КАКО ПРИБЛИЖИТИ БОГА младим нараштајима?

[Guest]

У вези са овом темом разговарала сам са господином Александром Милојковим, мастером теологије, докторантом на Правословном богословском факултету Универзитета у Београду, професором верске наставе у Земунској гимназији и једним од покретача прве црквене друштвене мреже Црква.нет.

 

Славица Мојсин

Славица Мојсин

Славица Мојсин

Помаже Бог Александре, благодарим на времену које сте издвојили за овај интервју с обзиром на то колико имате обавеза. Породичан сте човек, предајете верску наставу у Земунској гимназији, спремате докторску дисертацију, активно пишете за Православни мисионар, гостујете на трибинама. Како успевате да ускладите све обавезе, верујем да је кључ у доброј организацији?

– Бог Вам помогао. Лепо сте Ви набројали неке од мојих сталних обавеза. Ето, драго ми је што њима могу да придружим још једну, као једно ново искуство – разговор у облику интервјуа. Захваљујем Вам се на указаном поверењу. Када вас неко интервјуише онда би то требало да значи да су оне ваше, редовне обавезе и послови које радите примећени и позитивно вредновани. А човек се показује као жив и постојећи и његов рад као жив и постојећи, тек онда када је примећен. Зато Вам се још једном захваљујем.

Моји послови јесу многи, како сте их и набројали. Али, они би се као мноштво могли представити као једно – рад на добро Цркве и служба Цркви. Једном речју, испуњење свог призива. Ако философију живота поставите као службу другоме, онда у раду налазите и смисао свог постојања. Када, кроз такву философију живота, осетите да живите и постојите, онда то осетите као љубав. А када осетите љубав у ономе што радите и за оног и оне за које радите, онда вам више ништа није тешко. Напротив, радујете се. И та радост је енергија која покреће у извршавању свих ових обавеза које сте навели.

На Православни богословски факултет уписали сте се у 33. години, аналогној броју Христових година. Како је изгледао Ваш пут до спознаје Бога и опредељења за студирање поменутог факултета?

-Да, Православни богословски факултет је био прекретница у мом животу. Нешто што ме је буквално променило као личност, потпуно ме преумило. Зато, тај факултет заиста доживљавам као своју alma mater. Сам пут на факултет, одлука да студирам теологију, десио се некако спонтано и непланирано. До студија, био сам професионални припадник Војске Србије. У служби сам, са школовањем, провео близу осамнаест година. Ту, у војсци, у разговору са тaдашњим својим колегама, доживео сам и почетак свог преумљења. Било је то негде 2000-те године. Тада сам први пут узео у руке једну хришћанску, православну књигу, коју ми је мој колега и класић из војне школе препоручио и позајмио. Била су то Мисионарска писма, Светог Владике Николаја Велимировића. Након тога, ништа више није било исто.

Књиге Владике Николаја су ме буквално увеле у Цркву. Владика Николај и Апостол Павле, његове Посланице, они су ме довели на прву Свету Литургију. Довели су ме на прву Свету Тајну Исповести и на прво Свето Причешће. Иако сам крштен са својих годину дана, тек тада, те 2000-те године, са својих 27 година, ја сам постао литургијски хришћанин. Заљубио сам се у Цркву и у књигу. Моје омиљено место постао је светосавски плато на Врачару – Храм и Народна библиотека.

При Храму Светог Саве на Врачару, ступио сам у тадашњу Светосавску омладинску заједницу. Била је то литургијска заједница млађих хришћана, који су се окупљали око проте Бранка Татарина (садашњег архимандрита Нектарија Татарина). Отац Бранко (Нектарије) је мој духовни отац. Он ме је заиста родио у Христу. Он ми једном, док сам му нешто помагао, онако у шали рекао – Видиш, Александре, та твоја војничка упорност, могло би се то искористити на неки паметан начин…

Данас те његове речи доживљавам као пророчке. Са његовом препоруком и са благословом Патријарха Павла, 2006. године сам уписао Православни богословски факултет. Била је то и година мог престанка службовања у војсци. Није било лако донети такву одлуку. Баш те године, престала је служба и мојој супрузи, која је радила на ВМА на одређено време.

