Понос или сујета?...

[Никола Ђоловић]

Свако је поносан  на неки свој начин. Некада је човек  поносан на добра дела а некада на зла. Често се понос погрешно изједначава  са сујетом, али то бива само због погрешног  приступа садржају који чини понос  или сујету присутнима. О чему говоримо? На пример, неко се безразложно прави  поносним у некој ствари а да и  није сагледао смисао целе слике попут  момка или девојке који се расправљају  око неког контекста. Онда момак  или девојка, али и други људи у другим случајевима, „дижу нос“ и окрећу леђа личности поред себе. То, дакле, није понос него сујета. Понос је када учиниш неко лепо дело себи или другоме. Међутим, ако се човек прави самозаљубљеним у своја добра дела, онда ни то није понос већ сујета јер храни свој егоизам. Понос је када си заљубљен у врлине збго њих самих, и када осећаш себе као некога ко увек жели да ради на својим врлинама а не као да си достигао врх небеса. Једна уметница, сликарка, дала је изјаву: „Докле год сам задовољна собом ја више не напредујем али када нисам задовољна собом тада стварам најбоља дела!“. Дакле, парадоксално, понос је осећање своје скромности а не своје величине. Оно је још осећање части или чистоте у неком наумљеном или оствареном делу. Опет, не због себе него због жеље да се усрећи други наспрам себе. Тако видимо да понос подразумева однос са другим, док сујета искључује другог из сваке врсте односа. Тамо заједница а овде усамљеност. Тамо друштво а овде изолација. Никако да научимо ту разлику. Зато и највећи људи падају на том личносном испиту. То још отвара и поље праштања другима. Понос никада не затвара врата за собом ако је он или неко други погрешио, него увек излази у сусрет другоме макар сам био погрешив и ако је спреман дати извињење или га примити. Међутим, сујета је неспособна да подари опроштај. Све се око тога врти. Њој и најмање ситнице изгледају као космички догађаји. Толико је она изнад свега. Треба мало обуздати своју претенциозност. Понос је када пружиш руку другоме без осећања лажног стида. Зато смо данас сведоци и лажне поносности, односно реалне сујете, која се стиди не само да опрости некоме нешто, него се стиди да учини било које добро дело – да постане истински поносна личност. Понос, дакле, не значи опит крутости у некој индивидуалности врлине или греха, него однос са другим. Сујета је она која круто држи до себе да и не допушта однос са другим. Такође, поносног човека не може нико обешчастити. Ако и буде физички савладан, понос није оскрнављен јер он није подарио слободну вољу у том гнусном чину. Сујета се да обешчастити јер њу пак све погађа и све чини рањивом. Она се лако поистовећује са ружним актом другог постајући и сама саобразна ономе који је сујетан. Нечија ружна реч не може поносног поколебати, може само сујетног. Зато понос може некога и изобличити за неко злодело ако сам стоји у врлини, док сујета не може јер носи исти недостатак као онај који греши. Сујета не пружа загрљај никада прва. То само понос ради, онај коме је стало до узајамног добра. Човек, као променљиво биће, лако може да склизне са позиције поноса на позицију сујете – али и обратно.

[Дејан]

Отац Александар Елчанинов (+1934)

 

Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. бесједи: "Онај који дође до спознаје властитог гријеха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела." У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову.

 

Понос, егоизам и сујета - чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност - све су то различите врсте основне појаве: "окретања према себи." Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према "Љествици" они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај.

 

Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?

Иста усмјереност према публици објашњава гријех самооправдања, који се често непримјетно прикрада и у нашу исповијест: "Нисам грешнији од осталих... само безначајни гријеси... нисам никога убио нити било шта украо."

 

Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Љествичник, видјевши да се наше врлине увећавају: што више успјеха имамо, више је хране за таштину. "Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лијепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одјећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увијек подићи своје бодље горе." Чим се добар осјећај или искрен покрет појави у човјековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снијег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мијењамо прави, једноставан и добар живот варкама.

 

Повећање сујете даје повода за понос.

 

Понос је врховна самоувјереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор бијеса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је "демонско упориште". Понос је "жељезна завјеса" између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког гријеха; и он је присутан у сваком гријеху. Сваки гријех представља попуштање своје воље пороцима, свјесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. "онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човјек не може сачувати" (Љествице).

 

 

Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати?

