Mali molitvenik za zvezde nasih mladosti

[obi-wan]

Ђорђе Балашевић (Нови Сад, 11. мај 1953 — Нови Сад, 19. фебруар 2021) био је југословенски и српски кантаутор и песник. Био је члан група Жетва и Рани мраз, а 1982. је започео соло каријеру. Укупно је објавио 12 албума. Глумио је у неколико телевизијских серија, за које је писао и музику.

Ђорђе Балашевић је рођен 11. маја 1953. године, у Новом Саду, у породици оца Јована Балашевића и Веронике Доленец, из Расиње код Копривнице у данашњој Хрватској. По писању хрватског магазина „Мољац”, Балашевићев деда Ђока се презивао Балашев, али је 1941. године за време Другог светског рата, из страха „да ће га Мађари помађарити” додао наставак „ић”, карактеристичан за српска презимена.^[1] То се заиста десило, али раније — око 1935. године, како пише у „Службеним новинама Краљевине Југославије”.

Балашевић је одрастао у Новом Саду, у кући у улици Јована Цвијића, у којој је живео са супругом Оливером (рођ. Савић, у Зрењанину 1959) и троје деце (најстарија Јована — Лола, средња Јелена — Беба и најмлађи-Алекса). Песме је почео да пише у основној школи, а сањао је да постане фудбалер. Гимназију је напустио у трећем разреду, јер није волео математику, физику и хемију, али је успео да матурира као ванредни ученик и положио је пријемни испит за студије географије. Никада није дипломирао на универзитету.

Године 1977. приступа акустичарској групи „Жетва” са којом, исте године снима хит песму „У раздељак те љубим” и остварује свој први успех. Сингл је продат у више од 180.000 копија, што је био велики успех за југословенске стандарде.

Наредне године напушта бенд у коме се афирмисао и са Верицом Тодоровић оснива групу „Рани мраз” са којом наступа на фестивалу у Опатији, са песмом „Прва љубав”. Током те године снима неколико хит песама и са њима остварује велике тираже и доживљава потпуну афирмацију.

Пред само снимање песме „Рачунајте на нас”, придружују им се бивши чланови групе Сунцокрет, Биљана Крстић и Бора Ђорђевић. Песма је постала врло популарна међу властима и међу народом, и представљала је својеврсну химну генерације. Након само два месеца сарадње, групу је напустио Ђорђевић, пошто је уочио разлике у ауторском сензибилитету између себе и Балашевића, и формирао групу Рибља чорба. Групу је напустила и Верица Тодоровић, па су Биљана и Ђорђе снимили први албум Раног мраза „Мојој мами уместо матурске слике у излогу”. Ђорђе је још као тинејџер био велики поштовалац Корни групе, тако да комплетну продукцију и аранжмане албума „Мојој мами уместо матурске слике у излогу” поверава бившим члановима Корни групе.

На фестивалу у Сплиту 1979. године, Балашевић је освојио прву награду са песмом „Панонски морнар”, своју популарност потврђује осам распродатих концерата у београдској дворани Дома синдиката. Током 1980. године, служио је ЈНА у Загребу и Пожаревцу, где је снимио ТВ серију Војници. Крајем године изашао је албум „Одлази циркус”, последњи албум групе Рани мраз. Албум је потврдио Балашевићев статус и донео хитове као што су „Прича о Васи Ладачком” и „Живот је море”.

Почетком 1982. године започиње соло-каријеру албумом Пуб са којим бележи запажен успех. У ТВ серији Поп Ћира и поп Спира тумачи запажену улогу берберина Шаце. У зиму следеће године први пут пуни београдски Сава центар. Затим следи плоча под називом „Целовечерњи тхе Кид” снимљена 1983. године. Мелодија насловне нумере која је снимљена и на енглеском језику, је инспирисана фолклором Мексика. Априла 1985. године, снима изузетно запажен албум 003. на коме се истакла песма Словенска. Ову плочу је продукцијски урадио као и претходну Јосип Бочек. Наредне, 1984. године у сарадњи са ТВ Нови Сад снима и ТВ филм под истоименим називом „Целовечерњи Кид”.