Страх и егзситенцијална неизвесност. Запослио сам се као обезбеђење у Верано моторсу и ја и моја породица настависмо некако даље. Није било лако, али нешто ме је носило и ја сам се посветио студирању. Успех није изостао. Због одличног успеха, све време студирања пратила ме је и стипендија тадашњег Министарства вера Владе Републике Србије. С помоћу Божијом и са том, чувеном војничком упорношћу, факултет сам завршио на време и то као студент генерације, 2010. године. Посао професора верске наставе сам убрзо добио. У међувремену сам завршио и мастер студије теологије и сада, ево ме, при крају докторских студија. Срећан и задовољан и дубоко заљубљен у професију и посао који радим. Ако то могу да кажем, осећам се као потпуно остварена личност. Када се сада осврнем иза себе и погледам на тај пут иза, на пут који није би нимало једноставан, могу са радошћу да кажем – вредело је. Слава Богу за све.

Верску наставу предајете од 2010. године, а почетком ове 2016. године говорило се о опстанку исте, атак инициран од стране сада бившег министра просвете. Имали смо прилику да Вас тим поводом видимо и чујемо на РТС-у где сте бранили, а могу слободно рећи и успешно одбранили опстанак изборног и душекорисног предмета, пежоративно представљеног као оптерећујућег за ђаке, иако га похађају једном недељно. Зашто православни катихизис, односно веронаука, толико смета и коме? Да ли само појединцима или и умреженим организацијама?

-Да, крајем 2015. и почетком 2016. године повела се јадна права хајка против верске наставе и то са самог врха Министарства просвете. Но, није то никаква новина и изненађење. Од када је 2001. године враћена у наш образовни систем, верска настава се напада. Некако се чини да то враћање верске наставе у наше школе, одакле ју је избацио богоборни тоталитарни Брозов режим, није било довољно искрено. У прилог томе говори и чињеница да ни после 15 година статус наставника верске наставе није решен.

Александар Милојков

Ти људи и даље раде на одређено време, без могућности да заснују стални радни однос, те су на тај начин систематски дискриминисани у односу на своје колеге у просвети. Наставници верске наставе, као и остали наставници, имају једнаке обавезе али немају једнака права. До иритације је апсурдно тако нешто у време када се толико говори о тзв. људским правима и о забрани дискриминације. Неискреност и лицемерство, да не употребим неки тежи израз.
Овакво стање оправдава сумњу у искреност враћања верске наставе у наше школе. Као да се жели да верске наставе ипак не буде. Статус на одређено време свакако да олакшава поступак ослобођења од баласта запослених наставника верске наставе. У том контексту, повремени, јачи или слабији испади званичника могу се тумачити као покушај реализације те идеје. Или барем као пипање пулса јавности и њене реакције на евентуално спровођење у живот такве намере.

Коме смета верска настава? Наравно да су приче о „растерећењу ђака“ глупост. Ако анализирате ставове бившег министра Вербића у вези редуковања и укидања верске наставе видећете једну општу конфузију и некохерентност. Он је кренуo са аргументом „растерећења ђака“ а завршио са причом о „сегрегацији“ међу ученицима. Из свега што је рекао, он и многи пре њега који су нападали верску наставу, извлачи се закључак да верска настава смета – једној идеологији. Како сте поменули, имао сам многа гостовања и разговоре на медијима по том питању.