 

Ово посљедње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој гријех. Мудри старац једном је савјетовао једног од својих монаха да избјегава понос. Монах, заслијепљен својом памећу, му одговори: "Опрости ми оче, али у мени апсолутно не постоји понос." Мудри старац му рече: "Нема бољег доказа твог поноса, дијете моје, од таквог одговора!"

 

У сваком случају, ако је неком тешко да тражи опроштај од других, ако се лако увриједи и ако је неповјерљив, ако је злобан и ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса.

 

У "Бесједи против пагана" св. Атанасија Великог записано је сљедеће: "Људи су пали у самољубље, радије размишљајући о себи него о божанском." Ова кратка дефиниција открива суштину поноса. Човјек, ком је до тада центар и предмет његове жеље био Бог, окренуо се од Њега; он је пао у самољубље; он је почео да више воли себе него Бога; он се одлучио да радије размишља о себи него о божанском.

 

У нашем животу ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је дио наше природе, и често се може видјети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем свјетовном тако и у нашем духовном животу.

 

Баш као што раст канцера често почиње безазленом модрицом или сталном иритацијом одређеног мјеста, тако и духовна болест поноса често почиње изненадним шоком (на примјер због неке несреће) или сталним порукама нечијег ега усљед успјеха, добре среће или сталним истицањем нечијег талента, итд.

 

Често се ради о такозваном "темпераментном" појединцу, који је страствен, талентован и који неодољиво привлачи. Таква особа је као вулкан при ерупцији, са својим непрекидним активностима које га одвајају од Бога и људи да му се приближе. Он је пун себе, потпуно се прожимајући у себи, трујући се сам са собом. Он не види и не осјећа ништа осим свог ватреног талента из којег црпи велики ужитак и задовољство. Тешко било ко може учинити ишта са таквим људима, све док не буду исцрпљени и док им се вулкан не почне гасити. То је опасност свих талентованих и надарених људи. Таленат треба бити избалансиран дубоком духовношћу.

 

Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свијет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; она се дави и напослијетку се грчевито држи за то као јединим разлогом за живот што јој је преостао.

 

Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од дјетињства. Ова "потиснута" субјективност се компензује изазивањем склоности према егоцентризму" (Јунг, "Психолошки типови") у најразличитијим испољавањима: брзина којом се увриједе, неповјерљивост, кокетирање, тражење пажње, па чак и облицима директне психозе као што су манија гоњења, мегаломанија, итд.

 

Дакле, опсједнутост собом води особу далеко од свијета и од Бога; он постаје одсјечен, да тако кажемо, од свијета, вртећи се у празном простору.

 

Напредовање духовне болести

 

Покушајмо навести основне фазе развоја поноса, од ситних самозадовољстава до есктремног духовног мрака и потпуне деструкције.

 

У почетку то изгледа као честа усмјереност пажње према себи, што је скоро нормално, праћено добрим рапсоложењем које се граничи са лакомисленошћу. Особа је задовољна собом, пуно се смије, звиждуће, пјевуши и пуцкета прстима. Воли да буде оригинална, да забавља друге духовитошћу и необичностима, показује необичан укус и избирљивост у храни. Радо даје савјете и пријатељски се мијеша у послове других; несвјесно испољава изузетно интересовање за себе сљедећим фразама (прекидајући разговор): "не, пусти ме да ти кажем," или " ма не, ја знам бољу причу," или "имам навику да...," или "ја обично имам правило...".

 

У исто вријеме таква особа у великој мјери зависи од одобравања других зависно до чега ће или процвјетати, или увенути и постати огорчена. Међутим, генерално у овој фази њено расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видјети и код одраслих.

 

Таква особа је срећна ако у овој фази наиђе на озбиљне бриге, нарочито за друге (брак, породица), посао или неки пројекат. Или уколико уђе у духовни живот и, привучена љепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво и пожели стећи благодат. Ако се то не појави, болест даље напредује.

 

У њему се јавља искрено вјеровање у властиту супериорност. Често се то изражава кроз незадржљиву рјечитост. Шта је рјечитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? Егоистична природа рјечитости није умањена примјерима разговора о озбиљним темама; поносна особа може лако да држи проповиједи о понизности и тишини, величајући пост и расправљајући о предностима добрих дјела наспрам молитве.

 

Самопоуздање се брзо претвара у страст за уређивање других; оваква особа намеће своју вољу другима (али је нетолерантна да потчини своју властиту вољу); усмјерава пажњу, вријеме и напоре других и постаје дрска и одвратна. Само су послови те особе важни, док су послови других од мале вриједности. Она покушава да уради све и мијеша се у све.

