Izgradnja Hrama Svetog Save se bliži kraju

[Владимир Бошковић]

пре 20 часа, J_a_n_a рече

Ispravite me ako grešim ali 10 miliona za jednu državu pa makar ona bila i Srbija je ništa. Činjenica je kada se izdvoji za hram (ili bilo koju drugu crkvu) odmah se jave neki (ne mislim na tebe) koji će reći kako je taj novac mogao da bude bolje utrošen za npr. zdrastvo, a da nije bilo donacija za hram zdrastvenog sistema se niko ne bi setio, kao što ga se ne seća godinama  

Drago mi je da se završava, uprkos svemu i krajnje je vreme - 85 godina, ova zemlja je stalno u problemima, čekajući pogodan trenutak nikad ga ne bi završili.
Dopada mi se i zlato i mozaik

 

Није пуно, али се овде много краде, а сад је и озбиљно кризна ситуација. Да се бар крадуцка, што би реко Веља, где би нам био крај. Нпр нова ковид болница кошта око 30 милиона, а то ће нам набацивати на нос све док буду на власти... Систем за обраду отпадних вода се прави деценијама а кошта 270 милиона, међутим тај напредак се не види па није интересантан гласачима. Не бих да ме људи погрешно схвате, итекако је боље дати за Храм него за мноштво других ствари на које тај новац иде, али ја сам рекао да је СПЦ можда могла да преусмери део. Додуше, сви знамо да ту световна власт коло води (поготово што се одмерава с Русима ко је више дао, и нерадо прихвата њихову помоћ), тако да је празна прича у принципу, само сам рекао мишљење. Ал ајд да не кварим тему више

Извињавам се Божени што сам прекинуо серијал емисија

[Božena]

[Božena]

Ко је забранио градњу Храма Светог Саве

politika.rs

(Фото Н. Марјановић)

Опростили смс се од Његове светости, патријатха српског архиепископа Иринеја, који је сахрањен у крипти Храма Светог Саве чија изградња без његове изузетне активности и ревности још не би била завршена. А изградња ове српске светиње трајала је више од 100 година. Градитељи и патријарх имали су се на кога угледати. У хиљадугодишњој Србији манастире и цркве градили су верски великодостојници и државници, почев од рашких жупана у осмом веку, па немањићких краљева и царева, Светог Симеона и Светог Саве и других – током 200 година постојања, потом цара Душана и цара Лазара, све закључно са деспотом Стефаном Лазаревићем, Бранковићима, Обреновићима и Карађорђевићима.

Градња Храма Светог Саве је дуго трајала, уз застоје, муке и невоље, које су некада биле не само бесмислене већ и неразумне, што би обичан човек рекао ,,последица плитке памети”.

Ево једног примера, који се не сме заборавити, јер је благодарећи честитости и разборитости једног државника градња Храма Светог Саве настављена. А била је обустављена (забрањена) после политичког ,,става” идеолошког карактера.

Цитирам део из интервјуа Душана Чкребића листу „Време” од 31. маја 2012. године који је водила новинарка Зора Дрчелић:

,,Забрана наставка изградње Храма Светог Саве на Врачару, донета после рата, у ствари је била политичка одлука идеолошког карактера. Донета је у политичком врху Србије, а не у Скупштини Србије. Нема легитимитет. Преносила се годинама снагом политичког става, а да је никада нико није донео, нити потврдио ниједан компентентни државни орган Републике Србије. Није штампана у ’Службеном гласнику Србије’, као званична одлука. Када сам изабран за председника Председништва Србије, у мају 1984. године (до 1986 – оп. аут.), проценио сам да могу битно да утичем на промену заузетог политичког става о забрани наставка изградње Храма Светог Саве”, изричито је тада изјавио Чкребић. Додао је да се консултовао са председником Скупштине Србије Слободаном Глигоријевићем, Иваном Стамболићем, тада секретаром Централног комитета. Такође, и са Слободаном Милошевићем из Градског комитета који му је рекао: „Уради шта мислиш да треба да урадиш”. „Организованог отпора није било. Једино је Удружење бораца општине Врачар било против. У Републици сам постигао сагласност свих. Јуна 1985. у вили Извршног већа Србије, патријарху Герману и члановима Синода Српске православне цркве саопштио сам да могу да наставе изградњу Храма Светог Саве. То је била моја цивилизацијска обавеза. Том одлуком скинута је срамота наше генерације.”

Љубомир Ив. Јовић,
Нови Београд

[Božena]

[Božena]

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]