Razlike i sličnosti pastirskog staranja i psihoterapije

[JESSY]

б) Психијатар или психотерапеут преузима пастирске дужности зато што сматра да је одговоран да пружи помоћ душевно оболелом човеку. Његово дело се не може завршити једноставним прецизирањем и утврђивањем узрока душевне болести, дакле и неурозе. Треба га употпунити уз позитивну помоћ. Ова позитивна помоћ се састоји у указивању на решење "метафизичког проблема", у једној душевној подршци и саосећању. То често захтева стварање извесног погледа на свет. При том се не одбацује могућност да то учини психијатар, све док му је јасно да је душевна болест изазвана недостатком животне оријентације . Уколико се овде заврши, посао психијатра има само негативну црту и делује деструктивно. Потребно је и на место срушених представа изградити нова схватања и начела, "Психотерапија која је на правом путу и има свест о одговорности треба да испита шта може да пружи оболелом од неурозе.  Дакле, психијатар обавља задатке пастира, зато што је дужан не само да сруши, него и да изгради. Да рашчлани, али и да састави.

Пошто је дат одговор на питање зашто и како се дешава да психијатар замењује пастира и пошто је констатовано да је он дужан да испуни пастирску обавезу, заокружујући сопствени рад и обнављајући душевно здравље болесника, намеће се још једно важно питање ‡ колико је психијатар у моћи да оствари "изградњу" о којој је било речи, и да пружи болеснику "спасоносни" поглед на свет? Проблем је нарочито интересантан, уколико се покаже да је лекар у стању да психотерапеутским методама реши метафизички проблем и ослободи болесника из "окова неурозе", јер се тада не може сматрати заменом пастира. Уколико се, насупрот томе, докаже да лекар није у стању да пружи потребно "метафизичко решење" и да упркос томе исто покушава у свакој одређеној ситуацији, онда је јасно да се прекорачују границе које раздвајају делокруг психотерапије и пастирске бриге.

[JESSY]

Досадашње бављење проблемом односа између пастирског старања и психотерапије је у кратким цртама показало следеће: а) да се психотерапија путем лечења неуроза које чине њену главну пажњу и суштину бави решавањем метафизичких проблема, и б) да психотерапеут није опуномоћен да пружи потребно решење метафизичког проблема који притиска душевно оболелог и да лично допринесе пацијентовој примени у живљењу тога што му се сугерише. Међутим, показало се да психотерапеут или психијатар, иако ненадлежан, обавља пастирске дужности. Тако непрекидно излазе на површину две заједничке особине психотерапије и пастирског старања, а то су: а) предмет којим се баве – обе се занимају за човека који греши, иако пастирска активност води бригу и о здравим, и б) циљ им је исти ‡ морална изградња и избављање (спасење) грешника.

[JESSY]

Став православне теологије према проблему односа између пастирског старања и психотерапије

1. Односи пастирског старања и психотерапије према изворима божанственог откровења

Природа проблема захтева онтолошки и деонтолошки приступ. Под појмом онтолошки мислимо на одређено историјско истраживање извора божанског Откровења, тј. Светог Писма и Светог Предања, да бисмо на почетку утврдили да ли овај проблем, данас најизраженији, има историју и каква је она. Да ли је, дакле, у прошлости постојао такав проблем и на који начин. Под деонтолошким приступом подразумевамо сугестије проистекле из историје, углавном из догме и природе пастирског старања, у циљу решења проблема и тачног одређивања односа пастирског старања и психотерапије, и пастира и психотерапеута.

 

[JESSY]

Однос православног пастирског старања и психотерапије

У претходном одељку смо већ видели да некакве везе свакако постоје између пастирског старања и психотерапије, и проблема који нас занима, а који сагледавамо са православног становишта. Ипак, питање је које су тачно те везе и како практично могу бити одређене? Следећи део настоји да одговори на то питање.