Поменућу да је на Филозофском факултету у Београду, организован округли сто на ту тему, на којем сам и лично учествовао. И свуда, од стране противника верске наставе у нашим школама, чуо сам исти аргумент – идеолошки. Ти људи сматрају да секуларно уређење државе искључује могућност верске наставе у државним школама. Заправо, они желе да наметну једну одређену идеју секуларности, каква је постојала управо у Брозовом режиму. И онда смо дошли у ситуацију да ми, наставници верске наставе и људи Цркве, решавамо један апсурд. Наиме, званични политички европејци заступају антиевропске, тоталитарне идеје.

И ми смо им на то указали. Указали смо им да у ЕУ постоје различити модели секуларности, односно различити облици сарадње Цркве и државе. Показали смо им да је верска настава, у неком од њених облика, стандард у готово свим земљама ЕУ. Да то што они говоре, та идеја секуларности и на њој засновано противљење верској настави у нашим школама, није прокламовани пут ка Европи и европским вредностима, већ корак уназад, ка тоталитарном друштву из наше, не тако давне прошлости.

И то је ментална матрица којој смета верска настава. Ментална матрица која представља мутацију комунистичког једноумља и идеолошког тоталитаризма. Министар просвете је смењен, Богу хвала. Али, не треба се заваравати да је тиме проблем решен. Та комуноидна матрица је дубоко присутна у многим главама. А те главе су дубоко ушушкане у наш државни апарат, потпомогнуте тзв. НВО сектором. Напросто, министри долазе и одлазе а та структура унутар апарата некако увек опстаје. То су људи који се не виде, али чије мисли и идеје итекако испливавају на површину. Питање је само тренутка када ће их нека званична и јавна уста поново изговорити. Титоизам као идеологија, као умни мутирани вирус, још увек чврсто држи Србију.

Реците ми у пероду од четири године рада у Земунској гимназији, да ли се и колико повећао број ђака који се одлучују за овај изборни предмет?

-У Земунској гимназији сам од јануара 2012. године. Пре тога сам предавао у Деветој београдској гимназији. Поред редовних часова обављам и дужност разредног старешине. Држим и секцију грчког језика. Земунска гимназија је највећа у Београду. Има више од 40 одељења и преко 1200 ђака. Од 2012. године број ђака који бира верску наставу се повећао. Тада их је било свега неких 30-35%, а данас више од половине ђака похађа часове верске наставе. Морам да истакнем да је однос управе школе као и колега према верској настави професионалан и веома коректан. Кабинетски смо веома добро опремљени и настава је садржајна и интересантна ђацима. Такође, однос са другим изборним предметом, грађанским васпитањем је на одличном нивоу. Развили смо атмосферу сарадње и корелације а не сукоб и поделу, како нам је то бивши министар спочитавао.

Колико је време комунизма илити једноумља утицао на млађе генерације?

-Утицао је у смислу да их је дочекао као амбијент живота. Као наслеђе у којем су рођени и у којем одрастају. Но, није и не може их дефинитивно одредити као личности. Наш је задатак да им помогнемо да испливају из јада и беде, духовног, моралног, вредносног и смисленог понора, који их као стварност живљења и позорница живота дочекује. Ја имам поверења у ту децу, у њихову Богом дану добру суштину. Генерално, то су добра деца. Од нас зависи како ћемо им и који пут показати. Хоћемо ли у овој општој јурњави за профитом имати времена за њих или ћемо их препустити наслеђеној стихији да их васпитава. И то је врло важно истаћи. Наше школе све више губе оно васпитно у свом имену. Све више постају само образовне установе. Верска настава заједно са грађанским васпитањем јесу једино што у школи остаје на том васпитном задатку изградње младих нараштаја.

Да ли су ђаци свесни важности литургијске утемељености, ако узмемо у обзир чињеницу да смо као друштво духовно и морално посрнули?

