ГРЕХ ЗЛОСЛОВЉА

[Danijela]

ЗАШТО ЈЕ СТРАШАН ГРЕХ ЗЛОСЛОВЉА?

Одговори пастира

Злословље је грех од кога је, вероватно, најтеже уздржати се. А и ми се не трудимо посебно на том плану: тамо смо некога осудили, ту смо „нешто невероватно!“ сазнали и испричали другима, оговарали власт... Међутим, злословље је озбиљан грех и ако се оно укорени то може имати веома штетне последице.

Зашто је опасно злословље за онога који злослови? И шта да ради човек кога су у љутњи, а понекад и намерно осудили? Да ли да „истерује правду“? Да ли да одговори истим тим злословљем по принципу „око за око“? И какве последице може имати то „истеривање правде“? Одговарају пастири Руске Православне Цркве.

 

    

 

Протојереј Олег Стењајев:

– Злословље је проклињање другог човека. Речено је: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају.» (Еф. 4: 29); и још: «Не иди као опадач (тојест не разноси гласине и сплетке - протојереј О.С.) по народу свом и не устај на крв ближњега свога.» (Лев. 19: 16).

Супротност злословљу је молитва за човека. При томе, ми смо дужни да се молимо не само за своје, већ и за туђе. А код нас су се неки досетили да је немогуће, не само разговарати са заблуделим јеретицима и безбожницима, већ и да се не сме молити за њих. Могуће да је то некако везано за пролећно лудило...

Светитељ Јован Златоусти је писао: «Дакле, немој се бојати да се молиш за безбожнике – и Бог то жели. Бој се само да проклињеш друге, јер Он то не жели. А ако је нужно молити се за безбожнике, онда је очигледно дозвољено и за јеретике, јер за све људе треба да се молимо, а не да их прогонимо. То је и из другога разлога достојно чинити – из тога што са њима делимо исту природу. Осим тога, Бог одобрава и благонаклоно прима нашу узајамну љубав и добродушност.» (Јован Златоусти, светитељ. Омилије на Прву посланицу Тимотеју, 2:4).

Протојереј Павел Гумеров:

– Навешћу пример из давнина, веома уразумљујући, о томе, како се човек лишава благодати Божије када некога оговара и осуђује. Преподобни Јован Саваит, савременик Јована Лествичника, његов сабрат, причао је о једном случају. Дошао је код њега један калуђер из суседног манастира. И преподобни Јован Саваит се распитивао како тамо живе оци, посебно за једног монаха, за кога се знало да је лењ и грешан. «Ништа се он није променио, оче», одговорио је гост. И чувши те речи преподобни Јован је осудио тог брата. И имао је визију: крст са распетим Спаситељем. Усхићен, устремио се према Њему да би Му се поклонио, и одједном је чуо Христов глас, упућен анђелима: „Удаљите овог човека! То је Антихрист, јер је осудио брата свога пре Мог суда“. Он се пренуо од страха и схватио да је начинио страшан грех. И још се сетио да је у визији изгубио мантију и схватио да је та мантија покров Благодати Божије, које је он лишен. После тога се преподобни Јован седам година молио, строго постио да би поново стекао благодат коју је изгубио. Ето како су се одговорно односили наши стари према свакој речи.

Не смемо никога да осуђујемо пре Божијег суда. А ми чак скоро ништа и не знамо о човеку кога осуђујемо, осим помало његову прошлост. Али ми не знамо шта је њему на души. Можда ће се он у будућности променити, покајаће се, постаће испосник, знамо да се и то дешава. А ми њега одмах осуђујемо. Само Господ, знајући прошлост и будућност човека, знајући све његове болести, сав род до Адама, све његове заслуге и грехе, може да донесе Свој суд о том човеку. Али не пресуђује док тај човек не умре, тојест «како вас будем нашао, тако ћу вам и судити» (Св. Јустин Филозоф, Разговор с Јудејцем Трифоном). Злословље је огромна гордост.

О греху осуђивања је много написано у Јеванђељу. Подсетимо се: «Не судите, да вам се не суди» (Мт. 7: 1). «А ја вам кажем да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан Суда» (ср.: Мт. 12: 36). «А ако ли ко каже брату своме будало биће крив у паклу огњеному» (ср.: Мт. 5: 22).

И не треба заборавити да човек који осуђује другог за нешто, сам ускоро пада у исте грехове.