Са следећим албумом Бездан, Балашевић формира екипу која ће му убудуће бити редовна студијска и концертна потпора. За продукцију плоче је задужен Ђорђе Петровић, аранжмани су поверени клавијатуристи Александру Дујину. Ђорђе Балашевић наглашава да најплоднији период његовог стваралаштва отпочиње овим албумом. Следећи албум „Панта реи” прати изузетно лоше критике, које се подударају са тешким периодом кроз који је новосадски кантаутор у приватном животу прошао. Ипак на овом албуму се издваја једна од Балашевићевих најлепших балада „Једном…”

Наредна плоча, „Три послератна друга”, која је добила поднаслов „Музика из истоименог романа” и коју Балашевић снима 1989. године, прати радњу истоименог романа и бележи велики успех. На поменутој плочи, која је доживела добре критике, и веома добро прошла код публике, налази се једна од најлепших балада које је Балашевић снимио — „Д-мол”. У време док почињу ратна збивања у СФРЈ 1991. године, на тржиште излази албум „Марим ја…”. Овај албум остаје упамћен по изузетно добрим текстовима, носталгичним нотама, по песмама „Неверник”, „Дивљи бадем”, „Рингишпил”…

Те исте јесени Балашевић је имао своју колумну у Радио-ТВ Ревији. У овој колумни, док бесни рат на простору тада већ бивше СФРЈ, Балашевић прави веома оштре и критичке осврте на сва актуелна, претежно политичка дешавања у земљи. Ратне године проводи склоњен од јавности, избегавајући мобилизацију. Крајем 1993. године снима албум „Један од оних живота”; албум излази у време тешке економске кризе, а песме су инспирисане ратним трагедијама. Тих година Балашевићеви концерти постају прва јавна чистилишта, будући да на њима износи веома оштре конотације на рачун актуалне власти, са јасним опозиционим ставовима.

После мало дуже паузе 1996. године, објављује албум под називом „Напослетку”. Нове песме снимљене су углавном на акустичним инструментима уз учешће гудача Светог Ђорђа. Од инструмената су употребљивани фагот, обоа, труба и виолина које на веран начин дочаравају атмосферу Балашевићевих стихова.

Други роман објављује 1997. године. И у њему Балашевић прати свој претпоследњи албум — „Један од оних живота”. Роман постиже изузетно добре критике. А 2000. године Балашевић објављује политичким албум под насловом деценије која је иза нас — „Деведесете”. На том албуму он даје јавну осуду једног времена, једног изгубљеног времена, за једну генерацију, уместо на носталгичне и љубавне песме на које је навикао своју публику, на овом албуму је остала забележена песма „Живети слободно” која уједно и представља химну петооктобарских промена у којима је и Балашевић имао своје активно учешће.

Љубавне песме које су изостале са претходног албума у пуној мери су надокнађене крајем 2001. године., када је снимљен албум „Дневник старог момка” који је посветио својој супрузи Ољи. Наиме, свака од 12 песама на албуму носи назив једног женског имена, а комбинацијом почетних слова тих имена добија се право значење овог албума „Оља је најбоља”. 2004. године снима изузетно добар албум који носи назив своје прве групе Рани мраз. Запажено учешће у овом албуму има група Апсолутно романтично.

Живео је и радио у Новом Саду, а држао је врло посећене концерте у многим градовима бивше Југославије.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Ђорђе_Балашевић

 

[obi-wan]

Властимир „Власта“ Велисављевић (Београд, 28. јул 1926 — Београд, 24. март 2021) био је југословенски и српски позоришни, телевизијски и филмски глумац.

 

Властимир Велисављевић је рођен 28. јула 1926, у Београду. Глумом је почео да се бави 1938. у Народном позоришту на сцени Мањежа, где је тада било Рода позориште које је водила Гита Предић. Власта je 1943. био ухапшен и одведен је у нацистички логор Дортмунд Херде, у коме је био приморан да обавља физичке послове. Из логора је успео да побегне, уз помоћ једног од мајстора у фабрици, који му је дао немачку пропусницу, захваљујући којој је успео да стигне назад у Београд. Пре Другог светског рата је продавао Политику и тако зарађивао први новац.

Након рата, Власта је са неколико другова покушао да побегне у Сједињене Америчке Државе, али је био ухваћен и одведен у затвор на Ади Циганлији, из којег ускоро пуштен. Иако његово име није у списку заточеника логора Голи оток, тврдио је да је провео и три године у затвору на Голом отоку, на који је наводно одведен 1950. након што су код њега пронашли руске књиге, које су тада биле забрањенe. Према његовим речима, он није желео да изда кума, који је био пуковник Југословенске армије, којег су оптуживали да је стаљиниста.

