Ризничар српских речи

[АлександраВ]

Ми­ро Вук­са­но­вић је ду­го­го­ди­шњи ри­зни­чар Ма­ти­це срп­ске и СА­НУ, ака­де­мик, а нај­пре пи­сац, још од „По­ли­ти­ки­не“ на­гра­де за при­чу 1975. До са­да је на­пи­сао 20 књи­га. До­бит­ник је на­ших нај­у­глед­ни­јих на­гра­да за књи­жев­ност. Пре­по­зна­тљив је као чу­вар и ба­шти­ник срп­ско­га је­зи­ка, ка­ко са­вре­ме­ног, та­ко и ар­ха­ич­ног. Он је и тво­рац но­во­ство­ре­них ре­чи. 

Нај­ви­ше га зна­мо по Се­мо­љу, збир­ној ме­та­фо­ри ко­јом се име­ну­је мно­штво. За ње­га је то рас­ков­нич­ка реч ко­ја отва­ра пут до чи­та­ња. Та­ко је на­ста­ла три­ло­ги­ја пр­вих срп­ских ро­ма­на у ко­ји­ма је ју­нак – је­зик, што је и по­вод за овај раз­го­вор. По­е­ти­ка му је у са­мој ре­чи, у по­врат­ку у де­тињ­ство, у при­ча­њу о се­би, у сум­ња­ма и ме­сту ро­ђе­ња. Ка­же да су реч­ни­ци нај­бо­ље књи­ге, да је у њи­ма на­ше пам­ће­ње. Мо­же­мо ре­ћи да је це­ло­куп­но ње­го­во де­ло за­сно­ва­но на ре­чи­ма и њи­хо­вим мно­го­број­ним зна­че­њи­ма. Ства­ра га та­ко што од на­ђе­них, за­пи­са­них, упам­ће­них и сми­шље­них ре­чи пра­ви азбуч­ни рас­по­ред ко­ји ка­сни­је пре­ра­ђу­је и до­ра­ђу­је.

У књи­зи Си­ла­зак у реч ка­же­те да се с на­ма ни­шта не за­вр­ша­ва, ни­ти с на­ма по­чи­ње, ни је­зик. Да ли је да­нас срп­ски је­зик угро­жен? 

Је­зик је жи­ва по­ја­ва. Рaђа се, ра­сте, гра­на се и не­ста­је. Не зна­мо ко­ли­ко је­зи­ка има свет. Не­ко ка­же око три хи­ља­де, а не­ко још то­ли­ко. Раз­ли­ке се ја­вља­ју јер ни­смо на­чи­сто шта је је­зик, а шта је ње­гов део.  Ми смо то­ме до­да­ли ори­ги­на­лан при­лог. Сви љу­ди, у сва­ком за­ни­ма­њу, ства­ра­ју ре­чи. С не­стан­ком ста­рих за­ни­ма­ња и по­сло­ва гу­би­мо ро­је­ве ре­чи. С но­вим по­ја­ва­ма је­зик се об­на­вља. Ме­ђу­тим, глав­ни­на оста­је, ме­ња се и по­де­ша­ва. То је осо­би­на и срп­ског је­зи­ка, ко­ји је­сте угро­жен као и на­род ко­јем при­па­да; спо­ља од пре­те­ра­не слу­жбе ту­ђи­ца­ма, из­ну­тра на­шом не­у­ко­шћу. 

Ка­же­те да су ре­чи ма­ла чу­да, у њи­ма је на­ша су­шти­на, има ли кра­ја при­чи и при­ча­њу?

Реч је ство­ри­ла ми­сле­ћег чо­ве­ка. Кад би нам не­ко од­у­зео моћ го­во­ра, не би се зна­ло да нас има. При­по­ве­да­ње је нај­при­род­ни­ја људ­ска по­тре­ба. Вељ­ко Пе­тро­вић је већ ре­као: „Раз­го­во­ру ни­кад кра­ја“. То је из­ре­ка, али и исти­на. Са­мо што би­смо ма­ло ви­ше мо­ра­ли да бри­не­мо о из­ре­ка­ма и исти­на­ма.

