супругом, представници Министарства одбране, Војске Србије и културног и јавног живота.

Говорећи о филму “Заборављени адмирал”, ауторке Слађане Зарић, који је рађен у продукцији РТС-а, британске амбасаде у Београду и Министарства одбране Србије, државни секретар Ненад Нерић је истакао да је реч о биографској причи о британском адмиралу који је као командант Британске мисије дошао 1915. године у Београд, главни град Краљевине Србије, и остао са српском војском до јуна 1919, а да се филмом баца нова светлост на личност помало заборављеног савезничког  адмирала.
 
- На премијери смо трећег документарног филма насталог поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата, које заједнички реализују Министарство одбране и РТС, после остварења "Србија у Великом рату" и "Срби на Крфу"- рекао је Нерић, и додао да је филм о адмиралу настао у сарадњи с амбасадом Велике Британије, у поводу обележавања 180. годишњице дипломатских односа двеју земаља.
 
Он је подсетио на ратну улогу адмирала Трубриџа и чињеницу да је одликован највишим српским војним и цивилним одликовањима и захвалио амбасадору  Велике Британије у Беогаду Денису Кифу и адмираловом праунуку Тому на присуству на премијери и подршци у реализацији пројекта.

Амбасадор Денис Киф је, подсећајући да се ове године обележава 180 година српско-британских дипломатских односа, рекао да се таквим јубилејем не може похвалити много држава, и да је то прилика да се током 2017. године присетимо многих важних личности из заједничке историје.

- Посебно треба одати признање  људима чије је наслеђе, из различитих разлога, недовољно познато или је заборављено, а такав је и адмирал Трубриџ, за кога сам први пут чуо на премијери филма Срби на Крфу и помислио да је реч о правој филмској причи, рекао је амбасадор Киф и додао да годину и по дана касније имамо завршетак истраживања о животу британског адмирала који је постао Београђанин.

 

Веома важно је то што из овог филма сазнајемо много, не само о адмиралу, него и о британско-српском савезништву и о духу тог времена али и о начину на који су наши преци радили, живели и борили се за заједничке вредности, рекао је амбасадор Киф.
 
Након пројекције филма публици се обратила ауторка, новинарка РТС, Слађана Зарић и праунук адмирала Трубриџа,  који је захвалио  продуцентском и новинарском тиму на реализацији пројекта, захваљујући коме, његов предак неће бити заборављен.
 
Телевизијску премијеру филма “Заборављени адмирал” на Радио-телевизији Србије, у септембру ће пратити и промоција књиге “Дневник” Ернеста Трубриџа.

[Милан Ракић]

Промоција књиге „Заборављени адмирал“

У оквиру заједничког пројекта Министарства одбране Републике Србије, Амбасаде Велике Британије у Београду и Радио-телевизије Србије "Заборављени адмирал - Сер Ернест Трубриџ", сутра 4. октобра у 12,30 часова, на војном броду „Козара“ (сидриште Ушће, Београд), биће представљена књига „Заборављени адмирал“.
 
Промоцији књиге присуствоваће државни секретар у Министарству одбране Александар Живковић и амбасадор Велике Британије Денис Киф, као и сер Томас Трубриџ, праунук адмирала Трубриџа.

[Милан Ракић]

Промоција књиге „Заборављени адмирал“

У оквиру заједничког пројекта Министарства одбране Републике Србије, Амбасаде Велике Британије у Београду и Радио-телевизије Србије – „Заборављени адмирал - Сер Ернест Трубриџ“, данас је на војном броду „Козара“ представљена књига „Заборављени адмирал“.
 
Пројекат подразумева документарни филм који ће премијерно бити приказан 12. октобра на РТС-у и двојезичну књигу, са диском, у којој је избор из дневника британског адмирала Ернеста Трубриџа. Он је од 1915. до 1919. године био уз српску војску и на различите начине пружао помоћ у остварењу српског ратног циља током Првог светског рата.
 
О књизи и пројекту говорили су државни секретар у Министарству одбране Александар Живковић, амбасадор Велике Британије Денис Киф, праунук адмирала Трубриџа сер Томас Трубриџ и ауторка пројекта уредница у Информативном програму РТС-а Слађана Зарић.

Према речима државног секретара Живковића, дневничке белешке су значајно сведочанство и о нашим победама и о нашим страдањима, као и о величини јунаштва српског народа и српске војске.

- Ови записи адмирала Трубриџа долазе са позиције где се много видело и искусило и у томе је њихова драгоценост. Србија може само да се поноси таквим пријатељем који је није оставио ни када је било најтеже. За такав однос, Србија му се одужила највишим одликовањима. Хвала свима који су подржали овај пројекат, јер ће се наша филмска и литерарна прича о, нагласио бих „незаборављеном адмиралу“, чути још даље, како он то и заслужује, рекао је Живковић.
 
Амбасадор Денис Киф поручио је да је вишеструко симболично што се промоција књиге одржава баш на рекама које је сер Трубриџ изузетно волео те истакао да је књига „вредан историјски документ и занимљива проза помоћу којих Ернест Трубриџ престаје да буде заборављен“.

Праунук адмирала Трубриџа, сер Томас Трубриџ, рекао је да би његов прадеда сигурно био много поносан да зна да је његов потомак сада на београдским рекама.
 
Да је цео пројекат био велики изазов за њу и њену екипу истакла је ауторка Слађана Зарић која је нагласила да није веровала да и „после периода од сто година може да открије нешто ново“. Она је захвалила сарадницима у реализацији пројекта и препоручила свима да погледају филм и прочитају дневничке белешке које до сада нису објављене ни у Великој Британији, већ су биле доступне само истраживачима.
 
Данашњој промоцији књиге присуствовали су представници Министарства одбране, Војске Србије, РТС-а, чланови Парламентарне делегације Велике Британије и бројни гости. Други део промоције обухватио је путовање рекама Београда и разговоре са историчаром др Данилом Шаренцем, одговорним уредником РТС Издаваштва Драганом Инђићем и командантом Другог речног одреда Речне флотиле Војске Србије капетаном корвете Дарком Стричићем. 

Књига о заборављеном адмиралу у издању РТС Издаваштва и Министарства одбране, уз подршку Амбасаде Велике Британије, базирана је на дневницима које је водио Ернест Трубриџ током Великог рата, а које је породица Трубриџ уступила на коришћење аутору пројекта и институцијама које учествују у његовој реализацији. Књигу је приредио историчар из Института за савремену историју др Данило Шаренац.
 
Филм и објављивање Трубриџових извода из дневника настали су у години када Амбасада Велике Британије у Београду обележава 180 година дипломатских односа са Србијом. 

[Милан Ракић]

Телевизијска премијера филма о легендарном адмиралу је сутра, четвртак, 12. октобар у 20 сати на Другом програму РТС