Пролазне прилике

[Juanito]

Једном давно сам поставио ово на Верујем форуму, ал ћу опет овде. Одломци су из књиге ”Пролазне прилике” чачанског завичајног књижевника Радојка Николића. Чика Радојко је био најпознатији по свом истраживању и описивању споменика крајпуташа.

 Све причице су у овом стилу. Ако се добро сећам, књига (”Пролазне прилике”) је постхумно објављена у малом тиражу и више нема да се купи.

[Juanito]

Са непознатом сељанком чекам аутобус на станици код Вироштака, у близини Ариља. Из разговора сазнајем да је из једног златиборског села, сад се не сећам којег, па јој кажем да сам пролазио њеним крајем, где сам прочитавао и преписивао старе надгробнем споменике. Осетих да је помислила да сам неко беспослено базало и да ме с неверицом и слуша и гледа. Али, кад јој изређах већину села на Златибору и поменух неке фамилије и људе из њих, мало ме побоље загледа, и поверова ми, полузачуђено се и упитно насмеши и рече: ”Их, ала си ти, човече, нека пролазна прилика!”

Никад раније не осетих тако тренутно и тако болно да смо и она и ја и тај разговорни часак на Вироштаку, и сваки човек, ствар и појава, све на овом свету - само пролазне прилике. И као краткотрајна Божија прилика, стуженим очима заустављам пламсаве боје предвечерне светлости, која полако гасне поизнад смирених коса моравичких обрежја.

[Juanito]

Данина душа

Обрен Пјевовић са усхићењем прича како му његова жена Дана припрема салату, коју он необично воли да ”мези” уз чашицу шљивовице. До ситница описује како Дана пажљиво сецка, соли и зејтином прелива парадајз, краставце, лук и паприку. Затим са захвално разливеним осмејком и доброћудним севом ока додаје: ”Кад најпосле све то по врху прелије својом душом, ништа слађе у целом Поморављу”. То са преливом Данине душе по салати открило ми је да је Обрен прави песник.

[Juanito]

Истијати Љубо

Пред једним платном на изложби сликарске наиве на Драгачевском сабору трубача начетило се петнаестак гледалаца. Примакнем им се с леђа и препознам на слици лик Љуба Циганина са цегером преко руке. У том се један сељак испред мене лупи шаком по капи и као у чуду гласно му се оте: ”Истијати Љубо, Бога ли му мандовског!” На тој мој пријатељ, књижевни критичар Милутин Срећковић, који је стајао поред мене, потврдно, али тихо, додаде: ”Ово је најбоља ликовна критика коју сам икад чуо.”

[Juanito]

Теодосије у Борчу, Хесе у Трбушанима

Право је чудо како неки човек са села може да изненади знањем о неким сасвим ”несељачким” областима духовне културе. У Борчу сам сусрео сељака који, чим сазнаде да сам професор књижевности, отпоче: ”Знате, не свиђа ми се Павић. Оно је, брате, дивота, како везе Теодосије Хиландарац.” У Трбушанима се, на представљању неке значајне књиге, јави један сељак за реч: ”Што рекао Херман Хесе, и ја сматрам...” И под Борачким кршем и на Трбушанском брегу помислих да овакве људе село узима како непоправљиве звркете којима помоћи ниоткуда. Па се присетих једног старог сељака са Каблара који је умро над раскриљеном књигом Слободана Јовановића.

[Juanito]

Споља и изнутра

Пред Марином воденицом у Јежевици прегоне се два сељака. У пролазу чујем како један уједљиво подвикује: ”Да си чупав споља ко изнутра, не би ти требала џока ни о Савиндану!” Овај ми се свађалачки противутук допао као прворедна народна измислица, као сјајна поредбена искра.