 

    

 

Свештеник Валериј Духањин:

– Злословље и клевета су греси ђавола. Управо се име „ђаво“ и преводи као „клеветник“. Зато онај који злослови другог постаје по духу близак демонима.

Наша реч долази из срца. Зла, лукава и подмукла реч је изражавање поквареног срца, отровног као змија. Такав човек не може бити срећан, њега узнемирава добробит ближњег, он тражи начин да му науди, злослови га и клевеће, али на крају крајева сам страда.

Многи свеци су били жртве злословља. На пример, најистакнутији светитељи, који су били на Константинопољској катедри, свети Григорије Богослов и Јован Златоусти, били су протерани због оговарања и клевете. Светитеља Григорија су окривили да је он незаконито заузео Константинопољску катедру, иако је управо Григорије Богослов својим проповедањем вратио православним хришћанима град, који се налазио у рукама аријанских јеретика. А светитеља Јована Златоустог су оптужили за читав низ преступа. Посебно га је мрзела Евдоксија, супруга императора Аркадија. Али чим је светитељ, не желећи раздор, напустио град, десио се земљотрес, оштећене су биле Евдоксијине одаје, и она је у страху замолила да се светитељ врати што брже. После поновног изгнања Јована Златоустог Евдоксија је умрла на порођају.

А како је тек било преподобном Макарију Великом, кога су окривили да је он наводно силовао једну девојку и да је она притом затруднела? Преподобни Макарије је поднео ово срамоћење, био је пребијен, у селу су о њему ружно причали. Он је био принуђен да издржава ту девојку до самог порођаја, када је она претрпела страшне муке и признала да свети Макарије није крив.

Клеветник и онај који злослови увек бивају кажњени. Грех злословља је страшан пре свега за тог који злослови, његова душа не може бити са Христом, она је супротна Царству Христову као што је тама супротна светлости, болест – здрављу, злоба – скрушености.

Али ипак свети оци препоручују клевету и злословље као лек од грехова, као неку епитимију, коју треба понети да бисмо искупили неке своје грехове. Зато немамо права да држимо у себи увреде или узвратну злобу на наше клеветнике.

Од клевете је настрадао Сам Господ Исус Христос. Клевета и злословље су оружје сотоне, која су у јеванђељска времена била усмерена против Спаситеља, а после и против сваког Његовог служитеља. Значи, свако од нас треба да настрада од тога. Христос није одговарао на злословље, није улазио у разбирање клевете које су му биле упућене, и ниједно такво искушење није додирнуло Његову душу чак ни малим помислом негодовања.

Мени се веома свиђа поука преподобног Максима Исповедника који је саветовао да не будемо потиштени, већ да се молимо. Преподобни Максим је говорио: „Онолико колико се будеш молио за оне који тебе клевећу, толико ће им и Бог откривати истину о теби“. То значи да злословље и клевета пре или касније показују своју испразност и неоснованост, онај ко је настрадао због клевете иде Христовим путем, постаје духовно снажан и прима венац од Господа.

Свештеник Дмитриј Шишкин:

– Па зато је и страшан грех злословља јер се ми својом слободном вољом придружујемо злу и постајемо његови учесници. Показујемо читавом свету помрачење свог ума помислима осуде, непријатељства и злобе - «Јер шта има праведно са безакоњем или какву заједницу има светлост са тамом?» (2 Кор. 6: 14). Тако да ако злословимо, ми сами себе лишавамо благодати Божје зато што дар говора сведочи о нашем призвању ка благовествовању, ало никако ка осуди, клевети и злословљу. Не смемо да заборавимо да је Сам Господ наш Бог - Реч, друга ипостас Свете Тројице, и дар говора у нама је дар Божански који ми треба да чувамо и умножавамо са великом пажњом и страхопоштовањем.

Нажалост и празнословље је честа појава, али сквернословље и злословље су већ отворено супростављање самом замислу Божјем о нашем дару говора. Скрнављање овог великог дара сведочи о деловању злих сила које настоје да изопаче и оскрнаве све свето и чисто што је Бог дао човеку. Јасно је да је тешко потпуно уздржавати свој језик од сваке осуде и злословља, али саму неопходност уздржавања од тих грехова треба све време имати на уму као обавезан захтев. Очување чистоте ума, а као последица и чистоте говора је један од обавезних захтева хришћанског живота. Памтимо то и трудимо се да будемо добре слуге Речи.