Ка­ко пи­сац нај­бо­ље чу­ва свој је­зик и не­гу­је ње­го­во би­ће, бу­ду­ћи да сте Ви мно­ге ре­чи сво­га за­ви­ча­ја отр­гли од за­бо­ра­ва?

И не­ка­да­шње и са­да­шње ре­чи има­ју два си­гур­на ме­ста. Јед­но обез­бе­ђу­ју лек­си­ко­гра­фи у реч­ни­ци­ма, а дру­го пи­сци у књи­жев­но­сти. Ве­ру­је се да има­мо око по­ла ми­ли­о­на срп­ских ре­чи, а да у сва­ко­днев­ном го­во­ру ко­ри­сти­мо не­што ма­ње од хи­ља­де. Пи­сцу је ду­жност да узи­ма све ре­чи из ма­тер­њег го­во­ра. Мо­је књи­ге су „не­ра­зу­мљи­ве” они­ма ко­ји ни­су на­у­чи­ли свој је­зик. Они не зна­ју да не­ма не­по­зна­тих но да има за­ту­ре­них ре­чи. Пи­сац је створ ко­ји мо­ра да пам­ти ка­ко збо­ре пре­дак и на­след­ник.

Мно­ги да­нас оспо­ра­ва­ју де­ло и зна­чај Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, иако пи­шу ње­го­вим пи­смом и је­зи­ком. За­што је за Вас Ву­ков Срп­ски рјеч­ник „књи­га пред књи­га­ма“?

Вук је свој по­сао оба­вљао пе­де­сет го­ди­на. На­ма је тре­ба­ло исто то­ли­ко, по­ла ве­ка, од 1964. до 2014, да об­ја­ви­мо ње­го­ва са­бра­на де­ла. Тек са­да Ву­ка има­мо у це­ли­ни. Ду­жност нам је да све то про­у­чи­мо и по­твр­ди­мо да по­врат­ка не­ма. Ње­гов Срп­ски рјеч­ник је књи­га пред књи­га­ма но­ви­је срп­ске књи­жев­но­сти, за­че­так на­шег ен­ци­кло­пе­диј­ског и реч­нич­ког ро­ма­на. Ни­ко од Ву­ка ни­је по­бе­гао и кад му се учи­ни­ло да је то ус­пео.

У ва­шем чу­де­сном лин­гви­стич­ком на­по­ру ју­нак Се­мољ го­ре, Се­мољ зе­мље и Се­мољ љу­ди је реч. Шта је узрок та­квом ро­ман­си­ра­њу? 

По­сре­ћи­ло ми се да у 2.706 од­ред­ни­ца, на хи­ља­ду и по стра­ни­ца, у раз­ли­чи­тим ли­те­рар­ним по­ступ­ци­ма, при­ка­жем шта мо­же сло­бод­на реч. Глав­ни по­сао пи­сца је­сте да се бо­ри за та­кву сло­бо­ду. Ако је осво­ји, имао је раз­ло­га да пи­ше.

Ка­ко са­гле­да­ва­те сло­је­ве срп­ског је­зи­ка као по­кре­тач и глав­ни уред­ник Ан­то­ло­гиј­ске еди­ци­је Де­сет ве­ко­ва срп­ске књи­жев­но­сти?