Приликом хапшења, он је био студент треће године Позоришне академије у Београду, на којој је касније и дипломирао, у класи Мате Милошевића. Студирао је на класи заједно са Оливером Марковић, Ђузом Стојиљковићем, Предрагом Лаковићем, Михаилом Викторовићем. Глумом је почео да се бави 1938. године, са дванаест година, на сцени Мањежа, Народног позоришта у Београду, а у својој каријери је остварио око 350 улога у позоришту, на филму, и телевизији. Сарађивао је са бројним редитељима, а његове реплике препричавају се међу свим генерацијама. Млађи су га запамтили по улози баба Нате у филму Мала ноћна музика, а љубитељи позоришта по томе што је више од 1.600 пута са колегама на сцени ЈДП-а играо представу "Буба у уху". Ипак, најширу популарност стекао је улогом магистра Ђорђевића у серији Бољи живот. Власта је доживотни почасни је члан Југословенског драмског позоришта у Београду.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Власта_Велисављевић

...

[obi-wan]

Зафир Хаџиманов (Кавадарци, 25. децембар 1943 — Београд, 27. март 2021^[1]) био је југословенски, српски и македонски филмски глумац, певач и композитор.

Био је ожењен певачицом и глумицом Сенком Велетанлић, са којом има сина Васила Хаџиманова познатог џез музичара.

...

[obi-wan]

Драган Предраг Живковић — Тозовац (Краљево, 22. јануар 1936. био је српски певач и композитор народне и фолк музике.

Рођен је у Краљеву (данас Србија, тада Југославија), од оца Светозара-Тозе Живковића по којем је и добио надимак и мајке Будимке. Право име му је Предраг Живковић. Отац Тоза је у то време био чувени хармоникаш и држао је кафану у Матарушкој Бањи, где је мали Предраг проводио често своје време слушајући старе народне песме. Оца Тозу су Немци стрељали 1941. године. На хармоници која му је остала од оца, почео је да свира и тако зарађује за хлеб, свирајући на свадбама са само 10 година.

Поред хармонике, научио је да свира бубњеве и трубу. Завршио је гимназију и студије економије. Прве синглове је снимио 11. јуна 1965. године („Олистала шума”, „Очи су ти тугом преливене”, „Кад поведем коло моје”, „Јесен стигла и у наша села”).

Постаје познат 1967. године песмом за сингл плочу (песма Миће Милутиновића) „Испод липе, крај потока”. Исте године снима четири сингла у дуету са Силваном Арменулић („Девојчице гарава”).

Његова велика популарност почиње 1971. године, када побеђује на Песми лета композицијом „Мирјана“. Следеће године опет побеђује песмом „Очи једне жене“ и потврђује статус најпопуларнијег певача. Године 1972. пева песму „Јеремија“, коју тадашње комунистичке власти сврставају у четничке песме, због чега бива принуђен да се склони код пријатеља у Немачку. Након две године враћа се у Србију, власти му одузимају пасош, али Тозовац остаје миљеник публике и наставља да пева.

Поред много одржаних концерата и ТВ емисија певао је и у дуету са: Предрагом Гојковићем Цунетом, Мирославом Илићем, Лепом Лукић, Миром Васиљевић итд. Осамдесетих година, заједно са Предрагом Гојковићем Цунетом и глумицом Златом Петковић био је водитељ чувене Фолк параде.

Октобра 2012. добио је диплому заслужног грађанина града Краљева.^[2] 24. августа 2018. године, на концерту одржаном поводом шездесет година Радио телевизије Србије, уручен му је Златни микрофон Радио Београда.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Предраг_Живковић_Тозовац

[obi-wan]

Richard Donner (born Richard Donald Schwartzberg; April 24, 1930 – July 5, 2021) was an American director and producer of film and television and occasional comic-book writer. After directing the horror film The Omen (1976), Donner directed the superhero film, Superman (1978), starring Christopher Reeve.

Donner later went on to direct movies such as The Goonies (1985) and Scrooged (1988), while reinvigorating the buddy film genre with the Lethal Weapon film series. He and his wife, producer Lauren Shuler Donner, owned the production company The Donners' Company (formerly Donner/Shuler Donner Productions), best known for producing the Free Willy and X-Men franchises. In 2000, he received the President's Award from the Academy of Science Fiction, Fantasy & Horror Films. Film historian Michael Barson writes that Donner was "one of Hollywood's most reliable makers of action blockbusters".

