Да ли да се вратим супругу? (питање психологу)

[Ronald]

4 minutes ago, Јелена011 рече

Aleksandra, moguce, al mislim da bi onda sam tekst njenog pisma bio drugaciji.

Setih se analogije, one fine pricice kako muz nasao ljubavnicu, hteo da se razvede, zena ga zamolila za 40dana da je nosi kao nekad pa nek ide i na kraju umrla. Da li se on ponovo zaljubio u nju na kraju? Pa ne ide to na dugme, samo mislim da kao i ovde ponekad od svakodnevnih stvari, od problema, teskoca, nekomunikacije, ta ljubav prosto biva zatrpana. I mislim da cim je ovako pisala da moze da se razgori al da ona treba da ojaca sama.

Nemamo mi kulturu negovanja ljubavi, mnogi misle ozenis se\udas i gotovo, a svaki odnos treba zalivati i puno mudrosti uloziti. Nije dovoljno ni samo "trpeti", to obicno zene kod nas rade, ili "osvojio sam te sta oces vise zena si mi" sto je tipicno za muskarce, puno podrazumevanja i sebe i drugog.

Il sam ja idealista pa verujem u ljubav samo ne onu Tvrtkovu verziju

Ali i osjecanja u braku mogu da nestanu, i posle toga više ništa nije isto, ne ide koliko god da trudis, ne treba misliti da je to nemoguce. Ja čak mislim da se to itekako dešava.

[АлександраВ]

Ипак мислим да је одустала од њега. Оно што је овде интересантно јесте то да је почетак целе приче његова болест. А њено комплетно питање је примедба на његово понашање у болести (инвалидитету) и скретање пажње на њу. Све је од тога почело и на томе се завршило. Она није издржала. И онда га анализира колико се променио - Он је био тежак. Он је кукао, он је плакао, он је.....

22 hours ago, JESSY рече

Тражила сам свуда помоћ. Нико није могао да ми помогне..

Њој нико није могао да помогне.

22 hours ago, JESSY рече

Било ми је јако тешко да га гледам и слушам таквог. Имала сам толико пута страх од њега… кад хоћу да причам о томе каже: пусти ме, немој сад… трпела сам много…

Њој је било тешко, она је имала страх, она је трпела, она хоће да прича. Комплетно њено питање је о њеном неподношењу његове болести (инвалидитета). Њена позиција у његовом инвалидитету. Покушај да се оправда зато што га је напустила.

Њена љубав није издржала.

Не кривим је. Некада љубав нестане када наиђе болест. Тако је то. Смета ми што је он овде препознат као неко ко је мучио своју жену. Не! Он се нашао у чуду са својим здрављем. Он се копрцао. Он се суочавао са својим инвалидитетом. Па то су нормалне фазе код новонасталог инвалидитета, и бес и љутња и депресија и свашта још. Није то усмерено ка њој. Али ето, она се препознала као жртва. Она није могла да издржи па је отишла код маме. Она не треба да трпи, него треба да оде. Не слажем се. Треба да дели са њим све то, ако га воли. И да схвати да то није ка њој, него ка несрећи. Ако имаш љубави, волиш. Једноставно.

[florenntina]

1 hour ago, Bokisha рече

ајде молим вас стручњаци:

како олако одбацити депресивну особу?

како понашање особе у таквом стању ту агресију и бес  карактерисати ?

јел то треба посматрати и односити се према томе као према безобразлуку, хировитости?

где се сакри љубав из тог односа?каква је то љубав кад побеже кад је густо?

докле се волимо?докле нам одговара ?док је лепо.

Ako je neko agresivsn jer je bolestan, treba da se leci. U tom smislu svaki normalan partner ce te podrzati i pomoci. Ako nece da se leci a ocekuje da ga partner trpi (iako to ne pomaze izlecenju), onda je to sebicno a ne ako odes od takvog partnera.

Cak sta vise, mozda ces odlaskom u ovakvoj siruaciji vise pomoci nego odmoci. Priroda je sve to lepo uredila. Ako te neko voli, nece te povredjivati a ako iz nekog razloga ( bolesti i sl.) to ipak cini i ne moze da se kontrolise, ici ce na profesionalnu pomoc kako bi naucio da kontrolise taj bes. A ti si opet tu, da ga pidrzis i ohrabris u toj nameri. To je ljubav, ostalo samo razliciti nazivi za sebicnost.

[Јелена011]

Ja nemam neko zacrtano misljenje ono da kazem to je moj stav i to je to Roni. Ali sam na svojoj kozi osetila da su osecanja i prolazna kategorija, da ako postoji jedna duboka nit koja te povezuje s nekim to be kazem da je trajno dozivotno al je relativno trajno. Drugo sto svakodnevica moze da proizvede pa i velike oscilacije. Kad bih ja pisala nekom recimo u trenucima kad sam ljuta na muza, ili povredjena, razocarana, to bi ispalo vrlo turobno

Stvarno ne znam ni jedan brak u kome je uvek sve divno, nema svadja, nema nesuglasica, ima samo pticica i cvetica. I onda zavisi od trenutka, da me tad pitas za misljenje bilo bi prilicno crno.