 

У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности он се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разумије, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са цијелим свијетом се повећавају доводећи поносну особу да чини коначан избор: "Ја" против других (али још увијек не против Бога).

 

Душа постаје мрачна и хладна; она постаје боравиште ароганције, презира, љутње и мржње. Ум постаје помрачен; разликовање између добра и зла се смућује мијењајући га разликом између "моје" и "није моје". Он бјежи од свих послушности постајући нетолерантан према свим сегментима друштва; његова сврха је да преноси своја властита гледишта, да покори и обрука друге; он бијесно тражи славу, чак и озлоглашеност, освећујући се свијету за недостатак признања. Ако се ради о монаху, он напушта свој манастир који му постаје неподношљив, тражећи свој властити пут. Повремено је ова сила самопотврђивања повезана према стицању материјалног; каријери или друштвеној и политичкој активности. Понекад, ако постоји таленат, он је усмјерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку мјеру успјеха. На овом истом темељу настали су раскол и јереси.

 

Коначно, у посљедњој фази се особа одваја од Бога. Ако је претходно он згријешио из несташлука и побуне, он сада себи све дозвољава: гријех га више не мучи већ му постаје навика. Ако осјећа олакшање у овој фази за било шта, онда је то његов пријатан однос са демонима и његов лак приступ тамним путевима. Стање његове душе је суморно, безнадежно и потпуно усамљено. Међутим, у исто вријеме постоји искрено убјеђење у исправност његовог пута и осјећање потпуне сигурности упркос чињеници да је на црним крилима пожурио у пропаст.

 

Уистину, такво стање ума се не разликује много од лудила.

 

У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како он говори и како се свађа: он или не чује ништа што му други говоре, или чује само оно што се подудара са његовим властитим ставовима. Ако се неко успротиви његовом мишљењу он постаје бијесан као да је изузетно увријеђен, и све жестоко побија. У онима који га окружују он види само оне квалитете које им је он сам приписао, тако да чак и у својим похвалама он остаје поносан, егоцентричан и неприступачан за објективност.

 

Карактеристично, најчешћи облици психолошке болести - мегаломанија и манија гоњења - потичу директно из "повећане самосвијести" и потпуно су незамисливи код особа које су скромне, једноставне и самопожртвоване. Чак и психијатри вјерују да је параноја заснована на основу претјеране свијести о самом себи, непријатељском ставу према другима, губитку нормалне способности за прилагођавање и неразумним вјеровањима. Класична параноична особа никад себе не критикује: у његовим властитим очима он је увијек у праву, изузетно је незадовољан људима око себе и условима свог живота.

 

Ево савршене илустрације дубине одлучности св. Јована Љествичника: "Понос је крајње сиромаштво душе."

 

Поносан човјек доживљава пораз на свим фронтовима:

 

Психолошки: туга, бол и туробност.

Морално: самоћа, недостатак љубави и бијес
.

Психолошки и патолошки: болести нервозе и лудила.

Са теолошког становишта: смрт душе претходи физичкој смрти; искуство пакла још у овом животу.

 

Да закључимо, природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које пријети онима који слиједе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најприје, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свијету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповијестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе..." (Мт. 16:24).

 

Он се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност - тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност.

 

Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен.

 

Слава Богу нашем, Који се противи поноснима а благодат даје понизнима!

 

Превод са енглеског Д. П

19 јул 2013 год.

 

http://www.pravmir.com/the-demonic-stronghold-on-the-characteristics-of-pride/ ;

 

Манастир Лепавина

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Sara"]

Ne bih se složila da su nadareni krizna grupa za opasnost od ponosa.

Najsujetnije osobe koje poznajem su poprilično skromnog intelekta,

bila sam ubedjena da to i jeste  preduslov za bilo kakvu sujetu.

Jer,ipak je to velika slabost biti sujetan.

[Deki992]

Negde sam procitao od Vladike Nikolaja da je za sve sto je postigao u zivotu zahvalan Bozijoj milosti i svom trudu.

[Биљана]

Како и рече св.Исак Сирин

"Онај који дође до спознаје властитог гријеха

а обично горди, егоистични, сујетни и бахати људи тешко да дођу до спознаје да су баш такви! И што рече Сара, и мени се чини да су најсујетнији људи они који имају просјечан интелект! 

[Arsenija]

тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност - тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност.