Ове везе тачно одређују и ограничавају досадашње датости са обе стране. Савремена психијатријска и психотерапеутска наука са једне стране и извори Божјег откровења са друге, као и данашња пастирска стварност и посебно практичне духовне потребе верника, показују пут којим треба ићи у правцу одређења односа двеју, као што смо их окарактерисали раније, спасоносних делатности – пастирског старања и психотерапије. Из тих датости, наиме, проистиче да психијатар или психотерапеут у свом раду треба да се придржава следећег:

а) Дужан је да у сваком тренутку психотерапеутске активности јасно познаје границе где се завршава његово деловање. Као што је претходно показано, озбиљнији и мудрији савремени психијатри и психотерапеути прихватају и признају да неуроза, као средиште и срж савремене психотерапеутске активности, представља метафизички проблем. Али и за остале душевне болести и психозе, иако нису увек егзогене него често и ендогене природе, постаје општеприхваћено мишљење да су, посматрано метафизички, оне последица праотачког греха. Ове тврдње психијатар и психотерапеут треба озбиљно да узму у разматрање, јер показују да он није оспособљен ни надлежан за опште и коначно обнављање здравља душевно оболелог. Због тога што, док год у основи једне душевне болести у крајњој анализи, постоји метафизички проблем, и све док психијатар или психотерапеут није посебно обучен и научен да решава метафизичке проблеме, не може да се тврди да на њему лежи читав посао душевног излечења. Или се, бар, не може рећи да је он у положају да пружи ваљане и практичне предлоге и решења за ово лечење. Дакле, чињеница да било која душевна болест стоји, на овај или онај начин, у вези са одређеним метафизичким проблемом, и да она коначно сама по себи и јесте то, психотерапеута треба да доведе до сазнања да препозна границе код којих се завршава његова психотерапеутска активност. Онда када психијатар схвати и постане свестан трансцендентног (trazendal) карактера болести, управо тада он потпуно разуме свој крајњи циљ и задатак. А уколико не схвати ту натприродну особину душевних болести, извесно је да неће успети у настојању да "ослободи" страдалну и оболелу душу. Психијатар или психотерапеут нису посебно обучени за морално вођење. Зато треба да спознају границе свог рада и задатка. Потпуна надлежност за душевно лечење оболелог није на њима.

[JESSY]

б) Треба да зна да се његово деловање у одређеном тренутку зауставља, после чега треба да почне деловање религијског елемента и посебно пастирског старања.  Овај први стадијум може да остане без резултата ако се не достигне други стадијум, или друга фаза лечења, која представља сачињавање једног новог плана духовног живота чија ће примена не само ослободити болесника од душевне болести, већ ће му обезбедити и духовни процват и здравље и тиме истинску, стално присутну духовну радост и благостање. То треба добро да буде познато психијатру и психотерапеуту, зато што ће се душевно лечење једино на тај начин употпунити и тиме се целовито обновити душевно здравље болесника.  Дакле, за овај други стадијум надлежан је свештеник, пастир, који коначно треба да има последњу реч о сваком питању или предмету психотерапеутског третмана.

Када психијатар или психотерапеут усклади свој рад и обавља посао према назначеним правцима, он ће се кретати увек правилно и деловаће у оквиру морално и научно легитимних граница својих могућности. Он ће увек бити у ситуацији да препозна где тачно природно и легитимно престаје његово деловање и окончава се његова мисија.

[JESSY]