Ako ta situacija potraje mogu misliti kako to moze zvucati, zato kazem,moguce i da je ona odustala kao sto kaze Aleksansra mozda nije, bem ga ko to tacno zna. Preko interneta iz jednog pisma mozda neko prozorljiv moze ja to nisam pa onda moj idealizam cini svoje

[Ronald]

13 minutes ago, АлександраВ рече

Ипак мислим да је одустала од њега. Оно што је овде интересантно јесте то да је почетак целе приче његова болест. А њено комплетно питање је примедба на његово понашање у болести (инвалидитету) и скретање пажње на њу. Све је од тога почело и на томе се завршило. Она није издржала. И онда га анализира колико се променио - Он је био тежак. Он је кукао, он је плакао, он је.....

Њој нико није могао да помогне.

Њој је било тешко, она је имала страх, она је трпела, она хоће да прича. Комплетно њено питање је о њеном неподношењу његове болести (инвалидитета). Њена позиција у његовом инвалидитету. Покушај да се оправда зато што га је напустила.

Њена љубав није издржала.

Не кривим је. Некада љубав нестане када наиђе болест. Тако је то. Смета ми што је он овде препознат као неко ко је мучио своју жену. Не! Он се нашао у чуду са својим здрављем. Он се копрцао. Он се суочавао са својим инвалидитетом. Па то су нормалне фазе код новонасталог инвалидитета, и бес и љутња и депресија и свашта још. Није то усмерено ка њој. Али ето, она се препознала као жртва. Она није могла да издржи па је отишла код маме. Она не треба да трпи, него треба да оде. Не слажем се. Треба да дели са њим све то, ако га воли. И да схвати да то није ка њој, него ка несрећи. Ако имаш љубави, волиш. Једноставно.

Aleksandra, na neke situacije moraš i da se naviknes, a to ne može svako, neko jednostavno ne može koliko god da se trudio ne ide. Bolje je onda da se raziđu.

[billy2014]

22 minutes ago, АлександраВ рече

Некада љубав нестане када наиђе болест

To onda nije ni bila ljubav.

[АлександраВ]

1 minute ago, Ronald рече

Aleksandra, na neke situacije moraš i da se naviknes, a to ne može svako, neko jednostavno ne može koliko god da se trudio ne ide. Bolje je onda da se raziđu.

Слажем се. И рекла сам да је не кривим. Али не кривим ни њега. Чини ми се да је прича кренула у правцу осуђивања њеног мужа и то ми се није допало. Ово је ипак њено виђење приче. Ко зна шта би он имао да исприча о њој. Што каже Јеца нема дивног брака. Сваки брак је пловидба по свим могућим временским приликама. Али када наиђе болест, нарочито тешке, хроничне болести, или инвалидитет, љубав ојача или нестане. И нема ту кривице, то је тако.

[Јелена011]

On je izgubio vid na jednom oku, nije postao kvadriplegicar....

Ja sam kad sam saznala na prvoj godini faksa da sam na rodjenju zarazena virusom i da su mi dani odbrojani bila prilicno nepodnosljiva, doduse ne agresivna al skroz depresivna. Kako bre ceo svet nije stao kad ja umirem

To su takve tanane stvari u kojima bas moras da se lovis, da li sad sam recimo umorna od bolesti ili se duboko u sebi foliram jer sam prestrasena.. Mnogo bre kopanja i truda, mnogo sagledavanja sebe. Trebalo je dosta suocavanja da ja spoz,am svoje mehanizme u kojima se potkopavam i vadim na bolesti. Pri tom, moje bolesti su neizlecive, progresivne i terminalne savrsen teren za izgovore.

Ako to izostane, ako krenes u spiralu jao ja sam bolestan, tu Boga pitaj sta se sve nakalemi. I vise nije rec o tome da je neko bolestan, nego da se tu namnozilo sebicnosti i drugih emotivnih i duhovnih problema. A to retko ko tesko bolestan hoce pogotovo kad su svi oko njega u fazonu jaoj jadan ti. Lakse ici sebi niz dlaku.

 

[Ronald]

11 minutes ago, Јелена011 рече

Ja nemam neko zacrtano misljenje ono da kazem to je moj stav i to je to Roni. Ali sam na svojoj kozi osetila da su osecanja i prolazna kategorija, da ako postoji jedna duboka nit koja te povezuje s nekim to be kazem da je trajno dozivotno al je relativno trajno. Drugo sto svakodnevica moze da proizvede pa i velike oscilacije. Kad bih ja pisala nekom recimo u trenucima kad sam ljuta na muza, ili povredjena, razocarana, to bi ispalo vrlo turobno

Stvarno ne znam ni jedan brak u kome je uvek sve divno, nema svadja, nema nesuglasica, ima samo pticica i cvetica. I onda zavisi od trenutka, da me tad pitas za misljenje bilo bi prilicno crno.