-Свесни су, углавном, важности вере и Цркве. Прихватају је као део свог идентитета. То је јако важно, да ти млади људи имају поверења у оно што им сведочите. Они у том поверењу очекују одговоре на своје недоумице и своја питања. Ипак, постоји један проблем који је опште присутан у нашем народу. То је расцеп између онога бити хришћанин и бити литургијски активан. Један од важнијих циљева верске наставе је управо тај – да верујућој деци укаже на недељивост бивања хришћанином од литургијског живљења, односно од активног богослужбеног живота у Цркви. На том пољу помак је спор али га има. Један од приоритета у будућем планирању верске наставе треба да буде и модел активног везивања верске наставе и конкретне литургијске заједнице. За верујућу децу, верска настава треба да постане увод у Свету Литургију.

Знам да сте доста креативни, опишите ми како изгледа један Ваш час, издвојте неку анегдоту.

-Методе рада на часовима верске наставе су разноврсне. Трудим се да моји часови буду различити од свих других. Не зато што желим да будем бољи од других колега, већ зато што предајем један специфични предмет. Желим да ђацима буде лепо и занимљиво на мојим часовима. Поред мог излагања, часове прате и разни мулти-медијални садржаји и дискусије. Желим да се ђаци осете слободним и уваженим у свом ставу и размишљању. Ослобађам их страха од ауторитета. Мотивишем их да буду трагаоци за истином а не поседници истине. Да буду отворени а не затворени и идеолошки догматизовани. Да слободно мисле и преиспитују све, па и своју веру. Желим да стекну појам вере као појам слободе. Да схвате да само слободан човек може рећи – Верујем у једнога Бога Оца… Да не постоји нужност, па ни нужност доказа, која их на то може приморати. Циљ ми је да науче своје и да поштују туђе. А то ће и урадити само ако схвате да је вера слобода.

Већина деце која похађа верску наставу је верујућа, што се примети у току многих дискусија на часу. Међутим, има и оних који заступају атеистичко становиште. Буде ту и оних који такво становиште врло храбро па и аргументовано заступају. Све то уме да се претвори у веома корисне разговоре на часу не само њима, ђацима, већ и мени, њиховом професору. Тако, сећам се једне Јелене, од пре неку годину. Атеиста. Умела је да поставља добра питања и да води добре дискусије по питању Божијег постојања, постојања зла у свету и сл. Једном, у „жару борбе“, насмејао сам се и питао је – Добро, Јелена, а што долазиш на верску наставу ако не верујеш у Бога?

Одговорила ми је – Зато што сам овде слободна и могу да кажем оно што мислим. Тај њен одговор ми је био велико признање и јако ме је обрадовао. Када је завршавала школу, једном ме је за време одмора дозвала у ходнику – Професоре, професоре! Одазвао сам се – Молим, Јецо? Рече – Нисам више атеиста! – Јел`, а шта си сада?, упитах је са осмехом. Каже – Сада сам агностик! Заправо, она је свој тврди став – Бог не постоји, кроз једно отворено и искрено размишљање померила на став – не знам да ли Бог постоји. То је велики помак. Јер, на том не знам и ниче оно верујем.

Којег светитеља најчешће цитирате и којој се књизи осим „Књиге над књигама“ најрађе враћате?

-Најчешће цитирам двојицу светитеља чијом се мишљу бавим у својој дисертацији – Светог Григорија Богослова и Светог Августина. Прошле године је једна моја ученица, подстакнута мојим предавањима, писала матурски рад из филозофије о Светом Августину. Ту су и Свети Софроније Сахаров, Порфирије Кавсокаливит, Владика Николај и многи други, све до нашег блаженопочившег Патријарха Павла.

Најрађе се враћам оним књигама са којима сам и почео – дела Светог Владике Николаја Велимировића. Емотивно, ништа ме толико не потресе као његово писање. Некако, Владику доживљавам као свог духовног родитеља. Као мелем за своју душу.

Омиљена сте мета атеиста. Монтирају снимке са Вама у главној улози уједно ниподаштавајући све у вези са православљем. Како то доживљавате и која је порука свим неистомишљеницима склоним осудама верујућих?