 

    

 

Свештеник Игор Сиљченков:

– Нажалост, има више историјских примера тога како може бити страшан грех злословља. Присетимо се само како су клеветали породицу Романових...

Греси злословља и клевете су страши због тога што доводе до мржње и одводе од Љубави. А мржња је најмучније страдање, болест душе. Она разара и личност, и породицу, и посао, и целе народе. Тако, ако мужеви буду злословили своје жене, или жене своје мужеве, или родитељи децу, ускоро ће једни у другима видети само најгоре, неће моћи да поднесу да буду у истој просторији, јер ће се мрзети, осуђивати и свађати. На крају крајева ће се породица распасти. Спасење од овога греха се своди само на стално покајање, често исповедање грехова против ближњих и причешћивање Телом и Крвљу Христовом за исцељење душе од мржње и за стицање Љубави. Исто се односи на такве ситуације на послу или на другом месту.

До чега доводи злословље своје отаџбине, своје власти, свог народа и других народа, добро знамо из историје. Нажалост, понекад се лоше сећамо тих поука.

У историји наше отаџбине било је много таквих трагичних тренутака када је народ попуштао и веровао клеветама против својих владара и то је доводило до страшних раздора, до грађанског рата. А као последица мржње према својој власти и међусобица, долазили су завојевачи из туђине и пустошили Свету Русију. Тако је било у Време смутње у 17. веку, и за време Октобарске револуције и у разним другим случајевима.

Добро знају непријатељи свеког народа: не треба ратовати помоћу своје војске и трпети губитке, већ је боље поделити народ и изазвати сукобе, продубљујући тачке раздора и распаљујући незадовољство властима. А када људи у довољној мери униште своју земљу и ослабе је, постаће немоћни, и тада наступа право време да је спољне силе опљачкају и искористе. То је речено и у Јеванђељу: «А Исус, знајући мисли њихове рече им: свако царство које се раздели само у себи, опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи, неће се одржати» (Мт. 12: 25). Зато треба на све начине да избегавамо да злословимо власт и да не слушамо клевете против њих, да не осуђујемо. Не заборавимо да «Свака душа да се покора властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој. А који се противе, примиће осуду на себе» (Рим. 13: 1–2). И још: «Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару, ако ли намесницима, као његовим посланицима» (1 Пет. 2: 13–14).

Ми морамо да се ујединимо у служењу Богу, Цркви и Отаџбини, свако мора да се добро труди да ради управо свој посао, а сав суд да остави Богу, и тада ћемо имати много мање неслоге, међусобица и раздора. И онда ћемо имати много више снаге за рад на спасавању своје душе и на стицању благодати Светога Духа и вечног живота у Царству Небеском. Амин.

Свештеник Максим Горожанкин:

– Написано је: «Добар човек из добре ризнице износи добро, а зао човек из зле ризнице износи зло» (ср.: Мт. 12: 35). Тако да када осуђујемо некога, када сплеткаримо, управо показујемо да је наша душа заражена пороком. Да и ми сами нисмо идеални.

Савремено друштво на сваки могући начин провоцира грех осуде и злословља. Говорне емисије на телевизији су прави спектакл злословља. И огромна је опасност у томе да човек навикава да злослови. А онај ко је навикао да злослови и осуђује није више способан за добре мисли. Када човек увек о свима говори и мисли лоше, њему је веома тешко да се преусмери на друго, веома му је тешко да угледа око себе доброту и добре људе.

Светитељ Николај Српски је причао такву причу: «Како се разликује праведни човек од грешног? Праведник, ако види људе који су се некуда запутили, у срцу свом мисли: добри хришћани иду у храм Божји да се помоле. А човек, који је навикао да злослови, видећи те исте људе мисли: то су вероватно разбојници, иду некога да опљачкају». То је јарки пример тога како ми веома често злословимо оне о којима сасвим ништа не знамо.