Nije mi jasno  :.mislise. .Zašto da trpiš nepravdu i da nekome ko te "kinji"nudiš dobrovoljnu poslušnost?

Ja bih tada zamrzela sebe...iii....i možda čitav svet. :.mislise.

Mora da se usaglasi volja i poslušanje.... i da se svemu doda ljubav .Mislim da se tako pobedjuje ponos.

Šta ću kad sam ponosna......

[Гром]

Ne bih se složila da su nadareni krizna grupa za opasnost od ponosa.

Najsujetnije osobe koje poznajem su poprilično skromnog intelekta,

bila sam ubedjena da to i jeste  preduslov za bilo kakvu sujetu.

Jer,ipak je to velika slabost biti sujetan.

Овако оправдаваш своју сујету?!

Да би човек био сујетан и поносан треба да има неку врсту богатства на које би био поносан. Интелект је управо једно такво богатство. Па затим знање је такође једно такво богатство на које су људи веома поносни. Па титуле, па друштвени положај, па тек онда материјална богатства попут добрих кола, велике куће, базена, мобилног телефона, успешне деце или родитеља итд.

И као што видимо интелектуалци су најугроженија врста јер имају и знање и интелект,  Добили су дуплу седмицу на лотоу; која их води право у пакао.

[Sara"]

Овако оправдаваш своју сујету?!

Да би човек био сујетан и поносан треба да има неку врсту богатства на које би био поносан. Интелект је управо једно такво богатство. Па затим знање је такође једно такво богатство на које су људи веома поносни. Па титуле, па друштвени положај, па тек онда материјална богатства попут добрих кола, велике куће, базена, мобилног телефона, успешне деце или родитеља итд.

И као што видимо интелектуалци су најугроженија врста јер имају и знање и интелект,  Добили су дуплу седмицу на лотоу; која их води право у пакао.

pravda ona sama sebe, lukava je to lisica, zna hiljadu marifetluka.

 

Po ovoj logici sveci su u najgoroj poziciji,

Ali nisu,jer čitamo da su se sveci i kad padnu u gordost kasnije kajali i vraćali na ispravan put.

 

Zar je trebalo da se  svi intelektualci i geniji odreknu svog dara kako bi spasili svoje duše?Ili je ipak bogougodno što su umnožili od Boga im dato.

Mojsije,da kaže: ko sam bre ja da meni Bog daje zapovesti da prenosim narodu, nisam dostojan!

[Sara"]

Како и рече св.Исак Сирин

 

 

а обично горди, егоистични, сујетни и бахати људи тешко да дођу до спознаје да су баш такви! И што рече Сара, и мени се чини да су најсујетнији људи они који имају просјечан интелект! 

jesu, jer ih sujeta lako obmane da su vredniji od drugih,

a onda ,jer verovatno u dubini svoje duše znaju istinu, stalno imaju potrebu za naglašavanjem sopstvenih "vrednosti".

primer pevačice kaja nema veze s pevanjem a uporno ponavlja kako je najbolja u svom poslu

i nekog stvarno talentovanog ko stalno sebi traži mane i usavršava se.

[JESSY]

ево доприноса теми нашег брата контравоида.......

 

Svako je ponosan  na neki svoj način. Nekada je čovek  ponosan na dobra dela a nekada na zla.

Često se ponos pogrešno izjednačava  sa sujetom, ali to biva samo zbog pogrešnog  pristupa sadržaju koji čini ponos  ili sujetu prisutnima.

O čemu govorimo? Na primer, neko se bezrazložno pravi  ponosnim u nekoj stvari a da i  nije sagledao smisao cele slike poput  momka ili devojke koji se raspravljaju  oko nekog konteksta. Onda momak  ili devojka, ali i drugi ljudi u drugim slučajevima, „dižu nos“ i okreću leđa ličnosti pored sebe. To, dakle, nije ponos nego sujeta.