Richard Donald Schwartzberg was born in the Bronx to Jewish parents,^[2] Hattie and Fred Schwartzberg.^[3][4] His father owned a small furniture manufacturing business.^[3] He had a sister, Joan.

In 1978, Donner directed Superman: The Movie, starring Christopher Reeve in the title role. It was a hit worldwide, projecting Reeve to international fame.^[6] The film co-starred Margot Kidder as Lois Lane, Marlon Brando as Jor-El and Gene Hackman as archvillain Lex Luthor. At the box-office, it grossed $134 million domestically.^[1]
Principal photography of Superman included filming of its first sequel, Superman II. Donner filmed most of Superman II with the expectation he would complete the sequel after the release of Superman. Despite the first film's success, Donner was fired from Superman II. Throughout the filming of Superman and Superman II, Donner had a difficult relationship with executive producers Alexander Salkind and Ilya Salkind and producer Pierre Spengler. The Salkinds refused Donner's demand that Spengler be fired; instead, the Salkinds replaced Donner as director of Superman II with Richard Lester, who had worked with the Salkinds on The Three Musketeers and The Four Musketeers and as an uncredited producer on Superman. Following Donner's dismissal, Marlon Brando's scenes were removed from Superman II and much of the film was re-shot under Lester's direction. Gene Hackman refused to return for re-shoots; consequently, all the Lex Luthor scenes that appear in Superman II were filmed by Donner, although Donner Donner refused to be credited.
Rotten Tomatoes' summary states that "Superman II meets, if not exceeds, the standard set by its predecessor". Donner continued to promote the view his contribution was superior to rest of the series. Superman II: The Richard Donner Cut was released on November 28, 2006, the same date as the DVD release of the summer film Superman Returns.^{[citation needed]} This version of the film features the re-insertion of Marlon Brando's scenes as Jor-El, and relies on a minimum of footage shot by Richard Lester.

Donner had mixed commercial flops (Inside Moves, Radio Flyer) and successes (The Goonies, the Lethal Weapon series, Scrooged and Conspiracy Theory). In the case of Superman, it was Donner who insisted the subject of the comic book superhero should be treated "straight", as in portrayed with respect to the fantasy genre's particular conventions and tone, rather than "camp", an approach that strongly influenced later genre directors such as Tim Burton (Batman, Batman Returns), Bryan Singer (X-Men, X2, X-Men: Days of Future Past), Christopher Nolan (Batman Begins, The Dark Knight, The Dark Knight Rises), and Zack Snyder (Man of Steel, Batman v Superman: Dawn of Justice, Zack Snyder's Justice League), who have made successful superhero films of their own.

Donner died on Monday, uly 5, 2021., aged 91.

https://en.wikipedia.org/wiki/Richard_Donner

[obi-wan]

Милан Лане Гутовић (Умка, код Београда, 11. август 1946 — Београд, 25. август 2021) био је српски филмски, телевизијски и позоришни глумац.

Рођен је на Умци, приградском насељу Београда. Академију за позориште, филм, радио и телевизију y Београду завршио је 1967. године. Био је један од чувених Бојанових беба, заједно са својим колегама са класе (Јосиф Татић, Светлана Бојковић, Иван Бекјарев, Ђурђија Цветић, Танасије Узуновић) које је Бојан Ступица примио у стални ангажман Југословенског драмског позоришта. Првак драме Народног позоришта у Београду постаје 2006. године. Пензионисан је крајем децембра 2011. године.

Живeo je y Београду, отац је ћерке Милице и синова Јакова и Спасоја.^[2][3]

Средином августа 2021. године је примљен у болницу након наглог погоршања здравственог стањa. Преминуо је 25. августа 2021. у Београду од тромбозе.

Позориште

Играо је у представама „Протекција”, „Кад су цветале тикве”, „Буба у уху”, „Ружење народа у два дела" „За ким звоно звони”, „Пучина”, „Колубарска битка”, „Ваљевска болница”, „Народни посланик”, „Отело", "Путујуће позориште Шопаловић", „Родољупци", „Лажни цар Шћепан Мали", „Гагаринов пут", „Ко се боји Вирџиније Вулф", „Вечера будала", „Шупљи камен" итд. Неке од тих улога донеле су му бројне награде и признања.