Ako ta situacija potraje mogu misliti kako to moze zvucati, zato kazem,moguce i da je ona odustala kao sto kaze Aleksansra mozda nije, bem ga ko to tacno zna. Preko interneta iz jednog pisma mozda neko prozorljiv moze ja to nisam pa onda moj idealizam cini svoje 

 

Jeco postoje neke dublje stvari oko kojih ljudi pokušavaju da izgrade brak, ali i to je relativno trajno. Neko ostane, a neko ne.

Svakodnevnica i jeste takva izmenjuju se svadje i lijepe stvari, samo hoću da kažem da ima i brakova u kojima ljudi ostaju, a svadje su mnogo ucestalije od svega lijepog i završe zajedno život na zemlji.

[АлександраВ]

4 minutes ago, billy2014 рече

To onda nije ni bila ljubav.

Па не бих ја била тако строга. Неко не уме више. Дао је све од себе и воли толико и тако. То је његов максимум. Ја то волим тако да гледам.

[Јелена011]

6 minutes ago, АлександраВ рече

Слажем се. И рекла сам да је не кривим. Али не кривим ни њега. Чини ми се да је прича кренула у правцу осуђивања њеног мужа и то ми се није допало. Ово је ипак њено виђење приче. Ко зна шта би он имао да исприча о њој. Што каже Јеца нема дивног брака. Сваки брак је пловидба по свим могућим временским приликама. Али када наиђе болест, нарочито тешке, хроничне болести, или инвалидитет, љубав ојача или нестане. И нема ту кривице, то је тако.

Jaoj ne, zao mi je, ne mislim da je on kriv. Ne gledam ja to tako, da je srece da su oboje imali psiholosku pomoc cim je on izgubio vid, to su bre teske stvari za suocavanje. Pored sve muke za zivot i prezivljavanje, retki su ljudi koji takve traume zivotne preguraju sami. Ni bolesnom nije lako, nije ni onom pored, samo su muke drugacije. Ne dao Bog nikom

[billy2014]

2 minutes ago, АлександраВ рече

Па не бих ја била тако строга. Неко не уме више. Дао је све од себе и воли толико и тако. То је његов максимум. Ја то волим тако да гледам.

Ne ume ili nece.

9 minutes ago, АлександраВ рече

Али када наиђе болест, нарочито тешке, хроничне болести, или инвалидитет, љубав ојача или нестане. И нема ту кривице, то је тако.

Kako ljubav prema djetetu ne nestaje, znam roditelje koje imaju djecu sa invaliditetom i uvjeren sam da ce se brinuti o njima do kraja svog zivota., tako treba da bude i ljubav bracnog druga. Ja tako volim da gledam :).

[АлександраВ]

3 minutes ago, Јелена011 рече

On je izgubio vid na jednom oku, nije postao kvadriplegicar....

Немој тако Јелена, губитак вида на једном оку у одраслом добу је итекако инвалидитет и озбиљна ствар. Хајде затвори једно око тупфером и проведи тако неколико дана. Друго, претпостављам да је то утицало на његову радну способност. Управљање аутом, и ко зна шта још. Даље, ту су све оне фазе кроз које човек пролази када се суочи са губитком физичког интегритета, целовитости, који свакако утиче на доживљај себе, на перципирање себе у новонасталим, трајним околностима. Људи теже психолошки подносе губитак вида него хроничну болест. Друго, написано је да је пролазио кроз многобројне операције. Око је на лицу. Ко зна, можда је човек изменио и лик, можда има ожиљке итд, што још више доприноси свему претходно написаном о тежини инвалидитета. Не мислим на тежину инвалидитета у смислу способности самосталне бриге о себи, већ о способности појединца да прихвати инвалидитет и да га компензује.

[JESSY]

28 minutes ago, АлександраВ рече

Сваки брак је пловидба по свим могућим временским приликама. Али када наиђе болест, нарочито тешке, хроничне болести, или инвалидитет, љубав ојача или нестане. И нема ту кривице, то је тако.

[АлександраВ]

3 minutes ago, billy2014 рече

Kako ljubav prema djetetu ne nestaje

Ко каже? Више сам видела остављене и занемариване деце са инвалидитетом него оне вољене, нажалост.

Понекада родитељи компензацијом, претераном чистоћом, повећаним храњењем деце, бољом гардеробом итд, да не смарам, раде на јачању своје слабе љубави, па тако некада чак и делују да су пуни љубави а заправо само испољавају повећану (некада чак и претерана) бригу. Али ја чак и њих волим да посматрам као родитеље који имају пуно љубави.