Ponos je kada učiniš neko lepo delo sebi ili drugome. Međutim, ako se čovek pravi samozaljubljenim u svoja dobra dela, onda ni to nije ponos već sujeta jer hrani svoj egoizam. Ponos je kada si zaljubljen u vrline zbgo njih samih, i kada osećaš sebe kao nekoga ko uvek želi da radi na svojim vrlinama a ne kao da si dostigao vrh nebesa. Jedna umetnica, slikarka, dala je izjavu: „Dokle god sam zadovoljna sobom ja više ne napredujem ali kada nisam zadovoljna sobom tada stvaram najbolja dela!“. Dakle, paradoksalno, ponos je osećanje svoje skromnosti a ne svoje veličine. Ono je još osećanje časti ili čistote u nekom naumljenom ili ostvarenom delu. Opet, ne zbog sebe nego zbog želje da se usreći drugi naspram sebe. Tako vidimo da ponos podrazumeva odnos sa drugim, dok sujeta isključuje drugog iz svake vrste odnosa. Tamo zajednica a ovde usamljenost. Tamo društvo a ovde izolacija. Nikako da naučimo tu razliku. Zato i najveći ljudi padaju na tom ličnosnom ispitu. To još otvara i polje praštanja drugima.

Ponos nikada ne zatvara vrata za sobom ako je on ili neko drugi pogrešio, nego uvek izlazi u susret drugome makar sam bio pogrešiv i ako je spreman dati izvinjenje ili ga primiti. Međutim, sujeta je nesposobna da podari oproštaj. Sve se oko toga vrti. Njoj i najmanje sitnice izgledaju kao kosmički događaji. Toliko je ona iznad svega. Treba malo obuzdati svoju pretencioznost. Ponos je kada pružiš ruku drugome bez osećanja lažnog stida. Zato smo danas svedoci i lažne ponosnosti, odnosno realne sujete, koja se stidi ne samo da oprosti nekome nešto, nego se stidi da učini bilo koje dobro delo – da postane istinski ponosna ličnost.

Ponos, dakle, ne znači opit krutosti u nekoj individualnosti vrline ili greha, nego odnos sa drugim. Sujeta je ona koja kruto drži do sebe da i ne dopušta odnos sa drugim. Takođe, ponosnog čoveka ne može niko obeščastiti. Ako i bude fizički savladan, ponos nije oskrnavljen jer on nije podario slobodnu volju u tom gnusnom činu. Sujeta se da obeščastiti jer nju pak sve pogađa i sve čini ranjivom. Ona se lako poistovećuje sa ružnim aktom drugog postajući i sama saobrazna onome koji je sujetan. Nečija ružna reč ne može ponosnog pokolebati, može samo sujetnog. Zato ponos može nekoga i izobličiti za neko zlodelo ako sam stoji u vrlini, dok sujeta ne može jer nosi isti nedostatak kao onaj koji greši. Sujeta ne pruža zagrljaj nikada prva. To samo ponos radi, onaj kome je stalo do uzajamnog dobra. Čovek, kao promenljivo biće, lako može da sklizne sa pozicije ponosa na poziciju sujete – ali i obratno.

 

http://upodobljavanje.wordpress.com/2011/06/02/izmedju-ponosa-i-sujete/

[Deki992]

Ipak treba biti oprezan da se ne ode u lenjost ili u laznu skromnost.Treba prepoznati talente koje nam je Bog podario i raditi celog zivota na njihovom usavrsavanju,slusajuci pritom i pozitivne i negativne kritike i trudeci se biti objektivan,sto se vise moze.
 

[Bokisha]

 

Отац Александар Елчанинов (+1934)

 

Један од најистакнутијих стручњака за дубине људске душе, св. Исак Сирин, каже у својој 41. бесједи: "Онај који дође до спознаје властитог гријеха већи је од оног који подиже мртве молитвом; ко год је у стању да спозна себе, већи је од оног ко је добио визију анђела." У сврху самоспознаје ћемо испитати наведено у наслову.

 

Понос, егоизам и сујета - чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност - све су то различите врсте основне појаве: "окретања према себи." Из свих ових ријечи двије имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Према "Љествици" они су као младић и човјек, сјеме и хљеб, почетак и крај.

 

Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: , жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?

 

Иста усмјереност према публици објашњава гријех самооправдања, који се често непримјетно прикрада и у нашу исповијест: "Нисам грешнији од осталих... само безначајни гријеси... нисам никога убио нити било шта украо."

 

Демон сујете је пресрећан, каже св. Јован Љествичник, видјевши да се наше врлине увећавају: што више успјеха имамо, више је хране за таштину. "Када држим постим ташт сам, када кријем своје духовне напоре ташт сам преко побожности. Ако се лијепо облачим сујетан сам, а ако облачим стару одјећу још сам сујетнији. Ако почнем говорити обузет сам сујетом, а ако ћутим постајем још сујетнији. И без обзира на коју страну да окренете ову бодљикаву биљку, она ће увијек подићи своје бодље горе." Чим се добар осјећај или искрен покрет појави у човјековом срцу, одмах се јавља сујета која гледа у себе. Тако ови најдрагоцјенији покрети душе нестају, топећи се као снијег на сунцу. Они се топе, што значи да умиру; дакле, због сујете умире оно најбоље у нама. На тај начин сами себе убијамо сујетом, и мијењамо прави, једноставан и добар живот варкама.