[Juanito]

НОН-СТОП СУПЕР

Све више млађих особа ниподаштава и затура изобиље домаћих речи и матерњи говор своди на мали број страних израза. Сваки дан се чује: ”Радим нон-стоп”, ”Било је супер”. ”То је фенменално.” ”Сад је то у тренду.” ”Перманентно ме провоцира.” ”Обавили смо релевантну едукацију.” И тако унедоглед. Забрињавајуће је шта се дешава са речју наших мајки. Ако им се деца споразумевају туђим речима, она су већ добро одступила и од мајчинског говорног млека и од кућног прага и сама од себе. Шта се све збило са једним младим Драгачевцем који ми је, причајући о својој стоци, рекао: ”Имам уникатног овна који континуирано демонтира ограду тора.”

[Juanito]

Брано, радиш

Казивао ми песник Бранислав Петровић да га комшије у Мршинцима, кад га виде да косом измахује у окућници, поздрављају са: ”Брано, радиш!” Спазе ли га да пред кућом седи за писаћом машином, јаве се: ”Брано, одмараш се!” Док се забавља и телесно окрепљује косећи коровске травке поред баштенске врзине, сматрају да напорно послује, а кад се умном муком презнаја да неки ваљан стих издуши на хартију, мисле да се лагодно одмара, чак и излежава. Човек из народа, па и високо школовани нестваралац, никад не може да појми да је право стваралачко напрезање много теже и одговорније од сваког уобичајеног ручног труда. То зато што је први напор седећи и наоко мирујући, а други стојећи и у привидном покрету. Неприметљива им разлика између привидне беспослице и привидног рада.

[Juanito]

Учење и Југославија

Висок, наочит и наоко здрав младић, студент. Мислећи на његове студије, добродушно га упитах може ли шта да ради. Одговори као из пушке: ”Све могу, само не могу да учим.” Кратко заћутим, па му уздржано кажем да сваки посао мора најпре да се колико-толико заволи. Дочекао ме још брже и одлучније: ”Мрзим учење више него Југославију!” У себи се занемело помолих за његово здравље. Нек му Бог да колико било проветрице.

[Juanito]

Потврда за водоинсталатера

У ”Таковским новинама” уредник Бошко Ломовић је објавио чланак да је у Горњем Милановцу један младић тражио од свог предузећа да му изда потврду да је водоинсталатер. Наумио човек да се жени па, вели, може с том писаном папирном препоруком да испроси девојку коју пожели. Не дај Боже, закључак је чланка, да сличну такву исправу из сличних намера добије и покаже неки млади професор. Остао би довека неожењен.

[Juanito]

Старогрчки философи у Драгачеву

Неколиким људима у Драгачеву приденути су надимци по именима старогрчких философа. Тако се у Котражи појавио Диоген, а у Негришорима Питагора и Сократ. Котрашки Диоген био је општински деловођа који је објављивао и новинске чланке, негришорски Питагора наставник математике и добар беседник, а Сократ професор философије и социологије. Старо породично име фамилије Питагоре и Сократа било је Звркета, добијено по неком, према простонародном схватању, звркастом, ћакнутом, луцкастом претку. Не зачуђује што су се међу Звркетиним потомцима појавили ”философски” надимци, јер су и прави философи као одступници од устаљеног начина мишљења и делења од просте народне памети сматрани за ”звркнуте”.

[Аурор]

10 minutes ago, Juan рече

у Драгачеву

Крајпуташи су иначе карактеристика драгачевског (да не кажем најлепшег...) краја пре свега.  

[Лазар Нешић]

Занимљиве приче, свиђа ми се!

[Grizzly Adams]

Занимљиво... Ти баш волиш те неке сетне ствари - приче, песме, ја то не подносим. Вероватно се плашим па их одма сасечем у корену.

Чим је нешто "тугаљиво" одма га згазим. Балашевићеве песме сам некад много волео, сад их не подносим. Сметају ми, успоравају ме, коче. Као да ме вуче нешто у земљу. Чега ли се плашим...

Иде чича по селима и чита натписе на споменицима... Па дође ми одма да извадим базуку и разнесем овај лаптоп...

[-Владимир-]

21 minutes ago, Господин Дареалис рече

Крајпуташи су иначе карактеристика драгачевског (да не кажем најлепшег...) краја пре свега.  

Јеси ли ти одатле ?