По­сто­ји до­ку­мен­тар­ни филм у ко­јем Дра­го­слав Сре­јо­вић об­ја­шња­ва ка­ко су на­ста­ја­ле на­сла­ге у Вин­чи. Та­мо се ви­ди ка­ко је сва­ка ци­ви­ли­за­ци­ја оста­ви­ла свој траг и ка­ко је тло на­ра­ста­ло. Јед­на­ко та­ко по­сто­је на­но­си у срп­ском је­зи­ку. У ми­ле­ни­ју­му срп­ске књи­жев­но­сти ви­дљи­ви су сви сло­је­ви на­шег је­зи­ка, пред­ву­ков­ски и ву­ков­ски, ије­кав­ски и екав­ски, од­сва­куд где су Ср­би по сво­ме на­чи­ну оста­вља­ли за­пис. Све је то на­ше, а да би­смо га раз­у­ме­ли, пре­зен­ту­је­мо га са­вре­ме­ним пи­смом и пра­во­пи­сом, при­род­ним по­ступ­ком, као и сав учен свет.

У сво­јој сту­ди­ји о Срп­ском рјеч­ни­ку из­не­ли сте сво­ју за­ми­сао „иде­ал­ног реч­ни­ка”. Да ли је та­кав по­сту­пак мо­гућ?

Је­дан та­кав при­мер има­мо. Ура­дио га је Вук. Ме­ђу­тим, Вук ни­је узи­мао при­ме­ре из књи­га срп­ских пи­са­ца. Да­нас шко­ло­ва­ни лек­си­ко­гра­фи мо­гу струч­но да опи­су­ју сва­ку реч, а ан­то­ло­ги­ча­ри да им по­ма­жу (са де­се­так ми­ли­о­на ли­сти­ћа са ис­пи­си­ма) у би­ра­њу ре­че­ни­ца и сти­хо­ва ко­ји­ма се ре­чи об­ја­шња­ва­ју. Али, ни­су ан­то­ло­гиј­ски при­ме­ри при­ви­ле­ги­ја књи­жев­но­сти. У „Фло­ри Ср­би­је“, у опи­си­ма би­ља­ка, бес­крај­ни су ни­зо­ви име­ни­ца ко­је су за­во­дљи­ве као ре­че­ни­це Ми­лан­ко­ви­ћа или Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа. Зна­ју то на­ши лек­си­ко­гра­фи, али по­не­кад има­ју од­ви­ше по­ве­ре­ња у оно што су са­ми за­бе­ле­жи­ли. 

Да ли нам да­нас ин­тер­нет од­ма­же или по­ма­же? Где смо ми у ко­ри­шће­њу тог чу­да ка­да је реч о је­зи­ку?

Ин­тер­нет је као огром­на пу­чи­на. На њој су све­тло­сни од­сја­ји и от­пад ко­ји пли­ва. До­ла­зи­мо до ве­сти бр­зо, али ако ни­смо опре­зни, мо­же­мо би­ти за­ве­де­ни. Та­мо се чи­ње­ни­це оста­вља­ју без ре­да и струч­не про­ве­ре. Осим то­га, ин­тер­нет­ске мре­же су је­ди­на ме­ста где љу­ди у тек­сто­ви­ма мо­гу би­ти псо­ва­ни, кле­ве­та­ни и ру­же­ни, а да се то не сма­тра кри­вич­ним де­лом. Та­кве рад­ње под­сти­чу мр­жњу и ру­жан је­зик.

Ка­кво је ста­ње у на­шим елек­трон­ским и штам­­па­ним ме­ди­ји­ма гле­де је­зи­ка и пи­сма?

Осим углед­них из­у­зе­та­ка, у ме­ди­ји­ма се чу­ју и при­ми­тив­на ка­зи­ва­ња, не­пра­ви­лан го­вор, ре­чи без сми­сла и с по­гре­шним на­гла­сци­ма. То­ли­ко се убр­за­ва­мо и да­је­мо днев­ној по­ли­ти­ци да уско­ро не­ће­мо уме­ти ни да пу­ном ре­че­ни­цом упи­та­мо шта нам се до­го­ди­ло и уме­сто ре­чи­ма спо­ра­зу­ме­ва­ће­мо се от­ку­ца­ји­ма ра­зних уре­ђа­ја. Мо­жда је у чу­ва­њу је­зи­ка на­ша шан­са у за­о­ста­ло­сти.