У историји налазимо масу сведочанстава тога како је клевета довела до злих последица. Сви ми памтимо трагичне догађаје почетка XX века. Тада су многи злословили и царску породицу и уопште власт. Да, ти људи нису били беспрекорни, али када се десила револуција, то је била катастрофа, ситуација у земљи је постала још више тегобна него што је била пре тога. А 1930-те године, а гулази, а стрељања људи због православне вере? Многи мирјани и свештеници су пострадали. То је чудовишно, када човека стрељају због тога што он верује у Бога или зато што има код куће забрањену литературу. А све је почело с осудама цара. Нико није савршен, па ни цар. Гледајући само његове лоше стране, нису примећивали добре. Одлазећи од монархијског државног устројства, које се некоме чинило несавршеним, а некому и сасвим неприкладним, шта су постигли? Дошли су до бољшевизма, што је произвело масовне трагедије. Ето то треба да имамо на уму када злословимо владаре на било ком нивоу власти. А лако је, чини се, из фотеље управљати државом.

Ми морамо да се трудимо да не злословимо ближње и даљње наше, већ да се миломо за њих. И тада ће све бити хришћански. Треба да се молимо да Господ дарује снагу и нама и онима о којима смо лоше помислили. Боље да се помолимо да Господ исправи и нас и њих. Тада ће све бити добро.

Припремио искушеник Никита Попов
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева

 

18 / 09 / 2016

http://www.pravoslavie.ru/srpska/97135.htm

[Драшко]

[александар живаљев]

Čuvati svjetlo vjere i pronositi ga, ne dopustiti da ga zakriju. Od Boga dobivamo svjetlo, a mrak unosimo sami - po zavisti, svađama, spletkarenju ili odgađanjem dobra. Spletkariti protiv drugih je mafijaški, a svaka je mafija mračna, poručuje Papa Franjo s jutrošnje svete mise u Domu Svete Marte.

Dopustiti neka svjetlo vjere zasine, zablista pred ljudima. Papa Franjo razvija svoju propovijed temeljem današnjeg Evanđelja (Luka 8,16-18) i prvog čitanja (Izreke 3,27-34), te zastaje na temi svjetla vjere, govoreći i o svemu što svjetlo može utrnuti. “Čuvati svjetlo, govori Papa, znači čuvati ono što smo dobili na dar“, a naše svjetlo izvire u daru kojeg smo primili na Krštenju. Papa podsjeća da se u prvim stoljećima kršćanstva, kao i sada u nekim Istočnim Crkvama, sakrament krštenja nazivao prosvjetljenje.

Papa upozorava: ovo se svjetlo ne smije zakrivati. Ako pokriješ svjetlo, postaješ mlak, kršćanin samo po imenu. Svjetlo vjere je istinsko svjetlo, nije umjetno ili lažno, a Isus nam ga daje u krštenju. To je blago i mirno svjetlo koje se ne gasi, tumači Papa. Potom Sveti Otac dotiče cijeli niz ponašanja kojima se svjetlo može sakriti: Prije svega, ne smije se čovjeka u potrebi ostaviti da čeka (Izr 3,27): “nikada ne odgađati dobrotu… Dobro ne podnosi hladnjak. Dobro je danas, a ako ga ti ne učiniš danas, sutra ga neće biti. Ne skrivati dobrotu za sutra. Stav izražen u riječima 'idi, dođi ponovno, sutra ću ti dati (Izr 3,28)', nepravedan je i snažno zaklanja svjetlo. Nemoj spletkariti protiv bližnjeg, dok on s povjerenjem kod tebe boravi (Izr 3,29). ‘Koliko samo puta ljudi pokažu povjerenje nekome tko spletkari protiv njih kako bi ih uništio, okaljao ili oštetio”. Papa to tumači kao oblik mafijaštva kojeg svi imamo pri ruci, “tko koristi povjerenje bližnjega kako bi činio zlo – mafijaš je!”, i mada tvrdi da ne pripada nekoj zločinačkoj organizaciji, tumači Papa, takva osoba zapravo jest mafijaš, jer koristi tuđe povjerenje, te zaključuje, takvo ponašanje “zaklanja svjetlo i čini te mračnim. Svaka mafija je mračna!”.

Papa je potom govorio o napasti upadanja u svađu, o zadovoljstvu svađanja čak i s onima kojim nam nisu učinili ništa lošega. “Uvijek tražimo razlog za svađu. No, prepirka umara! Ne da živjeti. Bolje je pustiti da prođe, oprostiti, praviti se da nismo vidjeli… ne svaditi se”.