Последње две деценије игра свој „Кабаре”, са којим је гостовао широм света.

Вратио се у Југословенско драмско позориште где од 2020. године има улогу у представи „Путујуће позориште Шопаловић”.^[4]

Филм

Филмску каријеру започиње 1968. године у филму Радоша Новаковића Бекства, након које је уследио богати кинематографски опус. Веће споредне и епизодне улоге је играо у неколико филмова као што су СБ затвара круг и Повратак отписаних. Прву главну улогу игра 1979 у филму Миће Милошевића Другарчине, који га је ангажовао и 1981 за филм Лаф у срцу, чији су сценарио писали Синиша Павић и Љиљана Павић где се епизодно појавио као Срећко Шојић. Годину дана касније, одлучују да његов лик прошире и снимају филм Тесна кожа, где је са Николом Симићем играо једну од главних улога која је доживела енормну гледаност, те због тога снимају наставке 1987, 1988, 1991. Осим тога веће и главне улоге остварује и у филмовима Ерогена зона, Дебели и мршави, Црна Марија, Мајстор и Шампита, Шпијун на штиклама, Условна слобода и Седам и по,

Телевизија

Прву већу улогу на телевизији остварује 1971. у серији Синише Павића Дипломци. Већу популарност стиче као Ђанкарло Мароти у Бољем животу и Драгослав у Отвореним вратима. Наступио је у више од 400 епизода серије Пустолов, која је емитована на РТС-у, као програм за децу и младе. Највећу популарност на телевизији је стекао 2006. године у ТВ серији Бела лађа када је поново заиграо лик Срећка Шојића из Тесне коже, који је играо до 2011.

Био је водитељ и аутор неколико емисија и кратких хумористичко-сатиричних прилога на Телевизији Пинк, ТВ Фокс и РТС. Његове најпознатије емисије су Орално доба и Не може да шкоди.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Милан_Гутовић

[obi-wan]

Милан Миња Субота (Сарајево, 8. новембар 1938 — Београд, 17. септембар 2021) био је српски композитор, музичар, забављач и фотограф. Био је аутор и водитељ дуготрајне дечје серије „Музички тобоган“ на РТС-у (раније ТВ Нови Сад) и великог броја других серија.

Миња Субота је рођен у Сарајеву 8. новембра 1938 као Милан Субота, од оца Анте и мајке Десанке (рођ. Пиља). Фамилија Субота је српска православна фамилија из Петровог поља у Далмацији, а Мињин отац Анте, пореклом из Дрниша у Петровом пољу, рођен је и живео у Сплиту. Након завршених студија електротехнике у Београду, Анте се венчао Десанком Пиља из Сарајева, где су добили синове Александра „Сашу“ (1935) и Милана „Мињу“ (1938). Године 1942. прелази са породицом у Загреб, као инжењер Главне поште, где бивају поштеђени од усташа. Након рата, селе се у Београд.

Основну школу и гимназију, Миња је завршио у Београду. Похађао је нижу и средњу музичку школу „Станковић“, а на Електротехничком факултету у Београду стекао диплому инжењера електротехнике. Што се тиче образовања у области фотографије поседује дипломе: „Famous Schools International“ и француску диплому „Европске куће фотографије из Chalon-sur-Saône“.

Милован Илић Минимакс и Миња Субота

Као композитор, написао је многе композиције забавне музике и шансона, а као вокални солиста снимио велики број плоча из ове области у Југославији и Русији.

Композиције су му извођене на многим фестивалима. Неке познате композиције су: „Хомо, хомини“, „Чувар парка“, „Буди добар према њој“, „Чекај ме“, „Док те љубим“, „У једном дану“, „Плава музика“, итд.

Од 1970. до 1975. године наступао је са групом Оне и они са Далиборком Стојшић, Жарко Данчуом (Боба Стефановић 1970.г.) и Лидијом Кодрич.

У композиторском опусу за децу, компоновао је на стихове наших најистакнутијих песника песме, које се данас певају у предшколским установама и школама и постале су део дечје музичке литературе, а генерације су одрастале уз њих. Између осталих то су песме: „Деца су украс света“, „Ишли смо у Африку“, „Рекао сам брези и тополи“, „Телефонијада“, „Поврћијада“, „Коло“, „Разболе се лисица“, итд.