http://www.politika.rs/scc/clanak/340592/Riznicar-srpskih-reci

 

[АлександраВ]

Србија јечи од празних речи, дошли су дани дугих језика

Добитник бројних награда за свој књижевни рад – и НИН-ове и „Мешине“ – Миро Вуксановић је практично цео живот, више од четири деценије, провео у библиотеци. Био је управник Сомборске библиотеке (1975-1988), па управник Библиотеке Матице српске (1988-2014), а од пре шест година је управник Библиотеке САНУ. Зато и прво питање упућено њему није до краја „новинарско“, није „у главу“, већ се тиче читања, библиотека и импресија које носи неко ко се тако дуго дружи с књигама.

„Научио сам да читам рано, пре поласка у школу, а кренуо сам у први разред са шест година. Било нас је доста, у пропланцима под планином, у кућама и свуда. Прву награду сам добио да наглас, поред лампе која чкиљи, из старе песмарице, читам народне десетерачке песме. Умео сам по вољи слушалаца да сваки стих казујем разговетно, попевајући, у истом ритму, а ако је у песми неко страдао, жене су крајевима мараме брисале сузе. Књиге су биле ретке, искривљене од сунца у прозорским зидовима, неосигуране од пушача који су их буцали и мотали у цигарете њихове листове, исписане на маргинама, испод „ми“ и „ви“, бројевима освојених поена у картању. Нисам волео да гледам како горе слова. Тада сам, несвесно, пожелео да увек будем међу књигама, у кући и на послу. И зато сам, вероватно, имао снаге да у околностима какве знамо, у годинама свог управниковања, са својим сарадницима обновим или подигнем нове зграде за књиге на укупно десет хиљада квадратних метара. Недавно је отворена реновирана Библиотека САНУ, а пријатељи су ми рекли да сам је добро „реномиро“. Главна импресија коју прижељкујем јесте да су књиге на сигурном месту и да се што чешће отварају, као прозори, као светлост, да се види све. И још оно што је суштина моје верности библиотекама које сте поменули: добиле су око милион и по књига и других публикација, имају толико електронских записа у Виртуелној библиотеци Србије (ЦОБИСС), а памтим како смо напорно дошли до првог рачунара“, каже академик Миро Вуксановић за Недељник.

Колико Срби данас читају? И да ли нам је књига заиста постала вишак и зашто наследници из куће прво избацују књиге, како сте својевремено констатовали? И куда нас све то води?

У трци са сатима, у зрелије доба у трци са све бржим годинама, у такмичењима где немамо никаквих шанси за победу – победили смо себе. Одаљили смо се од речи и мисли. Постали смо шифре и дуги бројеви. Научили смо да је и љубав виртуелна појава коју можемо добити притискањем миша или слова на тастатури. Књиге су постале увенуле старице без порода. Волимо поруке без самогласника и вести без душе. Зато кућне књижнице отписујемо из наследства. Као да нико наш, никад, неће пожелети да има око себе зидове који говоре, мисле, рачунају, тумаче уметност, скупљају знање. Нисмо сасвим свесни да исељавањем књига из кућа остајемо као сва бића која бораве међу голим зидовима, празни као лаж. И горе од лажи.

Свој књижевни опус посветили сте – речима, највише у трилогији о Семољу. Написали сте чак „Баладу о најдражој речи“. Која реч је вама најдража? И ако се може говорити у тим категоријама – која је најскупља, а која најјефтинија?