 

Повећање сујете даје повода за понос.

 

Понос је врховна самоувјереност и одбацивање свега што не произилази из властитог ја. То је извор бијеса, свирепости и злобе; то је одбацивање Божије помоћи; то је "демонско упориште". Понос је "жељезна завјеса" између нас и Бога; то је непријатељство према Богу; то је извор сваког гријеха; и он је присутан у сваком гријеху. Сваки гријех представља попуштање своје воље пороцима, свјесно кршење Божијег закона, дрскост против Бога. "онај који је предмет поноса очајнички треба Бога, јер га се ниједан човјек не може сачувати" (Љествице).

 

 

Одакле долази овај порок? Како почиње? Чиме се храни? Кроз које фазе пролази у свом развоју? По чему га можемо препознати?

 

Ово посљедње је нарочито важно јер поносна особа обично не види свој гријех. 

 

У сваком случају, ....и ако је неповјерљив, ..... ако осуђује друге, све су то, несумњиво, знаци поноса.

 

 

У нашем животу ово окретање према размишљању о самом себи и својим жељама постало је дио наше природе, и често се може видјети као снажан инстинкт за самоодржањем, како у нашем свјетовном тако и у нашем духовном животу.

 

 

 

Често се ради о такозваном "темпераментном" појединцу, који је страствен, талентован 

 

Иначе, у обрнутом случају, у ситуацијама велике туге добија се исти резултат: особа постаје потпуно прожета властитом несрећом; у њеним очима околни свијет постаје празан и мрачан; она не може мислити или говорити ништа друго што није предмет њене туге; .

 

Често ово окретање према себи се развија код људи који су тихи, покорни и повучени, чији лични живот је потискиван још од дјетињства..

                                                                 ; несвјесно испољава изузетно интересовање за себе сљедећим фразама (прекидајући разговор): "не, пусти ме да ти кажем," или " ма не, ја знам бољу причу," или "имам навику да...," или "ја обично имам правило...".

 

У исто вријеме таква особа у великој мјери зависи од одобравања других зависно до чега ће или процвјетати, или увенути и постати огорчена. Међутим, генерално у овој фази њено расположење остаје прилично добро. Овај облик егоцентризма је обично одлика младости, мада се понекад може видјети и код одраслих.

 

 Или уколико уђе у духовни живот и, привучена љепотом духовног напора, спозна своје духовно сиромаштво  Шта је рјечитост ако не, у једну руку, недостатак скромности и, у другу руку, радости у самом себи? 

 

 

У овој фази се расположење поносне особе почиње кварити. У својој агресивности он се природно суочава са противљењем и одбијањем, постаје иритантан, тврдоглав и зловољан; он постаје сигуран да га нико не разумије, чак ни његов духовни отац, и његови сукоби са цијелим свијетом се повећавају доводећи поносну особу да чини коначан избор: "Ја" против других (али још увијек не против Бога).

 

 Повремено је ова сила самопотврђивања повезана према стицању материјалног; каријери

. Понекад, ако постоји таленат, он је усмјерен према креативности; у том случају кроз напоран рад, поносна особа чак може постићи и неку мјеру успјеха. .

 

 

У овој фази поносна особа живи у стању потпуне изолације. Погледајте како он говори и како се свађа: он или не чује ништа што му други говоре, или чује само оно што се подудара са његовим властитим ставовима. Ако се неко успротиви његовом мишљењу он постаје бијесан као да је изузетно увријеђен, и све жестоко побија. У онима који га окружују он види само оне квалитете које им је он сам приписао, тако да чак и у својим похвалама он остаје поносан, егоцентричан и неприступачан за објективност.

 

 

 

Да закључимо, природно је поставити ово питање: Како се можемо борити против ове болести, против уништења које пријети онима који слиједе тај пут? Одговор извире из суштине овог питања. Најприје, понизност, затим послушност према онима које волимо, старијима, законима у свијету, према објективној истини и свему оном што је добро у нама и око нас; послушност према Божијим законима и коначно послушност према Цркви, њеним правилима, заповијестима и светињама. Постизање овог значи стајати на почетку хришћанског пута: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе..." (Мт. 16:24).

