Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда

[Дејан]

Појам духовног оца у данашњем смислу заправо не постоји у раној хришћанској литератури осим у монашким круговима. Пре свега, духовни отац свих у Цркви јесте Епископ јер је он извор литургијског живота на простору који је под његовом одговорношћу. Епископи још од најранијих хришћанских времена преносе своје право да врше литургију и друге Св. Тајне на презвитере (осим рукоположења које остаје искључиво у надлежности Епископа). 

Што се тиче исповести, у почетку је исповест била искључиво литургијског карактера, а и до данас је остало да се на Литургији заједно молимо за опроштај грехова. Крштењем и уласком у Цркву опраштани су грехови и почињао је нови живот, а у случајевима одрицања од Христа у току прогона или због неких тешких почињених грехова Епископи су могли поново да посрнуле приме у црквену заједницу  одређујући одређену дисциплину, након које би били припуштани Св. Причешћу, што је био показатељ пуне заједнице у Цркви. Не треба никада заборавити да једино Господ отпушта грехове и да то бива на Св. Литургији (Зато у нашим требницима нема разрешне формуле као код римокатолика и светшеник је само сведок који се моли да нам Господ подари дух покајања и опрости грехове).

У монашким круговима је од најранијих времена постојала исповест старцу која најчешће није била светотајинског карактера, тј. старац није морао да буде презвитер. Овде је реч више од исповедању помисли, духовном саветовању и руковођењу што је остао део монашке традиције до наших времена. С временом долази до спајања ових традиција и лична исповест свештенику полако улази у праксу. Најранији обред исповести у Источној Цркви потиче из 10. века, из времена цариградског патријарха Јована Посника. То не значи да слични обреди нису постојали и раније, али од тада имамо св. тајну исповести мање-више у облику у коме она постоји данас. 

Да не бих много дужио о историји развоја св. тајне исповести, рекао бих да у свакој парохији парохијски свештеник треба да буде и духовни отац који по благослову Епископа саветује и исповеда своје вернике. Могуће је духовно се саветовати и са другим лицима, на пример искуснијим монасима, духовницима, али ту треба бити веома опрезан јер данас "духовништво" у нашој Цркви врло често постаје фактор не изграђивања црквене заједнице, већ повод подвајањима и неретко расколу. Ово се нарочито може видети у случају м. Артемија који је под изговором послушности духовнику за собом повукао један број монаха и верника у отворени раскол са Црквом. У овом случају најбоље се види колико је опасно када поједини верници послушност духовнику стављају изнад послушности Цркви. Зато је ово квази-духовништво заправо најсличније гуруизму и идентична психологија следбеника ових гуру-духовника може да се види како на далеком Истоку, а тако и у савременим сектама на западу. 

Лично мислим да је за вернике најбоље да се исповедају својим парохијским свештеницима. То се нарочито односи на оне који живе у браку јер јако је опасно када супружници траже савете за решавање брачних проблема од неопитних младих свештеномонаха који немају  искуства у брачном животу и неретко дају савете који могу да доведу и до раскида брачне заједнице. Знам више примера како су неки новопечени духовници упропастили више бракова. У Русији се све више говори о том проблему "младостарчества".

Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 

Такође треба правити разлику између светотајинске исповести и духовног саветовања. Исповест не сме да буде опширна, већ треба да буде израз нашег дубоког покајања. Независно од исповести добро је духовно  саветовати се са људима од искуства, али врло је опасно примењивати у том односу беспоговорно послушање. У манастирима је другачије и ту је послушање старцу, духовнику (али опет са расуђивањем) вековна аскетска метода. Међутим, код лаика беспоговорно послушање духовницима, нарочито онима који су неопитни може бити фатално за духовни развој. Прави духовник никада не даје изричите наредбе, већ радије саветује и упућује онога који тражи савет и утеху да сам закључи шта је за њега најбоље. Ретки су благодатни старци који имају непосредно Божије надахнуће и дар прозорљивости да могу да директно траже шта да се уради. 

Исповест није психоанализа и веома је опасно када неки "духовници" инсистирају на исповедању детаља, посебно у случајевима телесних грехова и искшења. Ту се најчешће крије духовно воајерство духовно болесне личности којој би се хитно трбало забранити исповедање људи. Неки квази-духовници окупљају што је више могуће своје духовне деце да би од њих имали и материјалну корист, што је још један показатељ колико је ова појава шатетна  за Цркву.

О питањима исповести говорио сам пре пар дана на духовној трибини у Грачаници па кога интересује може да послуша. Једно од питања на крају било је управо о питању духовника и беспоговорној послушности. http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/duhovni-seminar-u-gracanici-o-pokajanju-i-svetoj-tajni-ispoveti-govorio-arhimandrit-sava-iguma

 

Архимандрит Сава Јањић

 

ИЗВОР

View full Странице

[Милан Ракић]

То је то

[Guest]

Браво, фантастична поука! 

[Grizzly Adams]

Супер! Браво за о. Саву, такви коментари нам требају.

[Natasa.]

Mnogo lepo napisano, zdravo rasuđivanje.