Писац и његов читалац немају никога заједничког осим речи. Када сам то разумео после доста времена и доста објављених страница, почео сам да слушам шта ми речи говоре и да то записујем, азбучним редом, у нарочитим романима. И то се примило, почело да расте и разгранало се као што нисам ни могао маштом да обухватим. Тако сам под књигама чији је главни јунак српски језик нашао заклон и од падавина и од жеге. Међутим, није реч о хладовини коју имају сви. Реч је о хладовини која је хладна за свакога ко не зна да чува матерњу реч. А пре две године, онамо, у истој собици где сам читао наглас епске песме, када је требало – по обичају који у САНУ траје од 1886 – да спремим своју приступну беседу, написао сам „Баладу“ коју помињете. У њој се одмотава родослов породице, народа, ратова, веровања, манастира, страдања и деоба, у наговештајима, али доследно, налик ономе што је било, с крштеним именом као најдражом речју у средишту и с поруком да морамо знати стране језике да не бисмо заостали, али да морамо имати чуваре властитог језика да не бисмо нестали. Наша најскупља реч је наше име ако га пазимо, а наша најјефтинија реч је наше име ако га изгубимо. Ништа није безимено. Ни камен.

А шта у Србији данас уопште значи – реч? Чему нам она служи? И колико се ње држимо?

Давно смо усвојили израз „поједини кругови“ као назив за мање или веће групације људи који имају исте интересе, склоности и друге сродне појаве. Али није реч о Леонардовим круговима који су описани око човека раширених руку и ногу, који су, дакле, савршени. „Поједини кругови“ су сасвим друкчијих геометријских облика, од тупоуглих до ћошкастих. И сваки од њих има себичан циљ. Нису им ни речи исте иако се служе истим језиком. Међутим, намере им се не разликују: сви хоће да узму што више на најбржи начин, пречицама и укривеним путевима. Зато су им речи као вештачки дукати. Узимају говоре на бескаматни кредит, још чешће да не морају ништа ни да враћају. Иду да сиротне уверавају колико су богати, да имају што нема нико, њих и никога више, нуде и дају што им нико неће узети.

Намерно около идем да не бих и сам кренуо пречицом. Хоћу овако, у сликама које су прилично мутне, да кажем како се савремена српска реч поскитала, иде с језика на језик у готовом, у сировом и задатом стању, намерна да завара и обећа другоме оно што жели за себе. Неко то зове кампања, а неко друкчије. Неко каже сплеткарење или лобирање, неко упире прстом у стране плаћенике и домаће издајнике који често замењују места. Таман мислиш да ће да престане, а оно надолази, ваља се у неопраним реченицама. Све ближе и јаче. Србија јечи од празних речи. Обновило се време шарених лажа и варалица које нису за бебе јер њих има тек понегде. Дошли су дани дугих језика. Држање речи је изашло из моде. Сами себе расплићемо, а верујемо да сунце излази на западу. Одоше сви које смо извели на пут. Када су, недавно, на државном универзитету делили награде за најбољи успех тридесет свршених студената, само двојица су били у земљи и добили признање. Остали су послали депеше на страним језицима. Све је више становника чија је једина имовина – предизборно обећање и послеизборна ћутња. И све је то настало од речи које су саме себе изневериле у свим „појединим круговима“, не само политичким, разуме се.

Добили сте сијасет књижевних награда, укључујући и Вукову, НИН-ову, Селимовићеву, али и Мирослављево јеванђеље за најбољу прозну књигу у Југославији. Шта би данас за вас било Мирослављево јеванђеље? А како гледате на Југославију?