 

Он се мора одрећи себе и наставити са одрицањем себе сваки дан. Сваког дана он мора преузети на себе свој крст: крст подношења увреда, стављати себе на посљедње мјесто, подносити тугу и болест, тихо прихватати неправду, и нудити потпуну и безусловну послушност - тренутну, добровољну, радосну, неустрашиву и сталну послушност.

 

Онда ће пут који води у царство мира и најдубље мудрости, који уништава све страсти, постати отворен.

 

 

Превод са енглеског Д. П

19 јул 2013 год.

 

 

па ето слава Богу да ми отвара очи... трагам по мрачној страни срца мога ...доста детаља се поклапа...невероватно је како је тешко сагледати тј разумети одређена стања сопственог срца  како би се изборили са тим...вероватно огрезлост у огреховљености... ПОНОСАН САМ ИАКО САМ БИО УБЕЂЕН ДА НИСАМ!!!!

по мислима које ми се пребирају у целој анализи да би себи потврдио  тј препознао одређен грех, још увек стоји једна која ми се намеће да као родитељ и због такве одговорности Богом дане,  заборављам или избегавам понизност према деци...мада све околности и актуелни конфликти  а судећи по духовној литератури вероватно траже баш то.

О Боже просветли ме и с милошћу твојом помози ми да исправим

[Гром]

pravda ona sama sebe, lukava je to lisica, zna hiljadu marifetluka.

 

Po ovoj logici sveci su u najgoroj poziciji,

Ali nisu,jer čitamo da su se sveci i kad padnu u gordost kasnije kajali i vraćali na ispravan put.

 

Zar je trebalo da se  svi intelektualci i geniji odreknu svog dara kako bi spasili svoje duše?Ili je ipak bogougodno što su umnožili od Boga im dato.

Mojsije,da kaže: ko sam bre ja da meni Bog daje zapovesti da prenosim narodu, nisam dostojan!

Кад се замислимо колко је монаха покушавало да постану свеци а само мало их је признато,  Ја рекох негде да разумни користе и разум и интелект а неразумни само интелект.  Дакле свеци су разумно користили интелект, зато су и постали свеци, нису били интелектуалци који су запоставили разум.

[Гром]

ево доприноса теми нашег брата контравоида.......

 

Svako je ponosan  na neki svoj način. Nekada je čovek  ponosan na dobra dela a nekada na zla.

Često se ponos pogrešno izjednačava  sa sujetom, ali to biva samo zbog pogrešnog  pristupa sadržaju koji čini ponos  ili sujetu prisutnima.

O čemu govorimo? Na primer, neko se bezrazložno pravi  ponosnim u nekoj stvari a da i  nije sagledao smisao cele slike poput  momka ili devojke koji se raspravljaju  oko nekog konteksta. Onda momak  ili devojka, ali i drugi ljudi u drugim slučajevima, „dižu nos“ i okreću leđa ličnosti pored sebe. To, dakle, nije ponos nego sujeta.

Ponos je kada učiniš neko lepo delo sebi ili drugome. Međutim, ako se čovek pravi samozaljubljenim u svoja dobra dela, onda ni to nije ponos već sujeta jer hrani svoj egoizam. Ponos je kada si zaljubljen u vrline zbgo njih samih, i kada osećaš sebe kao nekoga ko uvek želi da radi na svojim vrlinama a ne kao da si dostigao vrh nebesa. Jedna umetnica, slikarka, dala je izjavu: „Dokle god sam zadovoljna sobom ja više ne napredujem ali kada nisam zadovoljna sobom tada stvaram najbolja dela!“. Dakle, paradoksalno, ponos je osećanje svoje skromnosti a ne svoje veličine. Ono je još osećanje časti ili čistote u nekom naumljenom ili ostvarenom delu. Opet, ne zbog sebe nego zbog želje da se usreći drugi naspram sebe. Tako vidimo da ponos podrazumeva odnos sa drugim, dok sujeta isključuje drugog iz svake vrste odnosa. Tamo zajednica a ovde usamljenost. Tamo društvo a ovde izolacija. Nikako da naučimo tu razliku. Zato i najveći ljudi padaju na tom ličnosnom ispitu. To još otvara i polje praštanja drugima.