Компоновао је и циклус песама „Још нам само але фале“ на стихове Љубивоја Ршумовића. Аутор је и водитељ серије „Музички тобоган“ која је емитована осамнаест година и представља рекордну серију по гледаности и популарности на нашем телевизијском програму. Захваљујући тој серији наши најпознатији композитори компоновали су на стихове песника за децу преко сто педесет композиција, од којих су многе постале дечји евергрини.

Као уметник обављао је функције председника Савеза естрадних уметника Југославије и Србије, и низ година био је у управним одборима Удружење композитор Србије и Удружења музичара џеза, забавне, поп и рок музике Србије. Био је члан програмског савета „Змајевих дечјих игара“. Учествовао је у раду многих жирија на највећим музичким манифестацијама у земљи и иностранству. Одржао је стотине добротворних програма.

У Крушевцу је проглашен за почасног грађанина и добио титулу „Витеза од Чарапаније“ за несебично залагање у раду са децом овога града.

Написао је књигу „Како смо забављали Тита“.

Члан је Удружења композитора Србије, Удружења музичара џеза, забавне, поп и рок музике Србије и УСУФа Србије.

Његова супруга била је новинарка Бранка Јеремић Субота (1949—2018).

https://sr.wikipedia.org/wiki/Миња_Субота

[obi-wan]

https://en.wikipedia.org/wiki/Vangelis

Evángelos Odysséas Papathanassíou (Greek: Ευάγγελος Οδυσσέας Παπαθανασίου [eˈvaɲɟelos oðiˈseas papaθanaˈsi.u]; 29 March 1943 – 17 May 2022), known professionally as Vangelis (/væŋˈɡɛlɪs/ vang-GHEL-iss; Greek: Βαγγέλης [vaɲˈɟelis]), was a Greek musician and composer of electronic, progressive, ambient, jazz, and orchestral music.^[1] He was best known for his Academy Award-winning score to Chariots of Fire (1981), as well as for composing scores to the films Blade Runner (1982), Missing (1982), Antarctica (1983), The Bounty (1984), 1492: Conquest of Paradise (1992), and Alexander (2004), and for the use of his music in the 1980 PBS documentary series Cosmos: A Personal Voyage by Carl Sagan.^[1][2]

Vangelis began his career working with several pop bands of the 1960s such as The Forminx and Aphrodite's Child, with the latter's album 666 (1972) going on to be recognized as a progressive-psychedelic rock classic.^[1][3] Throughout the 1970s, Vangelis composed scores for several animal documentaries, including L'Apocalypse des Animaux, La Fête sauvage and Opéra sauvage; the success of these scores brought him into the film scoring mainstream. In 1975 he set up his new 16-track studio, Nemo Studios in London, which he named his "laboratory". In the early 1980s, Vangelis formed a musical partnership with Jon Anderson, the lead singer of progressive rock band Yes, and the duo released several albums together as Jon & Vangelis; he had previously joined Yes as their keyboard player, but left the group before recording any material with them.

In 1980, he composed the score for the Oscar-winning film Chariots of Fire, for which he won an Academy Award for Best Original Score. The soundtrack's single, the film's theme, also reached the top of the US Billboard Hot 100 chart and was used as the background music at the London 2012 Olympics winners' medal presentation ceremonies.^[1] He also composed the official anthem of the 2002 FIFA World Cup held in Korea and Japan.^[4]

Having had a career in music spanning over 50 years and having composed and performed more than 50 albums, Vangelis is considered to be one of the most important figures in the history of electronic music.

Film and television

In 1980, Vangelis agreed to record the score for Chariots of Fire (1981); he accepted because "I liked the people I was working with. It was a very humble, low-budget film."^[39] The choice of music was unorthodox as most period films featured orchestral scores, whereas Vangelis's music was modern and synthesiser-oriented. It gained mainstream commercial success which increased Vangelis's profile as a result. The opening instrumental title piece, "Titles", later named "Chariots of Fire – Titles", was released as a single which reached No. 1 on the US Billboard Hot 100 chart for one week after a five-month climb.^[40] The soundtrack album was No. 1 on the Billboard 200 for four weeks and sold one million copies in the US. In March 1982, Vangelis won an Academy Award for Best Original Music Score, but refused to attend the awards ceremony^[39] partly due to his fear of flying. He turned down an offer to stay in a stateroom aboard the Queen Elizabeth 2 for a boat crossing.^[41] Vangelis commented that the "main inspiration was the story itself. The rest I did instinctively, without thinking about anything else, other than to express my feelings with the technological means available to me at the time".^[42] The song was used at the 1984 Winter Olympics.^[5]