Мој учитељ нам је набављао дечје листове чије сам наслове заборавио. Он је био и поетска и боемска појава, али је у горско насеље без струје, пута и телефона доносио свеже вести и покретао различите акције. После, у нижој гимназији, у истој цивилизацијској одвојености, повећала се пажња наставника. Један од њих је за свог брата, лексикографа Станића, скупљао речи. Било нам је чудно. Питали смо се коме то треба. Мислили смо да је реч о ћосању. Сада знам да је такав посао драгоцен. Један професор нам је набављао математичко-физички лист који је излазио у Загребу и тамо нам слао решења задатака и писао како се може израчунати површина говеђе коже. Из листова за младе смо узимали понуђене адресе за дописивање. Описивала ми је Катица Жура њен Клис, Савета свој Кнић, Ержика Кањижу и Адорјан где су ми стричеви имали добровољачку земљу, а Метка из Струге се нешто наљутила и одговорила да више „има да нема писмо“. Срећни смо се враћали са екскурзија и причали да је Љубљана била Емона, описивали возић из Постојне, свежа јаја којима смо у уским сплитским улицама гађани због галаме. Када нас је професор повео у Дубровник, преседали смо на Хуму и пели се на камени врх. Чули смо да је ту владао кнез Мирослав који је наручио јеванђеље, украшено у 12. веку у бјелопољском манастиру, петропавловском. Чудили смо се како је књига сачувана, а кад сам, знатно касније, видео иницијале и свечана слова, знао сам да такве свете збирке не могу нестати.

Према томе, и сад је за мене Мирослављево јеванђеље књига дечје маште и најлепшег почетка, као и укупна немањићка уметност, темељна српска задужбина. А Југославија, за коју питате, у мени док сам лепо расположен живи у оним младалачким препискама и обиласцима, у дубровачком излизаном камену на Страдуну и код Чесме где је преноћио сироти Станац, у књигама које смо читали, говорећи да су сви писци наши. То наши замењивало је затурене и проказане називе. А кад нисам расположен, кад сам озбиљан и прецизан, трнем од слика рата и југословенског распадања које још траје. То се зове разбијање илузија, ударање главом у зид и понављање историјских заблуда. Недавно сам чуо да су Мирослављево јеванђеље писала два писара – један српски, други црногорски, један екавски, други ијекавски. Чак се и јеванђеље прилагођава садашњим политичким приликама. Наука и уметност су у опасности, а школе претварамо у продавнице диплома и титула. Јужнословенски простор се зове – регион. Сви смо регионалног значаја док узимамо ствари здраво за готово.

Покренули сте и уређујете у Матици српској антологијски пројекат „Десет векова српске књижевности“ у 120 књига, а нових десет томова излази овог месеца. Шта вам је био циљ? И ко су главни јунаци те едиције?

У постољу антологијске едиције су Мирослављево јеванђеље, списи Светог Саве и усмена књижевност. Почетак је у 12. веку, а наш век је десети. Иза сваког периода, са сваког предела где су Срби писали или сада пишу, без обзира на којем облику и наречју српског језика, бирамо стихове и записе, писце и књиге, по њиховој вредности, по значају који су имали у свом добу, узимамо најбоље примере и тако обликујемо српски књижевни корпус. Најпре пет антологија светосавске (средњовековне) књижевности, па пет антологија народних умотворина у песми и прозним облицима, па дубровачки и бококоторски књижевни појас, просвећеност, све правце и жанрове из претходна два века, с отвореним местима за писце који сада остварују успех.

Цео подухват, јединствен и по томе што у нашем Издавачком центру који је основала Матица српска немамо никога стално запосленог, са десетинама сарадника из свих српских књижевних средишта, све то и тако, поделили смо у две серије. Прва серија има 120 књига, именованих и хронолошки распоређених, које су обухватиле и део двадесетог века. Почели смо 2010. године, а ускоро, крајем овог марта, имаћемо осмо коло у десет књига, имаћемо 82 (осамдесет и два) објављена тома, на хиљадама страница, у свечаној опреми. Држе нас стални претплатници и конкурсне своте из буџета. У другој серији ће бити писци двадесетог и нашег века који нису на ранијем попису, а с њима књижевни историчари, критичари и есејисти. У свакој књизи је предговор приређивача, антологијски избор текстова, животопис, библиографија, текстови критичара и концепција пројекта с именима писаца и насловима одабраних књига. Не знам како успевамо, али књиге редовно излазе. Мислим да је то једно од наших чуда. Радујем се у његовом центру.