Ponos nikada ne zatvara vrata za sobom ako je on ili neko drugi pogrešio, nego uvek izlazi u susret drugome makar sam bio pogrešiv i ako je spreman dati izvinjenje ili ga primiti. Međutim, sujeta je nesposobna da podari oproštaj. Sve se oko toga vrti. Njoj i najmanje sitnice izgledaju kao kosmički događaji. Toliko je ona iznad svega. Treba malo obuzdati svoju pretencioznost. Ponos je kada pružiš ruku drugome bez osećanja lažnog stida. Zato smo danas svedoci i lažne ponosnosti, odnosno realne sujete, koja se stidi ne samo da oprosti nekome nešto, nego se stidi da učini bilo koje dobro delo – da postane istinski ponosna ličnost.

Ponos, dakle, ne znači opit krutosti u nekoj individualnosti vrline ili greha, nego odnos sa drugim. Sujeta je ona koja kruto drži do sebe da i ne dopušta odnos sa drugim. Takođe, ponosnog čoveka ne može niko obeščastiti. Ako i bude fizički savladan, ponos nije oskrnavljen jer on nije podario slobodnu volju u tom gnusnom činu. Sujeta se da obeščastiti jer nju pak sve pogađa i sve čini ranjivom. Ona se lako poistovećuje sa ružnim aktom drugog postajući i sama saobrazna onome koji je sujetan. Nečija ružna reč ne može ponosnog pokolebati, može samo sujetnog. Zato ponos može nekoga i izobličiti za neko zlodelo ako sam stoji u vrlini, dok sujeta ne može jer nosi isti nedostatak kao onaj koji greši. Sujeta ne pruža zagrljaj nikada prva. To samo ponos radi, onaj kome je stalo do uzajamnog dobra. Čovek, kao promenljivo biće, lako može da sklizne sa pozicije ponosa na poziciju sujete – ali i obratno.

 

http://upodobljavanje.wordpress.com/2011/06/02/izmedju-ponosa-i-sujete/

у овом тексту се меша понос и достојанство. понос припада гордости која је супротност достојанству као што је зло супротност добру.

Рецимо; помиње се да кад човек бива физички савладан, понос није оскрнављен јер он није подарио слободну вољу у том гнусном чину.

Ово је карактреистика достојанства. Може поносан у сличној ситуацији да сачува привидан мир и да другима изгледа као достојанствен и неповређен у том чину али бол који осећа у срцу сведочи да је повређен и том чину. достојанствен човек неће ни душевно бити повређен. Нама је тешко да одредимо да ли је неко достојанствен или поносан али човек у себи види како се осећа и по томе сам може да зна дали је поносан или достојанствен. На основу понашања се неможе закључити да ли је неко поносан или достојанствен бар када су врхунске претворице у питању, Али по осећањима која доживљава човек сам у себи може да зна дали је поносан горд човек или је достојанствен.

[Гром]

Морао бих да додам да се у тексту који сам горе цитирао све оно што је карактеристично за понос приписује сујети а оно што је карактеристично за достојанство приписује поносу.  У светом писму се и не помиње реч сујета, што сугериша да је ова реч накнадно уведена и приграбила оно што је карактреистичнио за понос.

А у нашем народу се сматра за добро кад је неко поносан иако Св. Писмо јасно каже да је понос лош. Изгледа да су људи неразумевајући достојанство све карактеристике достојанства пренели на понос. Има једна лепа реч која би била светлост у односу на понос а то је ДИКА.

Поносити се нечим значи бити горд а дичити се значи бити достојанствен. Разлика између Дике и Поноса је као разлика између ноћи и дана у свитање, па често не знамо да ли смо поносни или се дичимо, Као што у свитање незнамо да ли је још ноћ или је дан.

 Тако је и време у коме живимо, не знамо засигурно јели свануо нов дан или је још увек ноћ. Али да свиће већ се осећа.

Тешко је Богатоме да се сачува од поноса, зато је Христос и рекао да ће царство наследити сиромашни,прости, кљасти...они који нису ништа у свету. Они ће се одупрети поносу. А талентовани. интелектуалци препуни свакога знања, успешни спортисти,доктори,генерали,магисти,уметници, културни,неће се отети из канџи поноса. Владике, свештеници, заклињу се на сиромаштво баш да не би упали у канџе поноса и гордости, али видимо да су многи услед неразумевања погазили заклетву. Такви су данашњи пастири, такво је и стадо, гордост и таштина на све стране!