The success of Chariots of Fire led to further offers for Vangelis to score films, but he avoided becoming "a factory of film music".^[39] In 1981, he scored the documentary film Pablo Picasso Painter by Frédéric Rossif. It was the third such score by Vangelis as he'd previously scored documentaries about Georges Mathieu and Georges Braque. In 1982 he composed the score of Missing directed by Costa-Gavras, which was awarded the Palme d'Or and gained Vangelis a nomination for a BAFTA Award for Best Film Music.^[35] Other Vangelis film soundtracks produced during this time include Antarctica for the film Nankyoku Monogatari in 1983, one of the highest-grossing movies in Japan's film history,^[36] and The Bounty in 1984.^[32] He declined an offer to score 2010: The Year We Make Contact (1984), the sequel to 2001: A Space Odyssey.^[39]

In 1981, Vangelis collaborated with director Ridley Scott to score his science fiction film, Blade Runner (1982).^[43] Critics have written that in capturing the isolation and melancholy of Harrison Ford's character, Rick Deckard, the Vangelis score is as much a part of the dystopian environment as the decaying buildings and ever-present rain.^[44] The score was nominated for a BAFTA and Golden Globe award. A disagreement led to Vangelis withholding permission for his recordings to be released, so the studio hired musicians dubbed the New American Orchestra to release orchestral adaptations of the original score. After 12 years, Vangelis's own work was released in 1994 but is considered incomplete as the film contained other Vangelis compositions that were not included.^[45] In 2007, a box set of the score was released to commemorate the film's 25th anniversary, containing the 1994 album, some previously unreleased music cues, and new original Vangelis material inspired by Blade Runner.^[46]

In 1992, Paramount Pictures released the film 1492: Conquest of Paradise, also directed by Ridley Scott, as a 500th anniversary commemoration of Christopher Columbus' voyage to the New World. Vangelis's score was nominated as "Best Original Score – Motion Picture" at the 1993 Golden Globe awards, but was not nominated for an Academy Award.^[47] However, due to its success Vangelis won an Echo Award as "International Artist Of The Year", and RTL Golden Lion Award for the "Best Title Theme for a TV Film or a Series" in 1996.^[48]

Vangelis wrote the score for the 1992 film Bitter Moon directed by Roman Polanski, and The Plague directed by Luis Puenzo.^[37][49] In the 90s, Vangelis scored a number of undersea documentaries for French ecologist and filmmaker, Jacques Cousteau, one of which was shown at the Earth Summit.^[37][50] The score of the film Cavafy (1996) directed by Yannis Smaragdis,^[37] gained an award at the Flanders International Film Festival Ghent and Valencia International Film Festival.

[Natasa.]

Ode Igor "Divlji kesten". 

[obi-wan]

https://en.wikipedia.org/wiki/Nichelle_Nichols

...

Nichelle Nichols (/nɪˈʃɛl/ born Grace Dell Nichols; December 28, 1932 – July 30, 2022)^[1] was an American actress, singer, and dancer best known for her portrayal of Nyota Uhura in Star Trek: The Original Series, and its film sequels. Nichols' portrayal of Uhura was ground-breaking for African American actresses on American television.^[2] From 1977 until 2015, Nichols volunteered her time to promote NASA's programs, and to recruit diverse astronauts, including women and ethnic minorities.

Nichols died of natural causes in Silver City, New Mexico, on July 30, 2022, at the age of 89.

...

Nyota Uhura (/niˈoʊtə ʊˈhʊrə/) is a fictional character in the Star Trek franchise. In the original television series, the character was portrayed by Nichelle Nichols, who reprised the role for the first six Star Trek feature films. A younger Uhura is portrayed by Celia Rose Gooding in the 2022 prequel series Star Trek: Strange New Worlds. An alternate timeline version of Uhura has been portrayed by actress Zoe Saldaña in the feature films Star Trek (2009), Star Trek Into Darkness (2013), and Star Trek Beyond (2016).

Uhura is a translator and communications officer who specializes in linguistics, cryptography, and philology. She was an important part of the original series' multicultural crew and one of the first black characters to be portrayed in a non-menial role on an American television series.