Друштво, виђено оком и срцем дјеце/омладине

[Дијана.]

У задње вријеме, интернетом круже многа састави и писма која су писали млади. Била аутентична или не, порука је јасна: дјеца и млади нису збринути од стране друштва колико треба, не постоји друштвена подршка породици, порука је протест који они не знају ни смјестити у категорију ових појмова, али неправду, занемареност, небригу, виде и осјећају. Најпотреснија порука је немушта и нажалост кобна: самоубиство дјечака Стефана, 'Тиског цвијета'  . http://www.nedeljnik.rs/moj-nedeljnik/mojevesti/ivankadic/laka-ti-zemlja-stefane-tiski-cvete/

Ево и самих писама/састава:

 

Pismeni zadatak jednog srednjoškolca ućutkao je Srbiju na trenutak.

Učenik srednje Ugostiteljske škole je, odgovarajući na temu pismenog zadatka iz sprskog "Stojim po strani i posmatram", ispisao nešto što verovatno mnogi misle, ali se ne usuđuju da kažu. Tinejdžer je iz svog ugla opisao stanje u našoj državi, a njegov sastav je mnogima naterao suze na oči.

Njegov pismeni zadatak prenosimo u celosti:

- Ponekad mi dođe da naglas zaplačem kad pogledam kakvo je stanje u našoj državi. Svakoga dana se nadam da će jednom biti bolje.

Budim se, sanjao sam još jedan u nizu neostvarenih snova. Sanjam kako je frižider pun namirnica koje nama obezbeđuju život. Svi smo složni i na okupu. Majka i otac užurbano kreću na posao, vodeći računa da ne zakasne ni minut.

Trzam se iz tog sna i shvatam da kasnim na doručak, a za doručak bukvalno ništa. Otac nezaposlen sedi u fotelji i sluša laži i bljuvotine takozvanih političara koji su kupili diplome. Svakoga dana pričaju nove laži koje ljudima ispiraju mozak.

Brat, diplomirani fizioterapeut, konobariše u nekom starom restoranu. Ljudi nemaju ni za hleb dok se oni bahate. Majka je jedina koja nas održava u životu, pravi je stub porodice. Takva je država da sa diplomom nekog fakulteta možeš samo da obrišeš prašinu. Uopšte nema posla jer su sva radna mesta popunjena preko veze, dovoljno je samo da odneseš novac i bocu nekog skupocenog pića i već si od ponedeljka na radnom mestu.

Devojčice se ugledaju na sponzoruše i starlete, a dečaci na kriminalce. Sve je više i više nekulturnih i bezobraznih ljudi, naravno i neobrazovanih. Kada bih sutra pao na ulici, niko ne bi prišao da mi pomogne, samo bi me preskočili. Obrazovne ustanove liče na estradu, goli stomaci, kratke suknje, pirsinzi, samo im još mikrofon fali.

U mojoj kući ne može ni dan da prođe bez svađe ili rasprave. Zajmimo se da vratimo zajam i tako u nedogled.

A ja… ja stojim po strani i posmatram.

Shvatam da bukvalno ne mogu ništa da učinim, nemoćan sam i mali. Niko ne želi da me sasluša…

Pored svega i dalje ostajem pozitivac, mladi buntovnik koji veruje u bolje sutra - napisao je srednjojškolac koji je na ovom pismenom zadatku ocenjen sa "odličan (5)".      http://www.alo.rs/sanjam-pun-frizider-a-za-dorucak-nemam-nista/77483

[Дијана.]

Писмо  које је стигло на адресу Владе Србије, упућено премијеру Александру Вучићу је написао Милош Ћировић, средњошколац из Борче.

Он је поред премијера писмо послао и медијским кућама у Србији. У наставку преносимо писмо у оригиналу без било какавих измена.

Ово је писмо које је средњошколац из Борче послао премијеру

„Господине, мислим да се зовете премијер. Постали сте то јер су вас грађани, тјс један део њих. изабрали за ту функцију. То је нешто што могу да разумем, не слажем се са њима али у реду, то је демократија.

Ви као премијер немате право да се светите и иживљавате над онима који нису гласали за вас. Ви сте заправо толико постали бахати да сте почели да кажњавате и оне који су за вас гласали. Нема ту разлике више. На једној страни ви, на другој ми обични грађани.

Зашто моје родитеље и хиљаде других називате лењивцима који неће да раде? Хоће Срби да раде али и да зараде, неће да немају ни за хлеб после. Моја сестра је морала да оде у Италију да ради. убија се од посла али каже барем има досотојанствен живот.

Овде га није никад имала. Зовете родитеље лењивцима, а ја их не видех по цео дан. Раде стално, и то за 20.900 динара то је прецизна цифра а која нас све подсећа колико смо бедни. Са друге стране шта раде ваши чланови фамилије?

Да ли и ваш син има живот као и ја? Не наравно. Он има војно обезбеђење и лиминзине, државне бебиситере и приватне школа ,а ја користим државне услуге. Исте оне државе од које више није остало ништа. Нисмо ми лењи, нити си ТИ премијер! Тачка.“ http://ziginfo.rs/srednjoskolac-koji-je-poslao-pismo-premijeru-je-iz-borce/