I opet, citira Papa knjigu Izreka “nemoj zavidjeti nasilniku, ne srdi se zbog njegovih uspjeha, jer Gospodin se grozi pokvarenih, a prijatelj je s pravednima” (Izr 3, 31-32). Mi često, nastavlja Papa, “gajimo ljubomoru i zavist u odnosu na ljude koji nešto posjeduju, uspješni su, ili pak nasilni”. No, ako promotrimo povijest nasilnih i moćnih – upozorava Papa, stvar je “jako jednostavna: isti crvi koji će pojesti nas, pojeli su i njih. Isti. Na kraju ćemo biti svi jednaki”. Moć i ljubomora zastiru svjetlo, ponavlja Papa, i nastavlja kako odatle proizlazi Isusov savjet: ‘Budite sinovi svjetla’, a ne sinovi tame (Ivan 12,36). Čuvajte svjetlo darovano vam na dan Krštenja, potiče i navodeći poruku današnjeg evanđelja: “ne skrivati svjetlo pod posteljom”, već “čuvati svjetlo” (Luka 8,16). Kako bi se čuvalo svjetlo, navedene svetopisamske savjete treba provoditi svakoga dana, jer svakoga dana svjedočimo zastiranju svjetla.

“Neka nam Duh Sveti, kojeg smo primili u Krštenju, pomogne da ružnim navikama ne zaklonimo svjetlo koje smo besplatno primili, nego da ga pronosimo, to blagotvorno Božje svjetlo: svjetlo prijateljstva, svjetlo krotkosti, svjetlo vjere, svjetlo nade, svjetlo strpljenja i svjetlo dobrote”, zaključio je Papa.

http://hr.radiovaticana.va/news/2016/09/19/papa_franjo_sveta_marta_misa_propovijed_božje_svjetlo/1259194

 

[Дијана.]

Kako je ovo vazna tema, i nevjerovatno, ali mislim da nije obradjena na forumu, bar ne kao zasebna, iako smo cesto o ovome usput pricali.

Kad bismo vise mislili o ovome, ljepsi bi bio zivot, i ljepsi bi bio forum!

[Toma]

I šta sad, kad se nadješ u društvu ljudi koji opanjkavaju
jednog od dežurnih negativaca (političkog ili religioznog vodju ili ...),
imaš izbor:

1) Da tu osobu braniš i time navučeš na sebe i cinizam, sarkazam i
gnev slušaoca (i to ne samo za taj dan!), i da osećaš 'ko zgaženi puž golać' ili
2) da ćutiš u društvu i da se osećaš 'ko svinja u Teheranu'.

Šta uraditi?

Preciznije, kako se navići na jedno od ta dva osećanja?

Jer i bolji od nas, zaključno sa Najboljim i Jedinim - sa Hristom Isusom,
su nam ostavili u amanet - tipik, Svetopisamske tekstove, Crkvu
sličnomišljenika i Duha Svetoga, Pomagača i Utešitelja.

[Човек Жоја]

58 minutes ago, Toma рече

I šta sad, kad se nadješ u društvu ljudi koji opanjkavaju
jednog od dežurnih negativaca (političkog ili religioznog vodju ili ...),
imaš izbor:

1) Da tu osobu braniš i time navučeš na sebe i cinizam, sarkazam i
gnev slušaoca (i to ne samo za taj dan!), i da osećaš 'ko zgaženi puž golać' ili
2) da ćutiš u društvu i da se osećaš 'ko svinja u Teheranu'.

Šta uraditi?

1. Да ћутиш и да се молиш да престану,

2. Да устанеш и мирно одеш трудећи се да не откријеш разлог.

[Џуманџи]

Опет ова "екипа"! Поновићу: 

(отворите линк из цитираног пост-а)

Бдв, текстове које 'припрема' извесни Никита радо користе srbin.info i borbazaveru ; нпр. (http://srbin.info/2016/08/29/pravoslavna-pouka-zasto-je-psovanje-veliko-zlo-odgovori-pastira/ )! Зашто - процените сами. Мени је ово једнако као да се постављају текстови са сионске трубе и борбе и наставићу да упозоравам и апелујем на свакој теми.

П.С. "Полуистина је гора од лажи" (ово се односи на чињеницу да у ових и сличних аутора понекад има исправних мишљења, али целокупно, заокружено гледано - ставови јесу секташки). 

[Дијана.]