Када је у питању пастир, он треба да сагледа следеће: а) да је дубинска психологија драгоцена наука која олакшава истраживање и разумевање људске душе, и пастиру она пружа важна психолошка знања. Пастир треба да испита и проучи главне психоаналитичке правце, јер је то вредна опрема за његов рад. Сигурно ће имати у виду да ниједна од психоаналитичких школа не може у потпуности да протумачи душевне манифестације и уопште душевни фактор. Свакако, ипак, неће моћи да не призна, да "сваки психотерапеутски правац пружа помало, а сви заједно дају нешто значајно".  Због тога пастир не треба да занемари психолошка истраживања или да се не занима за достигнуће дубинске психологије. Напротив, пастир просветљен искреном вером, уз помоћ и оснажење Архипастира, под Његовим сигурним и непогрешивим вођењем, пастирује вернима и даје му се способност да увек може да реши и најтежи од пастирских проблема. Не треба уз то да се превиди и пренебегне вредност психолошких студија као пастирске помоћи од посебног значаја. Психолошка истраживања која иду ка томе да што дубље проникну у тајновите и непознате дубине људске душе, без сумње чине посебно и независно научно подручје теологије и стога психолошки проблем и треба да буду предмет озбиљног проучавања од стране религије. Једино ће се на тај начин дати правилно решење, донето кроз призму метафизичког чиниоца .  б) Да се методама дубинске психологије и психотерапије разоткривају узроци погрешне суочености човека са кривицом, испитивањем дубине несвесног. Ово последње управо показује велики значај дубинске психологије и психотерапије као наука које својим методама и активностима могу да буду од велике помоћи пастиру, који се често пута налази пред различитим проблемима пастирске природе и осећа потребу за таквом потпором. Пастир треба живо да осети потребу за сарадњом са психијатром или психотерапеутом, због тога што је само он у ситуацији да најбрже и најкраће "одмота" тајне клупка мрачних дубина несвесног и открије истину. в) Да је психотерапија у суштини "природна" пастирска активност која помаже пастирско деловање, а то је "натприродно" пастирско старање. Пастирски рад се може поделити у две категорије напора. Прва група обухвата "природне", а друга "натприродне" напоре. Под првом категоријом подразумевамо сваки напор који пастир предузима за остварење свог дела без помоћи мистиријских средстава. У другу категорију спада деловање Божје Благодати кроз Тајне. Неоспорно је да пастиру доступна натприродна средства, тј. спасоносне црквене Тајне, представљају најуспешнији и најсигурнији начин за остварење пастирског дела; али уз то и сваки други природан начин доприноси извршењу овог дела и често без природног напора натприродна активност остаје без резултата. Када је природно душевно владање једног човека болесно, то значи да је натприродни живот у опасности. Дакле, психологија и психотерапија могу доста да допринесу бољем природном дејству пастирскога старања, чиме и натприродни фактор делује богатије и ефикасније.

[JESSY]

ЗАКЉУЧАК

Оно што је досад изложено о веома значајном проблему односа између пастирске бриге и психотерапије може се сажети у следеће:

А. 1. Сваковрсне душевне болести, ексогене колико и ендогене, у својој крајњој анализи проистичу од првог извора и узрока – праотачког греха.

2. То показује да свака душевна болест осим физиолошке и психолошке стране садржи и метафизичку. Посебно душевна болест означена као "неуроза" јасно садржи овај метафизички проблем, док је у својој крајњој анализи она увек у вези са поремећајем хијерархије вечних, од Бога датих, вредности.

3. Психотерапија која се бави лечењем душевних болести представља спасоносни чин (чин избављења/спасења).

4. Психотерапеутска активност као таква јесте спасоносна, и посебно психотерапеути који се баве лечењем душевних болести, обављају пастирске дужности и тако се укључују и у пастирско старање. Готово сви видови душевних болести у току терапеутског третмана психијатру намећу да у извесној мери обавља лечење које има доста заједничког са чисто пастирском делатношћу.

Б. 1. У изворима Божјег откровења потврђује се да одређена психопатолошка стања и болести чине предмет пастирског старања.

2. Из ових извора проистиче да пастир има обавезу и дужност, а напослетку и заповест ("демоне изгоните" Мт. 10, 8) да ради на лечењу душевних болести.

3. Пастир није у стању да потпуно сам ради на лечењу душевних болести, али је дужан да ово дело обавља заједно са увек оспособљеним психотерапеутом, коме углавном припада део терапије који се назива негативним (анализа узрока душевне болести), док пастиру припада њен позитивни део (стварање новог плана духовног живота).

4. Да би обављао поменуте дужности, пастир треба да стекне психолошко образовање, без којег није у стању ваљано да одговори на потребе свог пастирског деловања и посебно психотерапеутског послања које му је Сам Господ наменио.

[JESSY]

извињавам се на дужини овог поста, али је мени та тема јако интересантна , па сам помислила да би још неког могла да занима....

прва два поста су само на неки начин суштина целог текста, а онда следи цео текст преузет са сајта Верујем  ...

 

покушаћу мало да га скратим, јер знам да је потребно велико стрпљење и велика заинтересованост да би се прочитало у целости...

[JESSY]

 

[JESSY]