[Grizzly Adams]

Најбоље обожавам ове текстове кад би хтео нешто да се расправљам па као кренем а, а, а..., а немам шта да додам ни да одузмем...

[Pisum]

Pozlatila ti se.
Tako se piše, narodski, da svako razume i naučnik i učenik, pismen i nepismen.
Od Gospoda sve najbolje i hvala za ovako lagan i poučan tekst, zasnovan na istini, ali i na istorijskom činjenicama.
Nadam se i verujem, ako mene već nisu slušali, da će tebe poslušati о.Savo.

[Natasa.]

  On 23. 11. 2016. at 21:25, Grizzly Adams рече

Најбоље обожавам ове текстове кад би хтео нешто да се расправљам па као кренем а, а, а..., а немам шта да додам ни да одузмем...

Expand  

Već imamo forumašku deformaciju  , samo bismo da se raspravljamo i onda neko napiše nešto ovako zdravorazumno, pa prosto neobično..

[Тања1]

 

  On 23. 11. 2016. at 19:50, Дејан рече

Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 

Архимандрит Сава Јањић

 

ИЗВОР

Expand  

Слобода на прво место. На друго, да препознам пастирски таленат, а не ко сам, и откуда сам, и где живим, и шта сам радила,...на крају цело село сазна да не водиш туђу бригу. Искрено и понизно неком који би био детиње вере, као у патријарху Павлу. Веома ми је битан осећај слободе.

[Славица Дујаковић]

Хвала на овом лијепом и поучном тексту и свако добро од Господа.

[Broken]

  On 23. 11. 2016. at 21:18, Natasa. рече

Mnogo lepo napisano, zdravo rasuđivanje.

Expand  

Prvo što mi je palo na pamet je uprvao to da je ovo jedan zdrav pogled na problem ispovesti.

[M.Prvulovic]

Mozda bi najbolje bilo da se pre svega bude stroziji u izboru na koga se ruka polaze, jer na koga se ruka spusti taj I ima pravo razresivati I vezivati grehe, a netreba mesat babe I zabe iz salona uz jerusalimsko vino.... Duhovnik je osoba koja ce te usmeravati ka Hristu sve dok nebudes mogao sam... duhovnik je onaj koji ce ti pomoc u borbi da ne pocinis greh... A oni koji vec pricaju o ispovesti neka malo prelistaju trebnike... da vide prvo kako taj cin treba...

 

[MakiSd]

Моје скромно мишљење јесте да човек који хоће да схвати вероисповедање треба да чита о томе од Светих Отаца како би знао како се вера исповеда и како би знао да се припреми за исповест. Пошто је стигло време да се Свештенослужитељи раслабљују све више, мислим на Православље. Сам Господ је у разговору са Самарјанком рекао ,,Доћиће време када ћете се Богу клањати духом у истини" кад је она рекла да се они Богу моле на оближњем брду. ,,Ако су и два човека дошла због Мене и Ја сам са њима" говори Господ онда то значи да је Он на исповести присутан и ми не треба да бринемо. Ко хоће да буде са Богом Он ће га наћи. Немамо право никога да осуђујемо ,,Ко си ти да осуђујеш туђег слугу, он свом Господару стоји или пада, али је његов Господар моћан да га подигне". Свако нек испитује себе јер ће тако имати похвалу сам у себи а не у другоме. Човек следи оног учитеља од којег има шта да научи то нам је урођено. Сами препознајемо ко је прави а ко криви, ако ли не препознајемо онда не видимо и не чујемо јер сами нисмо достојни да видимо и чујемо. Старац Гаврило је говорио ћутање је смирење, трпљење је спасење. Ко за Христа хоће да живот да, он све може да поднесе и никакав терет нема. Веруј како треба и дела твоја нек су добра и Бог ће те сачувати.

Ако ли не грешим од Бога је, ако грешим од мене је.

 

[florenntina]

Jako koristan i praktican tekst. Svaka cast o. Savi. Ovo je narocito vazno da znaju ljudi koji su tek usli u pravoslavlje. Sta reci osim- sirite dalje!

["Tamo daleko"]

  On 23. 11. 2016. at 19:50, Дејан рече

Најбоље би било да се заведе већа дисциплина у Цркви ко може да исповеда. У Грчкој сваки свештеник нема сам по себи благослов за исповест, већ Епископ даје благослов искуснијим презвитерима или свештеномонасима тек када се увери у њихову духовну зрелост и расуђивање. 

Expand  

Slava Bogu da imamo tako mudre I bogoljubive oce! Zaista bismo trebali siriti ovako znacajne pouke, a mozda I postaviti permanentno na vidljivom mestu da svako ko dodje na Pouke moze lako da vidi bez pretrazivanja.

Sa ovim (gore izdvojenim citatom) se najsvesrdnije slazem I pitam na koji nacin bi moglo da se utemelji u nasoj pomesnoj crkvi? Takodje, ako bi se izdvojili odredjeni svestenici po blagoslovu episkopa da ispovedaju, da li bi to uticalo na rad, tj. poznavanje svoje pastve, ostalih  parohijskih svestenika?

Koji predmet na bogosloviji se bavi ovim pripremama naseg buduceg klira? Pastirsko bogoslovlje?