-Нису то атеисти, односно нису само атеисти. То су антитеисти, богоборци и мрзитељи вере. Како рекох, са атеистима имам свакодневни контакт, међу својим ђацима. Такође и ван школе, у различитим разговорима са људима који нису верници. Ја не мислим да одсуство вере производи нужно лошег човека. Исто као што ни присуство вере не доводи нужно до доброг човека. Међу пријатељима имам и атеисте за које знам да су добри и честити људи. Са многима од њих имам и врло корисне разговоре на тему вере. Међутим, људи о којима Ви говорите нису само људи који нису верници. То су људи који се активно боре против организоване вере (читај: Цркве) и сатанизују је на сваки могући начин. Дакле, у питању је не просто атеизам већ идеологија богоборства.
Лично, не обраћам претерану пажњу на њихове прозивке.

Понекад одговорим, када проценим да то има смисла, због других људи. На пример, на форуму Живе речи утехе одговарао сам на прозивке моје маленкости од стране потпредседника удружења Атеисти Србије, са циљем да укажем на бесмисленост његових тврдњи. Желим да покажем да су то острашћени људи, који врло мало знају о ономе по чему тако жестоко ударају. Мени лично њихове прозивке користе на два начина. Прво, да обратим пажњу на неке своје ставове онда када проценим да ме са правом критикују и да се коригујем. Друго, да се учим смирењу. Што више нападају, то ми све чешће на ум падају оне Христове речи – Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене… (Мт 5, 11).

Ако погледате, кога они нападају и исмевају – Светог Владику Николаја, Патријарха Павла, Патријарха Иринеја, Митрополита Амфилохија, а пре свих Христа и Богородицу… Заиста сам почаствован заједничким венцем срама са овим горостасима. Ја ипак не мислим да припадам ни близу овим величинама, а ето удостојили су ме они који ми се ругају. И хвала им на томе.
Порука њима је – само ви радите свој посао. Моје је да се у свему томе научим смирењу и да научим да друге чувам од себе. А мене ће, већ некако, сачувати Бог, не секирам се.

Ваша порука младима за крај овог надасве душекорисног разговора била би?

-Будите слободни и мислите својом главом. Слобода и ум су вам дар од Бога, нешто што вас чини иконом Божијом. Заволите учење и радујте се учењу и знању. Богатите се не само чињеницама са којима вас упознају науке, већ се учите и да креативно промишљате о тим чињеницама. Учите се и да постављате питање смисла живота и постојања. Не дозволите да вам ико наметне бесмисао као смисао. Учите се слободи, не као о слободи од другог већ као о слободи за другог. Поистоветите слободу са љубављу.

Не дозволите да од вас направе самодовољне индивидуе већ се изграђујте да будете личности. Да, бивајући личности, будете жива икона свог Творца, који је вечна заједница божанских личности – Оца и Сина и Светога Духа. Тако да и ви схватите да је живот, живот са ближњим својим и да без ближњега живота нема. А ближњи ваши су ваша породица, ваша Црква и ваша отаџбина. Те односе изграђујте и чувајте. У њима изграђујте и остварујте себе као конкретне, слободне и непоновљиве личности. И не бојте се ничега и никога, до Бога живога.

 

Објавио: Србин.инфо

View full Странице

[aliluja]

Svojim primerom... 

[Чунга Лунга]

Pa ovde nigde u celom clanku nema saveta KAKO PRIBLIZITI BOGA MLADIM NARASTAJIMA!

Trebalo bi promeniti naslov u npr. ''Razvojni put Aleksandra Milojkova''...

[Кратос]

1 hour ago, Марина Савковић рече

Pa ovde nigde u celom clanku nema saveta KAKO PRIBLIZITI BOGA MLADIM NARASTAJIMA!

Trebalo bi promeniti naslov u npr. ''Razvojni put Aleksandra Milojkova''...

Pa realno ,u pravu si,kad se pročita tekst.