На челу сте Управног одбора Андрићеве задужбине. Шта вам је сада у фокусу?

У десетовековној едицији српске књижевности Црњански има три књиге, а Андрић четири. Нико као они. Оба имају задужбине. Није им положај исти. Андрић је најпре преведен на главне језике, па је потом добио Нобелову награду. Међутим, он је једини српски писац чије су књиге изашле на педесетак (тачно 49) језика и чије књиге сваке године излазе и на српском и на другим језицима. Његова Задужбина је једини носилац ауторских права и има поуздане податке о свему. Обележавамо 125 година Андрићевог рођења. Занимање за објављивање његових књига је повећано. Имамо пет младих научника који раде критичка издања пет књига приповедака које је Андрић објавио за живота. У САНУ је именован Одбор за прославу. Припрема се научни скуп и свечана академија, као и низ других пригодних активности. Наша је обавеза да Андрића учвршћујемо у српској књижевности и култури, а то значи да поштујемо његово више пута изражено опредељење. Потврдиће то и свечани број годишњака Задужбине, награда за приповетку, програми који још нису пријављени, његова књига о Вуку и Његошу.

Координирате и организацијом научног скупа о Његошу. Може ли да се исправи она неправда, на коју су указали бројни писци и посленици из културног живота, да нисмо достојно прославили два века од Његошевог рођења? И ко га је све заборавио?

Његош је врховни српски песник. О њему је објављено безмало пет стотина књига и научних зборника. То је био разлог да у Његошевом одбору Матице српске ове године припремимо стручни скуп и да тај скуп буде у целости посвећен ауторима који су најбољим начином проучавали Његошево дело и живот. Реч је, дакле, о новим читањима ранијих читања Његоша. Нећемо изоставити чињеницу да су се с више страна, најчешће из некњижевних разлога, појавили нетачни и злом натопљени напади на Његоша. Мораћемо да погледамо и како поступамо „у својој кући“, зашто српске књижевне и политичке групације, најпре понегде а потом на више места, имају према Његошу однос као да је реч о туђинцу. Понеко ће рећи да је од њега бољи не само Његошев учитељ већ и понеки учитељски син. Још одјекује ћутња која је потресла Србију за два века Његоша и удружује се с галамом која не престаје „у региону и шире“. Међутим, Његош је своје урадио и казао. Он је знао ко је и чији је. Његова се не пориче. „Вријеме је мајсторско решето…“

Познати сте као поборник ћирилице. Зашто смо је толико избацили из употребе? Шта значи одрицање од ћирилице? И ко је за то крив или најодговорнији? А како вам делује она опаска да у Србији нико не користи ћирилицу, а да се толико боримо да се у Вуковару користи ћирилично писмо?

Пишем као што сам почео – ћирилицом. Ако је потребно, могу и латиницом. Ћирилица је наш први знак, наше прво слово у националном календару. То не треба да доказујемо. Међутим, нешто је труло у нашој свести кад тако упорно, преко мере, истичемо латиницу да бисмо задовољили друге, да бисмо им показали своју поданост. То није природно и надам се да ће као такво (неприродно!) и да нестане. То не значи да ћемо прогонити латиницу. Имамо примере у суседству који нас жестоко опомињу – барем на два начина. Ослушкивање није мана. Прислушкивање је мана. То понеко не уме да одвоји. Има симболике у латиничним надгробним именима на српским споменицима!

Зашто сматрате да инат није одлика Срба? Зар нам то није главна национална карактерна особина?

Једна дама, на Зеленом венцу, на пијаци, ишла је од тезге до тезге, пипкала воћке, коментарисала, и рекла продавачици да су јој крушке одвише меке, па је, због запажене упорности, добила одговор: „Ниси ни ти више тврда!“ Све се мења. Српски инат није као некад. Та појава има лице и наличје. Као и све, али невоље настају кад их не разликујемо. Ако радимо добро и корисно, нико неће да пита је ли то дошло из ината.