Ja se vrlo rijetko upustam u rasprave, a nekako sam oguglala pa se vise i ne osjecam ko prase u teheranu. Elem, kao krajnji introvert, druzim se samo s porodicom i biranim prijateljima, a posla stalnog nemam pa su takve situacije svedene na minimum. Kad su moji u pitanju, ili u sebi govorim I.mol. (pomaze mi da otrpim i precutim mnogo sta) ili ako mogu, odem. Veci mi je problem zloslovlje na forumu. Jos uvijek provodim doooosta vremena ovde

Imali smo jednu takvu situaciju. Posli mi na hodocasce u neki manastir. Bogu fala, putevi zna se kakvi, uzbrdica, okuke... Bar tri puta nam je autobus stajao i palio na 'guranje' tj. na molitvu, i to da se vozac promuva oko njega jer nije imao sta da uradi.

Mi smo naravno u busu bili dali po pjevanju molitvenih pjesama prekidanom praznoslovljem i prepodobnim osudjivanjem gresnih politicara.  Ja sam cutala, ali sam se slagala u sebi s osudama. Dok nije jedna zena rekla: Ajde ljudi da ih ne osudjujemo, ajde da se za njih pomolimo... Vidite da nam i autobus stalno staje... Onda smo nastavili sa pjesmama.

[Зосима]

Сам назив ми је грозан "злосовље" и до сада га нисам чуо у православној терминологији...

Иначе цео овај текст ми је бзв, шта то значи, ако се са неким посвађам,препирем, кажемо свашта једно другом, ја по дифолту желим зло мом саговорнику...

Ето,рецимо мој темперамент је такав, не ретко и на самом форуму знам поштено да окрпим по некоме, али зашто бих му желео зло,напротив,кад се заврши препуцавање,онда ми је некако и дражи...

По мени су гори они који ћуте и смрде што би се рекло,не знаш бре шта ти мисли...

 

[Toma]

2 minutes ago, Зосима рече

Сам назив ми је грозан "злосовље" и до сада га нисам чуо у православној терминологији...

Иначе цео овај текст ми је бзв, шта то значи, ако се са неким посвађам,препирем, кажемо свашта једно другом, ја по дифолту желим зло мом саговорнику...

Ето,рецимо мој темперамент је такав, не ретко и на самом форуму знам поштено да окрпим по некоме, али зашто бих му желео зло,напротив,кад се заврши препуцавање,онда ми је некако и дражи...

По мени су гори они који ћуте и смрде што би се рекло,не знаш бре шта ти мисли...

 

Znaš za onog štoj' imo karakter Simeona paj' posto Petar?
Ili onog štoj' biJo Savlast pa je posto Pavle?
Kanda je karakter ... promenljiva kategorija....

A to što neko ćuti - što ti on odmah i smrdi?

[Зосима]

Да ниси ти можда био неверни Тома,а сад си верни ?!

Темперамент је нешто друго, вероватно си слушао снимке ава Јустина и рецимо патријарха Павла,јер проваљујеш разлику у темпераменту ,наступу и проповеди?

Што се ћутања тиче,ми нисмо позвани да ћутимо у овоме свету,уколико нисмо дали завет шутње,мада мислим да су то католички трипови, усоталом шта је неком заиста у срцу,зна само драги Бог,те га ћутање па и брбрљање неће оправдати...

[Toma]

16 minutes ago, Зосима рече

Да ниси ти можда био неверни Тома,а сад си верни ?!

Темперамент је нешто друго, вероватно си слушао снимке ава Јустина и рецимо патријарха Павла,јер проваљујеш разлику у темпераменту ,наступу и проповеди?

Што се ћутања тиче,ми нисмо позвани да ћутимо у овоме свету,уколико нисмо дали завет шутње,мада мислим да су то католички трипови, усоталом шта је неком заиста у срцу,зна само драги Бог,те га ћутање па и брбрљање неће оправдати...

Ja bio. I sad više nisam. Mada se pada....

Znaš, kako vreme prolazi, sve više vidim kako je
sve za šta verovah da je nepromeneljivo... promenljivo.
Od nepromenljivosti osta Bog. Apsolutan.

Ćutanje... Ovo ti piše nadasve lajavi krelac koji
tek sada otkriva blagodati ćutanja. 
Treba da vidiš kako posle ćutanja necrkveni dolaze da pitaju.

Srce... Pa i ono je varijabila.