[Рапсоди]

On 11/2/2016 at 11:25, R2D2 рече

Најрађе се враћам оним књигама са којима сам и почео – дела Светог Владике Николаја Велимировића. Емотивно, ништа ме толико не потресе као његово писање. Некако, Владику доживљавам као свог духовног родитеља. Као мелем за своју душу.

[Aurelije]

2 hours ago, Марина Савковић рече

Pa ovde nigde u celom clanku nema saveta KAKO PRIBLIZITI BOGA MLADIM NARASTAJIMA!

Trebalo bi promeniti naslov u npr. ''Razvojni put Aleksandra Milojkova''...

Tacno. Medjutim ja mislim da je vazno to sto je ispricao kako je njemu priblizen Gospod iz njegove perspektive. Ako uzmimo vise takvih perspektiva, analiticki ih promatramo - mozemo da nadjemo zajednicke crte i ideje. Bitno je pisati o misljenjima makar i kroz razvojne puteve individua. 

[JESSY]

evo malog doprinosa temi...

 

Сусрет младих са Богом

 

 

Млади људи се налазе на раскршћу. Они проверавају вредности, које су родитељи успели да им усаде и трагају за својим, личним путем ка истини. Како с младим људима треба говорити о Цркви? Како пронаћи одговарајуће речи и не уплашити их? Како сами родитељи треба духовно да се припреме за тај сложни дијалог? На та питања одговара протојереј Александар Овчаренко.

 

    

 

Како говорити са децом о вери и Цркви... С малишанима је нешто лакше, али са тинејџерима је потребно разрадити озбиљан приступ. За тако нешто не постоји рецепт, који ће одговарати свима. И хвала Богу за то! Сви се ми разликујемо, па су и наша деца сва посебна. Зато разговору са њима треба приступати промишљено. Ако у било шта кренемо непромишљено, увек ће све резултирати жалосним духовним последицама... Без промишљености нема добрих дела.

Прво што родитељи и свештеници треба да ураде, када започињу разговор о вери са младима, је да у себи пронађу онај тренутак истинске духовности. Нека се сете тихе молитве, или када у покајању стоје пред Богом при Исповести, нека то буде тренутак када су осетили присуство Бога. Наравно, све то зависи од случаја и околности у којима се разговор води, увек се треба прилагодити ситуацији. Али од суштинске важности је да без скривања, без било каквих маски и искрено започнемо овај јако битан разговор. Сви ми вољно или невољно носимо мноштво маски: учитеља, шефова, жртви итд. Све те маске само скривају наше праве личности. Тинејџери имају истанчан осећај да препознају ту лаж. Зато у том разговору одрасли морају да покажу своја искрена осећања, бол, саосећање, али не због себе, већ због своје деце! То је јако битно!

Дечја вера је „вера маме и тате“, зато што „тако треба“, или „да ме не би грдили“, а у случају тинејџера то може бити и ствар инерције, ако су дете водили у цркву од малих ногу. Деца још увек нису проживела лични сусрет с Богом, тај својеврсни и прекрасни догађај који их очекује. Постоје изузетни случајеви, када без сумње видимо у детету живу, тврду и праву веру. Можемо слободно рећи да су та деца света.

Веома је тешко са децом говорити о вери, а нарочито са тинејџерима. Они су посебни људи и с њима се не може претварати, или разговарати путем отрцаних фраза и клишеа. Кроз минут досаде, они ће већ бити у другом свету, а кроз пет минута, већ ће почети да вас избегавају. Али то не значи да ми треба да се играмо са њима и да их забављамо. Понављам, само искреност и поштовање према њима, прихватање тог младог човека као себи равног саговорника, може бити успешан метод. Не можемо третирати младе, као неку „глупу дечурлију“.