Верујете ли и даље да је поштен човек данас у Србији – ружно паче?

Мислио сам на људе којима је стало до поштења (већ видим како се понекоме јавља осмех…) и мислио сам на људе који умеју да раде за оно што смо називали „општа ствар“, на сада погрдно назване „скојевце“. Ми смо патријархалну цивилизацију сасвим потиснули, а нову нисмо обликовали. Често корачамо тако да нам се табани ослањају на ваздух. Рекао сам обичну метафору да не бих казао да пропадамо, јер се у тим дијагнозама утркујемо. Сами себе превише грдимо као да није довољно оно што о нама говоре други.

Како бисте нас као нацију описали у неком свом новом делу? И како би се то дело звало?

Имамо добро припремљен и упоран покрет „Срби народ најстарији“. Не мислим на едицију књига и на писце текстова под таквим насловом. Мислим на обичне статистичке податке. Зато бих радо написао књигу „Срби народ најмлађи“, али ћу морати да причекам. Навикао сам да истинито пресвлачим у необично. Обрнути поступак нисам научио. Према томе, имам радни наслов романа. Немам грађу. Не знам шта ћемо урадити. Све се примирило као у Кочићевој приповетки. Живот нам постаје нови жанр у литератури. Увек имамо главног јунака, али немамо довољно споредних улога. И њих игра онај који мисли да је све његово.

Какав је данас статус српских академика? И статус САНУ?

Српски академици имају солидан статус. То је стотину и тридесетак људи који су прошли тежак пут, јер није лако постати члан САНУ. Услови су високи, начин бирања слојевит, у више тајних гласања. О свима тако сви одлучују, научници о уметницима и обрнуто. Бира се више оних који су у већини. Равнотежа није могућна, у потпуности, али тражење равнотеже је обавеза. САНУ је данас понекад и преактивна, и свеприсутна, али приговори не престају. Људи воле готова решења и осуде којима је истекла важност. Тако бива када завлада инерција. За свако друштво, за државу у целости, важно је да су институције стабилне. САНУ је у средишту када је реч о науци и уметности. И више од тога. Националне академије су старе неопходне установе које не смеју да заборављају традицију и савременост као природне спојеве.

Шта најчешће читају академици?

Као уредник Трибине која приказује издања САНУ и њених чланова, имам потпунији увид од осталих у „лектиру“ академика. Ако бих имао времена и простора, ако бих набрајао наслове књига, научних зборника, уметничке радове, све што само у једној години настане у САНУ, видело би се да је временски и сваки други распон интересовања српских академика огроман, готово немерљив. Све је то резултат читања и изучавања у дугом низу година. Али доста људи уме да уради нешто посебно важно, али не уме или не жели да о томе „прича по селу“. То никако не значи да прави резултат не дође од оних којима је потребан. Напротив!

Ко су за вас тројица највећих српских писаца? И које три књиге бисте препоручили нашим читаоцима да обавезно прочитају?

Вук Караџић је темељни писац новије српске књижевности. Није случајно Иво Андрић у својој академској беседи говорио о Вуку као писцу. Вуков Српски рјечник је најбоља књига у српској књижевности и култури. Нико није сублимисао српску изворну мудрину и речитост као Његош у Горском вијенцу. И нико није развеселио и растужио српску реч истовремено као што је учинио Милош Црњански. То су три писца и две књиге, а трећу књигу можете да бирате и од Андрића и од Црњанског. Нећете погрешити како год поступите. Жао ми је што сте ми утројчили задатак. Богата је српска књижевност. Када би нам свака област била таква, имали бисмо су чим међу народе веће од нашег.

http://www.in4s.net/akademik-miro-vuksanovic-srbija-jeci-od-praznih-reci-dosli-su-dani-dugih-jezika/