На почетку треба изградити исправан људски однос са младима да би разговор успео, а после долази интеракција. После тога је сваки случај за себе. Не треба моралисати и придиковати. Неподесна проповед и извештачена побожност могу одгурнути младића од Бога и Цркве. Треба да се изражавамо просто и разумљиво. Христос је проповедао кроз приче, које су биле разумљиве за народ. Ако једноставно желимо да „обрушимо“ Јеванђеље на тинејџера, код њега ће прорадити његов младалачки инстинкт за самоодржање. Једино ако не вршимо претерани притисак и ништа не намећемо, можемо пружити прилику том младом човеку да нам крене у сусрет. Не можемо да „утерамо“ младе у Царство Божије, бољи приступ је да се мало дружимо са њима. Треба да сазнамо њихова интересовања и проблеме, како бисмо могли да започнемо једноставан разговор из душе. Након тога ће контакт бити успостављен.

Најбоље је не урадити сав посао уместо њих, треба им дати онолико колико им је духовно потребно и оставити могућност тинејџеру да сам поразмисли, да сам изведе закључке. Потребна је вештина упутити младог човека ка Христу, али другог пута нема. Ако заиста желимо да наша деца постану искрени верници, морамо да ризикујемо. У принципу, као и увек. Треба увек обратити пажњу на узраст детета, и на то да ли се ради о дечаку или девојчици и разрадити специфичну тактику. Такође, морамо прихватити да наша деца имају право на избор и на грешке. То право им је подарио Бог, јер Он је сваку душу створио слободном и јединственом.

Уопштено говорећи, сваки разговор о вери не треба да почне од духовних танчина, већ од душевности. Сетимо се речи апостола Павла упућених Коринћанима. „Али није прво духовно, него душевно, потом духовно“ (1 Кор. 15, 46). На пример, дете се играло и разбило чашу. Кроз један трен дете ће тражити нашу подршку. До малопре је било безгрешно весело (обратимо пажњу на 50. Псалм), а сад је узнемирено, још нема страха, али ту је плашљиво ишчекивање. Шта то чека дете? Шта оно може чути од нас? У пракси постоје само две варијанте. Прва је гнев и бес родитеља, и кажњавње детета. Као последица тога, детету се умртвљују мисли и осећања, а у будућности то може довести до слабости душе. Оно из тога ништа позитивно не може да закључи. Родитељи често пренагљују у кажњавању деце. И што је најгоре деца не бивају кажњавана због својих неморалних поступака (због лењости, лажи, подлости, кукавичлука), већ због тога што не дају родитељима да се „опусте“ или због неке друге личне штете, коју им наносе. Постоји и друга варијанта. Одрасли имају предивну могућност да науче своју децу кроз неки, спонтани, животни пример. Треба се тиме послужити и истаћи оно што је заиста битно. На пример, млађи брат је нешто разбио, а старија сестра је почела да чисти неред. Треба рећи брату, да се захвали својој сестри и да је пољуби у образ. Тиме ћемо га научити да не треба да се боји да призна своју грешку и да је исправи. Научићемо га и да се према стварима односи пажљиво. Његова старија сестра ће такође извући поуку из тога. За њу ће то бити добар пример љубави, да треба да помаже ближњима, а не да пребројава заслуге и добра дела. Од једне чашице, корист може бити огромна.

На крају крајева, морамо признати да је младима занимљивје друшто њихових вршњака од нашег, то је очигледно. Али ако разговарамо са њима од срца ка срцу, они ће то разумети и осетити и неће све то одбацити. Не можемо спречити нашу децу да греше. Она могу поступити непромишљено, непажљиво и превише самоуверено, као што је поступила Ева. Они мисле да је сав свет њихов и у једном тренутку ће пожелети да окусе грех. Али једна је ствар, ако је то само један случај, а сасвим друга, ако им то пређе у навику. Наш задатак је да изградимо темељ на који ће се у будућности ослањати наша деца и можемо само да се надамо, да ће она изабрати исправан пут добрих дела.

Протојереј Александар Овчаренко